Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'циљ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Логос

    Значај и циљ поста

    Драга у Христу браћо и сестре, драги верници, настављајући благословену и пастирски одговорну традицију наших претходника, ми, ваши свештеници упућујемо вам овогодишње пастирско писмо са искреном жељом да оно допринесе духовној обнови и личном узрастању у православној вери. Пред нама је најзначајнији, најузвишенији и најрадоснији период године, време прослављања највећег хришћанског празника који представља основ, круну и смисао целокупног Хришћанства, а то је Васкрсење Христово – Васкрс. Овоме празничном слављу, црквеном колико и породичном и личном, претходи припремни седмонедељни пост. О његовој улози у нашем животу и изузетној важности, посвећујемо наше скромно писано обраћање. Зашто је пост важан? Пост је неопходан у животу сваког православног хришћанина. Бог је човеку дао заповест да живи врлинским животом, што превасходно подразумева да непрестано напредујемо у сазнавању и откривању истина наше вере, да се учесталије молимо и настојимо да духовно и побожно живимо. Неопходна лествица у овом успињању јесте пост. Стога је Свемудри и Свезнајући Господ, дао још у Старом Завету нашим прародитељима, првим људима на земљи Адаму и Еви, заповест о посту. Син Божији, Господ наш Исус Христос својим личним примером потврдио је пост као начин живота који нас приближава Богу. Један светогорски монах пишући о важности поста, оставља нам следећу своју мисао: ,,Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.“ Циљ поста Греховни живот удаљава човека од Бога, свог Творца и највећег добротвора. Но, ова чињеница не сме бити повод за лењост, неспремност за промену и истрајавање у пролазним и обманљивим насладама света, који по речи нашег Спаситеља и Господа Христа ,,сав у злу лежи“. Свет би без Христа био горка трагедија за коју изостаје помоћ, долина суза, препуна тешкоћа, мука и бесмисла. Као светлост и нада, утеха и охрабрење, пред очима верујућег, православног човека искрсавају два лека, а то су пост и молитва. Бог је установио пост знајући какву огромну корист може имати онај који благодарно прихвати да њиме уздигне своје тело и своју душу на спасоносни пут који исцељује човека од робовања телесним страстима, доводећи га у благодатно душевно стање у којем почиње да осећа близину Божију. На питање шта је заправо основни циљ поста, свети Јован Златоусти, највећи проповедник у историји хришћанства, одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. Напустивши греховне навике долази се до јачања унутрашњих, духовних сила у човеку, које му помажу да увиди своју грешност пред Богом и крене путем врлине, чистоте и побожности. Наш Бог је милостив и дуготрпељив, није Бог освете нити казне. Он стрпљиво чека да се покајемо и вратимо к Њему, примајући нас увек у свој топли очински загрљај. Живот у близини Божијој доноси изобиље мира и радости у нама, напретка и исцељења свих немоћи и недостатака које поседујемо. Грех одваја човека од Бога, а покајање нас враћа к Богу. Две стране поста Будући да је човек састављен од тела и душе, тако и пост има две основне димензије – телесну и духовну. Телесна, односно, материјална и физичка страна поста односи се на добровољно уздржавање од јаке и мрсне хране. Прекомерна храна изазива раслабљеност, мрзовољу и немоћ у човеку, потпуно господари њиме спречавајући га за напредовање у добрим делима, јер од неуздржљивости у храни долази свака друга неуздржљивост. Међутим, истински пост ни у ком случају не сме бити сведен само на поштовање правила о једењу посне и разумеван као избегавање мрсне хране у току одређеног периода. У време поста потребно је да хранимо своју душу молитвом и речју Божијом, читајући Свето Писмо и описе живота наших светитеља, редовно одлазећи у цркву, трудећи се да исправимо оно што је погрешно у нашем животу. У овоме нам нарочито помаже учествовање у великопосним богослужењима, која особеношћу свог молитвеног израза и богатством свештене поруке, услед учесталих читања библијских одломака, надахњују и крепе човека да истраје у данима поста и његов ток достојно заврши, постајући победитељ греха. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте учешће у Светој Литургији на којој се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Кроз ову највећу Свету Тајну наше православне вере, Христос постаје део нашег тела, улази у нас цео Христос и постаје једно са нама и ми пребивамо у Њему. Спаситељ откривајући и дарујући нам ову Тајну у Светом Јеванђељу каже: Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн 6, 51, 53, 56-58). Ово је својеврсна црквена напомена да за време поста обогаћујемо свој духовни, интелектуални и унутрашњи свет, да сазнајемо и промишљамо о ономе што доноси смисао и радост нашем животу. Уколико би се, пак, улога поста ограничила само на телесну природу тада она не би била потпуна. Телесни пост је припрема за његову другу и неизоставно потребну страну, коју називамо унутрашњом, духовном и подвижничком. С обзиром да је према учењу свете Православне Цркве човеково биће јединство тела и душе, невидљиве и бесмртне, и она потребује нарочиту храну да би у добру узрастала и снажила се. Пост је Божији дар човеку да уз Његову помоћ и кроз властито плодотворно старање и настојање постигне оздрављење и преображај, напредак и кротост и милосрђе целокупног свог бића. Душевна чистота коју човек задобија трудећи се у благословеним данима поста, усељава се у њега кроз ослобађање од чулних страсти и порока, гнева, раздражљивости, злих мисли, грешних намера, зависти, гордости, лагања, осуђивања. Тако се разгорева у човеку жар пламене љубави према Богу, врлини, ближњима; проширује границе властите личности кроз спремност на преумљење и промену – од потчињености греховном животу и замкама које поставља непријатељ рода људског према крепости и светлозарности душевних снага које ослобађају од ропства греху, смрти и Сатани. Све ово добија свој прави печат и истинску сврху само у Светом Причешћу, а њему треба да претходи исповест. Бог је свештеницима дао власт и право да опраштају људима њихова сагрешења. Исповест има своју видљиву страну, а то је присуство у цркви особе која се исповеда и свештеника који обавља овај свети и узвишени чин. Невидљиву пак страну чини опроштај грехова кроз свештеникову молитву ономе који се искрено каје за све што је учинио. Дакле, након што у потпуној тајности свештенику кажемо оно што обремењује и мучи нашу душу и савест, следи молитва којом се од Бога призива благодат да својим милосрђем опрости оном који се каје сваки учињени грех. Свако може да приступи исповести, у току сваког дана, а нарочито је то потребно управо у данима поста када се спремамо за Причешће. Корист коју човек има од поста Значај и величина поста пред нама искрсавају као силно духовно оружје које човека чини храбрим и радосним, спремним да ојача своју повезаност са Богом, јер се њиме ослобађамо од привлачне привезаности и усмерености на земаљско и материјално. Црква није установила пост који би био у таквом трајању, облику и мери да би изнурио и онеспособио човека и угрозио његово здравље. Човекољубиви Бог дао нам је заповести своје да би нас заштитио од зла, смрти и пропасти. Није душекорисна слобода када људи мисле да им је све допуштено. Ми слободу детета ограничавамо од самог његовог рођења. Када дође на свет, обавијемо га повојима, кад поодрасте око њега постављамо ограду. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте. Исто је и у духовном животу. Потребна је искрена воља и спремност на промену. Помоћу поста се враћамо себи самима, свом аутентичном назначењу као православних хришћана, олакшавамо тело како би и душа била слободнија за благословена дела Божија. Један од највећих хришћанских учитеља из IV века, свети Василије Велики рећи ће о повезаности наше душе и поста следеће: ,,Анђели бораве са онима који су душу своју очистили постом.“ Многе ствари и у световном и у духовном животу превазилазе наше снаге али никада не смемо изгубити из свог ума и срца мисао и осећање да је Господ уз нас. Потребна је разумна поступност и труд према властитим снагама и помоћ Божија засигурно неће изостати. Не треба се предати малодушности и очајању ако се догоди да за време трајања поста западнемо у искушење те преступимо заповест. Један од највећих руских теолога XX века, разматрајући такву ситуацију, бележи: ,,Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.“ Неопходно је поменути да се облик и начин поста деце и оних којима је услед болести здравље нарушено, могу ублажити и прилагодити оној мери која би за њих била погодна и сношљива. Сваки верник, или пак родитељ детета, може благовремено са својим парохијским свештеником да искрено и отворено поразговара о овом питању. Црква кроз своју два миленијума дугу историју познаје наведене околности, показујући према њима разумевање, велику одговорност и обавезу, пружајући увек пригодно решење, узевши пак човеково спасење као темељ своје мисије на земљи. Свештеник може својим верницима, тамо где постоје оправдане потребе и видљиви, несумњиви разлози, да разреши односно ублажи и олакша начин поста. Овим не бива нарушена неизменљивост поста, напротив, показују се човекољубље и старање које Црква има о свим својим верницима. Без поста, покајања, исповести, молитве човек не може да осети истинску радост надолазећег празника. Зато и не изненађује да постови претходе свим великим празницима. Заправо, изостанком ових спасоносних и душекорисних прописа, човек учествује у њима само на нивоу обичаја, традиције, борави у сфери неодређене естетске очараности и емоционалне узбуђености али за њега остају непознате и неприступачне танане нӣти смисла и разлога, поруке и значаја прослављања онога што је Христос учинио за нас људе и за целокупни створени свет. У данима поста, нарочито би требали да будемо погружени у тајну богоцентричности. Ово значи да се најпре замислимо над собом и упитамо се, шта гледамо, слушамо и изговарамо, чиме су нам испуњени ум и срце. Хришћанин се увек мора чувати од греха и уклањати се од њега чак и не допуштати да допадне у такву прилику која би изазвала грех јер је саздан за живот у близину Божијој, а не у одвојености и отуђености од Њега. Наше тело, као видљиви израз наше људске природе, треба да буде место у које ће се сам Бог уселити, зато је и названо храмом Божијим, а станиште у којем обитава Бог треба да буде чисто, светло и радосно. Пост нас опомиње и позива да се загледамо у себе, освестимо се и започнемо живот хитријим корачањем у загрљај Ономе који је свој живот дао, како бисмо ми у Њему и са Њим имали живот вечни. Дубоко је срце човеково, казује нам Свето Писмо, најистинитија реч о нама самима под сводом небеским. То срце је довољно пространо да се у њега могу настанити и чистота ангелска и демонска нечистота. Стога сачувајмо срце чистим и бодрим, спремним да се у њега настани Бог како би нас поново извео на једини исправни пут, подарио унутрашњи разум, те да бисмо њиме вођени и руковођени у радости и сваком благослову дочекали и прославили Његово славно Васкрсење. Драга браћо и сестре, помолимо се Васкрслом Господу да се тако потребан мир врати у наша срца и наше домове, да сачувамо светињу породице која је темељ нашег друштва, да нашу децу и омладину васпитавамо тако да из своје свести и савести не изгубе узвишене и здраве хришћанске вредности. Црква није историјски нити археолошки остатак давних времена. Она је наш савременик, простор и место наше духовне обнове и исцељења јер Црква Божија живи и дише радошћу и светлошћу Васкрсења. Стога, поздрављајући вас, драги наши верници, желимо вам изобиље сваког добра од Господа, да живимо у љубави према Богу и ближњима. Нека свака патња, бол и тескоба узмакну пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог, никада не заборављајући да је оно темељ и гарант нашег васкрсења. У срцу и души нашој нека победоносно блистају речи древне црквене песме: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе! Братство храма Свете Тројице, Неготин
  2. Одговори на питања како и зашто треба постити.
  3. Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  4. Уобичајено човјек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човјек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што вјерујемо и читамо у Светом Писму, да је човјека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човјека није створио случајно и човјек се није тек тако појавио на овом свијету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отјелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дјела Божија су савршена. И човјек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен. Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице
  5. На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  7. Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка
  8. Дакле, интересује ме: 1. шта је циљ Вашег живота као хришћанина? и 2. зашто (је Ваш циљ баш тај)?
  9. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора
  10. Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја. Брак је веома важан догађај у нашем животу и сама Црква га благосиља и штити. Знате, у првим годинама Цркве постојали су одређени хришћани, јеретици разуме се, који су учили да је брак нешто гнусно, нешто ниже од чедности и да нико не би требало да ступи у брак. Али Свети апостол Павле говори: «Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста» (Јев. 13, 4). Црква је врло рано у постулатима Апостолских и Васељенских Сабора одбацила такве погрешне идеје о браку. На једном од Сабора чак је разматрано да ли свештеницима треба да буде дозвољено да буду у браку. И римокатолици до наших дана још увек не допуштају својим свештеницима да се жене – тамо нема брака, већ само целибат. И тако се на том Сабору водила расправа може ли свештеник да буде ожењен, зато што су неки хришћани сматрали да је брак нижи од чедности, да се не уклапа у духовни живот, а тим пре у живот свештенства. Разуме се да православни оци нису прихватили то јеретичко и погрешао гледиште и један подвижник, Свети свештеномученик Пафнутије, чак је стао у одбрану свештеника са породицом и рекао да поштен брак није препрека за свештеника. Од тог тренутка у Православној цркви постоје ожењени свештеници. Сходно томе, Црква прихвата, благосиља брак и верује да је он пут за спасење. Главни циљ брака, тог толико важног догађаја, јесте наше спасење. То треба добро разумети, зато што на тој основи треба и градити брак; ако човек не положи правилну основу, онда ће све на крају испасти криво. Из свог малог искуства – наравно, не личног, јер ја никада нисам био у браку, – већ из искуства које сам стекао из разговора са многим људима који се сусрећу са разним проблемима, а нарочито из разговора са православним супружницима, блиским Цркви, који такође упадају у невоље и тешке положаје, увидео сам да и њима недостаје та спознаја да је брак пут за спасење. Неко ће ипак рећи: – Ја сам се оженио јер хоћу да будем срећан. Желим да будем са особом која ће ме волети и да у нашој породици царује хармонија. Желим да моја породица буде моја сигурна лука где могу да се одморим када се вратим кући, – тако ми причамо. Да, све је то природно, људски. Али да ли тако треба да буде? Навешћу један пример из монашког живота, како бисмо разумели да је тај пагански дух еудаимонизма проникао и у наше хришћанско размишљање. Данас младић који жели да постане монах говори следеће: – Желим да се закалуђерим, да нађем добар манастир, са добром братијом, добрим оцима, добрим старцем. Желим да тај старац буде свет, разборит, да се не љути, да није злобан, да се не односи лоше према мени, да разуме све моје потребе. Добро би било и да се манастир налази на лепом месту, ма да све тамо буде добро! И ето човек са таквих полазишта улази у монашки живот. Тако сам и ја почео као млад монах, али сам напослетку схватио да је то била грешка. А у «Патерику» примећујемо сасвим супротно гледиште. Тако је неки младић пришао старцу и упитао га: – Ава, куда да пођем да се спасем? То јест «куда да се запутим како бих се закалуђерио»? И добио је одговор: – Чедо моје, иди тамо где те чека труд, тамо пођи. Не иди тамо где је све лако, ако желиш да се спасиш. Уколико хоћеш да будеш задовољан, да ти буде добро и лепо, она у реду, иди тамо где је све лако. Али ако заиста желиш да пронађеш спасење иди тамо где су потешкоће, где је потребан труд. Једном је неки младић упитао Аву Захарија: – Ава, како треба да се понашам са манастирском братијом како бих достигао спасење? И старац је узео своју камилавку, бацио је на земљу, изгазио је и рекао: – Ако постанеш овакав, тада ћеш се спасти. Ако постанеш ова камилавка, и други те буду газили, моћи ћеш да се спасеш. Није му рекао: «Ако хоћеш спасење, твој старац треба да буде кротак, да се не испречава на путу твојих прохтева, да се брине о теби», – итд. Не, свети оци нису тако посматрали ствари. Сећам се, када сам био на Светој Гори, дошао је један архимандрит из Атине и желео да нађе себи келију, где би могао да се посвети тиховању. Пришао је оцу Јеврему у Катунакију и рекао: – Геронда, има ли овде код вас нека келија где бих могао да се посветим тиховању и подвижничком животу? Старац му је одговорио: – Келија има много. Ако је ико од вас био у Катунакији, тај зна да тамо има много келија. А архимандрит ће њему: – Желим келију у којој има пијаће воде. – Па, имамо и такве. – И да не буде влаге! И да не буде на великој надморској висини, и да није у пећини, ни под литицом… Отац Јефрем га је прекинуо: – Оче, врати се ти натраг у Атину, ниси ти за Катунакију! Овде је потребан труд, а не комфор. То говоримо са тачке гледишта монаштва. Али и у браку, хришћанском браку, животни циљ треба да буде спасење. И када кажемо «спасење», тада имамо у виду да човек заволи Христа више од свега, да се сједини са Њим, како би све окренуо на своју духовну корист и усавршио свој живот у Исусу Христу. Приступајући браку он треба да мисли на следећи начин: «Ако се оженим то значи да мој брак треба да постане средство које ће ме довести до спасења…». Сећам се како су млади људи долазили старцу Пајсију и говорили: – Оче, помолите се да нађемо добру девојку за женидбу! Старац је одговарао: – Ма хајте децо! А шта ће бити са лошим девојкама? Сви хоћете добре, а шта да се ради са лошим? Настављао је: – Шта да урадимо? Да их усолимо и затворимо у конзерве као сардине? Да их конзервирамо? Неко треба и лоше да узме! А потом је довршио беседу: – Децо, то је грешка и ви градите свој брак на погрешној основи. Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то природно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, – да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан. Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не красе искључиво врлине, већ и пороци, као и код сваког човека, и када крену проблеми у браку ја ћу рећи: «Али ја нисам хтео такав брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малтретира». Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном комфору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се било шта дешава без Промисла Божијег? Тим пре у нашем браку! Када сам дипломирао наставио сам да се дружим са неким колегама из исте генерације. И после неколико година, када сам се већ налазио у Новом Скиту, једном сам се попео на лимуново дрво да оберем воће и прилази ми монах и каже: – Слушај, дошао је један човек и тражи те! Ја сам му рекао: – И шта, сад да се спуштам? Пусти га нека дође овде! Дошао је, бацио сам поглед на њега с висине и видим младића са поседелом брадом, бледог, мршавог, измученог. Питам га: – Ко си ти? Он каже: – Зар ме ниси препознао? Мој ти глас уопште није познат? – Не, није ми познат! – Па то сам ја, Панајот, твој колега са факултета! – Јао, Панајоте, па како си постао такав, сине мој? Да се ниси разболео? – Ма не, оженио сам се! А ја сам ето мислио да се разболео. Рекао сам му пар речи за утеху: – Не падај духом, скоро си се претворио у свете мошти! Он се осушио, изгледао је полумртво, коса му поседела. Оженио се нашом колегиницом са факултета и каже ми: – Шта да ти причам оче? Сећаш ли се те и те? – Да, била је наша колегиница. Памтим је. – Сву ми је душу појела! Да… Убрзо су га оци научили како да остане на правом путу. Објаснили су му да га сигурно чекају проблеми у браку. Нашао је компликовану жену, али они обоје имају своје недостатке, и обоје трпе. Али само ако се то сагледа са духовне тачке гледишта човек може да извуче корист из свих тих потешкоћа. Ако се човек на прави начин односи према свим брачним проблемима, моћи ће све да их окрене на велику духовну корист. Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић 26 / 02 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111007.htm
  12. У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру
  13. Какве смо дивне речи у црквеној песми сада чули: „Јер порани душа моја твоме светоме храму, носећи храм телесни сав оскврњен…“ У тим речима је истина о нашем паду, коју је спознала људска душа: од раног јутра, с првом мишљу после буђења, мој дух стреми ка Твоме светоме храму, ка светом дому Божијем, али тај мој дух пребива и чами у храму мога тела, оскрнављеног гресима... У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру View full Странице
  14. Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“ Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.). Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ… – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“. – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега. – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам. – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични. Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања. Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим. Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен. Стицање и раздавање благодати – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите? – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради. Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога. И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“ Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“ – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није. – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави. Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“. Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова. Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој. Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“ Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима. Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“. Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти). Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије. А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела! Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски. А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије. Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“. Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават
  15. Био је четвртак. Дан – тмуран. Земљу је био прекрио снег дебљине четврт аршина, а одозго су и даље ситно сипиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу келије, према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био посадио на пањ од дрвета које тек што беше посекао, а сам је присео према мени. Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“ Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.). Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ… – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“. – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега. – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам. – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични. Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања. Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим. Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен. Стицање и раздавање благодати – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите? – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради. Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога. И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“ Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“ – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није. – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави. Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“. Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова. Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој. Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“ Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима. Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“. Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти). Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије. А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела! Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски. А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије. Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“. Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават View full Странице
  16. У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве
  17. „Највећа новост, највећа љубав Божија и милосрђе према роду људском јесте долазак у свет Господа Исуса Христа Сина Божијег, другог Лица Свете Тројице. Да је Господ дошао у својој светлости божанској ко би могао поднети близину Његову, зато је нашао начин и дошао нам као човек“, поручио је Његова Светост Патријарх Иринеј на светој архијерејској Литургији у Храму Св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис патријархове беседе У недељу, пре празника Рождества Христовог Патријарх је служио Литургију са београдским намесницима протојерејом Бранком Митровићем и протојерејом Божидаром Бакајлићем, протојерејом - ставрофором Стојадином Павловићем, протојерејом – ставрофором др Саво Јовићем и свештенослужитељима храма, и том приликом у чин ђакона рукоположио вероучитеља Дарка Радовановића, а у чин свештеника Игора Грацуна. Пред великим бројем верника Патријарх је у празничном слову говорио о прочитаним зачалима Светог Јеванђеља, о припремама за велики празник Рођења Господа и како да сачувамо пост у дане празника: „Добро је мало се почастити, али никако то не сме бити главни циљ празника, и да о празнику не знамо ништа, да не знамо ко су наши свети које прослављамо, шта су учинили и зашто их је Црква уврстила у календар.“ Рукоположеним свештенослужитељима Његова Светост Патријарх је пожелео да наставе мисију наше Цркве и да, пре свега, Богу приведу себе, а онда и народ да би били прави мисионари и наследници апостола. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Create New...