Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'царство'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. јануара 2020. године, на Богојављење, свету архијерејску Литургију у Николајевској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Јеремија Старовлах и Драгомир Сандо, протојереј Раде Јовић, протонамесник Гојко Ракас, јереји Александар Затезало и Лука Верић, као и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. Светој архијерејској Литургији присуствовали су престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници ГО Земун, представници Војске Србије, Жандармерије, Ватрогасне бригаде, Полиције и многобројни венри народ. После богослужења, свечана литија предвођена Патријархом српским, челницима Општине Земун и престолонаследником Александром и принцезом Катарином Карађорђевић, која је окупила више хиљада верника, стигла је до Земунског кеја где је Његова Светост освештао воде Дунава и благословио неустрашиве пливаче за Часни крст. Преко две стотине пливача пливало је за Часни крст, а међу њима и четири девојке. Најбрже до Часног крста стигао је шестнаестодишњи Стефан Стојиљковић коме је Патријарх уручио заслужену награду и признање. Међу дамама најбржа је била Јелена Стошић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. „Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка
  3. У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда. Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  4. Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског изговорена на празник светог великомученика Прокопија, 21. јула 2010. године, а приликом освећења храма Свих светих у свештеној обитељи манастира Бошњане. Велика је радост за ову светињу, за ову свету обитељ, за Цркву Божију Православну, за Цркву Божију у Шумадији, јер за кратко време овде, у овој светињи, освештасмо и трећи олтар. Три олтара, браћо и сестре, на којима се приноси бескрвана жртва! На тако малом месту, на тако узаном месту, три буктиње литургијске светле са молитвама оних који служе и који приносе бескрвну жртву, али исто тако и са вама, браћо и сестре, који долазите на свето богослужење, првенствено мислим на Свету Литургију. Рекох, ово је велика радост за Цркву Божију православну и нашу Српску Цркву, велика радост што баш сада и баш данас, у ово време, освештавамо трећи храм ове свете обитељи. Игуман ове свете обитељи, архимандрит Алексеј, са ктитором ове нове цркве, господином Верољубом Мијајиловићем и са осталим приложницима и дародавцима, није се могао лепше одужити нашим прецима, него да данас одслужимо овде Литургију, осветимо храм у име Свете Животворне и Нераздељиве Тројице, а у спомен двестогодишњице Варваринске битке. Видите, како је лепо игуман то уклопио; и остаће, као што је остала Варваринска битка у сећању, овај новоподигнути храм и он ће остати дуже, јер ће се спомињати и овога и онога света. Да, овде ће се, браћо и сестре, од сада приносити бескрвна жртва за све и свја, како то ми увек понављамо на Светој Литургији. Овај дан и ваше учешће, како у самом чину освећења, тако и на овој Светој и Божанској Литургији, биће записано не само у летопису овог манастира, ове светиње, него првенствено у срцима нашим и у срцима вашим, како бисте то што је записано у вашим срцима преносили и вашим потомцима, да и они преносе својим потомцима: да је овде ово парче неба на земљи данас удостојено благодаћу Божијом да се овде освети овај храм и ова светиња. Говорите свима да је овде васпостављена светиња која вековима пре нас овде пројављује свуда присутног Свезнајућег и Свевидећег Бога. И сигурно, да није било тог предања којег су и ваши преци преносили вама, вероватно би се овај део светиње заборавио. Али светиња се не може заборавити! Ако не проговоре људи о светињи, камење ће да проговори, а и проговара. Онде где су људи затајили, Бог чини чуда, да на разне начине проговори и покаже нам како на сваком кораку у роду људском, па и у овом нашем српском роду, стоје светиња до светиње. Овде ћете ви долазити, као што и сада долазите, да се учите богопознању, да се учите љубави хришћанској. Али, овде нећете само учествовати у приносу светиње, него ћете, ако будете долазили са сазнањем шта је Света Литургија, шта је Црква, шта је Тајна Цркве и Литургије, онда ћете овде почети сада да спознајете пут који води у Царство Небеско. А то је у ствари и смисао и циљ нашег живота овде на земљи, да овде Царство Небеско преко Свете Литургије предокусимо, да осетимо сласт светиње Божије и Духа Божијега и Благодати Божије које примамо да бисмо задржали ту сласт до оне праве истините сласти гледања лица Божијега. Зато, данас овде окупљени, заблагодаримо Богу на Његовом дару и радости које нам је подарио, које смо осетили сви када смо се у овом новоосвештаном храму зарадовали. Како да се не зарадујемо, браћо и сестре, кад је данас Црква Божија добила још један храм? Па како да се не зарадује породица, кад се у њој обнови пород? Ето, и ми смо се данас зарадовали том новом члану свеукупне Цркве Божије, овом храму којег смо овде осветили. Да заблагодаримо Богу у Тројици, Духу Светоме који нас је сабрао да се у овом храму, окупаном Благодаћу Божијом, освештаном Духом Светим, окупаном Силом Божијом, помолимо Господу. Богу у Тројици увек треба благодарити на Његовим даровима. Али, уз благодарност Богу, треба исто тако да заблагодаримо и народу који има веру да подиже храмове - не само за себе, јер овај храм, и ниједан други, није саграђен само за нашу генерацију, него за генерације и генерације. Да заблагодаримо народу који када подиже храм има осећај да гради свеопшту заједничку кућу у којој се Бог призива, у којој се свршавају најсветије тајне, у којој се оно што је природно Духом Светим претвара у натприродно, то јест хлеб и вино у истинито Тело и истиниту Крв Христову. То је кућа у којој се Бог прославља, у којој се ми освећујемо и у којој се ми просвећујемо са оним што доживљавамо на Литургији. Доживљавамо Благодат Божију, и како певамо: видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосму веру истиниту, клањајући се нараздељивој Тројици, јер нас је Она спасла. Има ли лепше учионице од храма Божијега и цркве Божије? Има ли лепше и боље веронауке него што је Литургија, браћо и сестре? Заиста – нема! Рекох, у нашим храмовима се свештенодејствује да би се у тим храмовима ми освештавали и тако освештани примили Светињу над Светињама. Да овде, испред ових престола, а и овога који смо данас освештали, где смо се помолили Богу, да добијемо принос од оних који приносе, то јест од правоверних свештеника. Од оних свештеника који су у заједници са епископом, Црквом и народом Божијим, да тиме посведоче заједницу Бога и људи, да је та заједница наше спасење. Наша је велика благодарност, браћо и сестре, и мене као владике шумадијског, упућена брату Верољубу Мијајиловићу, који је ктитор овога новог храма. Ево нам доказа да није српски народ изгубио веру, да није изгубио ни оне дарове и ону племенитост које су имали наши свети преци, на првом месту наши Немањићи, Лазаревићи, све до дана данашњега. Ево данас се и наш брат Верољуб сврстава у ктитора Цркве српске, у ктитора Цркве Божије у Шумадији. Нека њему, његовој породици, а и свима дародавцима, Господ Дародавац подари оне дарове и благодарности које ми не умемо да дајемо као људи, не умемо о тим даровима нашим језиком и нашим речима да говоримо. Ту праву благодарност Бог ће дати онима који Га љубе! Али сигурно, овога храма не би било, не би било ни Верољуба као ктитора и вас као приложника, да није било игумана ове свете обитељи, који вас је окупљао и окупља да се сетите себе, ове светиње и да се сетите живота хришћанскога. Наравно, није ни он радио сам, него опет у заједници са браством и са онима који му заиста притичу у помоћ. Сабрасмо се данас овде да осветимо храм, а где ћемо се на другом месту сабирати, браћо и сестре? Где данас да идемо, код кога да тражимо избављење, исцељење, очишћење, освећење, оздрављење и душе и тела, него ли до Бога?! А до Њега долазимо преко наших светиња, првенствено преко светиње нашег живота која треба да буде у нама, да осећамо да смо управо светиња Божија. Од кога да тражимо данас помоћ? Цар Давид каже, не уздајте се у кнезове ваше, у њима нема спасења. Може човек човеку да помаже, хвала Богу, али само донекле, како би то рекао наш народ. А Бог може оно што ми мислимо да не може. Коме Бог помаже? Ономе ко има вере у Бога! Баш оне вере за коју је Господ рекао - све је могуће ономе који има вере. Ономе који има љубави, који има осећања. Ономе човеку хришћанину, који је себе испразнио да би у себе уселио Благодат Божију, да би у себе уселио Господа Христа. Може ли нам човек помоћи? Понављам, може али само донекле. Бог је тај који чини чуда. Чудом можемо назвати и ово све што се овде данас догађа, на овом парчету неба. А шта је се догодило? Догодио се народ Божији. Ви сте се догодили, браћо и сестре. Па зар није прави догађај ово окупљање око наших светиња, наша молитва? Нека би дао Бог да ова прелепа звона овде опомињу нас да смо људи, да смо хришћани, да смо православци. Да смо Срби, браћо и сестре, да смо Срби на делима и по делима, а не само по имену. Нека би нам Господ помогао, а и ова светиња, да се благодат данашња, која је сишла да освети овај храм, усели и остане у нама, да нас она води и руководи! Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска
  5. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас, 15. 12. 2019. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. Том приликом он се кратко обратио присутним верницима говорећи о данашњем читању из Јеванђеља. „Чули смо данас како Господ говори: 'Иштите Царство Небеско, а све остало ће вам се додати', а исто тако и како каже да ће то сам Отац да нам да. Такође смо могли чути и јеванђељску причу о безумноме богаташу који је, видевши да има велики принос и пуно летине рекао како ће сазидати још веће магацине у које ће то да стави, а онда сам себи рече: 'Душо моја, лези, пиј, једи, уживај и радуј се', а Господ му на то одговори: 'Безумниче, још ноћас ћу узети душу твоју и коме ће онда то што си скупио да остане?' Поучени овом причом, драга браћо и сестре, ми треба да будемо они који ишту Царство Небеско, који се уздају у помоћ Божију и надају се да ће им Господ надодати све што је овај богаташ стекао својим рукама бринући се само за овоземаљске ствари, мислећи само о томе како да умножи своје богатство и не размишљајући о Господу. Свакога дана ми треба да стремимо ка Господу, да задобијемо самога Христа, а то можемо само живећи Јеванђеље, живећи оно што нам је сам Бог предао и желећи да будемо у јединству са њим. То ћемо најбоље показати својим доласком на Свету Литургију, тиме што се окупљамо као што смо се данас окупили и што се причешћујемо часним телом и крвљу Христовом. Када то радимо сам Господ нас благосиља и даје нам све оно што нам је потребно у овоме животу“, поручио је Епископ Никодим и пожелео да се што чешће сабирамо при нашим светим храмовима широм Епархије. Извор: Епархија далматинска
  6. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говорећи о историјату празника Усековање главе Светог Јована Крститеља, подсећа да се прва сведочанства о празнику појављују у 5. веку. „Пости се на уљу, дозвољено је вино, али риба не“, каже отац Слободан, додајући да се данашњи празник, иако посвећен страдању Светог Јована, слави јер се служи Света Литургија, односно због евхаристијске радости. Извор: Радио Источник
  7. У недељу 12. по Педесетници, дана 08. септембра 2019. године, када Црква слави свете мученике Адријана и Наталију, свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству су у капели Преображења Господњег саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика изговорио је овом приликом следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у нашем манастиру, у капели Преображења Господњега која нас увек позива на преображење наше душе и нашега живота. Речи којима почињемо служити свету Литургију: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа” – позивају нас на преображење душе и целокупног живота. У прочитаном данашњем Апостолу и Јеванђељу могли смо чути о Тајни вечнога живота. У посланици светог апостола Павла чули смо о Тајни Васкрсења која је суштина нашега живота, док смо из светог Јеванђељу чули причу о богатом младићу. Богатог младића је занимало шта треба да уради како би задобио Царство Небеско. Свеблаги Господ одговара на питање и можемо чути како набраја Божје заповести дате Мојсију, међутим то младићи не беше довољно. Одважни младић хтео је чинити још и тада чујемо свима нам познате Христове речи: ”Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном.” Чувши ове речи младић се растужио јер му је срце било везано за имање које је поседовао. Испуњење Закона датог на Синају лежи у овим речима јер нам откривају дубину Божје љубави према нама и уче нас правој љубави коју требамо имати према Господу. Христос открива наше сладострашће, везаност за материјално које нас окружује и које је нашем разуму пријемчивије од невидљивих ствари и реалног духовног света. Господ нам отвара очи за будуће Царство које је припремио за нас, али које је ту већ сада, сваки пут када служимо свету Литургију. Господ Исус Христос нам говори да је тешко богатоме човеку ући у Царство Небеско говорећи нам тако да је наша везаност за пролазне ствари заправо наша слабост која нас раздваја од Господа и Царства које нам је припремљено. Ако будемо живели по Јеванђелским истинама и Тајнама које нам се на светој Литургији увек изнова откривају, бићемо на Христовом путу, на путу светих апостола, Божјих угодника и наших светих предака који су веру у Господа Исуса Христа својим животима посведочили. Нека сте срећни и благословени, нека нам Господ да снаге, вере и храбрости да преображавамо себе благодаћу Светога Духа у људе савршене као што је савршен Отац наш Небески! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. У 11. недјељу по Духовима, 1. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Андреја Стратилата, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић подгорички парох, а саслуживао му је бројно свештенство, уз молитвено учешће више стотина вјерника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Непрекидна колона поклоника и током Божије службе приступала је на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања зачала из Светог Јеванђеља које говори о томе како је један дужник молио господара да му се смилује и он му опростио, а исти он није показао милост према свом другу за много мањи дуг, сабране је бесједећи поучавао о.Драган. – Ова прича нам говори да треба да водимо рачуна да у себи увијек имамо на уму молитву Оче наш коју ова јеванђељска прича тумачи. Имајући ово у себи ако будемо радили онако како се каже у молитви Оче наш, задобићемо Царство Божије, а то је сам Господ Исус Христос који свакоме од нас дарује милост, избавља нас од сваке биједе и опасности, а посебно када се овдје саберемо молитвама Светог Василија – казао је о. Драган. Извор: Манастир Острог
  9. У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска
  10. У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован. “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  11. Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија на тему: „Јеванђеље и Царство Небеско“. Владика Фотије је одржао ово предавање 19. марта 2015. године, у дворани Српског културног друштва Просвјета у Загребу. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  12. На празник Свете Марије Магдалине служена је Света Литургија у Влашкој цркви на Цетињу. Началствовао јереј Анђелко Боричић, а саслуживали протојереј-ставрофор Гојко Перовић, свештеник Роман из Каљињинграда и јереј Игор Балабан. После Светог Јеванђеља бесједио је отац Игор Балабан. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  13. На празник Светог пророка Илије, 2. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је свету архијерејску Литургију у Задру. Свечаним сабрањем верног народа обележена је слава задарског храма посвећеног том великом светитељу. -Свети Илија се још у раној младости повлачио у пустињу где се молио и разговарао са Светим Духом. Молитва је управо то, разговор сваког од нас са Господом и она треба да биде основ нашег духовног живота. Једино путем поста, молитве и учешћа у светим тајнама можемо задобити Царство Небеско, а уз то су посебно важне љубав и брига коју имамо једни према другима. Треба једни друге да подржавамо и међусобно помажемо, а посебно да водимо рачуна о старима, немоћнима и свима онима који су на било који начин унижени, беседио је Владика. -Изузетно ми је драго што смо се данас окупили у оволиком броју, а посебно што видим да наши људи који су у расејању широм света нису заборавили свој родни крај, ни своју Цркву. Честитам вам данашњу славу са надом да ће нас Дух Свети сабирати на многа и блага лета овде, да се виђамо и радујемо једни другима и заједно молимо Господу, поручио је Епископ далматински. Извор: Српска Православна Црква
  14. Доносимо предавање Епископa будимљанско-никшићког г. Јоаникија, на тему- „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довјека“, које је одржао 5. јула у Српској кући у Подгорици. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора
  15. У недјељу трећу по Духовима, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му: пртојереј-ставрофор и старјешина Саборног храма Васкрсења Господњег – Драган Митровић, протојереј Миладин Кнежевић, као и ђакон Душан Биговић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На Светој литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и храмовни Хор ,,Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“. Непосредно пред Свету тајну причешћа началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић се надахнутим и бодрим празничним словом обратио многобројном народу тумачећи прочитано Јеванђеље. Отац Далибор је говорио о величини труда, подвига, благослова Божијег који је био на Светом Јовану Крститељу, као и свим оним чудима која су претходила његовом животу. Он је истакао узвишеност живота Светог Јована Крститеља, који је живио анђеоски, беспрекорно и са правом назван највећим од жене рођеним у историји људског рода. Управо Свети Јован Криститељ бива оним који приправља и припрема пут Господњи, називајући се и претечом, али и крститељем, будући да је његова десница имала тај благослов да буде положена на главу Спаситеља, која се чува у ћивоту Светог Петра Цетињског, заједно са његовим моштима, у Цетињском манастиру. Отац Далибор је такође подсјетио и на дубоке и велике ријечи Светога Јована Крститеља које говоре и позивају на покајање: ,,Свети Јован Крститељ је изговорио велику реченицу: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. И заиста, ако се истински будемо кајали, Царство Божије ће још овдје на Земљи завладати у нама и међу нама, а у томе је смисао нашега живота и нашега спасења. Треба једни другима да праштамо и да се кајемо за сопствене гријехе. Јер ћемо само ако се истински кајемо и опраштамо једни другима и будемо испуњени оном љубављу какву је имао Свети Јован Крститељ, задобити Царство Божије. Другачије, осим покајањем, праштањем, љубављу, Царство Божије се не може задобити.„ Отац Далибор је између осталог и нагласио да за човјека не може бити спасења ван Богом дане заједнице, акцентујући да само у заједници човјек може задобити истинско спасење: ,,Човјек без заједнице у љубави Божијој не може задобити спасење, јер се човјек сам спасити не може. И ако су многи кроз историју мислили, а мисле и данас, да је човјек довољан сам себи и да сам себи може донијети добро, да се сам може спасити, ипак без благодати Божије и заједнице – попут ове која је данас овдје у Храму присутна – не можемо задобити истински спасење. Само у заједници која се окупља око Господа Бога можемо задобити истински спасење.“ У завршном дијелу свог пастирског обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић је подсјетио све присутне да ће сјутра поводом празника Свете преподобномученице Февроније, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморскиг. Амфилохије служити Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у 9 часова. Том приликом, свете мошти ове Божије угоднице биће изнијете на поклоњење, благослов и цјеливање. На крају обраћања је позвао све људе пуне љубави према Богу и светињи и људе добре воље, да се одазову позиву и потпишу петицију против дискриминаторног Предлога закона о слободи вјероисповјести, који има за циљ отимање светиња Божијих. Протојереј-ставрофор Далибор је нагласио да се треба усрдно од срца Богу молити да се такав накарадни закон не усвоји, те да покажемо сви заједнички љубав и снагу, силу Божију. Будући да смо сви позвани и призвани на трпезу Господњу, али како наводи отац Далибор, од нас зависи да ли ћемо бити за њу и изабрани, јер много је званих, али мало је изабраних. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у недељу, 30. јуна 2019. године, прослављена је слава параклиса Св. Јована Шангајског у Институту за ортопедско – хирушке болести „Бањица“. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан уз саслуживање протојереја – ставрофора Небојше Тополића и Николе Трајковића, протођакона Младена Ковачевића и ђакона Драгана Неђића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслужене Свете Литургије и причешћа еп. Стефан је са верним народом, медицинским особљем Института и пацијентима пререзао славски колач у главном холу института, где се и налази капела. Домаћин овогодишње славе биле је г. Жељана Морача. Затим је владика Стефан предао део славског колача домаћинима за следећу годину, мајки и ћерки, Зори и Милени Дамјановић. Након чега је, владика Стефан, одржао беседу у којој је рекао да ми када се налазимо на оваквим светим местима где се помаже човеку ми треба да учимо од људи који служе на таквим местима. А за то је веома важно када имамо основни темељ свог тог труда, капелу или храм божији у таквом једном склопу као што је ова Установа. Тако имамо све могућности да помогнемо човеку, а највећа је помоћ када у свој невољи и муци схвати да постоји Царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  17. Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Основна проповијед Христовог Јеванђеља и Цркве јесте проповијед о долазећем, есхатолошком Царству Божијем. Древни хришћани су напрегнуто ишчекивали други долазак Месије па отуда есхатолошко исповиједање вјере којим се завршава Никејски Символ вјере – Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека – јесте изнутра повезано са Личношћу Христовом и своју основу налази у Господу славе Који ће опет доћи… Како се раскривао историјски пут између првог и другог доласка Месије, то је хришћанство почело да се прилагођава историјским условима. Ријечима Берђајева, “настала је објективација хришћанства, – појавило се историјско хришћанство.“ У тим условима Црква је често стајала пред два искушења. С једне стране, пријетила је опасност да приближавајући се сувише свијету, тј. свјетовном, Црква изгуби своје есхатолошко назначење, а с друге стране, удаљавајући се од свијета, да постане неосјетљива за проблеме човјека и човјечанства. Царски, спасоносни пут је изражен исказом: у свијету, али не од свијета. Црква је предукус и пројава Царства Божијег, али у историји живи у царству ћесара, преображавајући свијет који сав у злу лежи (1 Јн. 5,19). Црква се родила и расла у ондашњој римској империји, у царству ћесара које је често било сурово према Цркви, прогањајући хришћане и забрањујући слободно исповиједање хришћанске вјере. Данашњим рјечником речено, Црква је посматрана као “реметилачки фактор“ и опозиција многобожачкој религији Империје. И заиста, у питањима вјере никада није могло бити компромиса, али у другим питањима која су се тицала односа према властима и властодршцима хришћани су слиједили Христову заповијест: Подајте Богу Божије, ћесару ћесарево (Лк 20, 25). На камену Петровог исповиједања вјере Христос је рекао да ће сазидати Цркву којој ни врата адова неће одољети (Мт 16,18). Упоредо са обећањем коначне побједе Цркве, Христос је ученицима рекао да ће у свијету имати жалост, да ће Црква бити гоњена, јер ако мене гонише и вас ће гонити (Јн 15,20). Човјечанство је веома често издавало Христову истину. Неоспорно је да је Христова аксиологија нешто најузвишеније, међутим и међу хришћанима често у животу тријумфује порок и изопачење. У Христовим заповијестима препознајемо призив љубави, кротости, жртвовања за ближње, очишћење срца – једном ријечју, све што је најузвишеније и најдрагоцјеније. У Христовом учењу немогуће је наћи позив на освету, на злобу, на мржњу, на користољубље. Међутим, чињеница је да се људска природа често противи и ратује против хришћанске узвишености. „Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је преобрази и просвијетли, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просвјетљује људско, а оно људско изопачава божанско.“ (Н. Берђајев). Када је у питању однос Цркве и државе, у наше вријеме преовладава начело секуларног друштва по којем су Црква и држава (као систем и институција) раздвојене. Међутим, оне су у бројним тачкама упућене једна на другу, јер државу чине и људи који су истовремено и чланови Тијела Христовог, тј. конкретне црквене заједнице. Иако наше друштво није непријатељски настројено према Цркви, као што је то био случај у првим вијековима хришћанства или у новије вријеме у периоду богоборног атеизма, ипак се у јагњећој кожи толерантности често крију грабљиви вукови. Тако се може десити, на примјер, да један “ћесар“, који је при томе јавно декларисани атеиста, жели да створи “нову цркву“ или да обнови “цркву“ која никада није постојала. Да ли су ту посриједи филантропски мотиви, из љубави и бриге за спасење оних сународника који су вјерујући и којима је потребна Црква и спасење кроз њу? Не! Јер, овдје Црква живи већ осам вијекова у континуитету. И та Црква јесте истинска Црква ма како да се неко не обзирао на историју и каноне и заузимао ревизионистичи став. Јер, та Црква је рађала и рађа Светитеље. И сваки истински вјерујући човјек жели да буде у њеном окриљу, да буде “окупиран“ њоме и Духом Светим који је надахњује. Има ли ичег љепшег него припадати истој Цркви којој припадју Св. Василије Острошки, Св. Петар Цетињски, Св. Симеон Дајбабски и бројни други светите љи у којима је прослављен Васкрсли Бог, који су истински амбасадори неба на земљи. Црква којој они припадају надилази сваку идеологију, сваку овоземаљску подјелу и призивајући све на јединство чува “инфраструктуру“ Царства Божијег на земљи. Превазићи ће Црква и данашња искушења као у увијек до сад јер је њен угаони камен Христос. Неизбјежно је да искушења и саблазни дођу, али тешко ономе преко којих долазе, јер је тешко против бодила праћати се (Дап 9,5). И зато је и у свим искушењима Црква остајала на путу истинске мисије свједочећи у овом свијету који сав у злу лежи, истину будућег Царства, подсјећајући нас, своју дјецу, да овдје немамо постојана града већ да очекујемо онај који ће доћи (Јевр 13,14). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Игуман Јефтимије (Шкулетић), настојатељ манастира Пива, одржаo je 08. јуна, предавање „Царство небеско и савремени човјек“ у Никшићу. Предавање, у оквиру трибине „Духовне рефлексије“, организује Друштво црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ Никшић у просторијама Друштва у Робној кући „Никшићанка“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  20. Велико финале Часног поста је пред нама, па питамо свештеника Владимира Левићанина, старешину храма св. Георгија у старој Бежанији, шта смо и да ли смо нешто научили овога пута? Да ли нас плаши оно што је пред нама? "Без Христа као смисла свега што постоји, све што постоји на овоме свету је само појава", каже о. Владимир и додаје да "сусрет са сопственом пролазношћу и пропадљивошћу уме да буде стресан". Питамо оца Владимира шта значи одрицање од себе данас и шта да радимо са познањем које нам је дато? "Не треба прилагођавати Јеванђеље себи, а онај који чека Васкрсење не боји се пролазности овога живота" каже о. Владимир. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  21. У новом издању емисије ‘Катедра”, вашој пажњи препоручујемо предавање “Царство Небеско унутра је у вама”, високопреподобног архимандрита Јефрема Дабановића, игумана манастира Стањевићи. Предавање је одржано у недељу 14. априла 2019. године у сали Парохијског дома у Даниловграду, које је организовало братство Свети Арсеније. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  22. Потребно је пажљиво бирати приоритете. Размислите кад вас други убеђују да је добро зло, а зло добро. Човек највише треба да се поузда у Христа и да следи Његово Јеванђеље. "Тражите прво Царство Божије, а све остало ће вам се додати". - Условљавају нас новцем, послом, звањем. Немојмо никад прећи границу после које губимо себе, а која води у грех. Човек док губи себе оболи и телом и душом. Будимо доследни и гледајмо да је оно што носимо у себи племенито, добро, озарено Божијим ликом. - У цркви се захваљујемо Богу, немојмо само тражити нешто. У цркви неки вијају своју корист па кад је одмах не добију оду код врачара, гатара, тражећи инстант решење. Немају поверење у Бога и стрпљење. Божија колица се полако крећу. А некад морамо прихватити да су страдање и бол саставни део живота. - Рад са децом оплемењује. Треба да задржимо ту детињу радост, искреност, живост, чисто срце. То треба да чувамо, негујемо и не дозволимо да нам то ико икада одузме. То је најважније. Остало дође, прође, изгуби се, али радост сусрета са другим човеком и радост сусрета са Богом и са животом - то треба чувати. Стално тражити Царство небеско и стално га, свакодневно проналазити. Позвани смо да се радујемо. -Свет није толико мрачан како га некад представљају и има итекако добрих људи, и вас, садашњих и будућих великих људи и надам се да ћете у том путу истрајати. Немојте сумњати у то. Најгоре је кад се човек запита: "Шта ја као појединац могу учинити?" Много. Много тога. Зависи шта сматрамо великим делима. То не мора бити слава, имање ни звање. Али много можемо учинити као људи Божији и то је, у ствари, једини прави успех, онај који се мери већношћу, а не ситним људским стандардима. Никуд човек не може сасвим сам, никад без других и сасвим сигурно - ништа не може без Бога. А ако је Бог уз нас - ко ће против нас?
  23. У уторак, 26. фебруара 2019. године, када наша Црква слави преподобног Симеона Миротичивог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову. Првојерарху шумадијском Господину Јовану су саслуживали протојереј - ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Сретко Петковић, ученици богословије Светог Јована Златоустог г. Дејан Симић и г. Бојан Ђурић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у беседи рекао: “Лоза Немањића браћо и сестре изродила једну читаву плејаду светитеља и угодника Божијих из рода нашега и то је оно што краси читаву државу, читав свет, дакле светитељи Божији и угодници Божији, браћо и сестре. Један византијски цар је рекао да величина једнога народа, једне државе не састоји се у величини те државе, да ли је оволико хиљада километара велика или онолико. Величина једног народа, каже он такође, није ни у његовом броју. Величина свакога народа и државе јесте онолика колико је народ те државе изродио светитеља и угодника Божијих. Ако је то тачно, а и јесте, наш народ и наша држава иако је и по броју и по обиму мала, заиста је велика, велика браћо и сестре. Немате скоро у историји рода људскога да у једном малом народу, једној династији има толико светитеља као што је наш српски народ. То је за похвалу. За нас је то велика похвала и хвала Богу, али за нас је то и велика одговорност која се огледа у томе да преиспитамо себе, да ли заиста следујемо, тим нашим светитељима, њиховим путевима, као што су они ишли путем Христовим, или идемо путем својим који измислимо па мислимо, е ја ћу на овакав начин да идем у рај, ја ћу на мој начин да идем у Царство Небеско. Не, немој да се заваравамо, и ако тако мисли, да ли то био Владика, свештеник, хришћанин, монах , монахиња, грдно се заваравају браћо и сестре. Сваки од нас који тако мисли, уствари он је сав у гордости, у сујети. Мало нешто се поштапа, да тако кажем и својим светитељима и црквом , али он спроводи своје. И само је моје то што је исправно и готово је. Дакле, ту нам ако тако живимо и тако мислимо, ту нам браћо и сестре не помаже ни наша молитва ни пост, ни ништа, шта нам вреди и молитва и пост и бдење ако немамо смирења, ако немамо послушности, ништа нам то не вреди. Јер смирење и послушност уводи човека у Царство Небеско. То смирење и послушност је пројавио највише Господ наш Исус Христос”. Извор: Епархија шумадијска
  24. Ова епизода је посвећена Старом завету и у њој је приказан одељак из 7. поглавља „Тумачења књиге пророка Данила“ од бл. Теодорита Кирског (око 393-458.). Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  25. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама Радовића у Доњој Морачи. Владика је богослужио поводом 100 година од упокојења војводе Јована, а тим поводом је у мјесном парохијском дому одржан и научни скуп. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је ономе ко је везан за земаљска и пролазна добра тешко ући у Царство небеско. „Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вјечно и што је непролазно“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је увијек било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вјечно и непролазно достојантво. „Ту се поставља питање: за што вриједи жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нијесу схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вјечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су живјели на овој земљи. Таквих је увијек било, таквим има и данас, посебно код младих људи“, објаснио је он. Један од таквих, додао је Владика, је и комитски војвода Јован Радовић. „Који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се прије тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу“, казао је Владика. Владика је подсјетио да је Јова Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију и учествовали у Топличком устанку. „Да би се после вратили отуда и ако комите ослободили Андријевицу, допринијели ослобођењу Колашина, Подгорице, ослободили Никшић: Војвода Јован је потом ослободио Фочу, стигао до Сарајева гдје га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења у Барама Радовића, Митрополит Амфилохије је одслужио помен на гробу војводе Јована. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...