Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'целе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. фото: Курир Спорт/Ања Вукашиновић Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије имали жесток одговор. Евролига је предложила да се приреди маскирање за „Ноћ вештица“. Црвено-бели су, уместо тога, организовали програм посвећен српској традицији у увертири меча. Ту су били трубачи, као и део са духовном и етно музиком. А Делије су имале посебан одговор Евролиги… Развили су крст преко целе трибине и поручили: „ОВИМ ПОБЕЂУЈ“! КРСТ ПРЕКО ЦЕЛЕ ТРИБИНЕ: Делије жестоко одговориле Евролиги на позив да се обележи Ноћ вештица | ИСКРА ISKRA.CO Евролига је позвала учеснике да пред утакмице обележе „Ноћ вештица“, на шта су Црвена звезда и Делије...
  2. Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора. Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова… Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору. Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“ Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју. На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9). У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег. Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији. Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина. Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5). Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати. На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену. Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег. Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло. Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује. Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати. Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет. превод са руског: протојереј Јован Михајловић Извор: Ризница литургијског богословља и живота Беседа Патријарха руског Кирила о Преображењу Господњем BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ „РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“
  4. Дана 1. августа 2019. године, на празник обретења моштију преподобног Серафима, саровског чудотворца, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију на Преображењском тргу Свето-Тројичког Серафимо-Дивејевског женског манастира. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У данашњем одломку из Апостола налазимо речи: „Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости“ (Гал. 6: 1). Није случајно што су ове речи данас прочитане на Светој литургији, јер оне можда најбоље од свих говоре о оном главном што је било својствено преподобном Серафиму и многим другим преподобним оцима – о духу кротости. Кад сретнемо кротког човека у већини од нас он не изазива најлепша осећања и често га доживљавамо као да не спада у ред лица на која смо навикли. Кад је наш велики писац Фјодор Михајлович Достојевски одлучио да створи уметнички лик кротког човека свом роману је дао назив „Идиот“. И то је врло добро изабран назив, јер нико није могао да схвати главног јунака – човека који је у потпуности показао људима из околине смирење и кротост. Наизглед, кнез, представник образоване класе, а понаша се као да је луд… Толико је неуобичајена, чудна и изазовна била појава кротког човека међу руском аристократијом да су га назвали идиотом, а он је у ствари био кротак. Заиста, кротост и у нама често изазива различита осећања. Једни се неповерљиво односе према таквом човеку покушавајући да схвате шта је заправо намислио и да ли је то маска која крије другачију суштину. Други просто не схватају такве људе и избегавају их. У принципу, кротост никад не оставља људе равнодушнима и на основу тога на који начин реагујемо на кротост коју показује овај или онај човек открива се наша способност да сами будемо кротки. Уколико сретнемо кротког човека, па га осудимо, слегнемо раменима у недоумици, или чак покажемо прстом да је луд, то значи да нисмо у стању да будемо кротки људи. А кротост није слабост и није чудаштво. То је велика сила. Јовану Лествичнику припадају изванредне речи о томе да кротост чини нашу душу непокретном, захваљујући њој душа не мења се своје стање ни у части, ни у бешчашћу. Знамо: кад смо поштовани, кад смо у благостању, све је наизглед мирно, али чим нека околност упадне у наш живот и поремети ово благостање душа се узнемири. Јован Лествичник говори управо о томе. А уколико спољашње околности изазивају немир у нама то значи да у нама нема кротости. Пошто је тако, кротост је заиста сила која помаже човеку да изађе из најтежих животних околности чувајући унутрашњи мир. Преподобни Серафим је испољио такву кротост. Знамо његово житије. Дивно житије човека који у детињству замало да постане инвалид, тешко се кретао, био је физички слаб. Међутим, испоставило се да је овај физички слаб човек јачи од животних околности, чак и од сурове природе. Знамо како је живео овде, у шумама, у крају у којем се сад налазимо. Није се плашио ни хладноће, ни глади, ни самоће, ни тога што није било грејања. Овај погурени, физички слаб човек чије је срце било испуњено кротошћу, показао је велику снагу. Ретки су људи, посебно они који имају тако болесну физичку природу, који могу да понове подвиг светог преподобног Серафима. У њему нам је показан сјајан идеал хришћанске кротости. Ето чему нас учи Реч Божија, чему нас учи пример преподобног Серафима, и треба да се трудимо да га остваримо у свом животу. А да наша кротост не би била извештачена и вештачка, као кротост кроз стиснуте зубе, треба да се научимо трпљењу. Трпљење је, као што се каже у данашњем одломку из Апостола - управо оно што у човеку ствара дух кротости. Хајде да почнемо од тога да научимо да трпимо једни друге и да се не љутимо на речи које нас нервирају, да се не вређамо због неумешних поступака, да опраштамо онима који свесно покушавају да нам учине нешто непријатно или чак и опасно. Хајде да покушамо да у свом животу, у својим мислима и у својим речима – макар минимално остваримо ово изванредно и велико стање душе које нам је показао преподобни Серафим Саровски и о којем нам данас сведочи одломак из Апостола. Нека у нашој свести дух кротости никад не буде повезан са слабошћу и са убогошћу, већ увек с великом духовном силом на коју ћемо се ослањати и бити у стању да превладамо најтеже околности у нашем животу, не губећи унутрашњи мир и чувајући унутрашњу целовитост. По молитвама светог преподобног и богоносног оца нашег Серафима Саровског, учитеља кротости, нека Господ све нас укрепи у тежњи да стекнемо ову врлину ради спасења наших душа. Амин. Извор: Православие.ру
  5. Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру
  6. Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру
  7. Дана 14. марта 2019. године у четвртак прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил молио се на уставном богослужењу у Заиконоспаском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве обратио се верујућима одржавши проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему,“ – ове речи понављамо много пута за време богослужења, читајући молитву преподобног Јефрема Сирина. Зашто се у овој молби говори о трпљењу? Трпљење је особина која човеку пре свега помаже у постизању задатих животних циљева. А без трпљења човек не може да оствари своје циљеве, било да су велики или мали, зато што се сваки циљ постиже трудом, а труд увек захтева стрпљење. Треба да имамо стрпљења да бисмо дошли до циља. Ето, тако се уређује наш живот, у знатној мери захваљујући овој изванредној људској особини – трпљењу. Међутим, трпљење има и духовну димензију. Наравно, преподобни Јефрем Сирин је укључујући тему трпљења у своју молитву имао у виду управо ову духовну димензију. Шта то значи? Па значи да сваки човек општећи с други људима у већој или мањој мери бива подвргнут њиховом утицају. Утицај може бити позитиван, али бива и негативан, И негативан утицај је најчешће праћен упадом злог начела у нашу душу – кроз људе, кроз речи, кроз слике, кроз животне ситуације. И да би могао да одоли овим искушењима човек треба да има трпљење, а то значи да је трпљење сила. Али кад говоримо о одбацивању различитих искушења, злих поставки и уопште опасних утицаја на нашу душу, немамо у виду само потребу да имамо стрпљења у борби. Човек не може да спаси душу ако на зло одговара злом, на неправду – неправдом. Чак и најнегативнији утицај који се врши на нас не сме да поколеба нашу веру и нашу верност Господу. И ако се захтева одговор на утицај света, овај одговор не сме да носи зло и неистину, зато што се зло може победити само истином и добром. „Побеђујте зло добром,“ учи нас реч Божија (в.: Рим. 12:21). Ове речи које често промакну нашој свести, имају огроман значај за наш живот, за то како се осећамо, за достизање онога што на људском језику називамо срећом. Човек не може да буде срећан ако зрачи злом, зато што се зло враћа. Зло не може бити наша реакција на зло које је усмерено према нама. И ако смо потпуно свесни да је једини начин да савладамо зло – добро, да чак и на зло треба да одговарамо добро или макар неутрално уколико немамо снаге за добро, наш лични живот ће се несумњиво променити. И осетићемо присуство благодати Божије, зато што ниједно добро дело, ниједна добра реч коју изговоримо, исто као и зла реч и зло дело, не пролазе поред Божијег промисла о нама. Нека нас Господ укрепи у чињењу добра чак и у околностима кад нам се чини да једини исправан одговор садржи у себи зло. „Побеђујте зло добром,“ и нека би свима нама Господ помогао да сакупимо снагу, између осталог, у току попришта Великог поста, како бисмо усвојили ову мудрост и стекли силу која помаже у побеђивању сваке нечисте силе. Амин. Извор: Православие.ру
  8. Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру
  9. Великопосна посланица Његовог Блаженства Саве Митрополита Варшаве и целе Пољске Света Четиридесетница 2019 године Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Отвори ми врата покајања, Живодавче… Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа. Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице. Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице). „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу. Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом. Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.” Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32). Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех. Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања. Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15). У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост. Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре! Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним! Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”. Божијом милошћу покоран + Сава Митрополит Варшаве и целе Пољске Извор; превод pouke.org
  10. У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру
  11. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, на стоту годишњицу од стрељања царске породице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију на дрвеном подијуму испред спомен-храма у Јекатеринбургу. Пре причешћивања мирјана Свјатејши Владика се обратио верницима првосветитељском беседом, коју доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Блажењејши владико Онуфрије, Митрополите кијевски и целе Украјине! Сабраћо архипастири! Драга браћо и сестре, који сте се ове ноћи у великом мноштву окупили испред места где је пре сто година почињен страшан злочин – људи који ни за шта нису били криви, који су цео свој живот посветили служењу домовини, убијени су због зле људске воље! Овај злочин и данас рањава нашу савест, и данас нас наводи да се у мислима вратимо у ово време и да покушамо да схватимо шта се дешавало с нашом земљом, с нашим народом. Одакле ова помраченост ума и ова напаст? Гледајући са дистанце од сто година и поред све жеље не можемо да видимо све нијансе националног живота нашег народа које бледе у сећању и које не види чак ни најпроницљивији поглед. Међутим, злочини као што је овај који је овде учињен не могу бити случајни. Иза овог злочина је нешто стајало, постоји ту извесна колективна кривица целог народа, нека прекретница у историјском животу Свете Русије која је довела народ у тешки и страшни ћорсокак. Шта се то дешавало с нашим народом? Јер земља је била препуна храмова и манастира, апсолутна већина људи је била крштена и храмови су били пуни људи. Зашто се то десило? Зашто су убице повукле ороз не задрхтавши због онога што чине? Значи, није све било добро. Значи, сунчева светлост која се одражавала у позлаћеним куполама није се увек преламала у људским срцима јачајући у њима веру у Господа. И ми знамо како су се у току најмање 200 година које су претходиле трагедији у дому Ипатјева одвијале извесне промене у свести људи које су постепено, али стално многе водиле ка одступању од Бога, заборављању заповести и губитку стварне духовне везе са Црквом и вишевековном духовном традицијом. Зашто се то догодило нашем народу? Зашто је он у извесном временском тренутку постао као воз чији машиновођа није израчунао брзину и који је ушао у оштру окуку јурећи ка неминовној несрећи? Кад смо као народ ушли у ову окуку? Ушли смо онда кад су и интелигенција, и аристократија, па чак и део клира туђе мисли, туђе идеале, туђи поглед на свет који се формирао под утицајем философских и политичких теорија које немају ништа заједничко са хришћанством, ни са нашом традицијом и културом, почели да прихватају као напредне мисли захваљујући којима се живот народа може променити набоље. Заиста, идеја о промени народног живота набоље рађа се сваки пут кад се појави замисао о наглој промени тока историје. Знамо да су се најстрашнији и најкрвавији преврати увек дешавали због људске тежње ка бољем животу. Вође ових преврата сугерисале су људима да не постоји друга могућност за побољшање живота, већ да се то може учинити само крвљу, само кроз смрт, само кроз уништење устаљеног уређења. И у извесном тренутку, одрекавши се свог духовног првородства, изгубивши реалну везу са Црквом и Богом, интелигенција, аристократија, и чак, као што сам већ рекао, део клира, стекли су помрачен ум, били су заражени мишљу о потреби за наглом променом националне историје и желели су да што пре изграде свет у којем ће владати правда, где неће бити некадашњег раслојавања по имовинском стању, у којем ће људи живети мирно и срећно. Тако су многи људи обузети овом идејом дошли до тога да чине злочине. Поставља се питање: „А да ли је уопште могуће изградити срећан живот посредством злочина, крви, насиља и рушења светиња?“ Историја јасно сведочи: није могуће! И вероватно је прва и најважнија лекција коју данас треба да усвојимо из трагедије од пре сто година – никаква обећања срећног живота, никакве наде на спољашњу помоћ, од стране наводно образованијих и напреднијих људи, не треба да саблажњавају наш народ. Треба да запамтимо трагедију из прошлости. Треба да створимо имунитет на све позиве остваривања људске среће посредством уништења постојећег. Тешко да би било ко од оних који су позивали на уништење народног живота уништио сопствени живот и одрекао се сопственог благостања. Али како јаросно су целом народу предлагали да то чини! И људи су усвојили ову лаж, и венац одступања од најсветијег и најдрагоценијег што су имали било је страшно погубљење царске породице, невиних људи који нису прекршили закон. А и о каквом закону је могло бити говора ако је за изградњу срећног живота требало убити цара и целу његову породицу? Знамо да није било никаквог успеха и научени горким искуством треба да створимо стабилан отпор према свим идејама и свим лидерима који нам предлажу да уништимо свој народни живот, своју традицију и своју веру и да стремимо ка некаквој непознатој „срећној будућности“. Данас, окупивши се овде у таквом мноштву, сетили смо се трагедије дома Ипатјева. Узносили смо молитве Господу, молили смо се цару-страстотрпцу Николају и онима који су пострадали заједно с њим да се на небу моле за нашу земаљску отаџбину, за наш народ, да се православна вера учврсти у свакој наредној генерацији Руса, да верност Богу и љубав према отаџбини прате живот наше омладине и оних који ће доћи после ње, и да се овакве трагедије никада више не дешавају у нашој земљи. Нека Господ чува нашу руску земљу, руски народ који данас живи у разним државама, које носе различите називе, а и наш народ се различито зове, али је то исти онај народ који је изашао из кијевске крстионице и који је прошавши кроз најтеже историјске околности до данас сачувао православну веру. И нека благослов Божији буде с нашим народом, с нашом отаџбином и нашом мученицом Руском Православном Црквом. По молитвама новомученика и исповедника Руске Цркве нека се преображава народни живот – без икаквих потреса и крви, већ на чврстом темељу вере и наде у то да је Бог с нама! Нека нас Господ све чува по молитвама светих царских страстотрпаца и свих новомученика! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  12. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква
  13. -Ништа нас неће одвојити од Господа Христа!- Са групом поклоника, посетио је Ваљевску епархију на празник Светог Кирила Александријског, 22/9. јуна лета Господњег 2018. Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин приредио им је дочек у Епархијском дому, провео овдашњим светињама и даривао честицама моштију Светог Владике Николаја. Да се Лелићком Златоусту и његови епархиоти у далекој Америци могу поклонити… За антиохијског архијереја на северноамеричком континенту Архиепископ Јосиф хиротонисан је 2014., а његова служба на овом простору отпочела је 1995. у Вест Коусту. Долазак у Србију сматра великим благословом, а српски народ братским. Увек се моли за Косово и Метохију и родну му Сирију. Ма са чим данас били суочени, верује да ћемо живећи са Господом Христом све победити. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...