Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 305 results

  1. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  2. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  3. Свештенство Покровске цркве предвођено старешином цркве протојерејем-ставрофором Зораном Јаковљевићем служило је Свету Литургију у Недељу раслабљеног 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве. Поред певнице, појао је Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, а сабрао се велики број верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је говорио о јеванђељском одељку у којем човек оздравља након 38 година страдања и боловања захваљујући Господу. „Страшна сила људског егоизма огледа се у речима раслабљеног – немам човека!“, каже отац Невен Лукић који додаје да Господ човеков живот прихвата као свој, човеково страдање као своје и жртву и моћ да оздрави и помогне сваком човеку који жели да оздрави. У наставкуи проповеди отац Невен је рекао да је Црква Христова Бања Витезда у којој су се догодила безбројна исцељења. „Заблагодаримо Господу који нас из сваке узетости подиже“, закључио је отац Невен. Извор: Радио Источник
  4. Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс
  5. „Прегаоцу Бог даје махове“, цитира Његоша Епископ буеносајрески Кирило говорећи о мисији најмлађе епархије СПЦ, која се налази у Јужној Америци. Српска православна црква слави ове године велики јубилеј, осам векова аутокефалности, а њена најмлађа епархија, буеносајреска, пуни осам година. Основана одлуком Светог архијерејског сабора 2011, Епархија буеносајреска, са седиштем у Аргентини, данас има своје парохије у Бразилу, Венецуели, Чилеу, Еквадору, Перуу, Колумбији, Гватемали, Салвадору, Костарики, Доминиканској Републици и Панами. Свог првог епископа добила је у септембру прошле године. То је владика Кирило (Бојовић), пре замонашења математичар и асистент на подгоричком Природно-математичком факултету. Био је викарни епископ диоклијски пре него што је изабран да управља Епархијом буеносајреском. – Дошао сам овде по послушању, пре свега мом духовном оцу Митрополиту Амфилохију, а затим Светом архијерејском сабору наше Цркве. Нисам знао ни шпански језик, који је овде неопходан, нити сам имао неку посебну мисијску обуку. Зато је за мене све што сам овде срео велики изазов, као да сам се обрео на некој другој планети. Посебно је тешко што су парохије удаљене једна од друге стотинама и хиљадама километара и што мора много да се путује, нарочито авионима, од којих имам неку урођену трему, тако да све време лета проведем у молитви, нарочито понављам Тропар часном крсту, јер авион има облик крста. Велика је част, али и обавеза и одговорност, бити први епископ Српске православне цркве у Јужној Америци – истиче у разговору за „Политику“ владика Кирило. Примарни задатак мисије Српске цркве у Јужној Америци, према његовим речима, јесте враћање вери људи српског или другог православног порекла са територије бивше Југославије: да нађемо, како додаје, изгубљене овце „дома Израиљевог“. – Због дугорочног нередовног стања у нашем народу на овом делу америчког континента, осећа се раслабљеност за црквени живот и за било коју акцију којој је циљ обнова вере, културе, језика, историјског памћења нашег народа. У том смислу основни наш задатак у овој етапи наше мисије је обнова и очување православне вере и духовног живота – каже владика Кирило. Епархија има добру сарадњу са свим православним помесним црквама које су присутне у Јужној Америци, али и са католичком и протестантским црквама. Отворена је и за Јужноамериканце који желе да приме православље и у својим редовима, међу свештеницима и верницима, има и локално становништво. Тако су у Бразилу, Еквадору, Гватемали, Колумбији и Костарики парохије и манастири састављени искључиво од месног становништва. – У Аргентини и Венецуели углавном су верници нашег порекла, од којих има доста људи који потичу из мешовитих бракова. Наши људи су се углавном успешно интегрисали у друштво, многи су угледни доктори, професори или политички радници. Ђорђе Капитанић, пореклом са севера Црне Горе, био је у једном тренутку и председник владе Аргентине – каже Епископ буеносајрески. У најмлађој епархији Српске цркве недавно је освештан нови храм посвећен Светом Јовану Златоустом у Каруару у Бразилу. Цркву је заједно са Епископом Кирилом освештао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. – Тако је наша Црква на свој 800. рођендан освојила и најудаљеније западне просторе земљиног шара под сазвежђем Јужни крст. Градимо и Храм Свете Тројице на северу Аргентине у граду Ресистенцији, где је највише људи нашег порекла, има их десетине хиљада. Планирамо изградњу још неколико храмова, али наравно да ће све то зависити и од финансијских средстава. Али, како каже тајновидац Његош, „прегаоцу Бог даје махове“ – напомиње владика Кирило. Свештеници Епархије буеносајреске протеклих месеци деле тешку судбину становништва Венецуеле. Архимандрит Евстатије Аздејковић и свештеник Павле, Венецуеланац, редовно извештавају владику Кирила о тешкој ситуацији. – Један део, нажалост, налази спас у бекству у друге државе Јужне или Северне Америке. Онај део који је остао Црква покушава да окупи и утеши, да му помогне колико је Бог дао снаге и средстава. И поред свега тога, њих двојица тамо успевају да служе свете литургије, да крштавају и венчавају, да опоју упокојене и да помогну старе, болесне, и сиромашне – каже владика Кирило. Јован Златоусти и сузе оца Жаира Наш свештеник Жаиро, Бразилац и бивши протестант, обратио се дубински у православну веру читајући беседе Светог Јована Златоуста и постао православни свештеник, којег је рукоположио Митрополит Амфилохије, прича владика Кирило. – Кад је дошао у Црну Гору приликом рукоположења, причао нам је он, једино му је остала сумња у вези са моштима светих. Међутим, према његовом казивању, у тренутку када се приклонио кивоту преподобног Симеона Дајбабског у манастиру у Подгорици у њему се све унутра ускомешало и духовно и физички и он је читав дан остао поред кивота светитеља са покајним плачем. Тим сузама је очистио и ту последњу сумњу. Из те његове вере никао је и Храм Светом Јовану Златоусту са параклисом преподобном Симеону у градићу Каруару на северу Бразила – наводи Епископ буеносајрески г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја 2019. године, када наша Црква прославља великог Божијег угодника Светог Василија Острошког, у Саборном храму Васкрсења Христовог одслужена је Света литургија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом литургијом началствовао је протојереј Младин Кнежевић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Драгана Митровића, као и протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића. У славу и у част Божију и у славу и част Светог оца нашег Василија, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин који се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на свете личности кроз историју Цркве, које су показале и храбост и тврду вјеру: ,,Драга браћо и сестре и дјецо, ове недјеље, друге по празнику Васкрсења, увијек се сјећамо оних светих личности, које су учествовале у догађају распећа Христовога и у васкрсењу Његовог. То су личности које су показале вјеру и храброст да буду са Господом у оним данима Његовог страдања, понижења, пљувања, шибања, распећа на крсту и погребења. Као и оних личности које су вијест о Васкрсењу прве објавиле. То су били људи чистога образа и чистога срца, који се нису постидјели вјере Христове и вјере у Христа.“ Отац Мирчета се у даљем обраћању фокусирао на саму димензију личности Светог Василија Острошког, који је по његовим ријечима приближио на најбољи начин истину Христовог Васкрсења, будући да је он као ниједан други Свети Божији човјек близак нашим срцима: ,,Овај дан је за нас такође празничан зато што славимо свједока Христовог распећа и Васкрсења из нашег рода, из нашег народа. Славимо онога који је као ниједан други свети Божији човјек близак нашим срцима. Славимо онога који вјековима свједочи истину Васкрсења Христовог како нашем народу, тако и свим људима који Христа траже и у њега вјерују и који нам је истину Христовог Васкрсења тако приближио. Тако нам је учинио опипљивом, тако нам је учинио видљивом, тако нам је учинио блиском. Чак толико да кад поменемо име и спомен светога оца Василија, скоро да нема душе хришћанске а да се не радује и да нема срца хришћанскога да од радости не поскакује. А зашто? Зато што зна да је то прави Божији човјек.“ Нагласио је да се служење Христу Светог Василија Острошкога никада није завршило, него се у вјечност прелило. „А прелило се зато што је његово служење Христу било истинито, зато што је то служење Христу било исправно, зато што је то било служење Христу, свим бићем његовим и зато га је Христос учинио својим братом и својим пријатељем и најбољим свједоком да Бог ходи овом земљом.“ Отац Мирчета је подсјетио да Свети Василије није само нама роду његовом посвједочио ту и такву истину Васкрсења, већ је посвједочио свим народима: ,,Свети Василије који је из нашег рода, из нашега народа српскога, посвједочио је истину Христову у свим народима, посвједочио је и свједочи да је Христос спаситељ свих људи и да је наше само да будемо Његови.“ Он је даље образложио да Свети Василије Острошки јесте најбољи свједок тога да свако од нас и може и треба да буде човјек попут њега, а то није само пука алегорија, нити апстракција нити пак тероија, већ то припада свима који желе за извора воде живе да захвате и потруде се: „Свети Василије и јесте свједок тога да сваки од нас може бити и треба да буде свети Божији човјек и да је то могуће, да то није нека теорија која је намијењена само неким појединим људима, неким издвојеним људима, или, неким надљудима, него да је тај живот намијењен и могућ и доступан свакоме, само ако са тог извора воде живе жели да захвати и труди се да захвати. А тај извор је Црква Божија, Црква православна, препуна благодати, милости, истине и љубави Божије. Свети Василије нам поручује: Идите у Цркву Христову, сабирајте се у њој јер Црква Христова је стуб и тврђава истине. А како се милост Светог Василија шири на све стране овога свијета, тако и ми овдје у Подгорици желимо као што знате да имамо његов храм. Већ сигурно десет година и више тражимо и желимо да се сагради његов храм на Конику, дакле овдје у нашој Подгорици“,истакао је отац Мирчета. Он је замолио сав вјерни народ и све људе добре воље, да се сви заједно помолимо за то да се милост и љубав рашире међу нама још више и присније, те да би уз Светог Василија и храм његов на Конику и ми оздрављали, а самим тим и све око нас. ,,Па вас зато молим да се за то сви помолимо, да се његов дом и овдје устроји, да би се милост и љубав његова ширила међу нама још више, још присније и да би учећи се од Светог Василија и ми оздрављали, бивали што бољи, и живјели у миру и љубави и у Божијем благослову. Зато се помолите за то. Онај ко није за то, затворио се за истину, затворио се за правду, затворио се за љубав, затворио се за то да свјетлост Божија долази међу људе. А коме може бити лоше од свјетлости Божије? Коме може бити лоше од милости Божије? Никоме! Само може бити добро и благослов и на људе и на породицу и омладину и на природу која нас окружује – дакле на творевину. Од милости и благодати Божије, свако има добро, зато онај који је против тога, он не мисли добро ни себи ни онима око себе„, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Blaža Željko

    Raskoli i Otac bludnog sina (dorada)

    Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neki se čak pozivaju na Kanone a samo pre par meseci isti ljudi su rekli da je "Ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona". Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole. Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin naravno, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno, presudno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu.. Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Da, šta je odlazak tog momka iz kuće ako ne porodični raskol? Ima li neko drugo objašenjenje? Napujdao ga lukavi željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; bolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovoj životnoj drami iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"! Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio!!! Sin se vratio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i ovaj jevanđelski Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima (vlastoljublje, srebroljublje..) bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ova jevanđelska istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, teritorije, blato, livade, međe .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima.
  8. Intenzivno mi se roje misli u poslednje vreme o događaju koji dolazi (možda ne za naših života, ne znamo mi, Bog zna) a to je dolazak arhiprevaranta аntihrista, čoveka koji će označiti blizinu konačnog raslojavanja među ljudima do neshvatljivih razmera .. do međusobne mržnje! Naravno da ne aludiram ni na koga od nama danas poznatih ljudi; opažam da je širom sveta u ekspanziji jedan proces koji neodoljivo podseća na taj arhetip oko antihrista i opažam nešto zastrašujuće a to je da će ljudi verovati u to što on govori! Da, ljudi će stvarno misliti da je izbavitelj, da je normalan, da je istina to što priča! Tih malih parabola, tih arhetipskih slika ovog velikog tragičnog događaja, imate danas posvuda kroz mnoge male Napoleone, Nerone .. kroz sve koji su izokrenuli Hristove Istine i predstavili ih kao svoje. Naprosto ne mogu da verujem na šta su ljudi (ponavljam – širom sveta) sve spremni; do koje mere da ogreznu u laž da je ona postala njihova druga priroda. A laž poružni čoveka iznutra. Čovek ogrezao u laž uznemirava svojim prisustvom makar reč ne rekao. Laž je već prisutni pakao u duši, duša je već u paklu samo je milost Božija održava u životu i nudi joj šansu da se pokaje; dobro je to imati na umu. Gde se začinje to ludilo podsvesnog „prisvajanja mesijanstva“ koje će konačno antihrist objediniti u jedno "telo" (pseudo zajednicu) kada bude došao da „spasava svet od nemira i društvenih bolesti“? Počenje tamo gde i svako zlo kroz istoriju - u odsustvu liturgijskog Duha, Duha Svetog koji jedini, kroz svete oce i Crkvene Tajne daje mogućnost da se demistifikuje gnusoba tog arhiprevaranta i njegovih slugu, „korisnih budala“, širom planete ubeđenih da su zaista to što su uobrazili da jesu. Ogromna, dakle, laž (sastavljena od niza manjih, neprimetnih) koja je danas još uvek usitnjena i lokalizovana na enklave po svetu ...ali te enklave su sve veće, približavaju se i utapaju polako u celinu. Tačno vreme ovih događaja koji prethode drugom dolasku Hrista Gospoda je nemoguće znati jer je to Bog zadržao u svojoj vlasti. Ne znaju ni Anđeli. S tim u vezi pratim da se među ljudima mnogo pridaje značaja rečima izvesnih pustinjaka, i ne znam koga sve već, kako se taj prevarant već rodio, kako se "vreme ispunilo ..Gospod samo što nije"!? Ali sve su to proizvoljnosti jer nam Spasitelj kroz Crkvu kaže, ponavljam, da o tom "času i danu niko ne zna, ni Anđeli, do Otac sam". Nije dakle pametno mnogo pridavati značaja spekulacijama koje se mogu čuti među svetom. Naprosto Gospod će doći bez najave, kao munja kad sevne od istoka do zapada; kad se niko ne bude nadao i najmanje očekivao. Bar tako On sam kaže! Spomenuto ludilo počinje sa druge strane (kao kancer ljudske vrste) u SINKRETIZMU koji se u ruhu jagnjeta, kroz razna kameleonska društva, danas provlači kroz „demokratske slobode“ i demokratiju shvaćenu, ne izvorno kao narodnu volju da bira svog vođu, već na način da je „sve ono po čoveku“ (pa i psihička devijacija) neophodnost, nužnost prirode i nepobitna istina podignuta na stepen božanstva koja se čak širom sveta propoveda bombama, nemirima, podjarivanjem disidenata, pobunjenika, „boraca za slobodu“ i sve tome slično. Neće, kako rekoše i stariji oci Crkve a i današnji veliki teolozi, ovaj ludak (antihrist) biti otvoreni protivnik Hrista! Naprotiv! U otvorenom suprotstavljanju bi odmah bio prepoznat. Po ličnim grehovnim iskustvima koje svi imamo kao arhetipskim slikama ovog dešavanja jer su i "Carstvo i ad unutra u srcima našim", on će na neki način poručiti: "Važi, budi ti pravoslavan ali samo si čovek koji ima svoje slabosti pa moraš razumeti onda slabosti svih i uvažiti ih isto koliko i svoje." Svešće tu neophodnu vezanost za Hrista na prihvatanje svih društvenih anomalija kao na prirodne događaje i time će sve ljudske osobine legalizovati dajući im istu vrednost sa Hristovom naukom. Već decenijama i vekovima on radi na eroziji Hristovih sistema vrednosti, vešto, podmuklo, skriveno, lukavo. U tom pohodu skoro da govori: "Važi, Hristos je kul tip; Crkva je značajno istorijsko nasleđe i kulturna baština koja nosi identitet ..." a onda ironično dodaje: "..ali molim vas, vaskrsenje iz mrtvih ili neporočno začeće ..malo zvuči neozbiljno za intelektualni svet. To su smislili popovi ali zasigurno je Crkva značajan muzejski dokaz da identitet nije šala i treba ga negovati i čuvati." Pogledajte, primera radi, suštinu "komunizma" i "demokratije" (shvaćene kao "sve mi je dopušteno jer smo samo ljudi sa svojim pravima")!? Nominalno različite stvari, različita dakle imena, ali suštinski iz istog kotla; i jedna i druga, kad zanemarimo imena, izjednačavaju pojmove, poravnavaju umišljene "neravnine" po čoveku i afirmišu JEDNAKOSTI po našoj bolesnoj prirodi! Kod obe ove društvene pojave se u vertikali ulazi u oblake i maglu; negde se u višim slojevima gubi trag a on završava svakako ne u Hristu već u nekom ko se, za razliku od Gospoda, skriva u nepoznanicama i katakombama. Obe na svoj način odriču Hrista, jedna otvoreno a druga mnogo opasnije pritvorno izjednačavajući Njegovu Ličnost sa ljudskim duhovnim bolestima. Kameleonski ga utapaju u pozadinu svega ljudskog i On prestaje da se vidi onakvim kakav je. Obe ove društvene pojave (demokratija, komunizam) pojavljuju se nekako u isto istorijsko vreme - upravo da bi se jedna predstavila kao alternativa onoj drugoj totalitarnoj; da bi glumila slobodu u odnosu na tiraniju komunističkog režima i kao takva liči na antipod komunizmu .. ali samo u ljudskoj ravni! U liturgijskoj stvarnosti ..to je jedno isto! Demokratska obmana lažnih jednakosti (i slobode od geha) nudi se kao izlaz od one koja vlada strahom! Vešt mađioničarski trik. Na kraju, kad se ljudi otrezne i počnu da sumnjaju i demokratija počinje da vlada strahom, bombama, sankcijama, mekim ratovima .. gladovanjem sirotih - jednom rečju po projavnim stranama između njih razlika ne postoji. (Evo upravo sam malopre (21. april 2019.) čuo vest, tj. citat sa tviter naloga, da su stvarni satanisti, dakle nešto što oni nazivaju svojom "crkvom", izjavili saučešće povodom požara NotreDama kao "kulturološkog simbola evropske civilizacije"! Kud ćete bolji dokaz da će đavo kao idejni tvorac antihrista i njegove taktike delovanja činiti upravo stvari koje liče na društveno prihvatljive, skoro da se raznežiš, a u suštini lopov koji ne ulazi na vrata u tor već podmuklo ulazi na rupe u ogradi (koje su bez Crkve sve veće) i prilazi da ubije i uništi sve što mu dođe pod ruku.) Perfidno, na ovaj način svođenja Crkve na kulturološke obrazce i muzejske eksponate "samo jedne među mnogima", otac laži odseca živog Hrista iz srca ljudi, odseca u Hristu živog Svetog Savu i stavlja ga u muzejske eksponate; krade veru (kao iz priče o sejaču i semenu) izopačuje ogledalo koje spominje Apostol (1. Кор. 13. Јер sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo..") i čovek prestaje da vidi Hrista, makar i maglovito, već samo zamusanog sebe. Vidi svoje "potrebe" ali kad mu je Hristos iščupan iz duše onda takav čovek više nema prepreka za ispoljavanje poročnosti... i mentalne (duhovne) i biološke. Sve rečeno je model koji se već vekovima primenjuje širom sveta .. i stvara, kroz tajna društva koji su propovednici sinkretizma, te spomenute enklave ljudi otuđenih od Crkve ali i otuđene jedne od drugih... jer jedno bez drugog nije moguće. Jedva da ih održava ono elementarno "ne diram te, ne diraj me" .. o ljubavi nema ni govora. Sve će lukavi izjednačiti i svesti na ono po čoveku, dakle, na ono što je Gospod odlučno odbacio kada se okrenuo svom učeniku Petru i rekao: „Idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“! Gospod je ljudski sentiment ovde izolovao i nazvao ga bolešću (jer u našim smrtnim i mračnim srcima sve je smrtno i mračno) a Petar mučenik je samo želeo da Hristos ne ide na gubilište; odvraćao Ga je od toga kao što bi to svako od nas činio iz nekakvog sentimentalizma. Vrlo slično tome je i ono „ko voli više majku, brata, oca, dete nego mene, nije mene dostojan“. Pri tom Gospod ne misli da ne treba voleti svoje bližnje već kaže da samo sa Njim u srcu ta ljubav je autentična i nazidateljna; bez Njega koji je Ljubav ona izvire iz bolesnih delova srca; liči na ljubav (jer smo mi "slika ljubavi" grehom obogaljena) ali je samo maskirano samoljublje. Suštinski laž sa kojom On ne želi da ima zajednicu (upravo to i znače Njegove reči "nije mene dostojan") niti je ta zajednica u okolnostima samoljublja moguća. Vremenom, jer smo grešni i smrtni, ljubav bez Hrista se ohladi, ne odaje se u okruženje već zakržljala ostaje unutra okrenuta sebi i tada nas u stvari udaljava jedne od drugih. Sve teže se podnosimo i ne možemo da živimo zajedno. Sinkretizam koji ljudske emocije, pseudo religije, mračne filosofije, fantazije i psihološke senzacije izjednačava u istu ravan sa Vaskrslim Gospodom je izvor zla i uvod u konačno obesmišljavanje svega postojećeg čime će obmanuti mnoge nesrećnike koji više neće biti sposobni da razlikuju istinu od laži! Verovaće u sve što im se kaže pa makar već sutra jedna laž isključivala onu od juče.
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог Георгија на Горњој стијени пиперској, поводом Ђурђевдана, храмовске славе ове светиње. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења рекао да смо ми као Хришћани и чланови Цркве моћни, не нашом него Христовом снагом и моћи, непобједивом и неуништивом. Звучни запис беседе „Ево код нас данас има оних који, умјесто да цјеливају Христа Господа и да примају силу Његовог васкрсења, и да се укључују у ту свету заједницуи – Цркву Његову која је вјечна и непролазна, они обоготворавају своје неке државице и неке своје нације. Избацују из календара свете Божје људе да би прогласили себе и своје нације боговима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није Митрополит Амфилохије, Морачанин сликао иконостас овога храма: „Он је сликан за вријеме краља Црне Горе и Брда, као што је овдје за њега написано, њега и Митрофана Бана. Ко је овдје насликан тада, поред апостола? Насликан је Свети Сава, кога сада избацују и одричу га се – кажу он је био Србин. Био јер хришћанин, прије свега. А хришћанин обједињује у свом срцу све народе и све нације као и Онај коме се хришћанин клања“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да овдашњи модерни пагани, незнабошци и безбожници себе обоготворавају, и своје приватне причице. „Ви сте овдје носиоци духа својих предака, коју су овдје, у вријеме књаза-краља Николе и митрополита Митрофана Бана саградили овај храм и оних који су га обновили обнављајући себе кроз њега, и примајући кроз њега квасац васкрсења, вјечнога живота и вјечнога људскога достојанства у коме су сви људи и сви земаљски народи један човјек, Исус Христос Богочовјек“, казао је он. Казао је да су пропадала и пропадају царства и државе, и мале и велике. „Тако ће бити и са овима који данас владају свијетом, иако мисле да су они непролазни. Неће предуго трајати ни њихова моћ, поготово што су они кренули безбожним путем. А Црква Божија, она је вјечита и непролазна“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије одржан је ђурђевдански сабор Пипера на коме су Митрополита Амфилохија и сабране поздравили домаћини Младен и Милан Милутиновићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  11. Парохија шавничка којој припада црква Светог великомученика Георгија у Дубровском, која је прије пар седмица била нападнута од присталица анатемисаног распопа Мираша Дедејића, саопштила је да тај храм припада народу, али не и Мирашу Дедејићу и његовом лажном свештенству. Преносимо текст саопштења објављен на њеној фејсбук страници: Мало појашњења у вези уписа цркве Св.вмч. Георгија у Дубровску Поводом злонамјерног узбуњивања и обмањивања јавности и житеља села Дубровско, својих суграђана, желимо да појаснимо како је дошло до уписа горе поменуте цркве на Епархију будимљанско-никшићку. Да ли је поменута црква отета и да ли има елемената кривичне одговорности надлежних лица за овај упис ви сами просудите. У старом пописном катастру из 1954. године црква није била ни уписана као „Добро села“, односно у катастру је нема, већ само земљиште, односно сеоско гробље. Такав исти случај је и са сеоском школом. Приликом уписа на Епархију будимљанско-никшићку, црква је издвојена као посебна цјелина, те је са земљиштем до 2 м около исте и са прилазом од главног пута тако уписана. По новом закону о гробљима, исто је сада са „Добро села“ преписано на Државу Црну Гору, односно Општину Шавник и Комунално предузеће са правом управљања. Исти случај је и са сеоском школом. Школа у старом пописном катастру није уведена, као да није ни постојала. Уведено је само земљиште. Школа је сада издвојена и уписана на Министарство просвјете. Данашњи, савремени катастар не познаје квалификацију „добро села“, „добро цркве“ исл. Приликом уписа није се појавио нико као представник „добро села“, нити је ко приложио приговор или другачији писани доказ да би се размишљало о упису цркве на другачији начин. Епархија будимљанско-никшићка је Христова Црква. Цркву чини: Епископ, свештеник и народ. Црква је саграђена ради народа, да би се у њој молио Богу, слушао ријеч Божију, исповиједао, причешћивао, јео Хљеб Небесни, и тако вјежбао и путовао ка спасењу. Тога ради, Епархија је народна, па је и црква народна, тога народа коме је саграђена и сваке добронамјерне душе. Нажалост, постоје људи, који ову Епархију не сматрају као своју, па би цркву да препишу себи, и тако да је дијеле међу собом како коме одговара. Слично као шаторе за сахрану, полугодишњицу исл. Мало Мирашу – мало Јоаникију. Када је црква на „добро села“ онда је врло лако могуће да буде свачија. Пошто је сада на Епархији, онда то заиста није могуће. Раније смо рекли, па ћемо и сада. Црква на Дубровску, отворена је за сваког добронамјерног човјека, па и за браћу која су нас Суду тужила и пљувала недавно на Дубровску – само не за Мирашево лажно свештенство. Позивамо њих, да не насиједају на лажи и клевете појединаца, већ да са својом браћом сложно, као браћа превишани из Дробњака обнављају свој храм. Храм који трба да буде мјесто сабирања, радости и покајања, слика и дика села. Извор: Фејсбук линк
  12. Доносимо предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду г. Игњатија (Мидића) на тему “Црква и живот“ које је одржао 23. марта 2019. године у Дому културе у Пријепољу у оквиру догађаја који претходе јубилеју манастира Милешеве – осамстогодишњици постојања ове немањићке светиње. Звучни запис предавања Епископ Игњатије је, на радост сабраних, појаснио природу Цркве и на који начин се остварује живот човеков у Цркви Христовој, нагласивши да је Божанска Литургија на којој се сабирамо есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у којој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је, према речима Преосвећеног, тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једноме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова. Извор: Радио Светигора
  13. Православна Црква Чешких земаља и Словачке прибројаће лику светих 9. јуна 2019. године свештеника Станислава Насадила кога су усташе убили 1941. године. Ова света Црква обавиће чин причислења светима свештеномученика 20. века Станислава Насадила, који је пострадао мученичком смрћу у логору у Госпићу 1941. године. Овај свештени чин обавиће се на Божанској Литургији у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице и Светог Јована Милостивог у Кошицама у Словачкој 9. јуна 2019. године. Богослужењем ће началствовати митрополит Растислав уз саслужење архијереја из Србије, Пољске, Украјине и Грчке. Спомен на свештеномученика Станислава богослужбено ће се убудуће прослављати 20. јуна, што је и дан његове мученичке кончине. Новомученик Станислав је рођен 20. октобра 1907. у Лоштицама, у ондашњој Чехословачој. Похађао је Карловачку и Битољску богословију 1923 – 1928, а као парох служио је у Личкој Јесеници у Хрватској. У току Другог светског рата он је са хиљадама православних из НДХ страдао од усташа. У јуну месецу са својим надлежним архијерејем, потоњим свештеномучеником Савом Турлајићем, ухваћен је и мучен од стране усташког злочинца Јосипа Томљеновића, а касније је у концентрационом логору у Госпићу убијен чекићем. Његово тело је пронађено у јами у Јадовну. Извор: Српска Православна Црква
  14. Православна Црква Чешких земаља и Словачке прибројаће лику светих 9. јуна 2019. године свештеника Станислава Насадила кога су усташе убили 1941. године. Ова света Црква обавиће чин причислења светима свештеномученика 20. века Станислава Насадила, који је пострадао мученичком смрћу у логору у Госпићу 1941. године. Овај свештени чин обавиће се на Божанској Литургији у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице и Светог Јована Милостивог у Кошицама у Словачкој 9. јуна 2019. године. Богослужењем ће началствовати митрополит Растислав уз саслужење архијереја из Србије, Пољске, Украјине и Грчке. Спомен на свештеномученика Станислава богослужбено ће се убудуће прослављати 20. јуна, што је и дан његове мученичке кончине. Новомученик Станислав је рођен 20. октобра 1907. у Лоштицама, у ондашњој Чехословачој. Похађао је Карловачку и Битољску богословију 1923 – 1928, а као парох служио је у Личкој Јесеници у Хрватској. У току Другог светског рата он је са хиљадама православних из НДХ страдао од усташа. У јуну месецу са својим надлежним архијерејем, потоњим свештеномучеником Савом Турлајићем, ухваћен је и мучен од стране усташког злочинца Јосипа Томљеновића, а касније је у концентрационом логору у Госпићу убијен чекићем. Његово тело је пронађено у јами у Јадовну. http://www.spc.rs/sr/crkva_cheshkih_zemalja_slovachke_kanonizuje_sveshtenika_stanislava_nasadila
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас Литургију пређеосвећених дарова којом је почело великопосно сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске у манастиру Ждребаоник. У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да је Тијело Христово Црква Христова и да ми причешћујући се Тијела Христовога постајемо једно и заједно, и са живим Богом, и једни са другима. Господ Бог наш, када је дошла пуноћа времена, примио је људску природу и постао један од нас, преко Пресвете Дјеве и Духа Светога, да би Собом обновио људску природу и да би човјеку смртноме, због гријеха, подарио бесмртност. Додао је владика да је Свето причешће залог бесмртног и вјечног живота. Такође је истакао да смо призвани да се преко Светога великога поста очишћујемо, уздржавамо од свега што нас удаљава од лица Божјега и да тако сараспињући се Њему прославимо Његово Васкрсење постајући садионици Његовога распећа, страдања и смрти, у исто вријеме задобијајући кроз Њега дар вјечнога живота. „То је оно што је Црква Божија, Црква Христова, која је Божији дар овдје на земљи, света Божија заједница не само људи, као што су друге и остале заједнице, него заједница људи прво са Богом а онда кроз Њега и преко Њега заједница међу људима.“ Нагласио је да је најчудеснији дар небеса земљи управо тај дар Христа Бога нашега, искупитеља и спаситеља, дародавца и овога земнога, али и вјечнога и непролазнога живота. „Црква Божија је, као сабор око имена Божјег, као сабор око Христа у Христу и заједно са Христом, сабор који је вјечан и то је оно нашта нас је призвао Господ. Благодаримо Господу и благосиљамо свето име Његово, заједно са свима светима, што нас је удостојио тог вјечнога дара заједништва, сабрања непролазнога и учинио нас причасницима вјечнога, божанственога, христоликога и христоподобнога живота.“ Појашњавајући да су људи, који се Христу не поклањају и не примају Га као хљеб живота, поклоници смрти, а не живота, владика је казао да на земљи постоје двије врсте људи: они који су поклоници вјечнога живота у Христу и они који су поклоници смрти, који не вјерују у Христа Бога: „Нема треће врсте људи овдје на земљи. Само они који се Богу живоме клањају, Њему служе и за Њим ходе, они ходе правим истинским путем и знају зашто се рађају, живе и умиру, јер знају да су призвани на вјечни и непролазни живот. Зато је и почетак проповиједи Христове био покајте се јер се приближило Царство небеско. Покајте се значи промијените ум, срце, душу, очистите се од свега што вас загађује да би могли да осјетите и понесете у себи Царство небеско, Царство вјечно, Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега“, поручио је на крају проповједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Након Литургије настављено је сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Председник Републике Србије г. Вучић обишао 9. априла 2019. године радове на обнови Саборне цркве Свете Тројице у Мостару. Преоседник Вучић је новинарима рекао да је црква у Мостару једна од највећих и најзначајнијих светиња у бившој Југославији, која је на ужасан начин уништена 1992. године када је срушена и спаљена. -Поносан сам на то што су Србија и Републике Српска дале пуни допринос за обнову овог храма. Хвала на указаној части да Србија колико може помогне, рекао је председник Србије и подсетио да је Саборна црква Свете Тројице саграђена 1873. године и била највећи српски православни храм до изградње храма Светог Саве на Врачару. Председник Србије је истакао да је храм важан за Србе у Мостару, њих четири до пет хиљада који данас живе у том граду, за целу источну Херцеговину и цео српски народ, али и значајан и за Бошњаке и Хрвате јер говори о томе да можемо да живимо заједно и да поштујемо једни друге. Истакао је да је Србија издвојила значајна средства за обнову храма и да ће своје обавезе да испуни. -Надам се да ћемо пре краја 2020. године моћи да присуствујемо отварању овог величанственог храма, где ће осим осликвања, сви радови бити завршени. То је дивна вест за све Србе где год да живе, рекао је председник Вучић и најавио да ће Србија у наредне две недеље уплатити додатних 1,5 милиона евра за цркву у Мостару. Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије захвалио је на помоћи Србији и Републици Српској јер без те помоћи, како је рекао, храм не би био, сада већ, скоро завршен. -Имамо чврста уверења да ће храм 2020. године бити потпуно завршен. Нама остаје да, осим што волимо Бога, волимо све људе, своје по вери, али и све друге, све националности, све припаднике осталих вера. Тиме ћемо најбоље посведочити да смо прави хришћани, рекао је владика Димитрије. Председавајући Председништва БиХ г. Милорад Додик изјавио је да Саборна црква Свете Тројице у Мостару има несумњив значај за Србе на простору БиХ и подсетио да је храм био брутално срушен што је била порука да Срби ту немају шта да траже. -Имамо шта да тражимо овде. Та окупљања око важне ставри као што је ова представља наше опредљење да нашу историју и културу не предајемо тако лако забораву как неки други мисле, рекао је г. Додик обраћајући се новинарима заједно са председником Србије после обилска радова на храму. Истичући да говори у име Републике Српске, нагласио је да је захвалан председнику Вучићу што је прошле године издашно помогао храм и додао да је сада на њему и г. Вучићу да обезбеде остала средства да би обнова цркве била завршена у предвиђеној динамици. -Србија и Република Српска су издвојиле средства за обнову, сада већ видимо напредак. Преузели смо обавезу, председник Вучић и ја, да та средства обезбедимо, рекао је г. Додик и оценио да је положај Срба у Мостару и Федерацији уопште неповољан, истакао да се доносе одлуке против српског народа, а да веће присуство Србије и Републике Српске у БиХ говори о томе да воде рачуна о свим сегментима живота својих сународника. Извор: Српска Православна Црква
  17. Свештени Синод канонске Украјинске Цркве, сабран у Кијево-печерској лаври под председавањем митрополита кијевског и свеукрајинског Онуфрија, заседао је 3. априла 2019. и размотрио извесан број питања који се тичу духовног живота у Украјини. Између осталог, Свештени Синод је издао саопштење по питању црквеног стања у Украјини и Православља у свету, којим се, између осталог, апелује на цариградског патријарха Вартоломеја да увиди своју грешку и повуче Томос који је дао расколничкој тзв. Православној Цркви Украјине и тако почнеда исправља ту грешку. У саопштењу стоји: „Треба констатовати да су радње Цариградске Патријаршије у Украјини нанеле велику штету украјинском Православљу, а исто тако су почеле да доводе у опасност православно јединство. Сматрамо да Цариградска Патријаршија и лично патријарх Вартоломеј треба да признају своју грешку и раде на њеном исправљању. Као начин исправљања такве грешке могао би бити опозив Томоса, позив расколницима на покајање због греха раскола и сазив Свеправославног сабрања ради саборног решења украјинског црквеног питања.“ Свети Синод истиче да је потпуно погрешно схватање да се црквени раскол у Украјини може зацелити издавањем Томоса о аутокефалности расколничкој страни: „Црквена стварност у Украјини показује да православним хришћанима Томос са собом није донео јединство, мир и спокојство, како су обећали иницијатори таквог схватања из црквено-државних кругова прошле године; напротив, плодови Томоса постали су насиље, конфликт, сучељавање, сузе и страдање верних Украјинске Православне Цркве.“ Уз то, Синод пише да је цариградско схватање да има право да се умеша у друге Помесне Цркве „потпуно неосновано, вештачко, погрешно и противно црквеним канонима“. Сходно томе, Цариградска Патријаршија нема право било које врсте да се умеша у црквени живот у Украјини. Саопштење такође примећује да ниједна помесна Црква није признала расколничку цркву и да је неколико њих то изричито одбило с обзиром на то да су хиротоније и рукоположења расколника неканонска. У закључку Свети Синод пише: „Молимо свакога да се помоли да Господ очува јединство светог Православља, да нас ојача како бисмо остали чврсто уз Божију истину, и да нам подари мир, спокој и међусобно разумевање у нашој украјинској држави. Бог нас све благословио!“ Извор: Српска Православна Црква
  18. Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Уводне напомене Избори за Европски парламент су свакако најважнији политички догађај у 2019. За њих су заинтересовани сви, од САД до Русије. О самим изборима, као и о кандидатима постоје различита мишљења. Став који свакако има тежину, јесте и став цркве, овде, у првом реду Ватикана, као најмногољудније хришћанске заједнице. Искрено говорећи, лично сам очекивао да тај став буде једна врста папине поруке, но, он је изгледа много више од тога. Декларација Већа бискупских конференција Европске Уније, која се појавила доста раније од званичних порука европских лидера (нпр. Макроновог писма), показала је модел теолошког обраћања верницима 21. века, за које су политички избори важна ствар. Питање ових избора свуда је означено као почетак обнове Европе. Читајући поменуту Декларацију, чини ми се да се у хришћанском свету пали аларм за једну обнову теологије која ће говорити о животу који се налази у том распону не само од Недеље до Недеље, већ и између тога. У том простору и времену, ми, који „нисмо од света“, „живимо у свету“. Декларација бискупа ЕУ говори о томе, о нашој одговорности да будемо активни хришћани и живе посланице! Све до 1979. године национални парламенти су делегирали представнике при Европском парламенту. Од поменуте године одржавају се директни избори овог типа. Изборни закони су раличити од државе до државе, али је општеприхваћена ствар да цензус за улазак у парламент не сме бити испод 5 %. Националне партије које припадају европским групама изабраће своје кандидате, а онда ће на изборима, који ће се одржати од 23. до 26. маја у различитим данима, изаћи бирачи и својим изабраницима поверити мандате у трајању од пет година. Наредну прилику за гласање Еврољани ће имати 2024. Овде се крије основна проблематика. Замислимо Европу 2024.? То је прилично тежак задатак, по мом скромном мишљењу немогућ. Управо из овог разлога, ови, за државе чланице Европске Уније, другоразредни (и даље су ови избори мање популарни од избора за националне парламенте), а за оне које то нису (као што је то случај са нашом државом) трећеразредни избори, јесу ипак избори којима ће, хтели ми то или не, припасти примат овог пута. Политичка позадина За саме актере, боље рећи главне актере, ови избори су преломни за будућност Европе. Тако је француски председник, Емануел Макрон, након повлачења немачке канцеларке, Ангеле Меркел, са чела партије и њених последних година на месту канцеларке, преузео иницијативу да објасни важност избора. То појашњење добило је буквално форму посланице, коју је Маркон упутио на адресе свих чланица ЕУ, а која носи назив „Pour une Renaissance européenne“. У њој је између осталог рекао: “Никада после Другог светског рата Европа није била толико потребна. Па ипак, Европа никада није била у толикој опасности. […] Ово је одлучујућа прекретница за наш континент; тренутак у коме заједнички морамо, и политички и културно, поновно осмислити облике наше цивилизације у свету који се мења. Ово је тренутак европске обнове. Стога, одупирући се искушењима повлачења и подела, предлажем да заједно покренемо обнову Европе кроз три стратешке визије: слободе, заштите и напретка.“ Убрзо након тога, стигао је одговор који су сви очекивали. Анегрет Крамп-Каренбауер, председница немачке Хришћанско-демократске Уније, јасно је ставила до знања да Европа мора бити јача, али да се она противи европском централизму Макроновог типа, европском етатизму, колективизацији дугова, европеизацији социјалних система и минималних зарада. Она, једноставно, не жели да Немци трпе због европског пројекта, имајући, вероватно, на уму кампању коју води крајња десница тзв. Алтернатива, која свим силама жели да убеди своје грађане да им Европа само одузима новац. У овом неслагању најмоћнијих своју шансу виде они мање моћни, а то су десни популисти, који су своју славу у Европи градили на јакој кампањи против миграната. Но, како је мигрантски проблем мало помало изгубио фокус, десни популисти почели су да се позивају на јачање својих националних идеја и ту свакако траже савезнике у хришћанским заједницама. Ипак, њихов главни проблем тиче се питања сопственог, националног идентитета, само до оног тренутка док се не дође до теме новца. Ту се, једноставно, разилазе. Италијани почињу да говоре како превише новца дају за европске фондове и да тај новац могу употребити за себе, док, са друге стране, Мађарска или Пољска, колико год биле антиевроспки настројене, не желе ни да замисле шта би се њиховим економијама догодило без поменутих фондова. У сваком случају, према озбиљним политичким анализама, европски популисти неће успети на овим изборима, јер, једноставно, знају пуно тога шта неће, али мало тога шта хоће и ту, свакако, спада новац ЕУ. Једно је јасно, на политичком пољу још једном ће се потврдити да свако жели да врши „обнову“ у складу са сопственим интересима. Глас Цркве Чује ли се глас цркве у „преломним временима“ за Европу? Веће Бискупских конференција Европске Уније (COMECE) издало је Декларацију посвећену европским изборима, под називом „Rebuilding Community in Europe“, још 12. фебруара. Та декларација је својеврсни позив „верницима и свим људима добре воље“, да на изборе изађу. Оно што је битно одмах подвући, документ бискупа из ЕУ нема класичну црквену ноту. Када то кажем, мислим пре свега на флоскуле које иначе оптерећују изјаве или декларације којима се црква обраћа свету. Друга, јако битна ствар, црква се не представља као идеални систем, као нека „држава Божија“ на коју треба да се угледају земаљске државе, већ се јасно констатују чињенице у којима се Европа данас налази и црква са њом, без да се црквена јерархија подиже на ниво виши од „осталог света“, а још мање да се са неке висине деле лекције грађанима. То се види и по томе што, колико год ови избори били важни и колико год и сама Света Столица, као најмоћнија хришћанска институција имала својих интереса, гласачима и кандидатима се не обраћа сам папа, већ бискупи који делују у оквиру Већа Бискупских конференција ЕУ. Пре него што је констатовано стање у којем се ЕУ налази, бискупи су јасно, након упућеног позива, посебно своје вернике подсетили на одговорност коју имају. Та одговорност није само политичка, већ, пре свега, црквена, одговорност пред Богом и ближњим, пред заједницом. Зато бискупи констатују да излазак на изборе није само право, нити само дужност, већ и могућност да се допринесе изградњи заједнице. Наглашено је и да учествујући у изборима, хришћани директно дају допринос демократским процесима који морају бити и остати огледало Европе. Истичући да је Европа кренула путем који је мимо пута реалног живота људи, бискупи су позвали да се обнови нада у Европску Унију, која није нека далека бирократска стварност, већ стварност заједничког живота различитих народа, подсећајући на мото ЕУ „јединство у различитости“. Улога цркве у овом процесу наслања се на 17. члан Лисабонског уговора, где се европске институције позивају на отворен, транспарентан и редован дијалог са црквама и верским заједницама. У том дијалогу од хришћанских црква најдаље је отишла Католичка црква, која је кроз своје социјално учење јасно дефинисала своју политичку философију, чији су основни принципи попут слободе, солидарности и супсидијарности уједно и основни принципи ЕУ. Декларација Већа Бискупских конференција ЕУ, али и пленарна седница у Бриселу одржана од 13. до 15. марта, уз присуство председника Европске комисије, Жан Клод Јункера, само су још један показатељ да Света Столица наставља да води активани дијалог са државама и наднационалним заједницама, а, пре свега, са својим верницима, који су уједно и грађани, и на тај начин води бригу о њима позивајући их и да преузму судбину у своје руке, да изађу и гласају, да се баве политиком да се политика не би бавила њима. Овим интересовањем за изборе за Европски парламент Католичка црква је показала неколико битних ствари. Прва је, свакако, да као црква схвата где јој је место у датом историјском тренутку и демократском поретку. Друга, да је дужна да упути пастирску реч својим верницима, а не политички савет, поштујући на тај начин њихову слободу. Трећа, да подсети на одговорност, која је срж деловања теолога, верника, цркве уопште, у јавној сфери. Четврта, да се и сама институционално интересује за политичке токове, не у смислу подршке одређеним кандидатима и политикама, већ својом присутношћу и учешћем (довољно је подсетити да нпр. Католици у Европи имају два Већа Бискупских конференција, једно при читавој Европи и једно при Европској Унији). Пета, да не осуђује и не „попује“, већ да буди наду својим верницима да се и политички боре, јер како стоји у Декларацији, „опште добро је веће од Европе“, а борба за опште добро је одговорност коју од нас тражи сам Господ. У овим преломним временима за будућност Европе, битан је глас цркве, али не било какав, а понајмање популистички. Битан је аутентичан јеванђелски глас. Тај глас позива на дијалог, одговорност и расуђивање. Такав глас се овог пута чуо од стране бискупа из Европске Уније и он није само допринос обнављању Европе, већ и обнављању теологије, која је принцип одговорности потпуно изгубила из вида. Ова Декларација, од десетак пасуса, може бити савршен увод у исправну теологију дијалога цркве и света, теологије засноване на заједници и личности, коју поред толико помињаних слободе и љубави, чине још два неизоставна елемента а то су одговорност и расуђивање. Чини се да европска теологија има посебан задатак да ради на друштвеној активности да, опет, не би морала да даје одговор на питање како говорити о Богу након једног Аушвица или неке сличне катастрофе. Извор: Теологија.нет
  20. Комисија за канонизовање светих УПЦ разматрала је у Кијеву 19. марта 2019. материјале о причислењу светима четворице духовника. Двојица од њих били су ректори Кијевске духовне академије. У питању су ректори Академије: епископ каневски Силвестар (Малевански) (+1908) и архиепископ каневски Василије (Богдашевски) (+1933), затим, професор Академије протојереј Александар Глагољев (+1937) и свештеник Јован Могиљев (+1918). Архиепископ Василије (Богдашевски) је 1921. године потписао апел архијереја Украјинске Цркве верницима да не прихвате одлуку лажног сабора из 1921. године о проглашењу аутокефалије. За њега се вели да је био стуб Православља у Кијеву у она тешка времена, који је бранио Свету Цркву од обновитеља и других расколника држећи проповед. За епископа Силвестра (Малеванског) истиче се да је био добар теолог и писац. Био је у међувремену и игуман кијевског мушког манастира посвећеног Богојављању, а који су бољшевици срушили 1935. године. Извор: Српска Православна Црква
  21. Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga u budućnost i prošlost osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jedno od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološko, fizičko hemijska lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što je ovde naslovna tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to ne radi) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha u ovaj svet na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz njegovih usta. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao čovek da On umesto ljudi siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. Kroz držanje tih pravila ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle kauzalna saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Gadari Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo riščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među bestelesnim blaženim bićima. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega nevidljivo sledi: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa.
  22. Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“ Извор: Човек и технологија
  23. У недјељу 17. Марта 2019. године, у Катедралном храму Благовјештења Господњег у Атини, служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Његово блаженство Архиепископ атински и све Јеладе г. Јероним II уз саслужење више митрополита Архиепископије атинске. Посебну радост учинилo је и присуство предсједника Републике Грчке господина Прокопиоса Павлопулоса на овој Светој литургији. Поред господина предсједника, Литургији су присуствовали министар спољних послова господин Георгиос Катругалос, као и високи представници Владе и политичког кора, начелници војске, морнарице и полиције, и мноштво вјерног народа. Након заамвоне молитве, уследила је литија са иконама, у спомен побједе над иконоборачком јереси у Константинопољу 843. године, коју је предводио првојерарх Грчке цркве Јероним II. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија Светигоре, био је гост емисије "Огледало" на подгоричкој српској РТВ. У надахнутом разговору отац Никола је говорио о торжественој прослави Преподобног Симеона Мироточивог који се торжествено прославља као небески покровитељ Митрополије црногорско-приморске. Молитвени входови су заиста дивни и благословени обичаји, преко којих се призива благослов Божји на све нас, а литија у част Преподобног Симеона је за Митрополију веома важан догађај, наглашава отац Никола. У даљем току разговора прота Никола је говорио и о светитељском лику Преподобног Симеона Мироточивог као родоначалнику нашег народа, нагласивши да је Подгорица благословен град јер је у непосредној близини храма Васкрсења Христовог засађена лоза Преподобног Симеона Мироточивог. У оквиру емисије посебан нагласак је стављен на велики јубилеј наше помесне Цркве - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу сиропусну свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Његовој Светости саслуживали су Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, свештенство храма, архијепископије и из других епархија, уз присуство многобројних парохијана. Пре него што је приступио причешћивању верног народа, Његова Светост је нагласио да се треба озбиљно припремити молитвом и приступити Светим Тајнама, а не зато, како се у народу каже, што се ваља. На крају Литургије Свјатјеши се обратио верном народу беседом о Великом Посту и његовом значају за све нас.
×
×
  • Create New...