Search the Community

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о новим мерама поводом ванредног стања. Владика је позвао верни народ да буде послушан благослову Цркве, да сви будемо дисциплиновани и да са вером, надом и љубављу поднесемо ово тренутно искушење. Извор: Телевизија Храм

У навечерје празника Светих мученика Момишићких, а уједно и у навечерје престоног празника подгоричког храма који је посвећен овим угодницима Божјим, доносимо видео записе две емисије у којима је гост био високопречасни протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове дивне подгоричке светиње. Уредништво портала Поуке.орг нашем драгом пријатељу оцу Николи жели срећну и Богом благословену храмовну славу, са особитим изразима братске љубави и молитвене пажње. Више година нас обједињује братска љубав и благословено дело мисије Цркве које неуморно вршите трудећи се да што више људи призовете у заједницу са Господом и свима светима. Нека Вам Свеблаги Господ буде помагач, а особито у овим данима великих искушења, да на МНОГА И БЛАГА ЛЕТА служите Господу и Цркви Његовој приводећи поверене Вам парохијане ка радости Царства небеског! Уз изразе братске љубави и поштовања, Уредништво портала Поуке.орг

На акатисту Пресветој Богородици архиепископ атински и све Грчке Јероним позвао је вернике да сваки дом претворе у цркву. Блажењејши је, наводећи да су архијереји и држава донели исправне одлуке, поново позвао вернике да се придржавају мера самозаштите како би се спречило ширење вируса корона, и послао је посебну поруку здравственим радницима који се боре у болницама, и истраживачима који траже лек. „Наша Црква је с вама. Са вама смо, уз вас. Она вас све воли и моли се за све вас.“ Сви ми верни можемо своје домове претворити у цркве и молити се, уједињујући своја срца, просећи изобилну Божју милост и милост за човечанство. Осетимо то и вечерас, и сваки дан, док стојимо заједно молећи се Пресветој Богородици за све, пацијенте и лекаре; за све нас који смо лишени заједништва светих у евхаристијској заједници. Излијмо сузе пред својим иконама и помолимо јој се за ходатајство њеног Сина,“ напоменуо је архиепископ Јероним. Такође је позвао вернике да „сваки дом претворе у малу цркву. Јер волимо Бога чак и кад га не можемо срести у његовом дому. Јер волимо свога ближњег. Бог је свуда. Свугде га срећемо у молитви. Дакле, разговорам са вама као с вашим духовним оцем, и то имајте на уму. Ускоро ће свака невоља проћи. Понашајмо се одговорно јер волимо, а не зато што страх куца на наша врата. Молитвено се радујемо Васкрсу. Доћи ће! Близу је. И тада ће сва твар заблистати у светлу Васкрсења, радости, наде. Главе горе, браћо моја, драга децо! Господ је с вама.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Својом снагом и лепотом, акатисти су међу најдирљивијим и најјачим службама Православне Цркве. По Предању, прву похвалу написао је патријарх цариградски Сергије, у 7. веку, као песму благодарности Пресветој Богородици. О богослужбеним особеностима акатиста говорио је презвитер Србољуб Срдић, парох при храму Светога Саве у Молу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополија Црногорско-Приморска са жаљењем констатује да се и Пореска управа Црне Горе укључила у дезинформисање јавности у оквиру хајке која се води против Цркве. Директор Пореске управе Миомир М. Мугoша је изнио читав низ непровјерених и неутврђених података, који, имајући у виду вријеме и начин на који су саопштени, ни мало не доприносе истини и смиривању опште ситуације у црногорском друштву, у којој се налазимо не кривицом Цркве. Обавјештавамо јавност да су се представници Митрополије, по благослову Митрополита г. Амфилохија, 11. фебруара ове године одазвали позиву Пореске управе ради утврђивања тачног стања у вези пореских обавеза на име пензијског, инвалидског и здравственог осигурања парохијских свештеника. Пореска управа је располагала податком да се у том погледу дугује 339.000 евра, а на састанку је утврђено да је ријеч о нетачној суми. Такође, утврђено је и једногласно констатовано да се проблем јавио не због неодговорности Митрополије и свештенства да извршавају своје обавезе, него због техничке немогућности Пореске управе да утврђује пореске обавезе за свештена лица и вјерске службенике од 2011. г. Свештеничка служба је, сходно законским прописима, мимо сваке логике сврстана у тзв. самосталне дјелатности, тако да се задужења за свештена лица не могу водити на Митрополију, већ се уплате и раздужења врше на свештена лица и њихове личне матичне бројеве, а Пореска управа, мимо законских прописа, и даље за исте задужује Митрополију. Констатовано је и то да су представници Митрополије још 2016. године, а што је потврђено и на састанку од 11. фебруара ове године, изразили спремност да се ово питање коначно ријеши у складу са законским прописима. На последњем је састанку договорено и то да се, у случају јавних саопштења, самокритично укаже на објективне околности које се искључиво тичу Пореске управе која, мора се признати, није радила свој посао из разлога техничке природе, а за шта кривицу никако не може сносити Митрополија, нити било која друга вјерска заједница, које су све у истом проблему. С тим у вези, договорено је да се исправе све грешке и да се у јавност изађе са тачним подацима. Посебно указујемо на то да Митрополија, као ни друге вјерске заједнице, сходно важећем Правилнику, нису дужни да подносе ИОППД обрасце за свештенике и вјерске службенике. „Вишемилионски дуг” је измишљен само ради хајке против Цркве. Жалосно је, али истинито да Мугоша јавности није изнио податке о процјенама Пореске управе о дуговањима за остале вјерске заједнице, о чему је на састанку управо он говорио, поменувши самоиницијативно и експилицитно једну вјерску заједницу, чије име ми, из поштовања, нећемо помињати. Све то говори да није у питању избјегавање пореских обавеза од стране Цркве него о системском проблему за који одговорност искључиво сноси државна власт. Било би поштено да Мугоша покаже правоснажна решења (која не постоје) из којих би се видјело да је Црква избјегавала своје обавезе. Питање је за Мугошу – због чега ресор на чијем је челу, макар од када је он на његовом челу, није вршио своје законске надлежности? И сада би, због тога, плијенио имовину Митрополије, навевши у свом саопштењу, између осталог, ни више ни мање него завјештано земљиште Манастира Градишта у Буљарици!?! Баш интересантно! Питамо се да ли нам ово побројавање имовине открива један од битних разлога због којих је спорни закон о слободи вјероисповијести донесен? И овом приликом указујемо на то да се Митрополија не налази изван, а ни изнад правног поретка и да је своје обавезе, након донијетих решења, уредно измиривала. Не постоји ниједно правоснажно решење Пореске управе које Митрополија није извршила, али није дужна да испуњава нечије произвољне захтјеве по непостојећим решењима. Довољно је само да наведемо да Митрополија годинама плаћа тзв. улазни ПДВ приликом увоза вјерских производа у Црну Гору, који јој се уопште не враћа. Директору Пореске управе прво захваљујемо што је у свом обраћању јавности јасно казао да је Митрополија пред државним органима регистрована, саопштивши да: „Пореска управа прати регуларност пословања свих вјерских заједница регистрованих у Црној Гори…” Он је овом изјавом недвосмислено демантовао како представнике Владе Црне Горе тако и највише државне званичнике, који су неистину да Митрополија није правоснажно регистрована не једном злонамјерно изнијели у медијима. Истовремено г. Мугоши поручујемо да смо спремни да читаву ствар око, по његовим ријечима, „ниског нивоа поштовања пореских прописа од стране Митрополије црногорско-приморске”, разјаснимо пред телевизијским камерама како бисмо добили прилику да у танспарентном дијалогу пред грађане Црне Горе изнесемо истину и покажемо допринос Митрополије буџету Црне Горе путем плаћања пореза, али и проблеме са којима се годинама суочава Пореска управа за које данас, мимо сваке логике, окривљује Цркву и вјерске заједнице. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након Молебна Пресветој Богородици, који је у четвртак 6. фебруара 2020. служен у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, литија вјерног народа прошла је улицама града, исказујући на миран, достојанствен и хришћански начин, неслагање са неуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести у Црној Гори. Упркос веома хладном и вјетровитом времену, вјерни народ, сабран у крсном ходу, предвођен свештенством и монаштвом Епархије и Митрополије црногорско-приморске, прошао је улицама Никшића, уз молитву и духовне пјесме, са иконама и црквеним барјацима до Трга слободе. Молитвено сабрање, у којем се налазило око 30 хиљада људи, поздравио је свештеник Миодраг Тодоровић, никшићки парох. „Кад се молимо, молимо се за род свега свијета и за сједињење свих, за мир нашег Никшића, за сједињење народа у њему, за мир у Црној Гори. Овдје смо заједно ми дјеца, и бјелаша, и зеленаша, и четника, и партизана, и оних који су били на Голом отоку, и оних који су их тамо спремали. Овдје смо сви једно. У овој великој литији, у овој непрестаној молитви, учествују и наша браћа, наше комшије, наши пријатељи, људи у плавим униформама; они нам обезбјеђују да мирно прођемо овим улицама док траје молитва. Нека их Бог благослови и подари им свако добро за добро чињење“, казао је о. Миодраг, позивајући све на мир, јер, како је истакао, само се из мира може све најбоље и најчеститије родити. Он је, у име никшићког свештенства, поздравио групу ходочасника, која је јутрос кренула пјешке из манастира Бијела, како би учествовали у молебну и литији кроз Никшић. Ријечима добродошлице поздравио је и архимандрита Данила (Љуботињу) из Пероја у Истри. Вјерном народу обратио се свештеник Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске: „Желим да вам пренесем благослов од ћивота Светог Петра Цетињског Чудотоворца, који се молио пред ћивотом Светог Василија, који је клечао за свој народ у онај вакат, а сигурно да се данас обојица пред Престолом Небеским моле се за све нас, за читаву Црну Гору и све људе добре воље широм свијета. Такође, желим да пренесем поздраве и благослове Преосвећеном Епископу Јоаникију и вама од Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који, ових дана, борави на свештеној и Светој Гори Атонској, гдје је отишао да и он клекне пред оним светињама и да се надахне оне најсветије молитве из врта Мајке Божје, да би Бог дао мир у Црној Гори, у цијелом свијету и љубав у срцима свих народа широм шара небеског.“ Ово што се, ових дана, дешава у Црној Гори је, сматра он, велика милост Божја, посјета Божја нама вјернима и свима, које је наш подвиг надахнуо, широм околних земаља, у региону и читавом свијету. „Ове наше свештене литије и овај наш ход којим на молитвени начин изражавамо протест против овог безаконог Закона је једна нова димензија, коју дајемо читавом свијету у културолошком и социолошком смислу. Како један мали народ на западном Балкану, који је задњих деценија представљан да овдје живе људи са племенском свијешћу, да је управо овај народ показао и дао нову димензију читавом свијету како се на достојанствен, молитвен начин протестује против неправде, против неистине“, рекао је свештеник Јовановић. Додао је да молитвени скупови и сабрања показују да су овдје живјели не само јунаци, него и наши свети преци, те је из корјена, који су нам оставили, никао овај дивни народ, дивна омладина, дивни људи. „Заиста, родио се диван и благословен народ. То је показатељ да оно што су нам причали наши ђедови и бабе, поред огњишта кад смо ложили бадњаке, да је то истина и онда нам је Бог дао да и ми доживимо у нашем времену, да и ми можемо и ова дјеца, која носе иконе у својим рукама, не само да кажу да су слушали и читали, него да су доживјели и да ће наша покољења која долазе чути за ово што се дашава данас у Црној Гори, ово чудо Божје и ова милост Божја“, казао је отац Обрен. Страдања нашег народа, кроз славне битке, када је бранио част, достојанство, образ и своју вјеру, па страдања часног монаштва, свештенства са Митрополитом Јоаникијем, и у оном „лудилу“, када је страдала Ловћенска капела личи, по ријечима протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, на распеће нашег народа и Црне Горе. „Онда долази онај тајац, као што је био тајац међу апостолима и женама Мироносицама када су Христа положили у гроб и запечатили, навалили онај велики камен. Каква је неизвјесност била у њиховим умовима и срцима да ли ће се оне ријечи, које им је Он говорио и остварити. Тај период ми личи на период комунизма овдје у Црној Гори, који је сахрањивао Бога и говорио да Бога више нема, да народ мора да се окрене себи, а да човјек мора да постане бог и да се само он пита. А онда долази оно тридневно Васкрсење свето, које ми личи на период `90.-их година, када се пробудила вјера у нашем народу, не само овдје у Црној Гори, него широм гдје живе православни хришћани, када је почело да се обнавља свештенство, монаштво, храмови, манастири, вјерни народ, оно што је било запустјело, што смо мислили да је умрло и нестало. Обновљена је душа народа, а то су најљепши храмови Духа Светог, то сте ви, браћо и сестре, драга дјецо Божја“, бесједио је о. Обрен. Свједоци смо, истакао је он, и великих догађаја освећења светиња и храмова, у којима су учествовали представници помијесних и других хришћанских Цркава. Мислили смо тада да нас Бог походи и ти се догађаји својим значајем и љепотом могу упореди са самим Вазнесењем Христовим. „Мислили смо да мимо овога не може се ништа љепше, благословеније и светије у Црној Гори догодити. Али, како пише у светом Јеванђељу, после Спасовдана Господ одлази и сједа с десне стране Бога и Оца својега, Творца свих нас и обећава својим ученицима и народу Божјем: Будите сабрани у граду Јерусалиму, јер ћу вам послати Духа Утјешитеља и да онда идите да крстите све народе у име Оца и Сина и Светог Духа. И, заиста, у Педесети дан, када су апостоли били сабрани на једном мјесту, у благом повјетарцу, спустио се Дух Свети у виду огњених језика на главе апостола. Ја бих ово чудо у Црној Гори, ове свештене литије, назвао да је ово силазак Светог Духа на овај народ Божји и да је ово Педесетница Црне Горе, Педесетница ове Цркве Божје и свих вјерника и сваког дивног створења који овдје живи и дијели парче неба над овом земљом. Само оно што је од Бога, што је благословено, што је од Духа Светог може да носи мир. Ово што ми радимо јесте Мир, који проносимо из храма кроз градове, носећи мир у срцима нашим, а гдје је мир ту је и Љубав, гдје је љубав ту су правда и истина и све оно што је свето и честито“, поручио је свештеник Обрен Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након саборне Свете архијерејске Литургије у Манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, коју су служили Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки г. Јоаникије са саслужење Архиепископа Михаловско-Кошицког г. Георгија (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и Епископа умировљеног Средњоевропског г. Константина, одржано је сабрање са архијерејским протопрезвитерима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке поводом утврђивања тзв. ”иновираног” Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 5. децембра 2019. године једнострано утврдила Влада Црне Горе. Јучерашње тврдње потпредсједника Владе Зорана Пажина да је наша Црква одбијала да разговара о препорукама Венецијанске комисије, најблаже речено, служе обмањивању јавности. Влада је од наше Цркве добила аргументоване Примједбе на Предлог закона (на преко 90 страница) у којима је посебна пажња, поред осталог, посвећена препорукама Венецијанске комисије. Наши архијереји су предлагали да се разговара и о осталим важним питањима вјерских права (реституције, обештећења, гаранције имовине и поштовање правног континуитета цркава и вјерских заједница) у Црној Гори, те да се дијалог не ограничава на начин на који је то условљавала делегација Владе у свом крњем мандату. Упорно су одбијали дијалог исказима да су та питања од носилаца највиших политичких функција проглашена за политичка и да су за њих то првенствено политичка, а не питања основних људских права. Влада Црне Горе је утврђивањем оваквог Предлога закона показала да не поштује вољу држављана Црне Горе, који су у огромном броју (око 100 хиљада именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима треба да буде потпуно јасно да се ради о покушају да се овим законом прогоне, дискриминишу и понижавају Митрополија и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Да је ово закон против наше Цркве је фактички постало јасно послије састанка са Зораном Пажином, јер је указано да су, мимо правне логике и противно Уставу, остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице наводно заштићене уговорима које су раније закључиле са Владом. Закон – ако је закон – онда треба да важи за све, а не да је, као у овом случају, уперен и писан против наше Цркве која је и претходно дискриминисана одбијањем Владе да и са њом закључи исти уговор. Наши архијереји са архијерејским протопрезвитерима су на састанку исказали своју одлучност да се оваквом понижавању Православне Цркве снажно одупру. У томе очекују пуну подршку свих православних вјерника, без обзира на њихово лично и политичко опредјељење, будући да је обавеза сваког православног вјерника, без изузетка, да јасно и гласно подигне свој глас против оваквих и сличних бруталних атака и мијешања секуларне државе у црквени поредак ради отимачине црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама. Архијереји са протопрезвитерима позивају православни вјерни народ да у суботу 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени Сабор у Никшићу, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je у суботу, 7. септембра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Нишу, при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики саслуживали су ректор протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић као и професори Богословије у Нишу, а лепоти Свете Евхаристије допринело је и појање нишких богослова. Након заамвоне молитве прочитана је молитва за почетак школске године, а Владика је након Свете Литургије покропио ђаке. Преосвећени Владика је након Литургије пожелео професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу у новој школској години. Епископ нишки је срдачну добродошлицу пожелео ђацима који су ове године уписали први разред Богословије Светог Кирила и методија у Нишу и одлучивши се да "се овде уче и припремају за служење Цркви Божјој и Олтару Божјем". Када хоћемо да саградимо добру кућу, увек прво радимо добре темељ - да би та кућа била стабилна, јака и да би дуго трајала. Тако и ми овде у овој школи управо радите те темеље на којима ћете градити вашу животну кућу и зато се трудите да ти темељи буду добри, јаки и чврсти" рекао је између осталог Владика Арсеније у свом обраћању богословима. "Сутра ћете бити пастири цркве. Међу вама су будућу свештеници, професори, монаси, Епископи. Међу вама је будућност Цркве Христове. Зато се трудите да стекнете што више знања, да наставите и даље да се усавршавате на богословским школама, јер знање је богатство, на коме ћете изградити и своју и будућност наше Свете Цркве" поручио је Владика младим богословима који су уписали први разред нишке Богословије." Извор: Радио Глас

Ово је изјавио васељенски патријарх Вартоломеј на отварању међународне богословске конференције „О богословском наслеђу протојереја Георгија Флоровског“ у недељу увече, 1. септембра 2019. године. „Топло вас поздрављамо у Цариграду, историјском седишту Православља, где обележавамо 40-годишњицу упокојења протојереја Георгија Флоровског, утицајне личности у Цркви и богословљу, који је био прееминентни професор патристике,“ рекао је васељенски патријарх Вартоломеј у свом говору на отварању. Конференцију у Цариргаду организује Васељенска Патријаршија са Патријаршијским институтом за светоотачке студије у Солуну. „Дело протојереја Георгија Флоровског заувек ће припадати будућим нараштајима, и свагда ће бити врело надахнућа и усмерења при богословским изучавањима. Суштински елемент Флоровскове мисли и сведочења био је „креативни повратак светим Оцима“, рекао је Васељенски Патријарх и продужио нагласивши важност православног дискурса у савременом свету. „Да бисмо одговорили на све изазове, сви морамо разумети важност православног јединства. Из искуства знамо како крхко је било свеправославно јединство приликом сазивања Светог и Великог Сабора Цркве на Криту и какво је оно сада по питању украјинске аутокефалности. Нажалост, евхаристијском и есхатолошком идентиту Цркве данас прети неплодна духовност у Православној Цркви, као и напетост у међуправославним односима.“ Извор: Инфо служба СПЦ

Пријемни испит за упус у Богословију – Дупло више кандидата из Црне Горе у односу на претходне године. У уторак 2. јула 2019. године на Цетињу је одржан пријемни испит за упис у Богословију. И на овом упису показала се сила Божанске љубави и бриге за Цркву своју. Наиме, у мјесецима невиђених притисака на Цркву, идеолошких и историјских лажи и подметања број заинтересоване дјеце за Богословију из Црне Горе је дупло већи од претходних година. Укупно девет кандидата, и то четири из Подгорице, по један из Херцег Новог, Грбља, Будве, Бара и Никшића најбољи су одговор на притисак Цркве и показатељ да је истинита она народна изрека коју често цитира отац Момчило Кривокапић, први Ректор обновљене Цетињске Богословије, „Притиснуто јаче, све више одскаче“! Дјеца су давала одговоре на питања из Српског језика, катихетике и историје, и дала задовољавајуће одговоре и показала завидно знање, стекавши тако услов да кроз Богословију усавршавају своје знање и напредујући у врлини и побожности припремају се за служење у Цркви Божијој. Комисију су чинили Митрополит Амфилохије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије, као и професори Душан Биговић и Александар Вујовић. Ове године уписује се 28. генерација Цетињских богословаца. Нека би им Свети Петар Цетињски био на помоћ да започето школовање успјешно заврше, њима на спасење, породици на радост и понос а Цркви Божијој и народу на корист. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедељак 24. јуна, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентралноамерички г. Кирило Бојовић, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали. Саслуживали су му архимандрит Данило Трпчевски, игуман ове светиње, протосинђел Исак Симић, сабрат Цетињског манастира, јеромонах Козма Митровић, сабрат манастира Ћириловац, јерођакон Емилијан Зарев из Цетињског манастира и ђакон Иван Црногорчевић, ђакон при храму Светог Ђорђа под Горицом. У олтару су чтецирали Никола Поповић и Теофило Родриго Ђукума Трухиљо из Колумбије, а појале су чланице Хора „Свети Козма Етолски при храму Васкрсења Христовог“ у Подгорици, којим је дириговала проф. Ана Ненадић. По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у току Литургије владика Кирило је у чин јерођакона рукоположио монаха Натанаила Крушчића. После причешћа вјерног народа освештан је и пререзан славски колач у част Светог Апостола Вартоломеја – Натанаила, кога новорукоположени јерођакон Натанаило прославља као свог заштитника и молитвеника пред Господом. Потом је Епископ Кирило бесједио о празнику Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, и о њиховом благословеном дјелу мисије Цркве широм васељене. Пожељевши свима благословен почетак Апостолског поста, прије великога празника Св. Петра и Павла, владика је подсјетио да је пред нама и наш велики национални празник Видовдан, те да је и то још један разлог зашто требамо молитвом постом да се припремимо за те велике празнике. „Господ наш Исус Христос прије свог Вазнесења на небо обећао је Светим апостолима другог утешитеља који ће пребивати са њима до краја свијета и вијека. И у дан Педесетнице, када славимо рођењу Цркве Божје апостоли су примили силу са висине и тако постали неустрашиви проповједници Васкрслог Христа и у своје духовне мреже уловили све народе и њихови равноапостолни ученици до краја свијета и вијека продужавају то дјело.“ Међу 12 великих апостола је и апостол Вартоломеј – Натанаило за кога је Господ рекао да је Израиљац у коме нема лукавства видеће његову искреност и његову вјеру, који је у то вријеме још увијек сумњао да из Назарета може бити што добро, као што су апостоли, неки од њих, сумњали све до Силаска Светог Духа, који их је свему научио и утврдио у вјери у Господа Исуса Христа. „То и нама говори о томе да је без силе Духа светога, човјекова природа превртљива, невјерна, сумњичава и не може до краја да се испуни и утврди у некоме дијелу. Ми се трудимо, улажемо напоре а Господ савршава дјело. Господња сила је та која нам даје да неко дјело савршимо до краја у љепоти духовној.“ Апостол Варнава у Светим списима а особито у дјелима Светих апостола се приказује као оснивач, заједно са Светим апостолом Павлом, Цркве у Антиохији гдје су је први пут ученици Господњи названи хришћанима. Својом молитвом и братском љубављу, нагласио је владика Кирило, превео је у хришћанство и Савла, великог гонитеља Цркве Савла, будућега Павла. Помињући ревновање апостола Павла у гоњењу хришћана, прије Господњег чудесног јављања и његовог преобраћања, Пресовећени владика Кирило казао је да то подсјећа на неке данашње људе који постављају националност изнад религије, и у том смислу иду до тога да чак и гоне истиниту Цркву Христову: „Зато и наше вријеме тражи нове Варнаве који ће успјети да те гонитеље, разне Савле, преобрате и објасне да се не сме ништа постављати изнад Бога и вјере, ни националност, ни државност, ни било која друга земаљска установа, него прије и изнад свега вјера у васкрслога Христа.“ Нагласио је да у Христу васкрсломе нема ни Црногорца, ни Јермена, Грка, Срба…сви су хришћани – Божији народ. „Треба поштовати своју традицију, културу, националност, државност, све је то за поштовање, али није за обожавање. Обожавамо само Гопода и једину истиниту православну вјеру коју су нам сачували апостоли, равноапостолни оци до наших дана.“ Владика је честитао рукоположење и новом служитељу олтара Божијег, јерођакону Натанаилу, пожељевши да у све дане свог живота са љубављу радосно и ревносно служи и испуњава призвање на које га је Господ удостојио. После литургијског сабрања, игуман манастира Преподобног Симеона Мироточивог, архимандрит Данило са братијом, припремио је трпезу братско-сестринске љубави за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саборни храм у Нишу обележио је храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, а Преосвећеном Владики су саслуживали свештеници Саборног храма протојереј Ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић и свештеници из других нишких храмова: протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, свештеник у пензији, протојереј ставрофор Добривоје Митровић из храма Светог Илије у Нишкој Бањи, протојереј-ставрофор Јован Илић из храма Светог Пантелејмона, јереј Дарко Китановић из храма Светог Луке, војни свештеници јереј Иван Ганић и јереј Ђорђе Димић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верним народом, а учешће у Светој служби узели су градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, начелница Нишавског округа г-ђа Драгана Сотировски, председник Скупштине града мр Раде Рајковић, представници војске Србије, председници градских општина и других јавних и културних институција града Ниша. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика је говорио о сведочанству апостола Луке о данашњем празнику на који је "... Црква Христова конституисана, и Дух Свети непрестано од тога дана пребива у Цркви. Без Духа Светога нема ни Литургије, а нема ни Цркве. Дух Свети је онај који чини могућим и присутним овде и сада Царство Божије и који нам даје могућност вечног живота." Благољепију торжествене Литургије допринело је здружено појање хорова Бранко из Ниша и гостију из Пољске - хора "Muzyka Cerkiew", са катедре за дириговање конзерваторијума "Фредерик Шопен" из Варшаве. Овај хор наступа на овогодишњем фестивалу Музички едикт, чиме је Фестивал незванично и отворен, а гости на Светој Литургији били су и хорови из Мексика, Белорусије и САД. Извор: Епархија нишка

„Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска