Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'централни'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  2. У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље View full Странице
  3. Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
  4. ”Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову” - наглашава Епископ осечкопољски Херувим. У пету недељу по Васкрсу, недељу Самарјанке, дана 26. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Предраг Хајдуковић (Епархија сремска), јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој богонадахнутој литургијској беседи Владика Херувим обратио се повереном му стаду: -Христос васкрсе! У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни драги, народе Божји нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија овде на Доброј Води. У данашњем прокимену смо чули речи: ”Појте Богу нашем, појте! Појте царев и Богу нашем појте” – то треба непрестано да прати све нас хришћане у току овоземаљског живота који желимо и морамо да живимо Јеванђељем Христовим. Господу могу певати једино они људи који су се предали том Јеванђељу, који су пошли крстоносним, Јеванђелским путем. Они су тиме задобили печат Васкрсења и Вечног Живота. У светом Јеванђељу које смо данас могли чути говори се да као народ Божји увек требамо пити воду са Извора Живота. Који је то Извор Живота, где се Он даје и где нам се то омогућава да можемо да пијемо воду са тог Извора? Управо овде на светој Литургији браћо и сестре! Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову! Нема лепшег Лека и нема лепшег Извора сем овог литургијског извора – Тела и Крви Христове. То су врлине које нам се дају, то су енергије, Љубав и Милост Божја која нам се даје. Управо тим Извором ми преображавамо своје биће и целу природу, јер је човек круна природе. Као такав, он је мора преображавати и припремати за Други Христов Долазак. Ми људи требамо да будемо ти који ће преобразити природу својим животом, а то ћемо успети ако живимо литургијским начином живота. Ту се Јеванђеље претаче у животу. Јеванђеље треба да се преточи у живот како не би било само мртво слово на папиру. Ако бисмо Библију разумевали само у књижевном смислу онда она нема своју пуноћу, посматрамо је као обичну књигу. Ако се пак Библија претаче у живот свакога од нас она се тада претвара у Животворни Извор који нам се даје, извор којим ми задобијамо врлине. Те врлине, драга браћо и сестре задобијамо благодаћу Духа Светога. Задобијамо врлине печатом који смо задобили на светој Тајни крштења. То је печат који морамо да умножавамо, не смемо да се затворимо у своју клијет, а да не устостручавамо ту благодат која нам је дата. Морамо је устостручавати врлинским начином живота. Прича из светог Јеванђеља нас поучава управо у том правцу – да морамо живети врлинским животом и угледати се на свете угоднике Божје. Морамо се угледати на њих јер су они прави пример живота. Где има лепшег народа него нашега кад је Небеска Србија пуна светих личности, пуна дивних примера како требамо да живимо у овоземаљском животу, како требамо носити крст Христов и сведочити Јеванђеље Христово. У овој години јубилеја сећамо се како су наши праоци свети Сава и свети Симеон задобили аутокефалност и самосталност наше Цркве, они су наши родоначелници и путеводитељи ка Царству Божјем. Они су знакови поред пута који нашем народу показују куда ка Царству Божјем. Показују пут како да отворимо своју душу како би се Христос у њу уселио. Учили су нас томе, таквим животом су живели. Тада смо живели у благостању, имали смо благодатни мир благодаћу Светога Духа. Када смо се одвојили од те благодати почели смо да странствујемо и да ходимо путевима таме. Изгубили смо се у тој тами и нисмо нашли Христа на том путу, али Богу хвала сусрели смо га тамо негде на путу за Емаус. Сада Христос опет треба облагодатити наше душе и постати наш Водитељ и Светлост у тами овоземаљских материјалистичких ствари. Данас смо се у молитвама сетили нашег оца Јована који је заиста пример правога пастира који је напајао стадо истинама Јеванђеља, истинама Тајне Васкрсења Христовог. Зато ова заједница на Доброј Води живи управо тим начином живот, живи начином врлине, Јеванђеља и на путу је Васкрсења. Ова Црква је увек пуна и пример правог хришћанског начина постојања, пример је како ми хришћани требамо да живимо. Требамо да се радујемо као ова деца што се радују јер је хришћанство радост. Као хришћани ми се требамо угледати на децу и на њихову радост. Радосни смо зато што смо се причестили Телом и Крвљу Христовом и задобили благодат радости. Нисмо задобили тугу него благодат животворне радости која нам се даје. Сећам се речи оца Јована којима нас је увек поучавао, јер сам у овој светињи одрастао и поникао сам из ње. Увек су ми били на памети његове речи да требамо живети Јеванђељем, Речју Господњом. Онда смо на правом путу, на Христовом путу на којим су били наши праоци свети Сава и свети Симеон и сва светородна лоза Немањића. Тада ћемо знати да смо народ небески, народ светосавски, народ који непрестано вапије Господу Богу оним вечним ускликом – Христос воскресе! Живели и благословени били, нека је благословен данашњи дан и ово свето сабрање овде на Доброј Води. Амин! Овом приликом одржан је годишњи парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу. Отац Јован, омиљен у народу, свештеник, духовник, човек, оставио је за собом живу Цркву у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води. Извор: Епархија осечкопољска
  5. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Епархија бачка
  6. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је 26. децембра 2017. године радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942. године, буде уприличен 4. јануара 2018. године у Жабљу. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Епархија бачка View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...