Претражи Живе Речи Утехе

Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић. Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује. Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград. У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја. Извор: Епархија тимочка

-Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти, себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом, поручио је Перовић коментаришући наводе Ђукановића. -СПЦ у Црној Гори покушава да креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде, тврди Ђукановић, наводећи да литије у Црној Гори имају политичку позадину. Ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић поручио је предсједнику државе Милу Ђукановићу да се Српска православна црква у Црној Гори, борећи против спорног Закона о слободи вјероисповијести, бори за бољу Црну Гору, те да им није циљ да промијене државу, већ спорни правни акт. Ђукановић је синоћ у емисији Телескопија на РТЦГ оптужио СПЦ да је инструмент за реализацију великосрпских националних интереса, да покушава да сруши државу Црну Гору, те да представља мину у темељима црногорског мултиетничког и европског друштва. Лидер ДПС-а је оспорио да митрополиту црногорско-приморском Амфилохију припада трон Светог Петра Цетињског, тврдећи да СПЦ дијели људе и позвао државне институције да препознају да је Црна Гора угрожена и да дјелују у складу са овлашћењима. Коментаришући тешке оптужбе предсједника Ђукановића, Гојко Перовић је у изјави за „Дан“ казао да „борећи се против оваквог закона, ми као грађани Црне Горе, а истовремено и вјерници Православне цркве, боримо се за бољу Црну Гору. За Црну Гору која ће имати добре, а не лоше законе. Све остало су промашене и неутемељене приче. Тема је лош закон. Тема протеста је лош закон који једној великој групи људи и једној институцији, која окупља највећи број вјерника у Црној Гори, ускраћује могућност да се за своја права бори свим могућим правним средствима. Дакле, ускраћени су нам правни механизми, ускраћена нам је прилика да се за црквену имовину боримо онако како се могу борити сва физичка и правна лица у Црној Гори до усвајања овог закона. Усвајањем овог закона суспендована су нам она права за доказивање имовине која имају сва друга физичка и правна лица у Црној Гори на основу и других закона и Устава. Дакле, закон је антиуставан и дискриминише нас као и Цркву. Желећи да овај и овакав закон нестане и да га замијени бољи, ми се управо боримо за Црну Гору, као њени лојални грађани и као вјерници Православне цркве. Све остало је политикантство и обмањивање јавности. Све мимо ове борбе за бољи закон и за бољу Црну Гору која ће имати добре законе је празна прича која обмањује јавност, па макар она долазила и са мјеста предсједника државе“, казао је Перовић. Он је истакао да треба спустити тензије и тражити пут ка разумијевању. „Не желим да на сваку предсједникову тезу, којом обмањује јавност, дајем коментаре што би било подизање тензија. Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом. Циљ нам је да промијенимо закон, а не државу“, поручио је Перовић одговарајући на наводе Ђукановића. Мило Ђукановић је синоћ на РТЦГ казао и да би и он могао да позове грађане на контрапротесте, али да то не ради јер би могло да изазове последице. Ипак, истакао је како вјерује да ће доћи до дијалога између предсједника Владе Душка Марковића и митрополита Амфилохија о спорном закону, али и да држава неће пристати ни на какве уцјене. Устврдио је да СПЦ није стварала државу Црну Гору већ је чинила све да она нестане. „СПЦ се опире регистрацији и обавези да буде друштвени субјект који ће бити дио правног система Црне Горе. Њена централа у Београду прихватила је ту обавезу у Србији, а СПЦ у Црној Гори не жели да се региструје јер тврде да су стварали Црну Гору и да су старији од Црне Горе. СПЦ покушава да у Црној Гори креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде“, тврди Ђукановић, који је оцијенио да литије у Црној Гори имају политичку позадину и да их подржава просрпска опозиција. Он је коментарисао и изјаву Гојка Перовића који је казао да нема колективне одговорности, већ да сви индивидуално сносимо одговорност, поручујући „да свако мора знати да када извуче мач из корица, треба да зна како ће га у корице вратити, а не да преноси одговорност на другог“. „Државни органи гарантују стабилност и безбједност грађана, уставни поредак и право и слободу сваког грађанина“, казао је Ђукановић, одговарајући на питање о слању специјалних полицијских снага на сјевер државе. Ðукановић је рекао и да је проблематична легитимација да митрополит Амфилохије говори са трона Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи. Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског богослужио је у Паризу. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке приредила је прилог који је пропраћен сегментима са овог литургијског сабрања, а обогаћен разговором са Епископом Методијем који је говорио о мисионарском животу западноамеричке епархије. "Овде народ има више потребе да се сабира око Цркве, јер је храм место где се наш народ осећа као у свом дому, због тога је изазов ове епархије веома велики", истакао је владика Методије у разговору за ТВ Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм

Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет

У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски. Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије. По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике. Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску. Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка

У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска

Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k

На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка

Драга у Христу браћо и сестре, драги верници, настављајући благословену и пастирски одговорну традицију наших претходника, ми, ваши свештеници упућујемо вам овогодишње пастирско писмо са искреном жељом да оно допринесе духовној обнови и личном узрастању у православној вери. Пред нама је најзначајнији, најузвишенији и најрадоснији период године, време прослављања највећег хришћанског празника који представља основ, круну и смисао целокупног Хришћанства, а то је Васкрсење Христово – Васкрс. Овоме празничном слављу, црквеном колико и породичном и личном, претходи припремни седмонедељни пост. О његовој улози у нашем животу и изузетној важности, посвећујемо наше скромно писано обраћање. Зашто је пост важан? Пост је неопходан у животу сваког православног хришћанина. Бог је човеку дао заповест да живи врлинским животом, што превасходно подразумева да непрестано напредујемо у сазнавању и откривању истина наше вере, да се учесталије молимо и настојимо да духовно и побожно живимо. Неопходна лествица у овом успињању јесте пост. Стога је Свемудри и Свезнајући Господ, дао још у Старом Завету нашим прародитељима, првим људима на земљи Адаму и Еви, заповест о посту. Син Божији, Господ наш Исус Христос својим личним примером потврдио је пост као начин живота који нас приближава Богу. Један светогорски монах пишући о важности поста, оставља нам следећу своју мисао: ,,Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.“ Циљ поста Греховни живот удаљава човека од Бога, свог Творца и највећег добротвора. Но, ова чињеница не сме бити повод за лењост, неспремност за промену и истрајавање у пролазним и обманљивим насладама света, који по речи нашег Спаситеља и Господа Христа ,,сав у злу лежи“. Свет би без Христа био горка трагедија за коју изостаје помоћ, долина суза, препуна тешкоћа, мука и бесмисла. Као светлост и нада, утеха и охрабрење, пред очима верујућег, православног човека искрсавају два лека, а то су пост и молитва. Бог је установио пост знајући какву огромну корист може имати онај који благодарно прихвати да њиме уздигне своје тело и своју душу на спасоносни пут који исцељује човека од робовања телесним страстима, доводећи га у благодатно душевно стање у којем почиње да осећа близину Божију. На питање шта је заправо основни циљ поста, свети Јован Златоусти, највећи проповедник у историји хришћанства, одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. Напустивши греховне навике долази се до јачања унутрашњих, духовних сила у човеку, које му помажу да увиди своју грешност пред Богом и крене путем врлине, чистоте и побожности. Наш Бог је милостив и дуготрпељив, није Бог освете нити казне. Он стрпљиво чека да се покајемо и вратимо к Њему, примајући нас увек у свој топли очински загрљај. Живот у близини Божијој доноси изобиље мира и радости у нама, напретка и исцељења свих немоћи и недостатака које поседујемо. Грех одваја човека од Бога, а покајање нас враћа к Богу. Две стране поста Будући да је човек састављен од тела и душе, тако и пост има две основне димензије – телесну и духовну. Телесна, односно, материјална и физичка страна поста односи се на добровољно уздржавање од јаке и мрсне хране. Прекомерна храна изазива раслабљеност, мрзовољу и немоћ у човеку, потпуно господари њиме спречавајући га за напредовање у добрим делима, јер од неуздржљивости у храни долази свака друга неуздржљивост. Међутим, истински пост ни у ком случају не сме бити сведен само на поштовање правила о једењу посне и разумеван као избегавање мрсне хране у току одређеног периода. У време поста потребно је да хранимо своју душу молитвом и речју Божијом, читајући Свето Писмо и описе живота наших светитеља, редовно одлазећи у цркву, трудећи се да исправимо оно што је погрешно у нашем животу. У овоме нам нарочито помаже учествовање у великопосним богослужењима, која особеношћу свог молитвеног израза и богатством свештене поруке, услед учесталих читања библијских одломака, надахњују и крепе човека да истраје у данима поста и његов ток достојно заврши, постајући победитељ греха. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте учешће у Светој Литургији на којој се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Кроз ову највећу Свету Тајну наше православне вере, Христос постаје део нашег тела, улази у нас цео Христос и постаје једно са нама и ми пребивамо у Њему. Спаситељ откривајући и дарујући нам ову Тајну у Светом Јеванђељу каже: Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн 6, 51, 53, 56-58). Ово је својеврсна црквена напомена да за време поста обогаћујемо свој духовни, интелектуални и унутрашњи свет, да сазнајемо и промишљамо о ономе што доноси смисао и радост нашем животу. Уколико би се, пак, улога поста ограничила само на телесну природу тада она не би била потпуна. Телесни пост је припрема за његову другу и неизоставно потребну страну, коју називамо унутрашњом, духовном и подвижничком. С обзиром да је према учењу свете Православне Цркве човеково биће јединство тела и душе, невидљиве и бесмртне, и она потребује нарочиту храну да би у добру узрастала и снажила се. Пост је Божији дар човеку да уз Његову помоћ и кроз властито плодотворно старање и настојање постигне оздрављење и преображај, напредак и кротост и милосрђе целокупног свог бића. Душевна чистота коју човек задобија трудећи се у благословеним данима поста, усељава се у њега кроз ослобађање од чулних страсти и порока, гнева, раздражљивости, злих мисли, грешних намера, зависти, гордости, лагања, осуђивања. Тако се разгорева у човеку жар пламене љубави према Богу, врлини, ближњима; проширује границе властите личности кроз спремност на преумљење и промену – од потчињености греховном животу и замкама које поставља непријатељ рода људског према крепости и светлозарности душевних снага које ослобађају од ропства греху, смрти и Сатани. Све ово добија свој прави печат и истинску сврху само у Светом Причешћу, а њему треба да претходи исповест. Бог је свештеницима дао власт и право да опраштају људима њихова сагрешења. Исповест има своју видљиву страну, а то је присуство у цркви особе која се исповеда и свештеника који обавља овај свети и узвишени чин. Невидљиву пак страну чини опроштај грехова кроз свештеникову молитву ономе који се искрено каје за све што је учинио. Дакле, након што у потпуној тајности свештенику кажемо оно што обремењује и мучи нашу душу и савест, следи молитва којом се од Бога призива благодат да својим милосрђем опрости оном који се каје сваки учињени грех. Свако може да приступи исповести, у току сваког дана, а нарочито је то потребно управо у данима поста када се спремамо за Причешће. Корист коју човек има од поста Значај и величина поста пред нама искрсавају као силно духовно оружје које човека чини храбрим и радосним, спремним да ојача своју повезаност са Богом, јер се њиме ослобађамо од привлачне привезаности и усмерености на земаљско и материјално. Црква није установила пост који би био у таквом трајању, облику и мери да би изнурио и онеспособио човека и угрозио његово здравље. Човекољубиви Бог дао нам је заповести своје да би нас заштитио од зла, смрти и пропасти. Није душекорисна слобода када људи мисле да им је све допуштено. Ми слободу детета ограничавамо од самог његовог рођења. Када дође на свет, обавијемо га повојима, кад поодрасте око њега постављамо ограду. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте. Исто је и у духовном животу. Потребна је искрена воља и спремност на промену. Помоћу поста се враћамо себи самима, свом аутентичном назначењу као православних хришћана, олакшавамо тело како би и душа била слободнија за благословена дела Божија. Један од највећих хришћанских учитеља из IV века, свети Василије Велики рећи ће о повезаности наше душе и поста следеће: ,,Анђели бораве са онима који су душу своју очистили постом.“ Многе ствари и у световном и у духовном животу превазилазе наше снаге али никада не смемо изгубити из свог ума и срца мисао и осећање да је Господ уз нас. Потребна је разумна поступност и труд према властитим снагама и помоћ Божија засигурно неће изостати. Не треба се предати малодушности и очајању ако се догоди да за време трајања поста западнемо у искушење те преступимо заповест. Један од највећих руских теолога XX века, разматрајући такву ситуацију, бележи: ,,Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.“ Неопходно је поменути да се облик и начин поста деце и оних којима је услед болести здравље нарушено, могу ублажити и прилагодити оној мери која би за њих била погодна и сношљива. Сваки верник, или пак родитељ детета, може благовремено са својим парохијским свештеником да искрено и отворено поразговара о овом питању. Црква кроз своју два миленијума дугу историју познаје наведене околности, показујући према њима разумевање, велику одговорност и обавезу, пружајући увек пригодно решење, узевши пак човеково спасење као темељ своје мисије на земљи. Свештеник може својим верницима, тамо где постоје оправдане потребе и видљиви, несумњиви разлози, да разреши односно ублажи и олакша начин поста. Овим не бива нарушена неизменљивост поста, напротив, показују се човекољубље и старање које Црква има о свим својим верницима. Без поста, покајања, исповести, молитве човек не може да осети истинску радост надолазећег празника. Зато и не изненађује да постови претходе свим великим празницима. Заправо, изостанком ових спасоносних и душекорисних прописа, човек учествује у њима само на нивоу обичаја, традиције, борави у сфери неодређене естетске очараности и емоционалне узбуђености али за њега остају непознате и неприступачне танане нӣти смисла и разлога, поруке и значаја прослављања онога што је Христос учинио за нас људе и за целокупни створени свет. У данима поста, нарочито би требали да будемо погружени у тајну богоцентричности. Ово значи да се најпре замислимо над собом и упитамо се, шта гледамо, слушамо и изговарамо, чиме су нам испуњени ум и срце. Хришћанин се увек мора чувати од греха и уклањати се од њега чак и не допуштати да допадне у такву прилику која би изазвала грех јер је саздан за живот у близину Божијој, а не у одвојености и отуђености од Њега. Наше тело, као видљиви израз наше људске природе, треба да буде место у које ће се сам Бог уселити, зато је и названо храмом Божијим, а станиште у којем обитава Бог треба да буде чисто, светло и радосно. Пост нас опомиње и позива да се загледамо у себе, освестимо се и започнемо живот хитријим корачањем у загрљај Ономе који је свој живот дао, како бисмо ми у Њему и са Њим имали живот вечни. Дубоко је срце човеково, казује нам Свето Писмо, најистинитија реч о нама самима под сводом небеским. То срце је довољно пространо да се у њега могу настанити и чистота ангелска и демонска нечистота. Стога сачувајмо срце чистим и бодрим, спремним да се у њега настани Бог како би нас поново извео на једини исправни пут, подарио унутрашњи разум, те да бисмо њиме вођени и руковођени у радости и сваком благослову дочекали и прославили Његово славно Васкрсење. Драга браћо и сестре, помолимо се Васкрслом Господу да се тако потребан мир врати у наша срца и наше домове, да сачувамо светињу породице која је темељ нашег друштва, да нашу децу и омладину васпитавамо тако да из своје свести и савести не изгубе узвишене и здраве хришћанске вредности. Црква није историјски нити археолошки остатак давних времена. Она је наш савременик, простор и место наше духовне обнове и исцељења јер Црква Божија живи и дише радошћу и светлошћу Васкрсења. Стога, поздрављајући вас, драги наши верници, желимо вам изобиље сваког добра од Господа, да живимо у љубави према Богу и ближњима. Нека свака патња, бол и тескоба узмакну пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог, никада не заборављајући да је оно темељ и гарант нашег васкрсења. У срцу и души нашој нека победоносно блистају речи древне црквене песме: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе! Братство храма Свете Тројице, Неготин

Одговори на питања како и зашто треба постити.

Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря

На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка

Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора

У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру