Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цетињског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. “Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.“ (Из посланице Бокељима, 1804. г.) Извор: Епархија жичка
  2. Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао светом архијерејском Литургијом. Дана 30. октобра 2019. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима служено је празнично бденије уочи спомена Светог Петра Цетињског, дивног светитеља који је пре 235 година у том храму хиротоносан за Митрополита црногорског од стране Митрополита карловачког Мојсија Путника. Свечаним бденијем началстовао је протојереј Стојан Билић, парох новосадски, уз саслужење протојереја Сретена Лазаревића, архијерејског намесника румског, јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког, и протођакона Слободана Вујасиновића. Антифоним појањем бденије су украсили ученици Карловачке богословије, некадашњи и садашњи. Сутрадан, на празник, Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије началствовао је светом архијерејском Литургијом у поменутом храму. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Богословије у пензији; протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина сремскокарловачке Саборне цркве; домаћин сабрања јереј Станко Лакетић; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Горан Власац. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни прилог радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Високопреосвећеним Архиепископом сарајевским и Митрополитом дабробосанским Хризостом и Преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, полошко-кумановским Јоакимом, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијом, буеносајрески и јужно-централноамеричким Кирилом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство и монаштво уз молитвено учешће великог броја вјерног народа, док су за пјевницом одговарали ђаци Цетињске богословије. Учесници данашњег сабрања имали су и велику радост – рукоположење у чин ђакона Павла Божовића, новинара Радио Светигоре и вјероучитеља при Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У пастирској бесједи након читања Јеванђеља, владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије је казао да је данас у Цетињском манастиру велики сабор апостола и њихових наследника у част Св. јеванђелиста Луке и апостолског наследника Св. Петра Цетињског, као и да је Црква неразлазни сабор који је БогоОтац кроз Сина Свога сазвао да се никада не разиђе: „И данас је ово сабор који се не разилази и он је предокушај Царства небескога. Света литургија је уствари Царство небеско на земљи са есхатолошким димензијама до краја вијека и свијета и томе свједочи и овај сабор.“ Појаснио је да је ово сабор у коме кроз апостоле Господ проповједа, а онда кроз њихове наследнике продужује своје Јеванђеље – Благовијест Божија о вјечном животу свега створенога на челу са, као круне свега, човјека. „Бог је створио сву творевину да буде Тијело Христово којем је Он глава вјечна и незамјенљива, а ми смо сви удови – чланови тог Тијела и тако ћемо бити на сву вјечност, како је Господ и предсказао и на Тајној вечери показао практично међу апостолима. На свакој Литургији то чудо непоновљиво се понавља, та есхатолошка стварност да је Црква Дом Очев, Тијело Христово, заједница Духа Светога“, бесједио је владика Атанасије објашњавајући да је зато важно да се окупљамо на Светој литургији и приступамо Хљебу живота и Чаши пића вјечнога. Владика је подсјетио на Жичку бесједу о правој вјери Светога Саве у којој он каже да је наследник апостола и да су нам преко отаца апостоли предали вјеру, а да се то преко њега наставља по истом предању и вјери, и по истом наслеђу: „Зато су епископи наследници апостола и зато поглавари Цркве су у слици и лику и образу Христовоме на земљи“, казао је владика истичући да смо сви чланови тог великог апостолског, педесетничког, Жичкога сабора. Посебно је нагласио да је велика благодат и велико дјело обнова Цетињске, али Призренске богословије, као и рађење дјеце свуда, а посебно на страдално и под окупацијом наше КиМ, које је срце и матица наша, јер кад год Бог шаље једно дијете у свијет Он пројављује, исказају Своју вјеру у човјека боголикога, христоликога и духоноснога. Преосвећени владика Атанасије је подсјетио на дивне дарове које је Бог дао нашем народу, на Св. владику Николаја, Светог Јустина… Са присутнима је подијелио радост да је 2021. године када прослављамо 350 година Светога Василија Острошкога, планирано отварање гроба његове мајке Ане гдје се једном годишње виђа зрак небеске свјетлости, а забиљежана су њена чуда и исцјељења. „Наша је вјера жива, жива је Духом Светим који све оживљава и преноси наше молитве свецима, те их они знају и помажу нам. Дух Свети је душа Цркве која је Тијело Христово, а ми смо чланови, удови живи и зидамо се као живо камење у ту грађевину, како каже апостол Петар“, закључио је умировљени Епископ Атанасије и поручио да они који руше цркве руше своју будућност поистовјећујући се са безбожницима који никада нијесу добро пролазили, као што нијесу ни рушитељи Цркве: Након што су на крају Литуругије благосиљани славски приноси, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ казао да у Цркви Божијој, као што је записао Св. апостол Павле, нема Грка, ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушкога ни женскога, него су сви једно, један Исус Христос: „Ево и данас овдје је сабрана Црква Божија из многих крајева и свих страна, и прослављамо име Божије на свим језицима“, рекао је Митрополит изражавајући радост због присуства великог броја браће архијереја, вјерника из Скадра предвођених оцем Николом из Албанске православне цркве, г. Ваљона Дашарамија, представника Министарства за људска и мањинска права Црне Горе, амбасадора Србије и Русије господе: Зорана Бингулца и Владислава Владиславовића Масленикова, као и представника других амбасада. Митрополит Амфилохије је у свом обраћању подсјетио на рушење цркве на Ловћену и замолио представника Владе Црне Горе да пренесе његову молбу, више пута изнијету, да се Црква Светог Петра Цетињског обнови и врати на Ловћен: „Морам да подсјетим кад су рушили цркву на Ловћену једини који је одбио да учествује у томе је Исо Махмутовић из Бијелог Поља. Он, Муслиман био је часнији од Његушана, Цетињана и нека га Алах упокоји на Страшноме суду. То треба да се зна и памти, а Црногорци треба да иду његовим путем и врате Цркву Светог Петра Цетињског која је срушена од ондашњих безбожних властодржаца.“ На светом сабрању је обиљежено и 60 година монашења и ђакоњења умировљеног владике захумско-херцеговачког Атанасија и тим поводом Митрополит је владици поклонио панагију са ликом Христовим, камилавку и икону Светога Петра Цетињскога. Такође, данас је Митрополит Амфилохије Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца одликовао г. Гаврила Принципа из Босанског Грахова, др Алека Рачића из Београда, Ђура Пејовића из Будве и Жељка Чолаковића из Канаде. Послије Литургије у Његошевој сали на манастирском имању Цетињског манастира одржана је празнична акдемија у организацији Богословије Светог Петра Цетињског и Црквене општине Цетиње. Овогодишња академија је посвећена прослави 800. годишњице аутокефалности СПЦ, у коју се, како је истакао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, ова школска установа укључила пуним срцем истичући да је у тих 800 година скоро па 200 протекло у раду ове школе. „Ову Богословију је основао књаз Никола уз благослов Цркве да буде прва државна школа и тада Цркви није сметало да наша Богословија буде у склопу државе. Јесте, то била православна монархија и краљ је био побожни владар, али нашој науци и црквеној просвјети не смета укључење у државне токове. Зато је наша заједничка порука, представника овдје сабраних богословија из Крке, Београда, Фоче, Сремских Карловаца, да се настави са реформом црквеног школства. Мислим да је и воља нашег заштитника Светог Петра Цетињског да наше школе буду доступне свима, а да задрже свој јеванђељски карактер.“ Између осталог, ректор је казао да су Влада и Министарство просвјете Црне Горе упознати и са иницијативом да се Богословска школа Светог Петра Цетињског, као прва средња школа у нововјековној историји Црне Горе, региструје и да има право јавности, као и све вјерске и друге школе. Отац Гојко је истакао посебно задовољство што је један млад образован човјек, Павле Божовић данас на Литургији примио ђаконски чин: „Нека га Бог поживи и да са овим ђаконским чином те дарове од Бога добијене умножи на добро наше Цркве и наше црквене мисије која је сви добро знате у каквим искушењима у Црној Гори, те нам требају нови проповједници и Богу хвала и Светом Петру на том благослову.“ У наставку се присутнима обратио књаз зетски Станко Црнојевић Бушатлија који је истакао да је наша Црква надживјела три царства: Румејско, Турско и Аустроугарско, Млетачку републику, италијанску и југословенску краљевину, Њемачки рајх, комунистичку и социјалистичку Југославију: „Зовемо је српском јер је потекла из српских земаља међу српским племенима која су живела на путу којим је цивилизација дошло са Блиског Истока у Европу и учинила их Западом на Истоку, Истоком на Западу. Зовемо је по Србима који су одржали њен хиљадугодишњи континуитет, а од тога 800 година самосталности, не доводећи у питање ничије национално опредјељење као услов припадности нашој Цркви. Тражећи свој идентитет питам се, може ли бити чвршћег упоришта од Православне цркве и за Црногорце и за Србе.“ Књаз Станко је са присутнима подијелио и своја лична размишљања из 2016. године са обиљежавања 240 година битке на Крусима када је, како свједочи, с поносом устврдио да ја на тој пригоди представљао обје стране у том сукобу. „Као Станко Црнојевић, последњи мушки изданак Ивана Црнојевића, представљам народ који је побиједио у тој славној бици, а као Махмут Бушатлија, последњи мушки изданак Махмут-паше Бушатлије, чија лобања почива у Цетињском манастиру, ја представљам породицу која је битку изгубила. Мудрост Божија и надахнуће нагнало је Светога Петра Цетињског да обавеже потоње генерације да се старају и чувају посјечену главу Махмут-паше, да их подсјећа на његово црногорско поријекло, али и на то како завршавају горди и пријеки владари. Чини ми се да је Свети Петар желио да остави у манастиру и сачува лучу водиљу потомцима Махмут-паше ка њиховим коријенима. Тако је та посјечена глава, свјетлећи под окриљем и у рукама нашег Митрополита Амфилохија, мене позвала на Цетиње гдје је сваки камен био пут ка мојим коријенима“, казао је у празничном слову, између осталог, књаз зетски Станко Црнојевић. У наставку академије је изведен културно-умјетнички програм у којем су, поред осталих, учествовала и дјеца са вјеронауке, хор „Његош“ и дјечји хор „Св. Мардарије Љешанско-либертвилски“. Празнично сабрање је настављено уз славску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свечаним бденијем са петохљебницом у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава крсне славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Празничним бденијем пред моштима Светог Петра Цетињског началствовао је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз молитвено учешће високопреосвећене господе Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Архиепископа сарајевског Митрополита дабробосанског Хризостома, Преосвећене господе епископа: милешевског Атанасија, рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, великог броја свештеника, монаха и вјерног народа. Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом коју ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са више архијереја наше Цркве. Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије „Свети Петар Цетињски“, рођен је у Његушима 1749. године. Замонашио се у својој 12. години а 1782. године, по упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Господ га прослави на небесима и на земљи, као вјерног и трпељивог слугу Свога. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, са свише архијереја наше Цркве и свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 9 часова. Прослава празника у Цетињском манастиру почеће вечерас свечаним празничним бденијем у 17 часова, a oвај догађај за наше слушаоце најавио је ђакон Александар Лекић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  6. Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. Свемогући Бог, Отац и Син и Дух Свети, даје сваком народу пророке и апостоле и свете људе, да га воде и руководе путевима спасења, и изводе из таме неверја и зла на светлост вере и богопознања, да му дарују разумну наду бесмртног живљења у љубави Божјој и заједници Духа Светога. Запаливши тако у она древна времена и свећњак Српске Цркве и засадивши блаженим оцима нашим Симеоном и Савом, као дрво маслиново, и Српски народ у духовни рај Христов, слао му је анђеле чуваре душе његове и благовеснике, да га уче покајању и пазе да се не би дигао свећњак његов са места његова (ср. Откр..2, 5) и да не би поново постао дивља маслина и бесплодна смоква. Тако и у ова последња времена, када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, предавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустњака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистини духовног камена и тврђаве и просветитеља новог. Не зна се тачно година рођења овог крстоносног светитеља Цетињског, овог новог Мојсија, законодавца и миротворца. Највероватније је да се родио септембра месеца 1748. лета Господњег[1]. Родио се у месту званом Његуши, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан беше рођени брат чувеног митрополита Црногорског Данила[2]. Прозревши у десетогодишњем дечаку богомудрог пастира стада Христова и народног вођу, тадашњи митрополит Скендеријски и Црногорски Сава, изабра га између четири сина свог синовца Марка, за свога наследника. Призвавши га себи рече му: „Дођи, чедо, код мене, благодат Свевишњега нека почине на теби, како би могао бити народу своме на корист. Заједно са мном отсада и народ наш полаже наду на тебе. Преблаги Бог нека ти помогне да будеш крин украшени Црне Горе и светило народа твога.“Тако овај млади изабраник и будући чудотворац, дође у Цетињски манастир да се учи књизи. Будући обдарен особитим даровима Божјим и трудољубивошћу, Петар је веома брзо напредовао у науци, уз помоћ тихог владике Саве и монаха Данила, кога му овај одреди за учитеља. У 12 години он би обучен у анђелски лик монашког чина, добивши име Петар (његово световно име није нам остало записано), а у седамнаестој години би рукоположен за јерођакона. У то време владика Сава имађаше за помоћника митрополита Василија, веома даровитог и способног мужа, који кренувши по трећи пут (1765. г.) ради народних и црквених послова у једноверну и једноплемену Русију, поведе са собом и младог јерођакона Петра ради даљег образовања његовог. Но његово школовање у Русији не потраја дуго: 10. марта 1766. године упокоји се у Петрограду речени митрополит Василије, што примора јерођакона Петра да се врати у Црну Гору. Отада он борављаше са митрополитом Савом, који га рукоположи за јеромонаха, давши му ускоро и чин архимандрита. Живећи тако у манастиру Стањевићима и Цетињском манастиру уз тихог владику Саву, млади архимандрит узрасташе духовно, трудећи се непрестано на свом свестраном образовању. Док га је снажна и енергична личност митрополита Василија надахнула смелошћу и одлучношћу, неискусни за световне ствари и повучени митрополит Сава, и манастирски живот, наводњавали су његову младу душу небеском росом молитвености, смирења и поста. Његов ум од детињства беше упућен и утврђен у целомудрености, која беше корен његове потоње свете смелости пред Богом и људима и његовог богоносног здравоумља. Једном пробуђена жеђ за Богом и за познањем тајни Њиме створене природе, у крилу које је растао, све се више разбуктавала у души младог монаха. Све је занимало ову девствену душу, од младих ногу принесену на дар небоземном Девственику Христу Богочовеку. Интересовало га је богословље и природне науке, историја и географија, учио је језике и сакупљао медоносне књиге. Суочен од младићства са суровом стварношћу времена у коме је живео, врло рано постаде свестан демонске силе зла, које и споља и изнутра прети човеку и које је разарало организам његова народа, схвативши, Богом научен, да се оно може победити само огњеном ревношћу пророка и безазленошћу голуба. Видео је како над главом православног народа ових гора виси оштри агарјански мач, као некад фараонов над главом изабраног народа Јеврејског; његовом богомудром оку није могао измаћи ни онај још опаснији непријатељ, унутрашњи: племенска закрвљеност, крвна освета, разни пороци који су харали народну душу, сиромаштво, отимачине, помори, убиства. Народ је тужио у својој невољи, као некад пророк Јеремија: „Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице… На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора… Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова“ (Плач, 5, 2-5). Савети смернога Саве, с којим је Петар живео, и миротворни судови главара били су немоћни да победе злу крв и неслогу браће, која се још више умножила после смрти одлучног митрополита Василија, потпомагана уз то и агарјанским подмићивањима. У то смутно време појави се у Црној Гори неки чудни самозванац цар Шћепан Мали, који се претстави намученом и разбратимљеном народу као Божји посланик, умиритељ, и као руски цар Петар III Простодушни народ, уморан од зла и неслоге, истински прими ову и до данас загонетну личност, као избавитеља. Он стално истицаш да га је Божје надахнуће довело у Црну Гору. „Чујте Црногорци, говораше он, глас Господа Бога и славу светог Јерусалима, ја нисам овде дошао, но сам послан од Бога чији глас чух: устани, пођи, труди се, и ја ћу ти помоћи“ Турци, видећи да његова појава уноси немир у балканску рају и бојећи се буне, тражаху на све начине да га убију. На европским дворовима се рас-прављаше о њему, а он, задобивши поверење народа, тражаше од њега да живи у миру са свима, мирећи завађене и протерујући лопове и убице. Овај лажни цар љубљаше Право-славље, па и поред свога самозванства би од користи народу. Но да би могао да има за себе световну власт, он постави за заменика повученог митрополита Саве његовог сујетног сестрића Арсенија Пламенца, кога народ не љубљаше. Када пак овај чудни владар би убијен од стране његовог слуге, потплаћеног од Турака (1773 г), поново се разбукташе у народу суровост и страст, а семе раздора доношаше страшне плодове. У то тешко време млади архимандрит Петар беше још непознат и непризнат, а другога никога није било да заведе мир и слогу у земљи, међу главарима и народом. Шћепан Мали беше ојачао световну власт гувернера из куће Радоњића а умањио углед владичанског дома Петровића око кога се дуго времена окупљала црногорска племена. Видећи те тешке невоље и опасности, којима беше изложен народ, овај благородни Петар, пун љубави према браћи својој, одлучи се да помоћу Божјом угаси разбуктале спољашње и унутрашње зле стихије, које су претиле да униште словесно стадо Христово. Узевши тако благослов од седог митрополита Саве, крену са још неколико пратилаца по други пут у Русију (1777. г.), да тражи помоћ од једноверне браће Руса и да нађе у њиховом самодршцу моћног заштитника за његов мали и сироти народ. Но његово дуго путовање би узалудно. Царица руска Екатерина II не хтеде да га прими, а он и његови пратиоци бише приморани да напусте Петроград и да се врате дома без икаквог успеха у делу. Тако исто и моћна Бечка царевина, у коју на повратку свратише тражећи заштиту и помоћ, остаде глува за њихове молбе. Када се године 1781. упокоји стогодишњи митрополит Сава, постави се питање избора његовог наследника. Иако је већина народа била за младог архимандрита Петра, ипак би изабран дотадашњи Савин помоћник и сестрић Арсеније Пламенац, кога народ није волео. Требало је да се по Божјем промислу душа младога Петра још испроба, као злато у огњу, како би, кад за то дође повољан час, што лепше засијала свима жељним правде и мира Божијег. На крају, и против своје воље, приморан народним поверењем и љубављу, снабдевен препорукама главара и губернатора Радоњића, крену се овај будући светитељ у Беч да од Аустријског цара измоли дозволу да га рукоположи за архијереја неки од православних епископа, који су живели у Аустријској држави. У међувремену умире и митрополит Арсеније (1784. г.), тако да очи целог народа бише окренуте архимандриту Петру. Препоручен од главара и гувернадура и целог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку.[3] Као да је лукави тиме хтео да спречи да његова десница буде десница која носи мир, слогу и благослов; али то би ипак узалуд. После шестомесечног боловања, Бог светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског (13. октобра 1784. године). У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“ ; изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизволела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље уверење да неће изне-верити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му пределе судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповеда и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази при-тискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде с вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. Нови пак митрополит црногорски беше, како нам саопштава један од присутних на његовом рукоположењу, човек високог стаса, финих црта лица, плавих очију. Сјајна коса и дугачка брада, повећавали су достојанство његовог звања, „а начином опхођења са људима личио је на правог племића“. Добивши грамату о рукоположењу од митрополита Мојсија Путника, у којој се каже да је посвећен по жељи црногорског народа и његових представника, нови архијереј Христов крену поново, „због народнијех потреба“, преко Беча у Русију. Прво оде, одазивајући се позиву, код свога пријатеља српскога рода генерала Зорића у место звано Шклов. Но, будући да овога не нађе, продужи у Петроград. Он беше још из Беча писао моћном кнезу Потемкину да му изради пријем код царице Екатерине II, изражавајући спремност да пролије последњу кап крви у служби једно-верне браће. То беше онај исти кнез који га већ једном отпусти празних руку и без помоћи. Тако и сада, по осионости својој или зависти и на клетву злих људи, Потемкин нареди да блажени буде протеран насилно из Петрограда, три дана после његовог приспећа. Овај кнез, писаше касније са тугом свети Петар, као да се трудио да у поштеним људима угаси пламен љубави према православном народу земље своје. И заиста, и поред његових протеста, полиција га насилно стрпа у кола, и гоњаху га дан и ноћ без починка, преко Полоцка и Полочина, докле га не протераше преко границе, тобож зато што је варалица а не архијереј, – јер, како може бити архијереј без допуштења руског Синода? говорили су његови гонитељи. „Заиста“, писао је о том немилом поступку митрополит Петар, „мени се чини чудноватим и безаконим казнити човјека па послије испитивати његово дјело“. И питао се светитељ, чудећи се: зар они не знају да власт руског Синода не излази изван граница Руске државе? – остављајући да праведност његову пресуди Бог и савест сваког човека, који није помрачен неправдама. „Као Христ од Ирода до Пилата, тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање к већему моме оскорбљењу и поругању“, жалио се овај не-злобиви архијереј, растужен неправдом учи-њеном њему и његовој ни од кога сем Бога заштићеној пастви. Чувши царица руска за ово позиваше га да се врати, али он не хтеде више никада отићи у Русију. Колико пак беше незлобив и незлопамтљив показује љубав коју је гајио код своје пастве према једноверној браћи, називајући непрестано руског цара за свога и свога народа заштитника. Чак у свом тестаменту прокле свакога онога који би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију“ ; који би то покушао „да Бог Јаки да те од њега живога меса отпадало и свако добро временито и вјечно одступило“. Док је Владика још био на путу и подносио понижења, куцајући на врата глувих, да би помогао своме народу, дотле је Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, то оличење злога духа, пустошио земљу његову а паству му на крст голготског страдања прикивао. Безбожни паша беше почео још од раније да окива народ у гвожђа и да га сече, пунећи скадарску тамницу сужњима, а све ради тога да би га застрашио. Научен уз то сатанском силом, неке од њих завађаше између себе, неке опет поткупљиваше, да би их лакше покорио, будући да се спремаше да огњем и мачем прегази Црну Гору. На крају удари са 18.000 војника, већином латинских хришћана Арбанаса, да покори или побије оне који се беху заклели на Цетињу, да ће бранити „огњишта, вјеру и нејач“. Но, авај, сили његовој они не могаше одољети. Он неке од њих посече, неке зароби, земљу и светињу Цетињског манастира попали. На вратима силник обеси једног монаха, који се ту беше задесио, да би застрашио остале, а сиротињу и нејач растера по горама. Оскрнавивши Цетињску светињу, паша се спустио преко Његуша па на веру превари, разори и опустоши и Паштровиће. Ко тада не погибе од љутога мача и не би заробљен, тај је умирао од глади, раздора и болести, а кад дође зима многи помреше и од хладноће. Тада умре од глади око 700 људи, жена и деце. Многи живљаху по колибама на брзу руку направљеним и по пећинама, јеђаху кору од дрвета и куваху траву жућеницу и корење. То је била утеха и добродошлица младоме Владици, који је долазио на згариште и пустош и доносио својој пастви на место помоћи љуто понижење моћника овога света. Дошавши и видевши невољу народа ‘ вога, Свети горке сузе проливаше и уздигаше као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Стотине очајника сиђоше из пећине да га дочекају на згаришту разореног Цетињског манастира. Сви су упирали очи у њега и тражили спас; а он гледаше у Бога, једино уточиште и њихово и његово. Пољубивши нагорели праг манастирски, Митрополит благослови народ, извади из торбе само оно што је имао: неколико двопека и даде деци, па позва главаре на договор. Једино што беше донео своме напаћеном народу из Европе, била је врећа кромпира, коју доби у Трсту да засади у Црној Гори. Та благословена биљка беше до тада непозната у овим крајевима, а по тада, по запису Вука Караџића, многе спасе да не умру од глади. Најтежа рана на души пастве његове која чекаше исцелитеља беше крвна освета. Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра реч, били су довољни да распире злу крв и да пусте у дејство Ламехов закон: „Убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју“ (1 Мојс. 4, 23). То је било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу децу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бежали у Турску земљу, неки се чак и турчили, губећи душу своју. Новодошавши светитељ, знајући да је то корен и многих других зала, поче свој пастирски рад са призивом на узајамно праштање, слогу и послушност. Пошто обнови спаљени Цетињски манастир, кренуо је од нахије до нахије, од племена до племена, улазио у сваку кућу и молио, преклињао, саветовао, претио проклетством, да би измирио старе мржње и збратимио, силом Христове љубави, разбратимљени народ, и исцелио демонском неслогом затроване душе. Посећивао је сад једно сад друго закрвљено братство и племе, утврђујући дан заједничког састанка и измирења. Кад не би успео први пут, поново се враћао и остајао међу завађенима све док се не помире. Особито је за то користио пресвети и предрагоцени дар милости Божје: тајну кумства именом Божјим и светим Јованом. Некима је сам одлазио, некима слао свој крст по другоме, као знак Божјег и свога присуства, некима опет писао писма и посланице. Није био редак случај да стане међу закрвљена братства и племена, са крстом у руци и раширених руку, да би спречио проливање крви која је сваког момента могла да почне или је већ било у току. Заклињао би тада завађену браћу страшним именом Бога Сведржитеља и светим Јованом, сузама и преклињањима, а кад то не би помагало онда и проклетствима. Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу своју положио за ближњега свога, по речи Господњој (ср. Јн, 15, 13). Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим? “ (2. Кор. 11, 29). А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“ (1 Кор. 9, 22). Особито се свети бринуо о сиротињи. Тако читамо из његових посланица како брани неког сиромаха Петра Попадића да га Ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу него и сирочад свога брата. И сам још пише да је свагда бранио сиротињу, старе и нејаке, и то ништа мање оне ван Црне Горе од оних у Црној Гори. А када је требало да некога измири, није жалио труда ни времена. Ево само једног примера за то: ишао је 14 пута у току једне године у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане. Ходио је на обадве стране, саопштава нам сам Свети, и молио толико, да би се досадило већ и највиша весеља ходити. Али опет, додаје он, „кад помислим, на ону љубав коју сам из моје младости с Ријечком нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било да небуде. И ништа више не жалим, него што је Ријечка нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу одговарати за своје клетвопреступленије и за худи изглед (= пример) који је осталом народу дала“. Као што је потсећао Цеклињане и Љуботињане: „Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима“, -то исто је говорио и томе учио сва друга братства и племена и све људе, тражећи чак да се ни Турцима зло не ради, јер су на свима заједнички прародитељи Адам и Ева, и сви смо деца Једнога Оца. Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји. Лажну светост је изобличавао а клевету прогонио као богопротивно зло. Тако, кад је неко оклеветао девојку Обрадовића из места Каменога, да би јој изгубио срећу и поштење, Свети пише у то место да су то богомрске ствари, јер осуђују ближњега свога и убијају поштење, па их заклиње: свака таква богопротивна зборења да престану. Трудио се још да искорени крађу и пљачку у народу и свако самовољство, не штедећи, како говораше сам Светитељ Цетињски, ни живота ни имања свога, непрестане и неописане труде и трошкове подносећи, радећи за опште-народну слогу и за опште народно добро. Једина утеха му је била и награда за то, не благодарност оних којима је чинио добро, него што је испуњавао дуг „истинога сина и љубитеља отечества“. Кад би свети Петар чуо да је негде завладала слога и мир, где је раније харала мржња и проливала се братска крв, срдачно је благодарио и захваљивао, као да је њему лично неко неизмерно добро учињено, молећи се Богу да таквима „и у напријед братску слогу и мир и послушање за њихово и свега народа вјечно добро и благополучије“. Ове случајеве је истицао вазда за пример другима. Тако је свуда истицао пример Ђура Томова из Доњег Дола и благосиљао његове земне остатке. Њега беше ранио у свађи други Црногорац. Рана је била тешка, и ако умре од ње, то ће бити повод за крваво коло освете. Кад су пак дошли умирници у кућу Ђурову и запитали га: „Умиреш ли од ране? “ – Ђуро је одговорио: „не умирем од ране но од болести, тако ми пута на који идем“. Тако је, мирно издахнувши, овај великодушни човек прекинуо коло освете и заслужио благослов Бога и његова светитеља. Ако би се опет нашао неко непослушан и остао упоран у злу и непослушању, таквога је свети Петар остављао под најстрашнијим проклетством: „Да га сила Божја немилостиво порази и да му погине свака срећа и напредак и дом његов да остане пуст“. Или још страшнијим речима: „Ко ме не послуша, Бог велики нека сколи на његову кућу тешку болест и проклетство и нека му вазда снијева и у свако јело нека му капље крв коју је пролио“. Он није имао друге силе и другог оружја да принуди на послушање, изван Бога и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве. Зато писаше аустријским властима у Котору и Задру, поводом њихових жалби на Црногорце, овако: „Ваше господство има градове, тамнице, синџире и силу војну и пандуре и сваку потребну јачину и снагу и са свием тим не можете зле и непослушне људе устрашити и привести у послушност, премда они не живе два дана хода распршени по горама као Црногорци, него близу по градовима… А у мене ништа од такове силе и јакости не има и мене ништа народ не даје… Ја, не имајући изван пера и језика јакости никакве, не могу принудити силом на послушање никога“. И не само што није имао тамнице и синџире, него, чувајући еванђелску слободу поверених му људи и знајући да је добро дело само онда добро кад је добровољно учињено, не хоћаше никоме ни да заповеда, него је свакога молио да, ако хоће, извршава закон Божји и има њега за свога доброжелатеља. Као што се трудио да народ изведе на пут слоге и љубави, тако се првенствено бринуо за свештенике и монахе, учећи их и саветујући да живе по закону Божјем и буду пример другима. Богобојажљиве и послушне међу њима благосиљао је, а оне који су газили заповести еванђелске изобличавао, понекад и одсецао од здравог тела Цркве, као болесни уд. Тако изобличи, као други Јован Крститељ, неког богохулног попа Гаврила, који за мито венча за другога кћер Мата Маркова при живу мужу, а неког Бијелића са његовом рођеном снахом; Гаврила светитељ лиши чина а хришћанима забрани под претњом проклетства, да га нико не сме звати ни за какав црквени обред. Јер, писаше он о том безаконом свештенику Цеклињанима, венчати снаху са девером, исто је као да се венча са његовом родном сестром, будући да је снаха, за роднијем братом венчана, као рођена сестра. Зашто је свети Јован Крститељ од проклета цара Ирода посечен био, ако не зато што му не даваше да узме жену брата својега Филипа? И три пута је глава Јованова у земљу закопавана била и сва три пута из земље излазила и сваки пут исто говорила: Не ваља ти, безакони Ироде, узети жену брата твојега Филипа! Сад промислите, напомињаше им на крају свети Петар, какво је безакоње и каква је страшна и нигде непроштена грехота узети снаху за жену! Тако је светитељ изобличио и самозваног калуђера и лажног свеца Авакума, који је мутио у народу и бунио га, па је због тог Авакума опомињао хришћане да се чувају од лажи и обећања његових и да не буду безумни и лаковерни. Стефана пак Вучетића, кога је сам светитељ подигао на чин архимандрита, па овај, на крилима високоумља ношен, постао неблагодарни смутљивац народни и клетвопреступник, лишава свештеничког чина, обавештавајући сав народ да се од више поменутог растриженика Вучетића уклањају као од злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа. Када би се опет догодило да се сукобе људи свештенога чина и монашкога, саветовао им је као добри пастир да се клоне тога јер, говорио им је богомудри пастир: „калуђер против попа, поп против калуђера, стидно је чут“. Од калуђера је тражио да се не скитају него да живе у манастирима својим, јер је знао да је често премештање из места у место извор свакога зла за монаха. Трудио се благоразумни овај муж и да искорени свако сујеверје у народу и да насади здраву веру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској. Против сујеверја се борио као против „чудне сљепоте и чудна безумља и злих схватања.“ Желео је светитељ да изагна светлошћу Христовом из народне душе страх од вештица, вампира и вједогоња, који народну душу помрачаваше и убијаше у њој право благочешће и страх Божји, као једини извор спасења и мудрости. Тражио је да се у овој ревности, а у сваком труду, и сви остали пастири угледају на њега, као он на Христа, како би се и преко њих усељавала светлост еванђелска и мир Божји у људска срца. „Ја, писао је преподобни Отац попу Марку Лековићу а преко њега и свему свештенству, радио сам и радим да се не просипље крв христијанска, а и ви свештеници дужни сте исто чинити и сваки човјек који зна за Бога и за душу.“ Ако би опет неки хришћанин вршио недела и био упоран у своме непослушању, свети је тражио од свештеника под претњом лишења чина, да таквима не врше црквене обреде, старајући се као древни Оци да и строгошћу исцели духовне недуге повереног му народа. Беше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну децу и празне домове. Видећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши после беседе обе руке к небу, гласно рече: Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима. Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православних народа од насиља агарјанског и њему сличног, тад је и сам ишао пред народом својим као некад Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега. Тако, када су Агарјани објавили рат Русији (1787. г. ), која беше у савезу са Аустријом, хришћански савезници полагаху наду и на помоћ хришћана који су стењали под турским игом, особито на Црногорце, велике љубитеље слободе. Владика Петар, пун састрадалне љубави према свима пониженим и поробљеним хришћанима, помагаше ову борбу хришћанских савезника. Но кад дође до мира између великих царевина (1791. г. ), њега и његов народ нико не спомену, остављајући их на милост и немилост Агарјана. А безбожни онај и вероломни скадарски везир, Махмуд паша Бушатлија, који беше у сукобу и са султаном као бунтован, стално је тражио згодну прилику да поново покори и понизи народ Црне Горе и Брда, који свети Владика окупљаше и закриљаваше својим благословеним скутом. Митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, мољаше и преклињаше надменог силиника и писаше му да остави сиротињу на миру, да се права крв не пролијева. „А ако ли нећеш“, писао је Свети паша, „хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече.“ Видећи пак да насилник нема намеру да одустане од свог пакленог плана, труђаше се и дању и ноћу, како би ујединио све Црногорце против заједничког непријатеља. Тај његов труд не остаде бесплодан. На збору главара на Цетињу (1. јула 1796. г.) би донесена одлука свих, звана „Стега“, у којој се народни прваци обавезују да ће бранити своја огњишта до последње капи крви „и пролити крв своју за хришћанску праву вјеру.“ Они ту зададоше један другоме веру тврду да ће се узајамно помагати, да ће свакога издајника проклети, да „он и род његов остане у вјечну срамоту и безчест као издајник вјере и закона и хулитељ имена Божјег, као крвник свега народа“. Пред саму борбу владика Петар издаде проглас народу у коме га позива „да сваки вјерни син отечества на одбрану праве вјере и предраге наше слободе и на освету сину Мухамедову за учињено вјероломство с напрегнутим оружјем у рукама, буде хитно спреман“. И док крволочни Бушатлија са неупоредиво већом војском против владике Петра и његовог христоименог народа, Светитељ Цетињски, сабравши такође своје јунаке, стиже са њима почетком јула 1796. године у село звано Слатине у Бјелопавлиће. Отслуживши ту литургију у светом храму, он причести своју војску као некада велико-мученик Лазар у цркви Самодрежи на Косову, па храбрећи их својом крепком беседом, рече им: „Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска али је јадна и чемерна, јер није победа у мноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свјетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема“. Потом Свети благослови војнике и покропи их светом водицом, па препоручи и себе и њих милостивом Богу „који све види и праведно руководи“, тврдо уверен да ће погледати и на правду његову. И заиста, Господ не изневери његова надања. Иако је агарјанска сила била више него троструко већа, Бог даде победу Црногорцима, као некад Израиљу против Амалика, на месту званом Мартинићи (11. јула 1796. г.). Сам Бушатлија би рањен у боју, а оно мало његове војске што преостаде од љутога мача, побеже у великоме страху у Подгорицу. Бојиште крваво бејаше испуњено мртвих телеса агарјанских, и мноштво плена и оружја. Причали су потом неки хришћани из Црмнице, који се беху намерили у турској војсци, а то и сам Цетињски светитељ посведочава у свом писму которском провидуру, да „то је можемо рећи чудо од самога Господа Бога учињено, којему славу и хвалу приносимо.“ ЖИТИЈЕ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
  7. Имали сте прилику да на нашем Порталу пратите директан пренос свечаног празничног бденија из Цетињског манастира. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Цетињског манастира, а поводом празника Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке, можете да пратите путем нашег портала, сутра 31. октобра, од 9. часова: ОВДЕ Благодаримо пријатељима из Васељенског Радија Светигора на техничкој могућности за директан звучни пренос торжествених празничних богослужења поводом празника великог светила и чудотворца наше Свете Цркве. Прилог приредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, са свише архијереја наше Цркве и свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 9 часова. Прослава празника у Цетињском манастиру почеће вечерас свечаним празничним бденијем у 17 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У манастиру Добрска ћелија код Цетиња, метоху Цетињског манастира данас је, уочи празника Сретења Господњег извршено освећење манастирског винограда. Чинодејствовао је сабрат Цетињског манастира јеромонах Јустин (Мреновић) уз молитвено учешће братије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Пише: Проф. Предраг Вукић Као што је за монаха манастир средиште васионе, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице је за Цетиње и Црну Гору колијевка, духовно огњиште, духовни епицентар око кога се сплео познати ток историјских догађаја. Већ од самог настајања, 1484. године, манастир – као сједиште Епископије зетске, Митрополије зетске,Митрополије црногорске и данас Митрополије црногорско-приморске – био је и остао духовни и национални стуб, средиште и огњиште Црне Горе, којем није прекидан континуитет дјеловања иако је кроз историју пролазио кроз велика искушења и распећа. Цетињски манастир, као црквени центар кроз стољећа, украшен је великим јерарсима и светитељима на челу са Светим Петром Цетињским. Цетињска митрополија као Црква Христова остала је у току својих готово осамсто година вјерна Православној Цркви и правоживљу, апостолској вјери Отаца јединствених у православној вјери – преко трона Пећких патријараха српских који је увијек био и остао у заједници са свим Светима Једне Апостолске Цркве Христове. Цетињски манастир – са Острошким манастиром несумњиво један од најзнаменитијих храмова у историји Црне Горе и ширих српских и православних духовних простора – у историји Црне Горе, али и ширих геополитичких простора западног и централног Балкана, имао је веома значајну и вишеструку улогу. Древни манастир на Цетињу је са својим митрополитима био стољећима предводник бескромпромисне борбе за одбрану православне вјере, културе, и духовности. Стијешњен између папског империјализма и турског исламизма, Цетињски манастир је истрајно одолијевао бројним историјским бурама и похарама, и успјешно извршио своју историјску мисију – православна вјера је опстала а с њом и културни и духовни идентитет народа Црне Горе до наших дана. Упоредо с тим, Цетињски манастир је имао значајну улогу и у обликовању српске народносне и државотворне мисли, не само на овим просторима, већ много шире. Пјеснички речено, као први праг Црне Горе, као прва кућа Црне Горе, Цетињски манастир је суштински омогућио обликовање историјских процеса који су довели до стварања црногорске државе, која се успјела ослободити отоманске власти, а потом почев од битке на Крусима па до ослобођења Бара, Улциња и Никшића, седамдесетих година XIX в. територијално увећавати и на крају стећи међународно признање сопствене независности на Берлинском конгресу 1878. Слободно се може рећи: да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Цетињски манастир и његови митрополити били су носиоци трију суштинских историјских идеја на овим просторима, које су дјелимично реализоване некад са више некад са мање успјеха, а неке од њих су и оживотворене. Та три значајна вредносна чиниоца била су: православна духовност и бескомпромисна борба за одбрану вјере праотаца, српски интегрализам и црногорска државна мисао. ОСНИВАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА Након подизања дворца на Цетињу, Иван Црнојевић је двије године касније 1484. довршио и своју чувену задужбину – Цетињски манастир, који је посветио Рођењу Пресвете Богородице. Изградња Цетињског манастира има и своју предисторију. По наређењу султана Мехмеда II Освајача, турске трупе окупирале су у току 1480. Горњу Зету. Након пада Горње Зете, Иван Црнојевић је избјегао у Венецију, гдје је провео двије године. Нажалост, сви Иванови покушаји да заинтересује Венецију за свој положај и да од Млетачке владе добије помоћ за наставак рата са Турцима свршили су се неуспјехом. Млетачка влада није жељела да настави тек завршени рат са Турцима, будући да је у истом рату Отоманском царству уступила Скадар и Љеш, и да се тај сукоб завршио турском побједом. Како и сам Иван наводи у преамбули оснивачке повеље, он је посјетио римокатолички самостан у месту Лорето код Анконе, у коме се у то вријеме чувао Нерукотворени образ Мајке Божје, велика светиња хришћанског Истока коју су крсташи 1204. године, након пада Цариграда заплијенили и однијели у Италију. Како и сам господар Иван наводи, многа су се чудеса дешавала пред Нерукотвореним образом, а некима од њих је и он сам присуствовао као свједок. Он се завјетовао пред лицем Пресвете Мајке Божије да ће, ако му омогући да се икада врати у свој завичај, изградити храм посвећен дану Њеног Рођења. Свој завјет он је убрзо и испунио. У дубровачком архиву сачуван је документ према коме је дубровачкo Вијеће умољених, актом од 25. септембра 1483, одобрило Ивану Црнојевићу набавку 2000 тигли (црјепова) које су искоришћене за изградњу Цетињскога манастира. Других, нама доступних докумената о градњи манастира на Цетињу нема. Већ 1485. било је у нови манастир пресељено и сједиште Зетске митрополије. Тако је Цетиње постало и духовно средиште обновљене Црнојевића државе, Горње Зете. С тим у вези неопходно је напоменути да је цар Душан 1346, на државном сабору у Скопљу, Зетску епископију уздигао у ранг Митрополије, и да је њено сједиште све до почетка XV вијека било на Михољској превлаци. Када су Млеци окупирали Котор 1420, разорили су манастир Светих Арханђела, па је сједиште Зетске епархије измјештено у манастир Светог Марка у Будви, потом, средином XV вијека, у манастир Пречисту крајинску у залеђини Бара, затим у Врањину, па у цркву Светог Николе на Ободу, да би одмах након завршетка изградње Цетињског манастира оно било измјештено у њега. Већ од 1500. године Зетска митрополија се именује као Црногорска митрополија. Тако ће Цетињски манастир у непрекинутом историјско-правном континуитету од 1485. године па до наших дана остати сједиште Црногорске, Цетињске или касније Црногорско-приморске митрополије. Како је изгледао првобитни Цетињски манастир не знамо. Према скици основе манастира, коју је израдио млетачки инжињер Ђовани Фраческо Барбијери 1692. године, уочи рушења манастира, може се приближно реконструисати његов изглед. Цјелокупан манастир са свим здањима је био скромних размјера. „Мали али врло лијеп“, каже за цетињски манастир млетачки путописац из Котора Маријан Болица, који је 1613. године обишао Стару Црну Гору као и шире географско подручје. На основу сакупљених чињеница на терену, М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километара). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као Митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“. Према М. Болици Цетињски манастир је 1613. године имао бројно братство које се састојало од 25 монаха и 40 искушеника и ђака. У раздобљу од изградње Цетињског манастира 1484. до рушења истог на терену Ћипура 1692. године, немамо други сачувани и до сада публикован (објављен) податак из кога бисмо сазнали колико је манастирско монашко братство било бројно и у неким другим историјским епохама. У науци није расвијетљено питање да ли је параклис посвећен Апостолу Петру подигао Иван Црнојевић, или је исти Иван Црнојевић затекао када је дошао на Цетињско поље и потом га уклопио у шири манастирски комплекс. Врло је могуће да је он овај параклис затекао и да је исти знатно старији. Неопходно је напоменути да се још од дубоке старине покрај Цетињског манастира о Петровдану, 12. јула сваке године одржава црквено-народни сабор. Овај сабор није само везан за култ Светог Петра Цетињског (који се иначе празнује 31. октобра), већ је везан управо за празник Светог апостола Петра (12. јул), коме је овај параклис посвећен. Остаци овог параклиса ископани су 1986. године за вријеме археолошких ископавања на Ћипуру гдје се налазио првобитни Цетињски манастир. Врло је могуће да би се настанак Петровданског црквено-народног сабора могао везати управо за овај параклис. Иначе, сам топоним Ћипур, на коме је Цетињски манастир био изграђен, изводи се из грчког кипурије што значи врт – башта (од κήπο, врт). Занимљиво је да се ливада испред Цетињског манастира и данас назива Владичина башта, што је у ствари синоним за много старији топоним Ћипур, који се сачувао све до наших дана. ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА ГОСПОДАРА ЗЕТЕ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ ОД 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ Господар Зете Иван Црнојевић одредио је повељом од 4. јануара 1485. године границе земљишних посједа Цетињског манастира. Као земаљски господар он се постарао да резидентном сједишту Зетске митрополије обезбиједи пристојан материјални извор издржавања. Текст повеље Цетињског манастира сачуван је у скраћеној и у проширеној форми. Препис повеље унесен је у љетопис Цетињског манастира 1747. године, у коме су границе манастирског имања темељније и опширније назначене. У уводном дијелу повеље Иван Црнојевић је објаснио разлоге који су га мотивисали да подигне манастир на Цетињу посвећен Рођењу Пресвете Богородице. У повељи се потом наводе бројни топоними и локалитети које је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру у власништво, а у питању је већи дио Цетињског поља и планина Ловћен. У истој повељи је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру земљишне посједе манастира Кома и Старчеве Горице на Скадарском језеру. Док је манастир Ком подигао Стефан Црнојевић, Иванов отац и господар Зете, манастир Старчева Горица посвећен Успењу Пресвете Богородице, помиње се још 1378. године. По свему судећи, подигнут је у вријеме Ђурађа I Балшића, оновременог господара Зете. Како су продором Турака у област Скадарског језера ови манастири опустјели, Иван Црнојевић је њихове посједе уступио Цетињском манастиру, али уз напомену да им се, у случају да у ближој или даљој будућности буду ослобођени, дати посједи поново врате. У повељи се именују бројни топоними, локалитети који су уступљени манастиру Цетињском на коришћење. Осим Цетиња и Ловћена наводе се Добро, Доње Добро, Горње Добро, Стругари, Јаблано итд. Манастиру Цетињском Иван је уступио једну воденицу на Врелима, тридесет перпера прихода од соли као и дрва које су становници села Врела и Угања код Цетиња доносили о Божићу сваке године манастиру. У повељи затим наилазимо на запис: „Још приложих од дубраве коју посекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртјељци десну страну Ђинова брда до наше границе да нико ништа не смије такнут осим црква. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом од потока како тече поток у понор и до пута који иде к двору нека је цркви закипурије.“ Приложено земљиште у Доњем Добру било је раније у власништу Ратка Остојића, његовог брата и његових синоваца. С њима је Иван извршио замјену уступајући им у суседном селу Зачиру Љуботињу „земљу за земљу, лозу за лозу, дуб за дуб“. Даровао им је једну своју воденицу у Ободу, „која је била према воденици Комске цркве“. Иван је приложио манастиру и заложену земљу, односно, земљу коју су му њени власници заложили за позајмљени новац. Реч је о једном ступу земље на Горњем Добро, „што је Ђурађ Мркшић заложио Ивану Црнојевићу за четрдесет перпера, и о ступу земље на Јаблану“, коју су Остоја Родосалић и Ђурађ Мркшић били заложили за осамдесет перпера. У вези са овом у повељи је изричито наглашено да и Мркшић и Радосалић ту земљу могу добити за себе уколико манастиру исплате новац који су од Ивана Црнојевића примили, под условом да ту земљу не могу никоме другом продати ни даровати. Земљу у Стругарима, Иван је положио с тим „да стоје ондје кмети црковни који ће радити цркви“. Прописујући за њих услове „и тако учинисмо се кмети који се населе на црковне баштине за све на добро, за све кметове на добро да ни једнога данка господског не дају никому ни да им је вољан тако заповједати на работу чију, осим црква на работу своју, а они да су савршени работници црковни“. У проширеној варијанти оснивачке повеље Ивана Црнојевића, поред темељног описа граница приложеног имања, налазимо и неколико прилога којих нема у скраћеном примјерку повеље. Од мноштва тих појединости навешћемо ову. Наиме, са земљишта које је манастир издавао „на доходак“, манастиру је како од сијена, тако и од жита припадала „четврта, а од лаза седма“. Овакви економски и правни подаци имају тим већи значај, што прошлост Црне Горе са економско-правног становишта није темељније проучена. У Ивановој повељи има података који могу бити интересантни за питање приватног власништва земљом, и његовог историјског развоја код нас. На примјер из повеље јасно происходи да је у Црној Гори Ивановог доба било земљорадника који су имали свој земљишни посјед и који су са њим слободно располагали. Ово је у толико интересантније што пада у доба када су владари били господари над земљом и над људима, када управо ни властела није потпуно слободно располагала својом земљишном имовином. У споразуму са зетским митрополитом Висарионом и епископом Вавилом, а разумије се, и братством манастира, Иван оснивачком повељом одређује и начин живота у манастиру. У завршном поглављу оснивачке повеље, Иван Црнојевић анатемише традиционалном клетвеном формулом, карактеристичном за све средњовековне даровне повеље, свакога ко би макар и најмањи дио земљишног посједа који је припао Цетињском манастиру покушао насилно да узурпира и присвоји за себе: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповиједа овом земљом, или син мој или унук мој, или по Божјем допуштењу, ко год од другога племена или народа, најсрдачније молим и заклињем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вјекове нетакнуто овоме светоме храму Преславне Мајке Бога нашега, као што и ја ништа не узех светим црквама, но колико могах приложих и потврдих. Ако кога научи сијач злобе и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали, такав нека буде проклет од снажне деснице Владике нашега, Творца неба и земље и од силе Часнога и Животворећега Крста, од 12 врховних Апостола и од 70 осталих и 318 никејских Светих Отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили, и нека буде подобан Јуди издајнику и онијема који рекоше: узмите, узмите, распните Га, крв Његова на нас и на ђецу нашу, и нека таквоме Мајка Божја буде супарница на страшноме и нелицјемерноме суду“. Свршетак повеље господар Иван закључује традиционалном формулацијом: „У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић“. Господар Иван се постарао и да посебним законом регулише статус Цетињске митрополије. Желио је да имања Цетињске митрополије заштити од узурпатора па је у циљу обезбјеђивања имовинске сигурности Цетињске митрополије донио и Законик „Суд царски и патријаршијски“. Истим законом Иван успоставља и право азила при Цетињској митрополији, дајући за право свим невољницима којима је у опасности живот да избјегну под кров митрополије и да под заштитом цркве и убудуће остану. Насљедник Ивана Црнојевића, његов најстарији син Ђурађ се у изузетно тешким околностима у којима се Горња Зета налазила посветио културном и духовном уздизању. Управо његовим настојањем из Венеције је 1493. г. набављена штампарија, која је допремљена на Ријечки град (Обод) у околини Цетиња. Иста штампарија је потом пренесена на Цетиње. Радом штампарије руководио је јеромонах Макарије са седам помоћника. Занимљиво је напоменути да је Црнојевића штампарија била не само прва штампарија у Јужних Словена него и прва државна штампарија у свијету уопште. Неопходно је напоменути да је Јохан Гутенберг 1455. изумио прву савремену штампарију, тако да до њеног увођења на простору Црне Горе није прошло ни пуних 40 година. Јеромонах Макарије, који је руководио Црнојевића штампаријом у Ободу и на Цетињу, са својим господарем Ђурђем 1496. г. је напустио Горњу Зету и отишао у Венецију. Из Венеције он ће отићи у кнежевину Влашку, данашња Румунија. У манастиру Деалу код Трговишта, престонице Влашке, он ће (од 1507. до 1512) руководити првом румунском штампаријом, у којој ће организовати штампање румунских богослужбених књига на старословенском језику. Прву штампану богослужбену књигу у Румунији Литургијар штампао је 1507. г. управо јеромонах Макарије. Он се дакле с правом може сматрати оснивачем штампарства у Црној Гори и у Румунији. Потом ће се у позним годинама живота повући на Свету Гору. У архивским списима именује се 1526. г. као игуман манастира Хиландара. То је последњи помен јеромонаха Макарија. На Хиландару ће се он, по свему судећи, и упокојити. У Црнојевића штампарији штампано је свега пет књига. Октоих првогласник је прва књига изашла у Црнојевића штампарији. На њој је рађено годину дана, а уписано је да је завршена 4. јануара 1494, има 269 листова. Сачувано је десетак примјерака. Октоих петогласник је друга књига из Црнојевића штампарије, но није у цјелини сачувана. Псалтир са посљедовањем је трећа по реду одштампана богослужбена књига, од које је сачувано свега неколико примјерака. Ова књига је штампана на Цетињу. Штампање је довршено 22. септембра 1495. г. Молитвослов – Молитвеник или Требник је четврта књига из Црнојевића штампарије и један њен примјерак је дјелимично сачуван у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Четворојеванђеље, пета књига ове штампарије, познато је само по препису из 1548. г. Ђурађ Црнојевић је био веома образован човјек који је изузетно цијенио књигу. Он је написао предговоре и поговоре књига које је издала штампарија Црнојевића. Саставио је и Пасхалију у Псалтиру с посљедовањем, који је довршен 22. септембра 1495. Након одласка кнеза Ђурђа Црнојевића из Горње Зете 1496. г, штампарија је престала са радом. Када је турски султан упутио ултиматум кнезу Ђурђу Црнојевићу да мора напустити Горњу Зету у најкраћем могућем року, овај, знајући да нема алтернативе, јер се није могао одупријети надмоћној турској сили, напустио је пред крај 1496. г. Горњу Зету, и са својом супругом Елизабетом Ерицо, млетачком принцезом, преко Будве отишао у Венецију у изгнанство. У Венецији ће 22. октобра 1499. г. кнез Ђурађ написати тестамент у ком ће се осврнути и на Цетињски манастир, будући да је напуштајући Горњу Зету из њега однио нека добра. Сада својој супрузи даје у задатак да иста врати: „Али ако ме због грјехова мојих смрт претекне не могавши накнадно власторучно написати други тестамент, тада хоћу да радиш као што овај тестамент одређује. Прво, све ствари Свете Марије са Цетиња са којима смо побјегли од Турака хоћу да вратиш Светој Госпођи са Цетиња, као добра њеног власништва, што се обавезах завјетом, пошто сам био на мјесту које ти знаш, жено моја, гдје си многе сузе пролила. Споменуте црквене ствари све ћеш укупно дати, било да су од сребра, или злата, или бакра, или коситра, или свилене, или иконе, или свеци, са судовима, здјелама, кашикама, сваку ствар било именовану или неименовану, са писаном документацијом и покућством, све предај цркви Свете Госпође изнад Цетине. По овоме ће људи сазнати за праву љубав коју си носила према мени, када буду видјели да ти душу моју љубиш и послије смрти“. Да ли је Елизабета Ерицо поступила по опоруци кнеза Ђурђа Црнојевића није познато. Крајем XV вијека потпуно се урушила државна организација у Горњој Зети. Последњи Црнојевићи напустили су Горњу Зету. А пред најездом Турака народ из околних поробљених области – из Старе Србије, Косова и Метохије, Скадра и слива ријеке Дрима, Херцеговине и Босне – склањао се у области Горње Зете, у неприступачне брдске крајеве желећи да сачува своју вјеру и народност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Трудом и љубављу свештенства СПЦ из Њемачке и великог броја добротвора из тамошњих парохија, почетком новембра 2018. г, Цетињска богословија је добила на поклон минибус од седамнаест путничких мјеста (марке Фолксваген – крафтер, 2008. годиште). Новчани износ овог прилога, укључујући и трошкове транспорта, износи око 17.000 евра. Покретач и вођа овог човјекољубивог подухвата је свештеник Миленко Марковић, парох у Филинген–Швенингену, који је, уз благослов својих надлежних архијереја и несебичну помоћ приложника Цркве, успио да сакупи сва потребна средства, и да се до краја ангажује око транспорта овог возила из Њемачке па све до Цетиња. Овај минибус је на Цетиње стигао на Митровдан, 8. новембра ове године, а заједно са оцем Миленком, том приликом су Цетињску богословију посјетили и свештеници протојереј Слободан Тијанић из Фридрихсхафена и протонамјесник Јован Гатарић из Фрајбурга. Ово је велика помоћ животу и раду наше богословске школе, јер се не може описати колика је потреба да се, у склопу редовних и празничних служби, широм Црне Горе, цетињски богословци нађу на сваком мјесту. А то подразумијева њихово учешће у богослужењима, градским литијама и свечаним академијама. Често су наши ђаци у прилици да помажу у бројним пословима уређења и изградње на манастирским и црквеним имањима која се налазе ван Цетиња. А ако овоме додамо и бројне педагошко-просветне екскурзије које се одвијају у склопу наставног плана и програма, и које су обавезне, онда је јасно да је без посједовања једног оваквог возила живот школе готово незамислив – свака тваква потреба се остварује тако што се ангажују други превозници, што повећава материјалне трошкове живота Богословије. Захваљујући прије свега оцу Миленку овај је проблем иза нас, и убудуће ћемо моћи да сасвим слободно и без оптерећења организујемо сва школска путовања. Још једном благодаримо од срца оцу Миленку и свим братољубивим људима који су у овом подухвату учествовали. Нека им Господ узврати сваким добром молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празнична и молитвена радост је почела свечаним бденијем у навечерје празника пред моштима Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру а настављена јутрос Светом службом Божијом, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвештеном господом архијерејима: будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, диоклијским Методијем, умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство, монаштво, уз молитвено учешће монахиња, вјерног народаиз више епархија СПЦ, оца Димитрија из Русије, као и 30-ак вјерника из Скадра на челу са оцима Александром и Николом. Празничној атмосфери допринио је једнодушним појањем хор ђака Цетињске богословије под диригентском палицом ђакона Михајла Лазаревића, професора ове школске установе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Преосвећени владика Теодосије је истакао да данас сабрани у љубави Христовој славимо Светог апостола и јеванђелисту Луку, Светог Петра Првог Цетињског Чудотворца и Светога Петра Другога Ловћенског Тајновидца. Казао је да су они апостоли Христови – истински пастири и да су времену у коме су живјели напасали стадо Христовом ријечју – Светим јеванђељем. Говорећи о причи из Светог јеванђеља о добром пастиру за ким овце иду познајући његов глас, владика је казао да су тако вјерни ишли за Светим Петром Цетињским у вријеме када није било лако опстати као хришћанин – православац и као човјек. Подсјетио је да су се тада многи лакоми турчили и остављали своју вјеру а да је он је храбрио своје стадо да остану вјерни Христу на Његовом путу – путу крста који не поробљује већ ослобађа и даје нам вјечни живот. „Свједочити Христа у овоме животу значи бити спреман на страдања. И ми данас, драга браћо и сестре такође живимо у времену које није нимало лако. Нападнути са свих страна од људи овог свијета, наших непријатеља, како видљивих тако и невидљивих, ми се немамо коме другоме окренути и затражити помоћ осим од Бога Живога и светитеља“, рекао је владика и закључио да се зато сабирамо у Цркви на Светој литургији. Владика Теодосије је казао да би нас и данас Св. Петар Цетињски упутио на покајање и вјеру у ријеч Божију: „Покајање је наш почетак. Сваки хришћанин почиње свој нови живот у Христу покајањем које је темељ грађевине коју зидамо и коју је потребно да сазидамо у овоме животу да бисмо достигли у вјечно Царство Христово – Царство небеско. “ Истакао је да нам је за покајање потребна вјера у Живога Бога у Његову силу и моћ, а Господ свакоме притиче и никога не оставља нарочито у невољама: „То нам свједочи Свети Петар Цетињски, који је прошао многе невоље и опасности, али се стално окретао ка Истоку, ка Господу и од Њега тражио помоћ и силу да побиједи непријатеље и преброди све тешкоће у свом времену. Зато му је Господ помогао и учврстио, охрабрио његово мало стадо које је побиједило оне који су сматрали да су силни, моћни у овом свијету.“ Преосвећени владика је казао да нам то данас даје наду како у Црној Гори, тако и на КиМ и свуда гдје хришћани живе и страдају, да ћемо и ми ријечју Божјом и вјером у Христа и силом Божјом побиједити наше непријатеље: „Да ћемо се и ми у смирењу препустити Господу да иде испред нас и да нам Он отвара пут и побјеђује наше непријатеље, а не као што чине сујетни и горди који остављају Гопода иза себе и мисле да могу све да постигну и учине. И на тај начин уче народ као лажни пастири обећавајући им нешто што и сами не посједују.“ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије позвао је све да слиједимо наше свете јер су они ишли Христовим путем и да пригрлимо крст Христов. Објаснио је да не треба да се бојимо страдања. Подсјетио је на избављење јеврејског народа из Египта и нагласио да нијесу они били снажни и моћни да остваре свој циљ – уђу у обећану земљу и побиједе јачег непријатеља, већ је Господ то учинио јер су Му били вјерни а Господ не оставља Свој народ. „Као што је Свети Петра Цетињски попут новог Мојсија водио свој народ кроз пустињу овога живота у обећану земљу, тако и ми данас само у Цркву слушајући своје истинске пастире, да изнесемо бреме које нам је дато у овом времену“, казао је владика Тедосије и закључио да нас Господ упућује на радост, свјетлост, љубав, да несебично служимо Њему у Цркви Његовој и ближњима и тако остваримо Свето јеванђеље у нама. Током Литуругије Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Евстатија (Ивановића) из Ријеке Црнојевића у чин ђакона. Поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ из других Епархија наше помјесне Цркве, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је свака служба Божија саборна. Он је истакао да Црква и Литуругија сабира све, Духа Светога, Бога Оца и Сина, и око Њих и у Њима све оне који су крштени у име Господње кроз вјекове и који су се упокојили у страху Божијем са вјером на живот вјечни и наду у васкрсење. Архиепископ цетињски је подијелио радост која је додатно уљепшала овај данашњи сабор и упознао све да је Митрополија добила диван и вриједан дар од оца Вида Вуковића, који је служио 40 година у Енглеској. Отац Видо је донио на дар Свето јеванђеље из кога су у Дахау служили Свети владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић (Митрополит црногорско-приморски). Присутнима се по благослову Митрополита Амфилохија обратио и отац Видо који је говорио о путевима овог Јеванђеља из Дахуа. Објаснио је да је Јеванђеље добио од једног побожног српског ратног заробљеника Милана Илисавчића из логора Еболи, који му га је предао на чување са завјетом да га не поклања док не нађе лице које је достојно да га прими на чување. Отац Видо је казао да му је част да ово Јеванђеље преда Митрополиту Амфилохију: „Ваше Високопреосвештенство дође вријеме које благослови Господ да Вам данас 31. октобра 2018. године на дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског предам ово Свето јеванђеље на чување, да Вас подјсећа на страшне дане страдања и мука тамошњих заробљених хришћана у оба логора Дахау и Еболији, молитвеним ријечима: Свети оче Николаје Охридски и Жички моли Бога за нас. Амин!“ Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио на поклону и казао да су Св. владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић ухапшени током рата, а да је Свети Петра Други Ловћенски Тајновидац данас ухапшен: „У тзв. мирна времана срушена је црква коју је он пројектовао на Ловћену а свете мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца су ухапшене у онај пагански маузолеј. Надамо се у Бога да ће и он бити ослобођен, да ће изаћи из затвора. Ја се молим пред Господом и пред стрицем његовим Светим Петром Цетињским, пред Светим Јованом Крститељем и преклињем ову садашњу власт да скине тај стид и срам са лица Црне Горе и врати његову цркву на Ловћен и Светога Петра Другог у ту цркву.“ Подсјетио је да је Свети Петар Ловћенски Тајновидац оставио проклетство на Црногорце: „Ако ме не сахраните у ову цркву, остављам проклетство на вас“ . Митрополит Амфилохије је најавио да ће се 11. новембра, на дан када је окончан Први свјетски рат, у свим храмовима Митрополије огласити звона у славу и част побједе добра, љубави, истине Божије над злом, мржњом и злочином. Осврћући се на страдање Цркве Христове кроз историју до наших дана, владика је казао да је Црква Христова на распећу, али тамо гдје је распеће тамо је и васкрсење, тако да данас Црква свуда васкрсава. Нажалост, истакао је да и данас има оних који хоће да руше. Подсјетио је на Албанце који су духа Енвера Хоџе и хоће да сруше Цркву Свете Тројице на Румији. „То је нова трагедија. Надамо се у Бога да неће доћи до тог безумља и новог злочина рушења цркава из времена бољшевика, Енвера Хоџе и наших бољшевика“, казао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. По завршетку Литургије освештани су славски колачи у Цетињском манастиру а након тога је славље настављено у Цетињској богословији, гдје је такође освештан колач и жито, а потом је приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији је произнео ђакон Лека Вујисић а у програму су учествовали цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Славско заједничарење је настављно за трпезом хришћанске љубави. Овогодишњој слави Цетињске богословије присуствовали су професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве, као и бројни гости и пријатељи школе. Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије Свети Петар Цетињски, рођен је у Његушима 1749. године, а замонашио се у 12. години. По упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), 1782. године, постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру, у којем је провео и овоземаљски живот. Цетињска богословија, која је основана септембра 1869. године име Богословија Светог Петра Цетињског добила је на предлог Митрополита Митрофана Бана, 1921. године када је и обновљена пошто је уочи Првог свјетског рата престала са радом. Њена друга обнова услиједила је у јесен 1992. године пошто је њен рад, успоставом нове комунистичке власти 1945. године поново био насилно прекинут. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празнична и молитвена радост је почела свечаним бденијем у навечерје празника пред моштима Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру а настављена јутрос Светом службом Божијом, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвештеном господом архијерејима: будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, диоклијским Методијем, умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство, монаштво, уз молитвено учешће монахиња, вјерног народаиз више епархија СПЦ, оца Димитрија из Русије, као и 30-ак вјерника из Скадра на челу са оцима Александром и Николом. Празничној атмосфери допринио је једнодушним појањем хор ђака Цетињске богословије под диригентском палицом ђакона Михајла Лазаревића, професора ове школске установе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Преосвећени владика Теодосије је истакао да данас сабрани у љубави Христовој славимо Светог апостола и јеванђелисту Луку, Светог Петра Првог Цетињског Чудотворца и Светога Петра Другога Ловћенског Тајновидца. Казао је да су они апостоли Христови – истински пастири и да су времену у коме су живјели напасали стадо Христовом ријечју – Светим јеванђељем. Говорећи о причи из Светог јеванђеља о добром пастиру за ким овце иду познајући његов глас, владика је казао да су тако вјерни ишли за Светим Петром Цетињским у вријеме када није било лако опстати као хришћанин – православац и као човјек. Подсјетио је да су се тада многи лакоми турчили и остављали своју вјеру а да је он је храбрио своје стадо да остану вјерни Христу на Његовом путу – путу крста који не поробљује већ ослобађа и даје нам вјечни живот. „Свједочити Христа у овоме животу значи бити спреман на страдања. И ми данас, драга браћо и сестре такође живимо у времену које није нимало лако. Нападнути са свих страна од људи овог свијета, наших непријатеља, како видљивих тако и невидљивих, ми се немамо коме другоме окренути и затражити помоћ осим од Бога Живога и светитеља“, рекао је владика и закључио да се зато сабирамо у Цркви на Светој литургији. Владика Теодосије је казао да би нас и данас Св. Петар Цетињски упутио на покајање и вјеру у ријеч Божију: „Покајање је наш почетак. Сваки хришћанин почиње свој нови живот у Христу покајањем које је темељ грађевине коју зидамо и коју је потребно да сазидамо у овоме животу да бисмо достигли у вјечно Царство Христово – Царство небеско. “ Истакао је да нам је за покајање потребна вјера у Живога Бога у Његову силу и моћ, а Господ свакоме притиче и никога не оставља нарочито у невољама: „То нам свједочи Свети Петар Цетињски, који је прошао многе невоље и опасности, али се стално окретао ка Истоку, ка Господу и од Њега тражио помоћ и силу да побиједи непријатеље и преброди све тешкоће у свом времену. Зато му је Господ помогао и учврстио, охрабрио његово мало стадо које је побиједило оне који су сматрали да су силни, моћни у овом свијету.“ Преосвећени владика је казао да нам то данас даје наду како у Црној Гори, тако и на КиМ и свуда гдје хришћани живе и страдају, да ћемо и ми ријечју Божјом и вјером у Христа и силом Божјом побиједити наше непријатеље: „Да ћемо се и ми у смирењу препустити Господу да иде испред нас и да нам Он отвара пут и побјеђује наше непријатеље, а не као што чине сујетни и горди који остављају Гопода иза себе и мисле да могу све да постигну и учине. И на тај начин уче народ као лажни пастири обећавајући им нешто што и сами не посједују.“ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије позвао је све да слиједимо наше свете јер су они ишли Христовим путем и да пригрлимо крст Христов. Објаснио је да не треба да се бојимо страдања. Подсјетио је на избављење јеврејског народа из Египта и нагласио да нијесу они били снажни и моћни да остваре свој циљ – уђу у обећану земљу и побиједе јачег непријатеља, већ је Господ то учинио јер су Му били вјерни а Господ не оставља Свој народ. „Као што је Свети Петра Цетињски попут новог Мојсија водио свој народ кроз пустињу овога живота у обећану земљу, тако и ми данас само у Цркву слушајући своје истинске пастире, да изнесемо бреме које нам је дато у овом времену“, казао је владика Тедосије и закључио да нас Господ упућује на радост, свјетлост, љубав, да несебично служимо Њему у Цркви Његовој и ближњима и тако остваримо Свето јеванђеље у нама. Током Литуругије Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Евстатија (Ивановића) из Ријеке Црнојевића у чин ђакона. Поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ из других Епархија наше помјесне Цркве, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је свака служба Божија саборна. Он је истакао да Црква и Литуругија сабира све, Духа Светога, Бога Оца и Сина, и око Њих и у Њима све оне који су крштени у име Господње кроз вјекове и који су се упокојили у страху Божијем са вјером на живот вјечни и наду у васкрсење. Архиепископ цетињски је подијелио радост која је додатно уљепшала овај данашњи сабор и упознао све да је Митрополија добила диван и вриједан дар од оца Вида Вуковића, који је служио 40 година у Енглеској. Отац Видо је донио на дар Свето јеванђеље из кога су у Дахау служили Свети владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић (Митрополит црногорско-приморски). Присутнима се по благослову Митрополита Амфилохија обратио и отац Видо који је говорио о путевима овог Јеванђеља из Дахуа. Објаснио је да је Јеванђеље добио од једног побожног српског ратног заробљеника Милана Илисавчића из логора Еболи, који му га је предао на чување са завјетом да га не поклања док не нађе лице које је достојно да га прими на чување. Отац Видо је казао да му је част да ово Јеванђеље преда Митрополиту Амфилохију: „Ваше Високопреосвештенство дође вријеме које благослови Господ да Вам данас 31. октобра 2018. године на дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског предам ово Свето јеванђеље на чување, да Вас подјсећа на страшне дане страдања и мука тамошњих заробљених хришћана у оба логора Дахау и Еболији, молитвеним ријечима: Свети оче Николаје Охридски и Жички моли Бога за нас. Амин!“ Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио на поклону и казао да су Св. владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић ухапшени током рата, а да је Свети Петра Други Ловћенски Тајновидац данас ухапшен: „У тзв. мирна времана срушена је црква коју је он пројектовао на Ловћену а свете мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца су ухапшене у онај пагански маузолеј. Надамо се у Бога да ће и он бити ослобођен, да ће изаћи из затвора. Ја се молим пред Господом и пред стрицем његовим Светим Петром Цетињским, пред Светим Јованом Крститељем и преклињем ову садашњу власт да скине тај стид и срам са лица Црне Горе и врати његову цркву на Ловћен и Светога Петра Другог у ту цркву.“ Подсјетио је да је Свети Петар Ловћенски Тајновидац оставио проклетство на Црногорце: „Ако ме не сахраните у ову цркву, остављам проклетство на вас“ . Митрополит Амфилохије је најавио да ће се 11. новембра, на дан када је окончан Први свјетски рат, у свим храмовима Митрополије огласити звона у славу и част побједе добра, љубави, истине Божије над злом, мржњом и злочином. Осврћући се на страдање Цркве Христове кроз историју до наших дана, владика је казао да је Црква Христова на распећу, али тамо гдје је распеће тамо је и васкрсење, тако да данас Црква свуда васкрсава. Нажалост, истакао је да и данас има оних који хоће да руше. Подсјетио је на Албанце који су духа Енвера Хоџе и хоће да сруше Цркву Свете Тројице на Румији. „То је нова трагедија. Надамо се у Бога да неће доћи до тог безумља и новог злочина рушења цркава из времена бољшевика, Енвера Хоџе и наших бољшевика“, казао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. По завршетку Литургије освештани су славски колачи у Цетињском манастиру а након тога је славље настављено у Цетињској богословији, гдје је такође освештан колач и жито, а потом је приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији је произнео ђакон Лека Вујисић а у програму су учествовали цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Славско заједничарење је настављно за трпезом хришћанске љубави. Овогодишњој слави Цетињске богословије присуствовали су професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве, као и бројни гости и пријатељи школе. Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије Свети Петар Цетињски, рођен је у Његушима 1749. године, а замонашио се у 12. години. По упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), 1782. године, постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру, у којем је провео и овоземаљски живот. Цетињска богословија, која је основана септембра 1869. године име Богословија Светог Петра Цетињског добила је на предлог Митрополита Митрофана Бана, 1921. године када је и обновљена пошто је уочи Првог свјетског рата престала са радом. Њена друга обнова услиједила је у јесен 1992. године пошто је њен рад, успоставом нове комунистичке власти 1945. године поново био насилно прекинут. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  15. Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Божићни интервју Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, и егзарша свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ Нови View full Странице
  17. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је кроз читаву историју Цркве Божије Господ себе показивао кроз свете угоднике Божије. „Такви су Свети апостол Лука и Свети Петар Цетињски, велики Божји угодник. Управо кроз Светога Петра Цетињскога ова Митрополија и овај манастир, и сав српски православни народ показују како је Бог кроз једнога обичног монаха, обичног човјека управљао једним народом у тешка времена, управљао Црквом Божијом онако како је било најпотребније у том тренутку“, казао је Митрополит дабробосански. Он је казао да је из данашње перспективе тешко замислити како је било Светом Петру Цетињскоме као митрополиту. „Истовремено да буде јерарх Цркве Христове, да води Цркву Христов, а истовремено да води један тежак народ у још тежа и мучнија времена. Од никога схваћен и од никога помогнут снашао се као некада Мојсије на Синају“, казао је Митрополит Хризостом. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а Митрополит Амфилохије је на крају богослужења позвао све Цетињане и Црногорце да се врате правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског. „Сада кад треба да се вратимо правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског, да се вратимо овој апостолској Цркви која овдје постоји осам вјекова, и не само осам вјекова него и двије хиљаде година, од апостолских времена, – намјесто, дакле, да се њој вратимо, ми стварамо нове идоле. И они који у Христа не вјерују, који се Христу Богу не клањају, који нису крштени, који су, ако су припадали Цркви, отпали од те Цркве и проклети као онај што је себе прогласио за некаквог митрополита црногорскога“, казао је Владика Амфилохије. Он их је позвао да се покају и врате Цркви Божјој. „Позивам их као Митрополит црногорско-приморски, чувар ћивота и Пећке Патријаршије и ћивота Светога Петра Цетињског да се покају и молим се Богу да им врати разум да се врате Богу, Цркви Божјој. А тиме ће се онда вратити и правој вјери и правој и истинској Црној Гори, светопетровској Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је одликовао Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског г. Косту Булатовића, прогнаног предсједника покрета отпора Срба са Косова и Метохије Митрополит Амфилохије је рекао да не смијемо да заборавимо његов подвиг и његову жртву, као што не смијемо ни свих оних који су себе жртвовали за вјеру и отачаство. „Наш Коста Булатовић је остао вјеран косовском завјету. Са тога разлога ми смо донијели одлуку да га одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца за његово христољубиво витештво и доживотну вјерност косовском завјету“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача у Цетињском манастиру, и славском трпезом хришћанске љубави у богословији Светог Петра Цетињског, на Цетињу је 31. октобра торжествено прослављен празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, манастирске славе и славе Цетињске Богословије. Архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит дабробосански г. Николај, Епископи: рашко-призренски г. Теодосије, будимљаљнско-никшићки г. Јоаникије и тимочки г. Иларион, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва СПЦ. Радио Светигора: Слава Цетињског манастира Радио Светигора: На празник Светог Петра Цетињског прослављена слава Цетињског манастира и Цетињске богословије Повезана вест: У навечерју славе – Бденије и монашење у Цетињском манастиру У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је кроз читаву историју Цркве Божије Господ себе показивао кроз свете угоднике Божије. „Такви су Свети апостол Лука и Свети Петар Цетињски, велики Божји угодник. Управо кроз Светога Петра Цетињскога ова Митрополија и овај манастир, и сав српски православни народ показују како је Бог кроз једнога обичног монаха, обичног човјека управљао једним народом у тешка времена, управљао Црквом Божијом онако како је било најпотребније у том тренутку“, казао је Митрополит дабробосански. Он је казао да је из данашње перспективе тешко замислити како је било Светом Петру Цетињскоме као митрополиту. „Истовремено да буде јерарх Цркве Христове, да води Цркву Христов, а истовремено да води један тежак народ у још тежа и мучнија времена. Од никога схваћен и од никога помогнут снашао се као некада Мојсије на Синају“, казао је Митрополит Хризостом. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а Митрополит Амфилохије је на крају богослужења позвао све Цетињане и Црногорце да се врате правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског. „Сада кад треба да се вратимо правој вјери, кивоту Светог Петра Цетињског, да се вратимо овој апостолској Цркви која овдје постоји осам вјекова, и не само осам вјекова него и двије хиљаде година, од апостолских времена, – намјесто, дакле, да се њој вратимо, ми стварамо нове идоле. И они који у Христа не вјерују, који се Христу Богу не клањају, који нису крштени, који су, ако су припадали Цркви, отпали од те Цркве и проклети као онај што је себе прогласио за некаквог митрополита црногорскога“, казао је Владика Амфилохије. Он их је позвао да се покају и врате Цркви Божјој. „Позивам их као Митрополит црногорско-приморски, чувар ћивота и Пећке Патријаршије и ћивота Светога Петра Цетињског да се покају и молим се Богу да им врати разум да се врате Богу, Цркви Божјој. А тиме ће се онда вратити и правој вјери и правој и истинској Црној Гори, светопетровској Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је одликовао Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског г. Косту Булатовића, прогнаног предсједника покрета отпора Срба са Косова и Метохије Митрополит Амфилохије је рекао да не смијемо да заборавимо његов подвиг и његову жртву, као што не смијемо ни свих оних који су себе жртвовали за вјеру и отачаство. „Наш Коста Булатовић је остао вјеран косовском завјету. Са тога разлога ми смо донијели одлуку да га одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца за његово христољубиво витештво и доживотну вјерност косовском завјету“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.
  20. На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска
  21. На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици. Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић. Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир. митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...