Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црквене'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 68 results

  1. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)
  2. На званичном Јутјуб каналу Грчке православне црквене телевизијске станице 4Е, која прати актуелне информације о свим великим црквеним дешавањима, објављена је путописна репортажа о Нишу, а посебна пажња у видеу је посвећена Богословији "Светих Кирила и Методија" у Нишу. О Богословији су у видеу говорили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, који је говорио на грчком језику и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије. Ова емисија је први део серијала Путовање у Србију (Οδοιπορικό στην Σερβία). Извор: Радио Глас
  3. Которску јавност поново је, по ко зна који пут, објавом текста који врви од неистина и злонамјерних инсинуација, усмјерених против Српске православне цркве, узнемирио локални Радио Скала. Потврда за то је и јучерашњи текст новинара Скала Радија Славка Мандића “СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања” у којем се чак и актуелна ситуација са корона вирусом злоупотребљава како би се оцрнило свештенство, прије свих парох Момчило Кривокапић, за наводно организовање некаквог “протестног молебана”, и поред забране свих јавних окупљања од стране Националног координациог тијела. “Међутим истина је да је од момента када је Митроплија црногорско приморска донијела одлуку да се привремено престане са одржавањем литија и Црквена општина которска престаје са свим активностима те врсте (вјронауке за дјецу, предавања за одрасле и проба сва три хора СПД „Једиснтво“, као и од литија). Уклоњени су тада сви плакати и од тада се вјерници, по инструкцији из Митрополије, не позивају на окупљања Груба је неистина Славка Мандића, новинара Радио Скале, да је парох которски “најавио прије неколико дана да ће организовати протестни скуп у которској цркви СВ. Николе без обзира на изричиту наредбу Владе и да ће то редовно чинити”. Ту неситину су нажалост пренијели и други медији , чак и јавни сервис РТЦГ. Због тога је у четвртак 19. марта током редовне службе у 18 сати, на тргу испред СВ. Николе била присутна полиција. Поставља се питање због чега није и реаговала ако је било ријечи о протестном окупљању и ако је било више од 20 вјерника, као што пише Славко Мандић. Нешто иза 21 час полицијски службеници су проти Момчилу Кривокапићу уручили позив да се одмах јави у станицу полиције. Зар је то морало да буде у позним ноћним сатима према угледном свештенику у осмој деценији живота, начетог здравља? Неспоразум настаје у незнању и/или злонамјерности Славка Мандића који не зна да је Молебан Прсветој Богородици у Котору служен и служи се од 17. вијека до данашњих дана, у континуитету, и увијек у пригодама за одбрану од куге, земљотреса, глади , рата, суше, у овом случају од корона вируса. Није наша традиција, али паралела је код католика Santa Maria della Salute – Госпа од здравља. У претходна два мјесеца молебан је служен као уводни дио литија да би се истим дао духовни а не политички карактер. Зато су и литије прошле у миру, што је некима најтеже пало. По окончању литија молебан се овог пута редовно служи управо због корона вируса. Ми се молимо Пресветој Богопродици да нас заштиоти од зла које доноси корона вирус. Без жеље за правдањем, за забринутог за здравље нације – писца поменутог текста на порталу Скале, подсјећање да се народ причешћивао и у вријеме тежих болести и да се увијек потврђивало да је то најбољи лијек и превентива. Наравно за оне који вјерују и који су крштени, па стога бојазни нема ни за оне који су са њима у контакту и окружењу. Причешће је лични избор вјерника и Црква никога на то не присиљава. Зато су молитва, пост, покајање и причешће оно што спасава вјерујуће, али не и оне који не иду за истином Христовом, већ смисао траже у лажима, подметањима и дизању панике. Стога су овакви текстови у продукцији Скале највећа опасност за саме ауторе, јер мржња изједа прије свега оног ко је испољава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  5. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  6. Упркос озбиљним примједбама на Предлог закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, како стручне јавности, тако и великог броја православних вјерника Црне Горе, Влада Црне Горе утврдила је у четртак, 5. децембра, „иновирани“ Предлог овог закона, који ће се до краја године наћи пред посланицима Скупштине Црне Горе, а судећи према најавама владајуће колиције и усвојити. Православни вјерници и њихови архијереји у Црној Гори су мишљења да је Влада Црне Горе утврђивањем оваквог Предлога закона, показала да не поштује вољу својих грађана, који су у огромном броју (око 100 000 именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Посебну забринутост уноси и то што је Влада овај правни акт утрдила свега неколико дана након партијског конгреса владајуће Демократске партије социјалиста на којем је Мило Ђукановић, актуелни црногорски предсједник, поново изабран за предсједника странке, поручио да је примарни интерес Црне Горе снажење њеног државног идентитета, те да имају обавезу да обнове „Црногорску православну цркву“. Све то подсјећа, на и не тако далеку прошлост, када се партијским конгресима и одлукама трасирао пут који је је остао упамћен по највећим подјелама, присутним до данашњих дана, које су изродиле највеће братоубилаштво на овим просторима. На првобитни Предлог закона који је Влада Црне Горе усвојила 16. маја ове године, Венецијанска комисија је дала своје мишљења 24. јуна, које не само да није имплементирано у овом новом Предлогу, већ су њене препоруке игнорисане. Изостао је и препоручивани дијалог са Православном црквом. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима је јасно да се овим законом тежи прогону, дискриминацији и понижавању Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори. То је био и разлог да архијереји са архијерејским протопрезвитерима у Црној Гори, исказујући своју одлучност да се оваквом понижавању Православне цркве снажно одупру, позову вјерни народ на велики црквено-народни сабор 21. децембра у Никшићу, у Саборном храму Светог Василија Острошког. Свој одговор на поништавање историје и свега онога што ови простори баштине кроз ових 800 година од утемељења СПЦ, православни вјерници Црне Горе дали су и 15. јуна и на Тројичинданском сабору у Подгорици. Тада су више од 20.000 вјерних дали заклетву за одбрану вјере и светиња: – Данас се пред Саборним храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака, тако нам Бог љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли.“ Треба подсјетити да су поред стручне јавности, своју забрунутост због дискриминаторског односа црногорске власти према вјерницима и Цркви, као и подршку јединој канонској Православној цркви у Црној Гори, исказале све Православне цркве. Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј 21. јуна 2019. године писмом које је упутио предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, изразио је чуђење сазнањем да је Ђукановић „исказао своју подршку стварању православне цркве црногорске и да је Влада усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године“. Писмом јасно и потпуно отворено је саопштено да „Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви.“ Свјатјеши Патријарх г. Вартоломеј је овим писмом јасно ставио до знања да ће уколико црногорска власт настави са стварањем антиканонске творевине, тзв. црногорске цркве, народ Црне Горе дођи у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних цркава. Свети синод Руске православне цркве 9. јула 2019. године, позвао је црногорске власти да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске православне цркве, изражавајући „братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају вјерни истини Светог православља.“ Весна Девић У наставку доносимо писмо које је Његова светост Патријарх васељенски г. Вартоломеј упутио Милу Ђукановићу, предсједнику Црне Горе, и саопштење Светог синода Руске православне цркве: Његова Екселенција Мило Ђукановић Предсједник Црне Горе Ваша Екселенцијо, Са радошћу се обраћамо Вашој уваженој Екселенцији, желећи Вама и Вашем вјерном народу сваког вишњег Божијег благослова. Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине. Ово би значило да Ваша држава одузима право својине над црквама и имовином Свештеној Митрополији црногорској, као и осталим трима епархијама Православне Цркве Српске. Ваша Екселенцијо, овим писмом Вам јасно и потпуно отворено саопштавамо да Васељенска Патријаршија, заједно са свим другим Православним Црквама, као једину канонску православну јурисдикцију у Црној Гори признаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита црногорског Амфилохија, јерарха Најсветије Цркве Српске. Црква Црногорска никад није била аутокефална, а садашња такозвана Православна Црква Црногорска под Мирашем Дедеићем не припада Православној Цркви. Господин Дедеић није Епископ Православне Цркве, него особа рашчињена од Васељенске Патријаршије. Једини тамошњи канонски Јерарх је наш брат Митрополит Амфилохије, свеправославно признате Патријаршије Српске. Шаљемо Вам ово писмо јер не желимо да наш љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолоције и одсјечености од тијела свеукупне заједнице Православних Цркава, с обзиром да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину. Понављамо оно што смо Вам написали 2000. године: ”Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовно јединство народа Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.” Ваша Екселенцијо, молимо Вас да горе написано не схватите као мијешање у унутрашње ствари Ваше државе, него као жељу наше Мајке Цркве Константинопољске да помогне Вашем побожном народу у критичним историјским тренуцима. Стога, остајемо с поштовањем, љубављу и најсрдачнијим жељама. У Константинопољској Патријаршији, 21. јуна 2019. Ваше поштоване Екселенције усрдни молитвеник пред Богом + ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља-Новог Рима и Васељенски Патријарх Свети Синод Руске Цркве: Подршка архијерејима, свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Црној Гори Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе где већ неколико година јединство православља страда од расколничког деловања тзв. „Црногорске православне цркве“. У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и верне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје „покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске православне цркве“, као и претње уништења одређених места молитвеног поклоњења. Председник Црне Горе Мило Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намеру да оствари „обнову Црногорске аутокефалне цркве“. Посбну забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године објављени предлог закона о слободи религије и веровања и правном положају верских организација, који садржи низ дискриминаторних мера, између осталих – присвајање у државно власништво дела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарктерисао је предлог закона као „антиевропски и антицивилизацијски“, чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе и представља „директно уплитање у унутрашња питања Цркве“. Озбиљне примедбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Венецијанска комисија. Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, видећи у духовом предању, које воде од Светог Саве, вишевековни темељ на коме су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који следе завете просијалих на тој земљи великих светитеља, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског, и упркос тешким условима и притисцима остају верни истини Светог Православља. Саопштење Светог Синода Руске Православне цркве од 9. јула 2019. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради
  8. У емисији Пирг, која је емитована у уторак, 17. септембра 2019. године проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије представио нам је два нова издања - "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, у издању Међународног центра за православне студије и Библиографију часописа "Црквене студије" Јелене Глишић, у издању Центра за црквене студије из Ниша, Центра за византијско-словенске студије из Ниша и Међународног центра за православне студије из Ниша. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Представљајући и ново издање "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, професор Бојовић је посебно говорио о о Маријином четворојеванђељу - најстаријој српској књизи, а овај сегмент разговора можете чути и ОВДЕ. Извор: Радио Глас
  9. Старање о животној средини је основни израз црквеног живота. У недељу 1. септембра 2019. обележава се 30-годишњица проглашења првог дана Црквене године за Дан очувања животне средине. Овај молитвени дан је успоставио у Православној Цркви патријарх васељенски Димитрије I да би се подигла јавна свест у вези решавања еколошких проблема. Овим поводом васељенски патријарх Вартоломеј је упутио поруку која истиче везу између екологије и богословља. Његова Светост је приметио да брига Цркве о природној средини не представља додатну активност, већ је пре „основни израз црквеног живота“. Еколошке активности се сматрају „богослужењем“ и проширењем Свете Евхаристије у свим димензијама њеног односа са светом. Извор: Инфо служба СПЦ
  10. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице
  11. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика
  12. Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“. -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он. Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари. –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике. Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација. -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он. Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“. -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић. Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму. -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он. Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини. -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија. Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”. –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић. Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја. -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић. Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан. –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија. Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду. Извор: Ин4с
  13. Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. „У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он. Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона. „Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“. „Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он. Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. „Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. „Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Митрополија црногорско-приморска (МЦП) је била у праву када је рекла да Венецијанска комисија неће дати сагласност на једнострано прекњижавање црквене имовине, изјавио је вечерас протојереј-ставрофор Велибор Џомић коментаришући раније данас објављено мишљење Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је и координатор Правног савета МЦП, истиче да се показало да су нетачна уверавања представника црногорске власти и њој, како каже, наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. "У вези са одредбом о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и верских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно, могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада", рекао је Џомић у изјави за Светигора прес. Приметио је да ништа ново у односу на оно што већ данас, па и деценијама, сваки субјект има, па и држава као као правни субјект, а то је доступност судским органима. "Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтев, и ја могу данас да поднесем захтев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтеву", рекао је Џомић. Подсетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63 овог спорног владиног предлога закона. "Та интенција није добила пролаз. То је могуће само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негде није завршен државни пример. А тамо где су окончани поступци, где је све завршено, где већ деценијама и годинама постоје правоснажна решења, тамо искључиво путем судске одлуке. И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, верујте ми, одговорно тврдим - немогуће", рекао је отац Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да и када би се десило да негде у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује "ко ће у какву цркву да иде". "Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни", нагласио је он. Штитити културно наслеђе Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. "Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником", категоричан је Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. Најавио је да ће након тога МЦП дати саопштење са правном анализом о томе. "И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога решења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља", поручио Џомић. https://svetigora.com/prota-velibor-dzomic-o-misljenju-vk-o-predlogu-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-bili-smo-u-pravu-nema-preknjizavanja-crkvene-imovine/ http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3568109/dzomic-bili-smo-u-pravu-komisija-osporila-preknjizavanje-crkvene-imovine.html
  15. На дневном реду пленарне сједнице Венецијанске комисије данас се нашао и предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских зајдница у црној Гори. „Нема једностраног одузимања цркава и вјерских објеката. Није тачно да је усвојено позитивно мишљење. То је најобичнији спин. Усвојено је мишљење а колико је „позитивно“ довољно говори чињеница да има 23 странице. У питању је мишљење које на 23 странице садржи на десетине негативних коментара, критика, обавезујућих упустава и када буде објављено у понедјељак све ће бити јасно„. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора
  16. Епископ будимљанско-никкшићки г. Јоаникије казао је да је Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница покушај да се направи преседан како би онда, по истом том моделу, на Косову и Метохији српске светиње биле узете и преписане на Велику Албанију. „Овдје хоће да им ово прође на било који начин. Чак и не мора да им успије, али је за њих важно да направе један преседан да би Шиптари на Косову и Метохији, Хашим Тачи и Харадинај, по истом моделу узели све српске светиње и преписали их на Велику Албанију. О томе се ради, драга браћо и сестре, јер заједно раде, видимо то лијепо“, рекао је Владика Јоаникије током јучерашње Архијерејсле литургије коју је са свештенством и вјерним народом служио у цркви Свете Тројице у селу Маште – Полице код Берана. Додао је да је спреман да за ове ријечи одговара свуда и на свакоме мјесту. „И ако нијесам у праву, хоћу да одговарам за ове моје ријечи“, поручио је он. Владика Јоаникије је подсјетио да смо као народ Божји чували вјеру и у временима мира и у временима рата. „И у тешким временима ропства под Турцима одржали смо нашу вјеру и наше светиње. Иако су многе светиње рушене, као ова што је некада рушена, оне су опет васкрсавале јер се ми њих никада нијесмо одрекли. Тако и у ово наше вријеме имамо грдно искушење са нашим властима које хоће да отму од Цркве оно што је Божје. Хоће оно што је Богу посвећено да препишу на државу. А онај ко ти узима храм, ко ти узима црквену земљу, црквено имање, оно што је Богу посвећено, тај врши најгрубљи напад на вјеру, најгрубљи, најопаснији напад на завјете предака, на нашу част и на наш образ“, објаснио је он. Ово што се догађа сада, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки, није само отимачина храмова и црквених здања и имања, него је – удар на православље. „Онај ко хоће да ти узме храм, он хоће да те понизи и да те учини робом у твојој земљи, у твојој држави за коју су наши преци крв пролијевали. Не можемо то дозволити никоме. Није храм моја прћија, нити је било кога другога, него је Божје и црквено власништво. То што је Божје, не смије бити људско. Наши преци, када су градили храмове, нијесу их посвећивали ниједној држави, ниједној власти, ниједном режиму, него су их посвећивали Богу“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је рекао да је наша вјера света и чиста, беспрекорна и свијетла, пуна истине, правде и љубави, доброте и милости и пожртвовања. „Није наша вјера ни политика нити било која идеологија, нити било које учење овога свијета, него је наша вјера живи живот, жива вјера, жива истина, жива правда. И зато је тако света, и зато је тако љубимо. И зато смо јој толико одани“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. На Високој школи Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у суботу 15. јуна 2019. године у 19 часова свечано је отворена изложба студентских радова. Изложбу живописачких радова студената ове Високе школе отворио је директор Академије мр Зоран Михајловић у присуству студената и професора, административног особља ове уметничке школе, пријатеља и сарадника, као и г. Гаврила Грбана, предстанвика Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Отварању изложбе је присуствовала и група Италијана, видно заинтересована за црквену уметност. Представљени су радови који су настали у протеклој академској години 2018/19. на оба студијска програма на модулима: иконопис, фрескопис, и мозаик; конзервација предмета од племенитих и неплеменитих метала у класи редовног професора Звонка Петковића (Никола Тутуновић, Валентина Тодорић, Драгана Дидановић, сви из друге године) и конзервација црквеног мобилијара, код истог професора (Смиљана Исаиловић, трећа година и Ана Благојевић, друга година). Из године у годину, свака нова генерација нас обрадује радовима на славу Господњу и наше Свете Цркве. Из радова се види силина духа, снага мисли, таланти преточени у стваралаштво на ползу свих, слободаизражавања у канонским оквирима. Академија СПЦ, чувар историје Српске Цркве и српског народа, назидана на ентузијазму и жељи за стваралаштвом, једина је уметничка школа ове врсте и овог програма. Одувек је висока школа СПЦ имала и има студенте у великој мери као чисте таленте који су се до сада потврдили широм наше државе радећи на очувању светиња, али и стварајући нова дела. Али, из године у годину бележимо и веома скромне услове у којима Академија СПЦ ради и отуда још више задивљује стваралаштво младих.Сваке године се надамо да ће се и за Високу школу Српске Православне Цркве за уметности и консервацију наћи простор и место где ће студенти и њихови професори доћи до пуног изражаја у свом црквеноуметничком труду, на корист наше Свете Цркве и рода српског. Извор: Српска Православна Црква
  18. Како пишу грчки медији, кипарски архиепископ Хризостом Други посетиће у најскорије време Српску, Бугарску и Јелинску цркву, како би разговарао о могућностима превазилажења црквене кризе у Украјини и у целом Православљу. Као што смо раније пренели, на састанку одржаном у Никозији уочи Васкрса са патријарсима александријским Теодором, антиохијским Јованом и јерусалимским Теодором, кипарски архиепископ се прихватио улоге посредника у превазилажењу раскола Цариграда и Москве. Архиепископ Хризостом је и у сталном контакту са албанским архиепископом Атанасијем, који се телефон чуо и са тројицом предстољатеља древних патријаршија. Сада се објављује да Кипарски архиепископ планира и посету московском патријарху Кирилу коме ће изнети предлоге за решење кризе: одржавање Свеправославног сабора и, од стране Москве, додељивање пуне самосталности Украјинској православној цркви коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Грчки медији процењују да овај план није лако прихватљив ни за Цариград, ни за Москву, али да би промена политичке ситуације у Украјини, могла да допринесе одступању од првобитних ставова, пре свега Цариграда. Није јасно шта се подразумева под додељивањем пуне самосталности УПЦ од стране Москве; она и сада има пуну унутрашњу самосталност, а њени верници нису склони прекидању контакта са московским патријархом. Иначе васељенски патријарх Вартоломеј ће о истој теми, из другог угла, разговарати са атинским архиепископом Јернимом, иза затворених врата 22. маја у Атини.
  19. Тродневно ванредно заседање Свештеног Сабора грчке јерархије у суштини је изнедрило нове основе у односима са владом, задржавајући црвене линије када су у питању издвајања за свештеничке плате и истовремено уздижући тему црквене имовине на виши ниво. Извори из Министарства образовања и вере изнели су тим поводом своје незадовољство грчкој црквеној новинској агенцији „Ортодоксија“, наглашавајући да се тек у наредном периоду очекује одлука владе да ли ће једнострано наставити са изношењем спорног нацрта закона на изгласавање или ће наставити дијалог. Незадовољство министра вере након званичног саопштења архијереја не оставља много места за оптимизам, нити наговештава наредне кораке. У Министарству се говори о „негативном развоју ситуације“ уз наглашавање да није могуће водити дијалог уз постојеће црвене линије, као и то да се начелни договор премијера Ципраса и архиепископа Јеронима одвија према начелу све или ништа. Развојем догађаја је незадовољан и сам архиепископ атински Јероним. Иако је за „Ортодоксију“ изјавио да „министар може да говори шта год хоће, али ми знамо своје“, у свом званичном излагању није крио разочарење. Одговорност за црвене линије пребацио је на грчке архијереје, говорећи о „ограничењима која гуше дијалог“. Грчки архијереји су једногласно потврдили своје одбијање да прихвате предлог државе за промене у досадашњем давању плата свештенству и заложили се за наставак дијалога. Друга важна одлука која је донета од стране архијереја јесте да се питање црквене имовине уврсти у поменути дијалог са државом на потпуно другачији начин од досадашњег нацрта договора, који је постигнут 6. новембра 2019. између премијера Ципраса и архиепископа Јеронима. Конкретно, грчки архијереји у свом званичном саопштењу поводом дијалога са државом говоре о „одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. г. и управљању црквеном имовином након уговора од 18.9.1952. године“. Представници државе наглашавају да овакав став Цркве мења саму основу првобитног начелног договора, који је у вези са уговором из 1939. предвиђао следеће: „Црква признаје да се после овог уговора одриче полагања права на наведену црквену својину“. Упркос томе, сада се говори о одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. године. Извор: Српска Православна Црква
  20. У четвртак, 29. новембра 2018. године, у Патријаршији српској у Београду одржана је седница Пододбора Комисије за унапређење црквене просвете Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Састанком је председавао Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, председник Комисије за унапређење црквене просвете. Састанку су присутвовали проф. др Драгомир Сандо, проф. др Бошко Миловановић, проф. др Живорад Миленовић, секретар Подобора ђакон Радомир Маринковић, као и вероучитељи из више епархија који су учествовали у изради уџбеника Православног катихизиса. Радне верзије уџбеника за све разреде основне и средње школе су урађене. На састанку су разматрани извештаји о обављеној рецензији уџбеника. Већина уџбеника добила је добре оцене. Изнети су предлози и препоруке који ће довести до унапређења квалитета предложених уџбеника. Одређени су рокови за даље фазе у изради уџбеника и предложене мере за ефикаснији рад Пододбора како би нови уџбеници за Православни катихизис били спремни до почетка наредне школске године. Извор: Српска Православна Црква
  21. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Стотинама година народ подрумијског краја у Тројчинданској литији за крстом Светог Јована Владимира износи по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен у ово вријеме: 2005. године црква Свете Тројице на Румији је обновљена. Технички, она је урађена како је то тада било могуће. Ходећи стопама завјета својих предака, вјерници Бара и околине ових дана су одлучили да материјализацији тог завјета дају пуни смисао и Румијску цркву су, великим дијелом, обложили управо тим каменом који су њихови преци износили управо ради тога. Румијској цркви је, злонамјерно, политичком злоупотребом, у црногорској јавности приписано да је пореметила „барски међувјерски склад“. Та тврдња не почива ни на каквом доказу, она је крајње произвољна, у суштини – неистинита. Радови на цркви Свете Тројице на Румији нијесу никаква нова градња. Њима се не мијења ни габарит ни облик цркве. Основна замјерка црногорских политичара и дијела црногорске јавности да је она изграђена од лима овим радовима је услишена (не зато што се цркве не граде од лима, него зато што један дио људи у Црној Гори то не разумије). На Румији ових дана ништа није рађено у тајности. У племенитом послу санације и уљепшавања Румијске цркве учествује велики број људи, углавном младих православаца из Бара, поносно хвалећи се да се својим трудом надограђују на труд и вјеру својих предака. Румијска црква је завјетна црква многих генерација житеља Бара и околине (срушили су је Турци 1571. године). Она је жива црква, у њој се Литургија, на корист многих вјерника који им присуствују, служи преко године редовније него у неким градским храмовима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Чланови Дечјег хора Црквене општине новосадске посетили су 29. и 30. септембра 2018. године манастире Сопоћани, Ђурђеве ступове и Градац. У недељу, на празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије Дечји хор је узео молитвеног учешћа у светој Литургији у манастиру Градац. Након Литургије организован је музички наступ у порти манастира, у славу Бога и светих мученица. Сестринство манастира Градац исказало је хришћанску љубав и срдачност гостима из Епархије бачке. Путовање је организовала Служба за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Беседа View full Странице
  24. На светој Литургији је појао руски хор који је својим умилним гласовима у многоме увеличао свечаност. По завршетку свете Литургије Његово Преосвештенство је одржао надахнуту беседу тумачећи прочитана дневна јеванђеља. Увече истога дана у сали Geelong West Town Hall одржана је свечана приредба поводом великог јубилеја који су водили Анастасија Божић и Андреј Аранђеловић. Присутнима су се прво бираним речима обратили председник Црквене општине г. Мирослав Перишић и потпредседник г. Дража Срефановић који су захвалили свима на раду и труду а посебно владици Силуану уручивши му пригодан поклон у име Црквене општине. Учешће у приредби су узеле фолклорне групе, гости из Рокбенка, деца из КУД Бранко Радичевић као и фолклорна група Шумадија. Велику пажњу су привукла деца која похађају српску школу Бранко Радичевић јер су својом рецитацијом „Србија" и духовном песмом „Знаш ли ко те љуби силно“ побрали велики аплауз. Свакако залуге за успешан наступ припадају наставници Мири Међед. По реду и поретку, присутнима се обратио надлежни парох протојереј Петар Божић. -Веома је битно, драга браћо и сестре, да ову и сву нашу децу научимо правим животним вредностима. И ако живимо далеко од Мајке Србије ми морамо бити свесни да се и те како може овде у овој прелепој земљи славити Име Божје и име светосавско, поручио је прота Божић и бираним речима захвалио члановима Управног одбора на челу са председником г. Мирославом Перишићем као и чланицама Кола српских сестара на челу са гђом Биљаном Перишић, на огромном труду и раду. Напослетку сабрања присутнима се обратио и епископ Силуан који је подсетио присутне на фебруар 1958. године када је пре 60 година Црквена општина у Ђилонгу почела са радом. протојереј Петар Божић, фото: Српски глас Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...