Претражи Живе Речи Утехе

Уредништво портала Поуке.орг честита празник Рођења Богомладенца свештенству и верницима хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. Нека је благословен овај свети Дан и Ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!

Албански архиепископ Анастасије индиректно, ако не и јасно, предлаже да се на иницијативу Васељенске Патријаршије сазове свеправославнио сабрање предстојатеља помесних православних Цркава како би се обновило јединства међу помесним Црквама после давања аутокефалности Цркви у Украјини. Само три дана после изјаве Јерусалимског патријарха да ће да сазове сабрање првојерараха православних Цркава у Јордану, архиепископ албански Анастасије у отвореном писму тврди да то сабрање треба да сазове Васељенски патријарх. У свом писму архиепископ Анастасије наводи да је створена нова ситуација у православном свету после одлуке о давању аутокефалности Цркви Украјине, у којој су, како он тврди, извесне геополитичке прилике имале улогу. Он истиче да се ово стање може променити само применом основног начела саборности, јер је „то једини излаз из тренутне кризе“, додајући да „докле год се одлаже свеправославно сабрање, мултилатералне поделе у православном свету постаће још опасније.“ Архиепископ Албаније истиче да постоји посебно забрињавајућа тишина код већине православних Цркава по питању украјинске аутокефалности и да политички притисци нарушавају углед Православља. Бојећи се поделе на етнофилетским основама, чак и раскола, архиепископ Анастасије сматра да постоји хитна потреба за превазилажењем ове поларизације. Из овог разлога он предлаже да Васељенска Патријаршија преузме иницијативу и „поправи новонастало стање“, а да све аутокефалне Цркве преузму на себе део одговорности, јер, како каже, „сви православни имају одговорност како да допринесу помирењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Светог града Јерусалима и целе Палестине Теофил III је у својој беседи приликом уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа које је данас одржано у Москви изразио „дубоку забринутост због тренутних потешкоћа које бацају сенку на живот Цркве и због опасности које су се надвиле над нас због наших жалосних подела“, преноси Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија. Јерусалимски патријарх Теофил III је такође позвао поглаваре Православних Цркава на „братски сусрет љубави“ у Јордану како би се „размотрила питања очувања нашег јединства у евхаристијском општењу“, очигледно имајући у виду догађаје везане за давање аутокефалије ПЦУ. Подсетићемо да Јерусалимска патријаршија није признала стварање такозване ПЦУ и да само клиру канонске Украјинске Православне Цркве на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевеским и целе Украјине Онуфријем дозвољава да служи на Гробу Господњем и у другим светињама. Извор: Православие.ру

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру

Трећег новембра 2019. године, током Литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил уручио је Патријарашку и Синодску грамату архиепископу дубнинском Јовану. Ми, смерни Кирил, Божјом милошћу Патријарх московски и све Русије, заједно са Преосвећеним архипастирима, члановима Свештеног Синода Московске Патријаршије, после дискусије 14. септембра 2019. године поводом обраћања датираног тог дана архиепископа Јована (Ренето) у којем је навео тежњу већине клирика и парохијана Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи да се сједине с Руском Православном Црквом и замолио да буде примљен у јурисдикцију Московске Патријаршије заједно са оним клирицима и парохијанима који то буду желели, руководећи се пастирским старањем о клирицима и лаицима Архиепископије која обједињује у православној руској традицији руски народ и староседеоце Западне Европе, чији прелазак у Православље је омогућено умногом захваљујући делатности руских емиграната - пастира и богослова, решили смо да примимо Преосвећеног архиепископа Јована (Ренето) у јурисдикцију Московске Патријаршије са титулом “дубински”, као и све његове клирике и парохијане који то буду желели, и да предамо архиепископу дубинском Јовану руковођење поменутим парохијама; после консултовања 7. октобра 2019. године поводом обраћања, датираног 28. септембра 2019. године, од стране сабрања свештенослужитеља Архиепископије предвођених архиепископом дубнинским Јованом с молбом да се Архиепископија присаједини Руској Православној Цркви и да се одреди вид њене канонске организације у саставу Московске Патријаршије, одлучили смо да Архиепископија православних руских цркава у Западној Европи, која је наследница црквеног дела формираног у Западној Европи 1921. године заједничком одлуком Свештеног Синода и Високог Црквеног Савета под председавањем Светитеља Тихона, Патријарха московског и све Русије, вршећи своју спаситељну службу у историјски формираној заједници парохија, манастира и црквених установа, од сада постаје саставни део Московске Патријаршије и као таква обавља своју делатност у складу са следећим правима: 1. Архиепископија чува своје богослужбене и пастриске одлике које су део њене традиције; 2. Архиепископија чува историјски формиране специфичности свог епархијског и парохијског устројства, међу њима и оне које су биле усвојене митрополитом Евлогијем сходно приликама у којима је функционисала подручна му област у Западној Европи, као и узимајући у обзир посебна решења Сверуског црквеног сабора 1917-1918. године; 3. Архиепископија се руководи према нормама њеног Устава и законодавства оних држава на чијим територијама обавља своју делатност; 4. Архиепископија има право да уноси измене и допуне у овај Устав по прописаној процедури, после договора о променама и допунама с Патријархом московским и све Русије и потоњим усвајањем од стране Свештеног Синода; 5. Архиепископија добија свето миро од Патријарха московског и све Русије; 6. Архиепископијом руководи епархијски архијереј са титулом Архиепископа, који обезбеђује непосредну канонску везу између Московскe Патријаршијe и општина које сачињавају Архиепископију; 7. Епархијски архијереј Архиепископије има пуноћу предвиђених канонима јерархијских права према подручним манастирима, парохијама и клирицима. Такође, епархијском архијереју Архиепископије припада искључиво право да: а. оснива нове манастире и парохије у саставу Архиепископије; б. даје канонски отпуст клирицима Архиепископије; в. прима свештенослужитеље у састав Архиепископије (у складу са правилима Московске Патријаршије која регулишу прелазак клирика из епархија канонске територије у епархије које су ван ње); г. рукополаже свештенослужитеље за клирике Архиепископије; д. бира и поставља на црквену службу клирике и лаике који се налазе под његовом архипастирском јурисдикцијом; е. проводи у живот решења Црквеног суда Архиепископије; 8. Избор епархијског и викарног архијереја Архиепископије врши се на следећи начин: a. за избор епархијског архијереја Архиепископије Савет Архиепископије прави прелиминарни списак кандидата после добијања предлога из манастира и парохија Архиепископије; за избор викарних архијереја списак прави епархијски архијереј Архиепископије после консултације са архијерејским Одбором и Саветом Архиепископије; б. прелиминарни списак кандидата доставља се на увид Патријарху московском и све Русије који има право да унесе исправке; в. Савет Архиепископије или шаље списак од Патријарха московског и све Русије у манастире и парохије Архиепископије или поново шаље нови списак Патријарху московском и све Русије; г. после добијања списка, манастири и парохије бирају своје делегате у складу са Уставом Архиепископије; д. заједничко сабрање Архиепископије које чине свештенослужитељи и делегати-лаици бира архијереја у складу са процедуром која је прописана Уставом Архиепископије; е. избор архијереја потврђује Свештени Синод. 9. Име епархијског архијереја Архиепископије помиње се на богослужењу у свим храмовима Архиепископије после Патријарха московсог и све Русије. Имена викарних архијереја Архиепископије помињу на богослужењу у храмовима који су одређени одлуком Епархијског архијереја Архиепископије, после Патријарха московског и све Русије и епархијског архијереја Архиепископије. 10. Архијереји Архиепископије су чланови Помесног и Архијерејског Сабора, а представници клира и лаика Архиепископије, који се бирају у складу са процедуром, чланови су Помесног Сабора. 11. Епархијски архијереј Архиепископије учествује у заседањима Светог Синода као привремени члан по утврђеном поступку. 12. Решења Помесног и Архијереског Сабора обавезујућа су за Архиепископију, а одлуке Свештеног Синода у договору са Патријархом московским и све Русије примењују се у Архиепископији узимајући у обзир околности њеног руковођења. 13. Апелациона инстанца па решењима Црквеног суда Архиепископије јесте Велики општецрквени суд Московске Патријаршије, а судска инстанца за архијереје Архиепископије је Велики општецрквени суд и Архијерејски Сабор. 14. Архиепископија чува финансијску аутономију и располаже својом покретном и некретнином имовином у складу са активним правним прописима и у складу са законодавством држава на чијим територијама она врши своју делатност. 15. Однос Архиепископије са државним органима регулисан је принципом одвојености Цркве од државе, узимајући у обзир законодавство сваке посебне државе. Како је истакао Архијерејски Сабор 2011. године, недопустиво је учешће свештенослужитеља у предизборним кампањама и политичкој борби. У изјавама о пастирским и друштвеним питањима свештенослужитељи Архиепископије, чувајући верност учењу Православне Цркве и држећи се темељних догматских и пастирских докумената Руске Православне Цркве, руководе се принципом слободе савести која се, како је истакао Архијерејски Сабор Московске Патријаршије 2008. године, “налази у хармонији са вољом Божјом ако брани човека од анархије, кад је у питању његов унутарњи мир, од насилног наметања ових или оних убеђења” (“Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима” IV.3). У складу са одредбом Свештеног Синода од 7. октобра 2019. године, потребно је унети неопходне уредбе у Устав Руске Православне Цркве и уставне документе Архиепископије. Архијереји, клирици и лаици свих епархија Московске Патријаршије у Западној Европи, уз то и епархије Патријарашког Екзархата Западне Европе, епархије Руске Заграничне Цркве и Архиепископије, позвани су на плодотворну узајамну сарадњу. Канонско побољшање присуства Московске Патријаршије у Западној Европи на данашњи дан представљен је у виду неколико црквених структура и тражи дубљу дискусију свих заинтересованих страна. Узносећи благодарност Многомилостивом и Сведарујућем Богу на пруженој радости црквеног мира и јединства који су камен темељац за потоњи процват Православља руске традиције у Западаној Европи, призивамо на Преосвећеног архиепископа дубнинског Јована, клирике и лаике Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи благослов Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице: Беспочетног Оца са Јединородним Његовим Сином и Свеблагим Утешитељем Духом. Амин. +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ С руског превео мр Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом завршеног састанка предстојатеља свих хришћанских Цркава у сиријском граду Дамаску, у манастиру Светог Јефрема Сирина, учесници овог сусрета су издали заједничко саопштење у којем је изражена нада да ће хришћанско становништво – упркос тешким друштвеним околностима – остати и опстати у земљи својих предака. Међу учесницима састанка био је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован, предстојатељ славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Саговорници су заједнички промишљали о општој ситуацији у региону, као и кризи коју је изазвао вишегодишњи рат. Последице те кризе највише осећају хришћани, чији се број смањује услед честих миграција. Такође, хришћански представници жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице митрополита, Павла Јазигија из Антиохијске Патријаршије и Григорија Јохана Ибрахима из Сиројаковитске Цркве. Већ дуже од шест година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Извор: Romfea.gr. (приредила Информативна служба Епархије бачке) Заједничка изјава поглавара хришћанских Цркава у Дамаску -аутор емисије: БЕСЕДА | Радио Беседа BESEDA.RS

О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 25. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду представнике традиционалних цркава и верских заједница у Србији на предлог Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. На предлог Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије одржан је радни састанак у Патријаршији српској у Београду у вези са одржавањем четвртог сусрета Међуверског дијалога између цркава и верских заједница Србије и Индонезије. Уважене госте је примио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелевши им топлу добродошлицу. Он је подржао наставак плодоносног међуверског дијалога са Индонезијом. Овом сусрету су присуствовали организатор састанка др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама, у присуству својих помоћника др Марка Николића и др Ферида Булића, представници Министарства спољних послова, г. Синиша Павић и г. Милош Марковић, представник Министарства просвете, науке и технолошког развоја, гђа Миљана Благојевић, декан Православног богословског факултета Епископ браничевски г. Игнатије, викар Патријарха српског Епископ ремезијански г. Стефан, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, Бискуп Реформатске хришћанске цркве г. Бела Халас, Муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Спомен на св. Теодосија Кијевско-печерског прослављен је 16. маја 2019. у Лаври коју је основао у 11. столећу св. Антоније Пешчерски. Свети Антоније и Теодосије поштују се као оснивачи руског монаштва, иако се њихови аскетски подвизи поштују и у читавом православном свету. Ове године јерарсима канонске Украјинске Цркве и сабраћи Лавре придружили су се представници из трију других помесних Цркава на прослави, преноси сајт Украјинске Православне Цркве. Његово Високопреосвештенство митрополит вишгородски и чернобиљски, настојатељ Свете Успенске Кијевско-пешчерске лавре, одслужио је Божанску литургију на празник у манастирској Светој Успенској катедрали, уз саслужење митрополита бориспољског и броварског Антонија, канцелара Украјинске Цркве, архимандрита Нектарија (Бакополуса) Кипарске Цркве, о. Корнелија Вилкеса из Пољске Цркве и представника Румунске Цркве. Током Литургије архијереји, свештенство, монаси и верни молили су за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Литургије, икона св. Теодосија је ношена у литији до Далеких пећина, где му је служен молебен. Митрополит тернипољски и кременцки канонске Украјинске Православне Цркве Сергије недавно је учествовао у светковању св. Василија Острошког са јерарсима Српске и других помесних Цркава. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је ускршњи поздрав предстојатељима инославних Цркава, међу којима су: патријарх коптске Цркве Тавадрос II, римски папа Фрања, поглавар Сиро-јаковитске Цркве патријарх Мар Игњатије Јефрем II, Врховни патријарх и Католикос свих Јермена Карекин II, Католикос Патријарх Асирске Цркве од Истока Мар Геваргис III Слива, маронитски патријарх Бешера Бутрос, Католикос од Истока митрополит маланкарски Василије Мар Тома Павле II и Етиопски патријарх Абуна Матија I. Неке од ових Цркава светкују Васкрс по источној пасхалији. Извор: Српска Православна Црква

Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог. Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано". Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски. Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен, и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."

Светски савет Цркава је издао саопштење 9. априла 2019. којим апелује да се пусте на слободу двојица алепских митрополита, Високопреосвећени Павле (Јазиги) из Антиохијске Православне Патријаршије и Високопреосвећени Мор Јухана Григорије (Ибрахим) из Сиријске Антиохијске Православне Патријаршије. Овај апел је ССЦ упутио са свога заседања у Богословском институту Светог Јована Дамаскина Баламондског универзитета у Либану. У саопштењу се изражава солидарност са православним Црквама у Сирији и Либану које и даље оплакују киднаповање ове двојице митрополита у априлу 2013. године. Годинама ССЦ изражава жаљење и апелује на њихово ослобађање. Међутим, уопште се не зна место њиховог садашњег боравка. За митрополита Павла се вели да је много учинио на неговању православног богословља и духовности, на јачању православног присуства не само у Антиохијској Патријаршији, него и широм Блиског истока. Уз то је био и декан Богословског института Светог Јована Дамаскина. За обојицу архијереја се наглашава да су били велике духовне личности, и апелује се на хришћане да и даље уздижу молитве како би се архијереји вратили својим Црквама. Извор: Српска Православна Црква

У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови. Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај. Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква. Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.

Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов. — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати? — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава. Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима. Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе. — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини? — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве. — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака? — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази. — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански? — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији. Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек. Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор. — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације? — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх. То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига. На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу. Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек. Извор: Православие.ру

Српска православна црква неће признати „нову цркву“ створену у Украјини, изјавио је за телевизију „Русија 1“ Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, преноси „Спутник“. „Они су послали (позив), али смо ми одговорили да не желимо да присуствујемо. Нећемо их признавати“, одговорио је Патријарх Иринеј на питање да ли је добио од Епифанија позив да присуствује устоличењу. Како рускојезични портал Савез православних новинара (СПЖ) јавља, данас је у Софијском собору у Кијеву протекла „интронизација“ Епифанија Думенка, главе ПЦУ. На „интронизацији“ није био пристан ниједан представник ниједне Помјесне православне цркве, осим Константинопољске, коју су представљали митрополит галски Емануил, митрополит адрианопољски Амфилохије, поглавар УПЦ Канаде митрополит Георгије (Калишћук), игуман светогорског манастира Ксенофонт архимандрит Алексије, егзарх Фанара у Кијеву о. Михаил Анишченко и два монаха из Пантелејмоновског скита кутлумушког атонског манастира. Присутни Светогорци нису представљали Свету Гору, пошто је Свети Кинот Свете Горе на ванредној сједници донио одлуку да одбије позив Патријарха Вартоломеја о слању званичне делегације у Кијев. Били су присутни римокатолици и протестанти. Наравно, ту су били и представници украијнског политичког естаблишмента: предсједник Петро Порошенко, затим Јулија Тимошенко, министар одбране Степан Полторак и други. Иначе, како пише Савез православних новинара, трг испред Свете Софије у Кијеву у тренутку церемоније „интронизације“ био је скоро празан, уз мали број присталица расколника. Такође „почасни патријарх“ Филарет није дошао на „интронизацију“ „митрополита“ ПЦУ Епифанија јер је наводно на лијечењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Илија II, католик-патријарх све Грузије, обележио је 25. децембра 41 годину од устоличења 1977. године у његовој 44. години живота, под чијим руководством Грузијска Црква је увелико порасла. Свечана служба у част годишњице Његове Светости одслужена је у Саборној цркви Светицховели у древној грузијској престоници Мцхета. Архијереји, чланови грузијског Светог Синода саслуживали су заједно са веома уважаваним својим архипастиром, патријархом Илијом. Председник државе Саломе Зурабишвили и премијер Мамука Бахтадзе били су присутни. У својој честици премијер је истакао велика постигнућа патријарха Илије: „Желим да честитам свим православнима - данас је 41 година од устоличења патријарха Грузије,“ рекао је он. „У том периоду изграђени су и обновљени многи манастири и цркве. Ово је доиста невиђени период оживљавања духовног живота у историји Грузије. Желим да захвалим Патријарху уз велико поштовање доприноса који он даје изградњи грузијске државе.“ Како пише Кавказ Онлајн, у време устоличења патријарха Илије било је 15 епархија и само 30 активних цркава преосталих после комунистичких прогона. Данас постоји 47 епархија и око 2.000 активних парохија, као и око 3.000 свештеника. Патријарх Илија је у августу ове године прославио 55. годишњицу архијерејске хиротоније. Он је најомиљенији човек у Грузији. Анкета Националног демократског института из 2015. показала је да је 87% грађана изразило пуно поверење у њега. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је божићне честитке предстојатељима инославних Цркава. Честитке су упућене патријарху Тавадросу II, предстојатељу Коптске Цркве; римском папи Фрањи; патријарху Мор Игњатију Јефрему II, предстојатељу Сиријске Јаковитске Цркве; католикос-патријарху Мар Геваргију II Слива, предстојатељу Асирске Цркве од Истока; маронитском патријарху Бешару Бутросу, кардиналу ал-Рахи; католикосу од Истока, митрополиту маланкарском Василију Мар Томи Павлу; патријарху Абуни Матији I Етиопском. Поздрављајући их поводом великог празника Рождества Христовог, Предстојатељ Руске Православне Цркве пише: „Више од две хиљаде година је прошло од предивног и најдивнијегг чуда које се догодило у Витлејемској пећини – „Бог се јави у телу” (1 Тимотеју 3, 16). Треперећи пред мистеријом овог догађаја недокучивог за људски ум, прослвљамо Христа који је прогласио Божанску истину и отворио људима пут спасења и вечног живота. У нашем свечаном обележавању овог празника треба се сетити великог предодређења хришћана позваних од самог Господа да буду светлост свету и со земљи (Матеј 5,13-14), да раде дела љубави и добротворног рада, да буду сведоци и оних који су близу и који су далеко вечних идеала Јеванђеља. Желим Вам физичке снаге, бодрости и Божју великодушну помоћ у Вашој узвишеној служби. Са љубављу у Господу +Кирил Патријарх московски и све Русије Извор: Српска Православна Црква

Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ

У Москви је 21. новембра 2018. патријарх Кирил примио чланове Савета великодостојника Цркава Ирака. Међу њима су били: архиепископ Ирака (Јерменска Апостолска Црква), митрополит багдадски и кувајтски Гатаз Хазим (Антиохијска Православна Црква), архиепископ Мосула, Киркука и Курдске аутономне области Никодим Даут Шараф (Сиријска Православна Црква), епископ Ербила Мар Абрис Јухана Тијари (Асирска Црква од Истока), презвитер Сами Јунан Алфред Ибрахим (Антиохијска Православна Црква), представник Коптске Цркве у Ираку, игуман Мина Оршелени. У свом поздраву Патријарх је подсетио на то да је посетио Ирак 2002. године: „Боравио сам у Багдаду, у Мосулу, посећивао сам храмове, манастире и запазио богати духовни живот вашег народа...“ Представници Цркава су изнели услове животе у којима обављају своју пастирску службу. Предстојатељ Руске Цркве је изразио велику забринутост због разарања хришћанских светиња у Ираку, и рекао да „морамо учинити све да бисмо обновили хришћанска света места у Ираку и повратили хришћанско становништво у Мосул и у друга места, а из који су они морали да избегну због грађанског рата и прогона“. Он је такође истакао да је добро што постоје развијени међухришћански односи, па Руска Црква може да помаже друге хришћанске Цркве у овом региону. Извор: Српска Православна Црква

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио je отворено писмо црногорском премијеру Душку Марковићу, поводом његове изјаве о цркви Свете Тројице на Румији. Прилог радија Светигоре Писмо преносимо интегрално: Поштовани г. Предсjедниче, Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ”за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа”. Очевидно је, дакле, да су разлози за толику халабуку око ове црквице, много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу. Да би то питање могло бити схваћено и ријешено на прави начин, неопходно је извршити, макар укратко, историјски увид у збивања из прошлости. Наиме, црква Свете Тројице на врху Румије, подигнута у вријеме Светог Јована Владимира у Х вијеку (или почетком XI вијека) срушена је (1571.) у вријеме турске окупације ових простора, када је срушена и Пречиста Крајинска (гробно мјесто Светог Јована Владимира и његове жене Косаре – монахиње Теодоре), многи храмови, православни и римокатолички (на Свачу, пријестоници Светог Јована Владимира, Улцињу, Бару…). Да је храм Свете Тројице на Румији био култно мјесто и прије његовог рушења види се и по томе што је сво околно становништво, не само хришћанско, него и оно које је у периоду од XVI до XVIII вијека примило Ислам, учествовало у литији изношења Крста Светог Јована Владимира на Тројчиндан. Колико је тај храм био значајан, види се и по томе да је после његовог рушења настао обичај да свако ко долази на литију, изнесе на врх Румије по камен, уз народно предање које је допрло до нас, да ће црква ”поново долетјети” на Румију, кад се накупи за њу довољно камења. Иначе, око Крста Светог Јована Владимира је владао неспоразум између хришћана и некадашњих хришћана примивших Ислам – свих којима je он некада припадао. Плод тога је чињеница да се Крст чувао и до данас се тајно чува код православне породице Андровић, која га износи из своје скривнице само за празник и предаје свештенику за изношење на Румију. Да су наши муслимани (од којих се један дио у међувремену и поарбанасио), остали везани за обичај својих предака хришћана, види се и по њиховом учествовању у изношењу Крста (иако је то супротно исламском вјеровању) у чему их нико до данас није спречавао, шта више сви су се томе радовали и радују. О томе свједочи ”Глас Црногорца” са краја XIX вијека, гдје се каже како на врх Румије иде православни свештеник са Крстом, а за њим православни и римокатолици, док муслимани стоје са стране с поштовањем и молитвом. Дуго времена је био обичај да се учесници у литији после молитве на темељима храма, сабирају на малој Румији, у пјесми, колу, такмичењу у скакању у даљ, бацању камена… Власти су послије Другог свјетског рата забранили литијно изношење Крста. Обновили смо га (1994) не питајући никога, сем породице Андровић, која је сачувала и уступила Крст (неколико година раније пароси барски и улцињски су такође излазили на Румију). Сазнавши све ово и изишавши први пут те године на Румију, и сам изнијевши камен, схватио сам, по количини камења и рекао сам да је стасало вријеме да се врати црква на врх Румије. С обзиром да је није лако градити на висини од скоро 2000 метара, без икаквог пута, израђена је у Бару од лаког лименог материјала и на модеран начин ”долетјела” са два војна хеликоптера на Румију. Као испуњење вјековне народне жеље и зацјељења макар једне ране на духовном и културном бићу Црне Горе нанијете турским насиљем. Остало Вам је све познато, од тада до данас. Садашње ограђивање храма каменом, стољећима прикупљаним у ту сврху, није ништа друго до потпуно испуњење вјековне народне жеље и предања, да би престало називање цркве ”лименом” (због чега је г. Килибарда написао и књигу против Цркве и мене и превео је на енглески) и тражење њеног рушења (а мени је већ суђено због ње). Први који је покренуо питање (2005) рушења цркве, са разлога што је Румија ”албанска планина” био је г. Барди, тадашњи посланик у Скупштини Црне Горе, у духу Албанаца типа Енвера Хоџе, који је укинуо религију у Албанији, побио попове и оџе, срушио многе храмове и џамије, које се данас обнављају. Између осталих срушио је у Скадру и наша три православна храма, уништивши и гробља Црногораца, ослободилаца Скадра од турског ропства (1912-13), убио између осталих и два наша свештеника (Штиркића и Поповића), а трећи је пред смрт пуштен из затвора – Лазар Поповић. Господин Барди и њему слични рушитељи храмова, требао би да зна, да смо ми подигли и храм Свете Тројице у Враки код Скадра, у сарадњи са Православном Црквом Албаније, која васкрсава из мртвих, обновивши епископат, свештенство и стотине порушених цркава и саградивши нове. Зашто му као Албанцу смета обнова православног храма на Румији у вријеме кад и Албанци у Албанији обнављају своје храмове, обнављајући културно и духовно благо албанског народа? Још су чуднији и несхватљивији захтјеви оних који обнављање храма на Румији проглашавају за ”девастацију културног блага Црне Горе” (међу њима и присталице такозване ”ЦПЦ” траже рушење цркве!?) као и они из ”Управе за заштиту културних добара”, који на незналачки начин, без икакве сарадње са Црквом, проглашавају изношење Крста на Румију за ”нематеријално културно добро” – које храм на Румији, суштина културног добра, угрожава!?). Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро. Ограђује се мукотрпно, каменом у ту сврху сакупљаним од народа и биће прекривен каменим плочама као онај од турака срушени. Оно што би сваки разуман човјек очекивао, није његово рушење, него подстицај за градњу пута до врха Румије (онај који се попне до врха Румије знаде какав је, а знају то и коњи који су ових дана носили пијесак, цемент и воду беспућем, од чега су два коња и настрадала), значајног како за поклонике, тако и за све бројније туристе, које привлачи управо храм и обновљени култ Светог Јована Владимира изношењем његовог Крста. Гарантујем да би било гдје у Западној Европи, којој Црна Гора сада тежи, ово био повод не за рушење храма, него за градњу жичаре од Микулића до врха Румије, чиме би Румија постала једна од најзначајнијих дестинација, поклоничких и туристичких, не само у Црној Гори, него и много шире од ње. Румија и својим именом (Рум – источно православна Римљанка – времена Византијског царства) и својом историјом и култом Крста и Светог Јована Владимира (мошти су му однијете 1215. године из Пречисте Крајинске у Драч, затим у Шинђон, данашња Албанија) постала је једна од највећих Светиња не само наша, него и свих балканских народа и шире. Зато свако национално својатање Румије и култа Светог Јована Владимира је неразумно, а рушење храма равно злочину. Румија јесте и албанска планина, али Албанаца Скендер-бега који је по Његошу: ”срца Обилића, што умрије тужним изгнаником”, али не и оних Енвер хоџе и Турака рушитеља хришћанских Светиња како на Румији, тако и на Свачу, у Бару и Улцињу. Румија је у Црној Гори, и као таква – црногорска планина. Јесте, за вријеме Мусолинија и окупације припадала је ”Великој Албанији”, али се надамо да је вријеме фашизма на Балкану завршено, као и вријеме рушитеља цркава. Ово Вам пишем г. Предсједниче, не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом. Нека би ово наше писмо било молба Влади Црне Горе и ресорном Министарству да се одобри градња овог храма и његово облагање каменом његових вјековних поклоника, уз поштовање њиховог завјештања. У исто вријеме нека буде схваћен као наш предлог и молба да се изгради пут од Микулића до врха Румије, а временом и жичара, ради унапређења заједништва као и свеукупног духовног, културног и економског живота и напретка Црне Горе. Пошто сте Ви дали у јавност Ваш став по овом питању, то смо слободни да и наш одговор буде јаван. С поштовањем, АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Извор: Митрополија црногорско-приморска