Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цариград'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру
  2. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs
  4. Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Фото Московска патријаршија Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. http://www.politika.rs/articles/details/414920?fbclid=IwAR0uQTBWlIkoa978ufXBjDSeEMjAlzvYAWTLBiLLhs7BMTcCDRyo5v3KJGs View full Странице
  5. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Истанбул је пре девет година био прва станица тек изабраном московском патријарху Кирилу у обиласку помесних православних цркава. Цариградски патријарх Вартоломеј је тада свом новом колеги у Христу из Москве поручио да су „облаци” који се с времена на време појављују у односима две братске цркве привременог карактера и да брзо пролазе. Последњи сусрет два црквена поглавара у граду на Босфору је показао да се „облаци” између Цариградске и Московске патријаршије још нису разишли, бар не када је у питању положај Украјинске цркве. После разговара два црквена поглавара у петак 31. августа, украјински министар спољних послова Павел Климкин прогласио је победу, написавши на својој страници на „Фејсбуку” да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије. Грчка црквена агенција Ромфеа, позивајући се на незваничне изворе, пише да су разговори два патријарха трајали два сата и да је Вартоломеј обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета и да сада може само да се иде даље. Овај интернет портал који прати црквена дешавања наводи да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови који се односе на питање положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве патријарха Кирила, али је, упркос томе, оценио да се ово питање развлачи већ подоста времена. Из званичних изјава представника две цркве може се закључити да Кирил није успео да убеди Вартоломеја да одустане од намере да изда указ о аутокефалности Украјинској цркви. Можда је поглавар РПЦ успео само да „купи време” и успори читав овај процес који може довести до нових подела у православном свету. У првој реакцији поглавар РПЦ је поручио да је његов састанак са Вартоломејем прошао добро. „Причали о свим темама које се тичу наш две цркве. То је био братски разговор и, без сагласности Његове светости патријарха Вартоломеја, не бих желео да износим детаље састанка”, дипломатски је поручио Кирил новинарима пре повратка из Истанбула у Москву, преноси агенција Интерфакс. Васељенски патријарх се није оглашавао после овог важног састанка, али јесте његова „десна рука”. Митрополит Француске Емануил, који је присуствовао разговорима два поглавара, за агенцију АП је изјавио да се ипак „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске православне цркве. „Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али, још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса. Али, имамо још посла око тога”, поручио је митрополит Емануил. Украјинско државно руководство на челу са председником Петром Порошенком је у пролеће покренуло кампању да убеди патријарха Вартоломеја, првог међу једнаким црквеним поглаварима, да Кијевском патријархату, који се пре две и по деценије неканонски одвојио од Руске цркве, обезбеди аутокефалност. Томос који толико жељно ишчекују у Кијеву био би, по њима, кључни корак у коначном одвајању од Москве и консолидацији украјинског националног идентитета. Уколико се Васељенска патријаршија одлучи на такав корак и без сагласности Москве додели самосталност украјинској цркви, то ће отворити пут и непризнатој Македонској православној цркви, која је од 1967. године у расколу са Српском патријаршијом, да на исти начин добије самосталност. А слична ситуација би могла да се догоди и у Црној Гори. Верска агенција Ромефа је објавила ексклузовно и делове писма српског патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју у којем се изражава брига СПЦ за јединство православне цркве након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини. Нације у Украјини, „Северној Македонији” и Црној Гори, како пише српски патријарх, креације су комуниста. Поглавар СПЦ је у овом допису изједначио лидере раскола у Црној Гори и Украјини и Македонији. Митрополит Иларион, шеф одељења РПЦ за спољне односе, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, каже да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. Он је скренуо пажњу на важну изјаву грчким медијима митрополита Емануила како Цариградска патријаршија неће постојећи раскол решавати на начин који би створио нови раскол. „Мислим да је ово трезвен став”, рекао је митрополит Иларион за агенцију Интерфакс. http://www.politika.rs/scc/clanak/410408/Carigrad-ne-odustaje-od-autokefalnosti-za-Ukrajinsku-crkvu
  8. Митрополит Француске Емануил је после разговора патријарха Вартоломеја и Кирила поручио да се „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске цркве Истанбул је пре девет година био прва станица тек изабраном московском патријарху Кирилу у обиласку помесних православних цркава. Цариградски патријарх Вартоломеј је тада свом новом колеги у Христу из Москве поручио да су „облаци” који се с времена на време појављују у односима две братске цркве привременог карактера и да брзо пролазе. Последњи сусрет два црквена поглавара у граду на Босфору је показао да се „облаци” између Цариградске и Московске патријаршије још нису разишли, бар не када је у питању положај Украјинске цркве. После разговара два црквена поглавара у петак 31. августа, украјински министар спољних послова Павел Климкин прогласио је победу, написавши на својој страници на „Фејсбуку” да је Вартоломеј обавестио Кирила да ће Украјинска црква добити аутокефалност од Васељенске патријаршије. Грчка црквена агенција Ромфеа, позивајући се на незваничне изворе, пише да су разговори два патријарха трајали два сата и да је Вартоломеј обавестио Кирила да је одлука о аутокефалности Васељенске патријаршије донета и да сада може само да се иде даље. Овај интернет портал који прати црквена дешавања наводи да је патријарх московски предложио васељенском патријарху да се започне дијалог и организује научни скуп на којем би се представили радови који се односе на питање положаја православне цркве у Украјини. Цариградски патријарх је с великом пажњом саслушао захтеве патријарха Кирила, али је, упркос томе, оценио да се ово питање развлачи већ подоста времена. Из званичних изјава представника две цркве може се закључити да Кирил није успео да убеди Вартоломеја да одустане од намере да изда указ о аутокефалности Украјинској цркви. Можда је поглавар РПЦ успео само да „купи време” и успори читав овај процес који може довести до нових подела у православном свету. У првој реакцији поглавар РПЦ је поручио да је његов састанак са Вартоломејем прошао добро. „Причали о свим темама које се тичу наш две цркве. То је био братски разговор и, без сагласности Његове светости патријарха Вартоломеја, не бих желео да износим детаље састанка”, дипломатски је поручио Кирил новинарима пре повратка из Истанбула у Москву, преноси агенција Интерфакс. Васељенски патријарх се није оглашавао после овог важног састанка, али јесте његова „десна рука”. Митрополит Француске Емануил, који је присуствовао разговорима два поглавара, за агенцију АП је изјавио да се ипак „неће ићи уназад” по питању одлуке да украјинско свештенство добије независност од Руске православне цркве. „Ми следимо такву одлуку и она ће бити спроведена. Али, још нисмо стигли до краја процедуре. Издавање томоса Украјинској цркви биће последња фаза тог процеса. Али, имамо још посла око тога”, поручио је митрополит Емануил. Украјинско државно руководство на челу са председником Петром Порошенком је у пролеће покренуло кампању да убеди патријарха Вартоломеја, првог међу једнаким црквеним поглаварима, да Кијевском патријархату, који се пре две и по деценије неканонски одвојио од Руске цркве, обезбеди аутокефалност. Томос који толико жељно ишчекују у Кијеву био би, по њима, кључни корак у коначном одвајању од Москве и консолидацији украјинског националног идентитета. Уколико се Васељенска патријаршија одлучи на такав корак и без сагласности Москве додели самосталност украјинској цркви, то ће отворити пут и непризнатој Македонској православној цркви, која је од 1967. године у расколу са Српском патријаршијом, да на исти начин добије самосталност. А слична ситуација би могла да се догоди и у Црној Гори. Верска агенција Ромефа је објавила ексклузовно и делове писма српског патријарха Иринеја патријарху Вартоломеју у којем се изражава брига СПЦ за јединство православне цркве након интервенције Цариградске патријаршије у Украјини. Нације у Украјини, „Северној Македонији” и Црној Гори, како пише српски патријарх, креације су комуниста. Поглавар СПЦ је у овом допису изједначио лидере раскола у Црној Гори и Украјини и Македонији. Митрополит Иларион, шеф одељења РПЦ за спољне односе, који је присуствовао разговорима у Истанбулу, каже да медији у Кијеву претерују када пишу како је ствар око добијања томоса од Цариградске патријаршије већ завршена. Он је скренуо пажњу на важну изјаву грчким медијима митрополита Емануила како Цариградска патријаршија неће постојећи раскол решавати на начин који би створио нови раскол. „Мислим да је ово трезвен став”, рекао је митрополит Иларион за агенцију Интерфакс. http://www.politika.rs/scc/clanak/410408/Carigrad-ne-odustaje-od-autokefalnosti-za-Ukrajinsku-crkvu View full Странице
  9. Исповедање вере светог Никифора Цариградског [1] Какво је исповедање нас Хришћана, и које је, време је да, колико је могуће, укратко кажемо. Ми, дакле, по ономе што нам предадоше од почетка очевидци и служитељи Логоса (=Апостоли), и они који су после њих наследили њихова предања, богојављени и божански наши учитељи (=Свети Оци), Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, свега видљивога и невидљивога Творца и Господа, Беспочетнога, Невидљивога, Несхватљивога. Непроменљивога, Бесконачнога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, беспочетно и безвремено и пре свих векова Засијавшег из Очеве суштине. И у једнога Духа Светога, Који од Бога и Оца произилази, и са Оцем и Сином заједно се богословствује (= поштује као Бог) и заједно слави, као Саприродан и Савечан. Тројицу прослављамо по Ипостасима, то јест по Лицима, и свакоме од речених (Лица) очувавамо непомешана и несливена одређујућа својства, као никако не прелазећа (на друге) или покретана. Оцу придајемо нерођеност и да је Узрок ових (Двојице) од Њега, Сину рођење, а Духу исхођење, и да су (Они) од Узрока Оца, схватајући (тако) да су засијали Овај (Син) — Рађан и Онај (Дух) – Исходећ, и да је сваки произашао као Светлост од Светлости, (тако да је) Једна Надсветска Трисветла и Тросунчана Светлост. Клањамо се Јединици по суштини и природи, Која се сходи у једну надсуштинску и натприродну Божанства Висину, Која има исту недељиву и нераздвојну и славу и моћ, и познавана је у једном истом хтењу и вољи и у једној сили и енергији, и, као над свима Царујућа и свиме Господарећа, од све видљиве и невидљиве твари је поштована и обожавана као Равночасна и Сапрестолна. Јер Једно је у Тројици сагледавано Божанство, Јединствујуће истошћу суштине, а Три су Ипостаси у Једноме Божанству, нераздељиво раздељививане различитошћу својстава које око сваке (Ипостаси) унутар постоје. Нити Сина због рођења отуђујемо од суштине нерођенога Оца, нити Духа (Светога) од Оца и Сина због исхођења; нити познајемо сливање због јединства и недељиве саприродности, него у заједници природе сједињујемо разлику посебности. „Јер се (Света Тројица) раздељује нераздељиво и саједињује раздељено; јер је Једно у Тројици Божанство, и Тројица су Једно, Они у којима је Божанство, или, тачније речено, Они који су Божанство“, како нас је тајноводио (= тајински научи) највећи међу теолозима (Св. Григорије Богослов, Беседа 20, 6). Оца, дакле, поштујемо као Бога, од Којега је све из небића приведено у биће (=постојање); Сина као Бога прослављамо, кроз Којега је све постало и очувава се у суштинском пребивању; Духу Светоме као Богу поклањамо се. Тиме Троје поштујући, не раздвајамо Једно Божанство у три Бога, да бисмо избегли трибоштво (= тритеизам), боље рећи многобоштво, што је најбезбожније. И савршенога Свакога од Њих познајемо, јер не (као да) од три несавршена неко једно савршено исповедамо, него од Троје савршених Једно Надсавршено и Пресавршено, као што нас учи теологија богопосвећених Отаца. Нити, дакле, покушавамо да Ипостаси, као отуђене и различите природе, неједнакошћу и неравношћу расецамо, него (Их) раздељујемо разлогом (=принципом) (личних) својстава, спајајући (Их) у Једност суштине, одбацујући у томе (=међу Њима) превасходност или мањкавост. Јер веће или мање односно суштине није могуће сагледати, нити у Тројици по суштини или Божанству, (тако) да Аријанско беснило угасимо, из којег је и са којом је нама сада борба; нити пак (све) у једну Ипостас сливамо или спајамо, него раздвојено постојећим Лицима и Стварностима и Именима, а сједињено по суштини, потврђујемо, (тако) да Савелијеву лудост укинемо — та два зла (међусобно) супротна, а (подједнако) безбожности садоприносећа. И, (све)обухватно речено: спајамо раздељујући побожно, и раздељујемо спајајући богодолично. Тако: оно што је раздељено Ипостасима, то сједињујемо заједницом природе; а оно што је сједињено суштином и Божанством, то разликом Ипостаси познајемо, (те) обострано о Великој и Божанственој и Највишој Тајни наше богомудрости благочестиво (=православно) и здраво верујемо. И тако, будући поклоници у Духу и Истини (Јн 3, 36) Свесвете и Надсуштаствене Тројице, служимо Њој у преподобности и праведности вере, у чистој и непорочној слави, све дане живота нашег. Тако, дакле, засновани и утемељени у овом кратком и једноставном Богословљу (Тројичном), следствено даље исповедамо: И Једнога од Једносуштне и Надбожанске Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег и Бога нашег, Сјајност славе Очеве, Светлост од Светлости, Неизменљиву Слику Оца, Карактер (=Обличје) Бића Његовог (Јев 1, 3), да је у телу дошао на земљу, и поставши човек, Домострој (спасења) за нас извршио. Јер Он, ради срдачне милости и милосрђа (Свога), покренут неизрецивим човекољубљем, није трпео да гледа до краја природу нашу поробљену горком тиранину, него је благовољењем Оца и садејством Пресветога и Живоначалнога Духа, не лишивши се нимало Очеве славе, нити умањен у нечему од Сопствених и Богодоличних достојанстава, спустио Себе у добровољни кеносис (=унижење, Фил 2, 7). И оваплотивши се од Духа Светога и од Пресвете, Славне и заиста Богородице Приснодјеве Марије, и душом и телом предочишћене Духом, јавио се Човек по свему, без греха, обукавши ову смртну и пропадљиву, опипљиву и описиву природу, и произашао је Један и Исти од обојега, од Божанства и човечанства; савршен по свему и неизменљив остао Божанством, и савршен такође и непроменљив човечанством, у којем је са нама заједно живео, и преступ од Адама (настао) Својом безгрешношћу је исцелио, а пропадљивост (насталу) од греха добровољним страдањем тела и животворном смрћу и богодоличним васкрсењем је укинуо, и подарио нама непропадљивост (=6есмртност). Јер је оживео тридневан поробивши смрт, и постао Прворођени из мртвих (Кол 1, 18), и људској природи отворивши пут у непропадљивост, свргнуо је невидљивога непријатеља од владавине над нама. Све је учинио и претрпео што се у свештеним Јеванђељима проповеда и што ми верујемо, чиме је старог Адама пресаздао (=препородио) и нашу природу обновио и у првобитно благостање повратио; и узневши се на небо учинио је првину наше природе саседећом на Престолу Очевом. Јер тако, да укратко кажемо, Велику и Часну Тајну Божанског Домостроја, исповедајући да се тако догодила, верујемо. А ако треба и мало опширније о томе излагати, због новониклих (јеретика), који неке новотарије измишљају против спасоносног оваплоћења Бога Логоса, и опет ћемо рећи: Да је, будући природом Бог, Јединородни Син и Логос Божији, Који је пре векова од Њега неизрециво и ванвремено рођен, не одбацивши да је (и даље) оно што беше — по природи Бог, у последњим временима века узео на Себе природу људску, и најприсније с нама у телу и крви заједничарио (=узео удела, Јев 2, 14), (те) Логос постаде тело и усели се у нас (Јн 1, 14), не просто тело узевши на Себе, него (тело) одушевљено душом разумном и умном. Он Исти је Један Син и после оваплоћења, једносуштан Богу и Оцу по Божанству, и једносуштан нама по човечанству, чувајући и одржавајући у свакој од природа које су се стекле у једној и истој Ипостаси (=Личности) и у сједињењу непроменљиве и неизменљиве и несливене суште у њима природне разлике у каквоћи. Јер то је ново и парадоксално мешање униженог Божанства и примљенога човечанства, од којих се збило оно познато сједињење по Ипостаси. Јер се рађа Бог са примљеним (човечанством), што је најпарадоксалније. Јер Логос, сав будући Бог, сјединио се са свецелим Човеком, сашавши се по истости у Једну сложену Ипостас. Зато и Ону Која (Га) је родила ми исповедамо да је изворно и истински Богородица. Јер Онај Који је од Оца ванвремено без мајке први пут рођен, од Ње произађе без оца други пут; не као да је Божанство Његово одатле добило почетак бића, него оставши оно што је био, узевши оно што не беше усвојио је. И постаде Посредник Бога и људи (Јев 12, 24), заједничарећи у свакој од различитоприродних суштина, велим Божанства и човечанства, сједињујући (их) јединственошћу Личности. Јер природе које су се стекле у једно, сачиниле су Једнога Христа и Сина и Господа. Јер се Један схвата Христос, произашао од обоје (=од обадве природе), и по замишљаноме и по јављеноме (=виђеноме). Као што је савршен и неизменљив остао Божанством, тако је и савршен и непроменљив био по човечанству; нестрадалан Он Исти по Божанству, јер је и бестелесан, којим је (Божанством) натприродно чудотворио чуда, и такође непропадљив и неописив и бесмртан; а страдалан по човечанству, јер се отеловио, по којем (телу) је природно подносио страдања, и смртан је Он Исти, и изобразив је и описив, пошто је постао човек од семена Давидовог. Логос пак усваја страдања сопственога храма (=тела): крст и смрт и остало што је благоизволео да домостроително за нас претрпи. Јер Његовом часном крвљу бисмо искупљени ми продани греху, којом је (крвљу) разрушио зид преграде, (то јест) непријатељство телом својим (укинуо, Еф 2, 14-15), измиривши небеско са земаљским, и устројивши једну Цркву и Сабор анђела и људи на небу и на земљи. Један је, дакле, обоје заједно; мада ништа не страдајући у сопственој (=Божанској) природи, каже се да је Он Исти пострадао за нас, не Божанством него земљаном природом, јер Му је својствено тело које је страдало. Кроза све је потврђивао достојанство Божанске природе и смерност људског сиромаштва, да не би Домострој (оваплоћења) био схваћен као маштарија. И остао је, како Бог у човечанству, тако је ништа мање и Човек у достојанству Божанства. Дакле обострано је био Један, заједно Бог и човек, Емануил. Пошто, дакле, тако у границама благочешћа (=Православља) стојимо, тако о томе мислимо: проповедамо двострукост у Њему саставших се суштина (=природа), са својствима (њиховим), јер је свака од њих савршена и неумањена; такође објављујемо суштински настало од њих стицање ипостасним сједињењем у јединство Личности. Не расецамо, не раздвајамо у двојицу синова Једнога Господа Исуса Христа, у Човека посебно и у Бога посебно и подвојено, те (тако) сујетно раздељељење умом помраченог и човекопоклоника Несторија укидамо; јер нити сливамо нити измењујемо доводећи у истост једне природе јединственост једне Личности него несливено и непомешано очувавамо разлике присутне у свакој природи, те (тако) уједно рушимо празноумног Евтиха сливање, заједно са онима око Севера (Антиохијског), који су с правом названи Акефали (=6езглави), јер и ови злобно сливају, и онај безбожно раздваја, тако да о Домостроју (оваплоћења) једно исто претрпе Евтих у односу на Несторија, што и о Теологији (Св. Тројице) Савелије у односу на Арија. Исповедајући, дакле, две савршене у Христу природе бићем и по њиховим природним каквоћама (=својствима), треба следствено са тим исповедати и унутар постојеће у свакој (од њих) природне воље и енергије (=дејства); јер је нужно када се верује да су двоструке суштине, заједно проповедати и ове (=воље и енергије) двоструке, јер се иначе неће очувати целовито савршенство у њима (=у природама); пошто ове (=воље и енергије) карактеришу природе, и није могуће наћи природу безвољну и бездејствену (=неенергичну). Као што, дакле, (Христос) као Бог и хоћаше и дејствоваше, тако и као Човек и хоћаше и дејствоваше — и у божанским чудима и у другим стварима Домостроја; и није их имао међусобно супротне, јер су ове (=воља и енергија) примљенога (=човечанства) служиле и потчињавале се онима Примаоца (=Божанства). Као што се, дакле, код Њега ништа не сагледаваше супротно и противно из сједињених природа, мада су оне супротне (=природом различите), и то је доказано, — јер оних чије су суштине различите, и принцип начина постојања је различит, што се баш код различитоприродних показује, — нужно је да и суштинске по вољи и енергији каквоће (=својства) буду различите, јер кроз њих стичемо и познање природа; пошто и оних чија су дејства једна иста, и природе су равночасне (=исте части). Јер тако ће бити лако схватљив Христов начин богочовечанског дејствовања, којим је међу нама живео, који се већ описно схвата одговарајућим називом двострукости природа, објашњавајући двострукост дејстава. Јер начин сједињења има у себи очуваван принцип разлике (природа). Јер тако ће се допустити и да дејствује свака природа са заједничарењем друге. Зато не проповедамо једну вољу и енергију (=дејство) у Божанском Домостроју (оваплоћења), лишавајући суштине (=природе) обојега што свака од њих има природно, ако нећемо да и саму природу потпуно разрушимо, како не бисмо боловали од заблуде безумног и манитог Аполинарија, а са њим заједно свргнућемо и (ново)јављену заверу око Сергија и Пира која (говори) о правом Логосу као бездејственом и безвољном. Овако ми мислимо (=прослављамо) Тајну Часног и Спасоносног Домостроја (оваплоћења), која, по речима Богоносца, и поимана остаје неизрецива, и изговарана (остаје) непозната. Исповедамо, зато, да смо, њиме (=Домостројем=Христом Оваплоћеним) посећени и спасени; и, заједно са свим што је код нас свештено поштовано, поштујемо и целивамо и његове свете и уважене символе и обележја (=свете иконе), кроз које нам се, слично јеванђелској историји, он изображава и означава, да нас подстиче на спомињање учињеног за нас Спаситељевог снисхођења, као што смо, одувек и од почетка наслеђујући деца од отаца, благочестиво примили. Ове (символе и обележја) држећи, одајемо (им) почасно поштовање, а не приносимо поклоњење по обожавању — небило тога! — које приличи над свима Владајућем Богу. Јер сви који су научени Богом у Духу, знају разлику у поштовању, и какво треба и Христу и Богу нашем поклоњење одавати, и свештеним иконама одговарајуће давати поштовање, и кроз њих част на прволик узносити. Уз то поштујемо (и) чесне иконе Пресвете, Пречисте Владичице наше и истинске Заштитнице Приснодјеве Марије, Која је бесемено и неизрециво родила по телу Господа нашег Исуса Христа Бога; такође и (иконе) Светих Анђела и свих других Светих који су од века (Богу) угодили, чије спомене православно прослављамо и (чије) молитве тражимо, јер они живе у Богу и Њиме дејствују, и онима који (им) притичу и моле се, могу помоћ и подршку давати, силом и благодаћу коју од Бога у себи имају. Од овога, дакле, исповедања вере шта је узвишеније и поштованије? Јер нема, нити ће бити, друге осим ове вере, коју управо и једину назива вером Апостолска реч, јер о њој каже: „А пре доласка вере, бисмо под Законом чувани, затворени за веру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вером Исуса Христа; коју имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завесе, где претеча за нас уђе Христос“ (Гал 3, 23-26. Јев 6, 19-20). [1] Свети Никифор (758-828) рођен у Цариграду од мајке Ирине и оца Теодора, који је у време цара Копронима прогоњен због поштовања светих икона. За патријарха изабран је 806. године. Енергично је устао против јереси иконоборства коју је настојао да насилно уведе цар Лав V Јерменин, па је од њега прогнан и као прогнаник преминуо је 2.јуна.
×
×
  • Create New...