Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цариградска патријаршија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице
  2. Цариградска патријаршија (кратак историјски преглед) Темељи византијске државе. Оснивање Цариграда Историја Цариградске (Васељенске) Патријаршије, као и црквени живот у Византији уопште, неодвојив је од политичке историје. Разлог за то је посебна карактеристика византијске државе, која је апсорбовала хеленистичке и римске вредности. Византија је била јединствена по сливу у једно двеју великих цивилизација, двeју супротних култура. Из хеленистичке културе Византија је наследила идеју царске власти и цара, који има неограничену власт,притом се цар обоготворава. Држава се ослaњала на бирократију и војску. Римски утицај се пре свега огледа у чињеници да је Византија чувала идеју „вечног царства“, нарочито после пада Западног римског царства, када је Византија почела да се осећа као центар екумене (универзума). Обично се сматра да је византијска идеја симфонија православног царства, што значи хармонична управа Цркве и државе. Становници Византије су себе називали Ромејима. Термин „Византија“ је први пут представљен у научним круговима 1562. године када је Јероним Волф објавио збирку текстова византијских историчара Источно Римско Царство се одвојило од Западног 395. године у време владавине цара Теодосија Великог. Чак и пре поделе на Запад и Исток почело је са формирањем локалних система управљања. Године 330. цар Константин Велики основао је на месту малог града Византиона нову престоницу Константинопољ. Он је овде преселио из Рима државне управе и основао епископско седиште. Дакле од 330.године почиње и историја будуће Цариградске патријаршије. Године 357. у Цариград су пренете мошти Св.Апостола Андреја, који је постао његов небески покровитељ . Константинопољска катедра није апостолска. Поред тога, појавила се три века после Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра. Ипак,митрополиту цариградске катедре огућено је да за веома кратко време преузме водећу позицију међу другим катедрама Средоземља. Већ на Другом васељенском сабору (381) епископу цариградском је обезбеђено друго место „по части“, после римског епископа (као епископ Новог Рима - нове престонице), а након великог раскола 1054. године Цариграду је припало првенство части, али то не значи првенство власти. На крају IV века архиепископ Константинопоља, добија титулу патријарха. Врховно управљање и правосудна институција Патријаршије био је Синод, којим председава патријарх. За релативно кратко време на двору цариградског патријарха је створен читав апарат црквене управе, који је укључивао преко 40 људи. Од ових, издвајамо следеће административне функције: велики економ (задужен за имовину и економска питања у Патријаршији), велики сакелар (задужен за све манастире у Цариграду), велики сакел (задужен за парохијске цркве и ставропигијалне манастире), велики скевофилакс (задужен за свете сасуде) и велики хартофилакс (задужен за папирологију и администрацију Патријаршије, водио је записник на седницама Синода, у одсуству патријарха председавао на патријаршијском суду). На Четвртом васељенском сабору (451) Цариградска патријаршија је добила једнака права као и Рим, такође је успостављена граница патријаршије, која је обухватила целу територију Источног римског царства (осим Сирије, Месопотамије, Палестине, Северне Африке и Илирика на Балкану). Почетком VI века патријарх Јован Постник је први пут назван „васељенским“, а коначно је ова титула била позната на Седмом васељенском сабору (787). Термин „васељенски“ није резултирао порицање римског првенства, већ нагласио везу која повезује Патријаршију Византијског царства, као организацију хришћанске екумене, док су границе Византије идентификоване са границама „универзума“. Овај назив никад није значио да патријарх цариградски има власт над другим помесним црквама. Откако је дозвољена слобода хришћанства (Милански едикт 313 г.), а потом хришћанство постало државном религијом (379.г.) власт се бринула о интересима и економском благостању цркве. До средине VI века имање и богатство цркве је било мало мање од императорског дома. У градовима су Цркви припадале некретнине, продавнице, и стамбене зграде. Цариградска патријаршија и њена улога у формирању хришћанских догмата Учешће свештенства Цариграда на Васељенским Саборима, на којима је долазило до утрђивања учења Цркве,и коначно одобравања од свих помесних цркава, било је веома значајно и изузетан догађај у црквеном и политичком животу царства. Почевши од IV века у Малој Азији, Палестини, Сирији и Северној Африци почиње борба аријанаца и њихових противника. Први васељенски сабор(325) у Никеји осудио је Арија, потврдио учење о једносушности Бога Сина Богу Оцу. Али, после овог ривалство између јеретика и хришћана који су прихватили Никејски Симбол Вере, покренуто је обновљеном снагом. Други васељенски сабор, сазван у 381. у Цариграду, под председавањем патријарха антиохијског Мелетија, а затим и архиепископа Цариграда, Григорија Богослова још једном је потврдио осуду аријанског учења и свих јереси које су настале услед ширења аријанства (македонијанства и савелијанства), и усвојио други део символа вере, у коме се говори о Светоме Духу. Формулисањем учења о Светој Тројици завршио се први период теолошких спорова. Три следећа века су била везана за интензивне христолошке расправе. На Трећем васељенском сабору (431), који је одржан у Ефесу, осуђен је је Несторије патријарх цариградски (428 - 431), који је одбацио божанску, и признао да је у Христу само људска природа, којим је одбачена догма Цркве о Оваплоћењу Сина Божијег. Четврти васељенски сабор, одржан је 451. године у предграђу Цариграда – Халкидону, на коме је председавао патријарх Константинопољски Анатолије. Овај сабор осудио је монофизитску јерес архимандрита Евтихија, уз православно учење о односу двеју природа,божанске и човечанске у Господу Исусу Христу, 28. канон овог Сабора коначно је одобрио духовно првенство Цариграда на Истоку. Заседања Петог (553) и Шестог (680 -. 681 година) Васељенског Сабора одржана су у самом Цариграду. Пети васељенски сабор није прогласио нова учења, свечано је поновио осуду Несторије и Евтихије,док је Шести васељенски сабор осудио монотелитску јерес, која се појавила 40-их година VII века, обележавајући тиме нову победу православља,и коначно решење христолошког спора. Сабор из 680 – 681. године,анатемисао је између осталог, четири цариградска патријарха Сергија, Павле, Пира и Тимотеја,присталице монотелитства. У периоду VIII и IX века Византија и, сходно томе, сво свештенство Патријаршије, било је изложено новом искушењу – иконоборачког јереси.Цариградски патријарх Герман је упутио посланицу у циљу очувања поштовања икона. Међутим, византијски цар Лав III Исавријанац (717 - 741) отворенo се упустио у иконоборство, и почео да издаје законе против икона. Прогон иконопоштоватеља широм Византијског царства наставио је његов наследник Константин Копроним. На Седмом васељенском сабору (787) у граду Никеји дошло је до осуде иконоборства и формулисања учења о поштовању икона, али ова јерес није умирена и још више од пола века, наставила је да делује. Коначно 843. године у време благочестиве царице Теодоре дошло је од коначне победе православља над овом јереси. Уз то, као реакција на превирања у Цркви IX – X века, долази до интензивне литургијске активности. У овом периоду већ постоје дела св.Јован a Дамаскинa, св.Теодора Студита, Симеона Метафраста, Симеона Новог Богослова, што указује на велико литургијско наслеђе византијског царства. 30-их година VII века почињу арапска освајања, што је Византију довело до неких губитка области и пад блиско-источних патријаршија (Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), које долазе под власт ислама. Ово је довело до повећања грчке националности међу народима Византије. Није случајно да је још у време цара Ираклија (610-641), коначно дошло до преласка на грчки језик у јавној служби, а сам монарх је заменио латински назив Imperator за грчки Βασιλεύς. Цариград је у то време постао центар православног живота и мисли, центар цивилизације. Од 636 – 642. године Византија је изгубила Сирију, Палестину, Горњу Месопотамију и Египту, чиме је територија империје била троструко смањенa. Од тада, један од главних праваца спољне политике византијских царева постаје одбрана територије од тасртаја Арапа. С друге стране, освајања цара Лава Исавријанца средином VIII века на Западу омогућилa су да се Византији припоје области Источног Илирика, тако да су сада цариградском патријарху биле подређене црквене организације на Балкану (на територији Грчке, Тракије, будуће територије Србије, Бугарске и Румуније). О пространству јурисдикције Цариградске патријаршије и екстремном ширењу указује чињеница да у IX веку број азијских епархија био 432. Почетком Х века од цариградске патријаршије се истргла бугарска црква, која је постала аутокефална. Године 1054. дошло је до поделе хришћанске цркве на западну и источну. Као резултат тога, од ХI века, удаљавањем римског епископа од Једне Цркве,првојерарх Васељенске Патријаршије добија првенство части у православном свету. Али не треба заборавити да је првенство Цариграда - првенство у братској љубави са свим осталим православним црквама. Васељенски престо је залог сарадње и договора са другим црквама Истока (Александрија, Антиохија и Јерусалим). Од краја ХI века, почиње период крсташких ратова. Као резултат Првог крсташког рата 1096. на Блиском Истоку се јављају нове државе: Краљевина Јерусалим, Грофовија Едеса, Кнежевина Антиохија, Кнежевина Триполи, и друге,које постоје до друге половине XIII века. Године 1185. сицилијански краљ Виљем II од Византије je преотео Јонска острва, а 1191. године енглески краљ Ричард I освојио је Кипар. Током четвртог крсташког рата 1204. године Византије је пала,Цариград је био освојен. На територији Византијског царства формирано је Латинско царство, које је постојало до 1261. године. Центар грчког живота у овом периоду био је град Никеја, који је постао седиште цара и патријарха. Године 1259. у бици код Пелагоније никејске снаге су поразиле неколико латинских војски,а 1261. године готово без отпора војска цара Михаила VIII Палеолога је ушла у Цариград и отерала Латине. У позно византијској ери развој богословља је био на високом нивоу, (Свети Григорије Палама (око 1297 - 1359), Никола Кавасила (око 1320 - 1390). Крајем XIII века положени су темељи исихазма. Додуше, темељи овог учења су положени још у најранијем монашком окружењу, посебно код св.Симеона Новог Богослова. У времену политичке нестабилности Византије крајем XIII – XIV века ово учење је детаљно развијено од стране Светог Григорија Палама, архиепископа солунског. Инок Свети Григорије Синајски је усавршио „ метод дисања“ спајајући са њим понављање Исусове молитве. Непосредно пре турско освајање Цариграда од Цариградске Патријаршије се одвојила једна од највећих митрополија - руска,чији епископи, одбијајући да прихвате унију у Ферари-Фиренци,1448. године проглашавају аутокефалност руске православне цркве. Цариградска црква под турском врашћу. Карактеристике црквене управе Положај православних у отоманској империји Године 1453. Византија је коначно пала под налетом Турака на челу са султаном Мехмедом II Освајачем. На рушевинама Византије је основано ново царство - Отоманско. Цариградска црква, која се вековима развијала користећи слободу изгубила је своју слободу, величину и славу, и ушла у свој нови период. Након освајања Цариграда велики број Грка био је принуђен да емигрира, а један део је остао. Од најранијих дана Мехмеда II jе преузео уређивање своје нове империје. У основи државног развоја био је постављен верски принцип: од сада кроз ислам се регулишу сва правила живота и рада јавних институција (администрација, судови, војска, финансије). На челу царства био је султан, који је имао неограничену власт. Пуноправни поданици султана могу бити само муслимани. Хришћани (као и сви други грађани који не исповедају ислам), морао да плаћају порез у два основна облика: Џизија је порез који је у Османском царству плаћало немуслиманско становништво. Џизија је била порез који су плаћали једном годишње, у замену за необављање војничких обавеза. Могло се плаћати у новцу или у добрима, а од џизије су били ослобођени деца, жене, старци и физички или психички неспособни људи. Сакупљачи џизије су се звали џизједари и одређивани су од везира. Године 1855, донешен је закон којим је та врста обавезе замењена плаћањем војнице, али је и даље наплаћивана. Тек 1908. године, после Младотурске револуције војна обавеза је у Турској проширена и на хришћане и плаћање џизије је престало. Харач,то је био лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке немуслиманске главе, као врста откупа од ропства.Давао је право на личну и имовинску сигурност. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак.) Положај грчке заједнице у османској доминацији је драматично промењен.Ипак, турске власти прибегле су систему индиректне контроле грчког народа и, сходно томе, Цариградске Патријаршије. Она је постала грађанска организација која је добила слободу вероисповести и одређену унутрашњу аутономију. Глава ове заједнице постао је патријарх. Дакле, патријарх у отоманско доба није био само глава цркве, већ и политички лидер Грка у царству (добио је титулу „милет-баша“ што буквално значи глава нације). Патријарх је био одговоран султану за послушност православних држављана. После избора новога патријарха,новоизабраном султан даје ферман (султаново писмо) и берат (уредба), у којој су детаљно права и дужности патријарха. У ствари, берат представља скоро неограничену власт патријарха у оквиру грчке заједнице, што је довело до борбе око добијања патријарашког звања углавном у круговима више јерархије,праћене обично интригама, свађама и симонијом.Постепено, турска влада је почела да активно интервенише у раду константинопољске цркве, уз завере и интриге против патријараха, како би он њих добијали веће суме новаца за постављење. Као и патријарх и епархијски архијереји постали су пуноправна власт над Грцима у својим епархијама. Патријарх и све више православно свештенство били су изузети од пореза и дажбина, осим за неке посебне доприносе и сматрани су недодирљивим. Хришћани Грци, у очима Османлија сматрани су за невернике (ђауре).Они нису могли да буду на високим државним функцијама,није им је било дозвољено да сведоче против муслимана на суду, нису смели да носе елегантну (пурпурну) одећу и оружје. Дакле, однос Турака према православним Грцима био је двострук. С једне стране, Турци су показали према њима верску толеранцију (можемо о томе судити по повластицама за православно свештенство, дозвољеном богослужењу као и поштовању хришћанске традиције од стране Турака), са друге стране било је случајева насилног исламизирања и гледања на хришћане као људе „другог реда.“ Треба напоменути да се од почетка отоманске ере на Блиском Истоку центар васељенског православља сели у Русију, јер је она била политички слободна православна земља. У Малој Азији, Сирији, Палестини, Северној Африци и на Балкану од XV до XIX века је период изолације и самоодбране православља од Турака. Руска држава је у више наврата пружала помоћ Цариградској патријаршији као и другим Патријаршијама (Александрији, Антиохији и Јерусалиму), где су такође владале Османлије. Помоћ је првенствено била финансијске природе. У XVIII веку Русија је учинила напоре у циљу побољшања живота православних хришћана у Отоманском царству (нарочито кроз руско-турске ратове 1768. до 1774. године и од 1787. до 1791. године). Међутим Турци су проширили границе свога царства освајањем Балканских земаља, а државе које су биле подређене у политичком смислу Отоманског царства, по аутоматизму све цркве на тим територијама су потпале под канонску јурисдикцију Цариградске патријаршије. Захваљујући султановој подршци, Патријарх добија право да управља помесним црквама на Балкану, тако да у доба отоманске власти своју аутокефалност губе српска, бугарска и румунска православна црква. Међу балканским националним негрчким свештенством цариградска патријаршија спроводи (често на силу) политику хеленизације локалног становништва. Центар грчког света у то време постаје седиште Патријаршије, који се налази у предграђу Цариграда ,Фанару (отуда име – „грчки фанариоти“). Од краја XV века иако и даље без жеље да им допусте да баве јавним пословима, Османлије почињу да Грке ангажују као преводиоце, саветнике султана, чланове амбасада и дипломатских мисија. Почев од XVI века процедура за избор патријарха постаје формалност. Неки епископи су добијали патријарашки чин преко подмићивања. Симонија је била веома присутна.Током XVI века било је замењено 23 патријарха, у XVII веку 50 патријараха,а у XVIII веку 33 патријарха. Неки од њих су по неколико пута били на патријархашком трону. На пример, Кирило Лукарис је у периоду од 1610 -1630. године, 6 пута био на трону док је патријарх Партеније IV од 1650. до 1680. године био 5 пута, итд... Током овог периода, више пута су сазивани помесни сабори, чија је сврха била заустављање симоније (треба посебно истаћи сабор 1565. године сазван од стране патријарха Јоасафа II и сабор 1572. године сазван од патријарха Јеремије II Траноса). Ипак,у унутрашњем животу Патријаршије било је још много црквених аномалија. Борба дворског свештенства око подршке једног или другог кандидата у избору патријарха,била је карактеристика овог периода. Духовно образовање У време отоманског ропства дошло је од великог пада верског образовања међу Грцима. Свештенство се било образовало у општим школама, а не у богословским. Континуирано деловање верских школа у ​​цариградској патријаршији у овом периоду није постојало. Године 1712-1713, на острву Патмос основана је Богословија Светога Апостола Јована Богослова. Њен оснивач био је јеромонах Макарије. У XVIII веку ово је била најбоља богословска школа на православном Истоку, која је постојала до краја 1770. године, када је претворен у општеобразовну средњу школу. Године 1749, игуман манастира Ватопеда Неофит отворио је Атинску Академију, која је радила свега 8 година. Треба напоменути да богословско образовање није било на високом нивоу, и да није било осавремењено, јер теолошка традиција је у великој мери изгубљена падом Цариграда прекинута. Године 1837. отворен је Богословски факултету при Универзитету у Атини. Године 1838, патријарх Григорије VI (1835 - 1840) послао је посланицу свим ставропигијалним манастирима своје Патријаршије, у којој је наложио да се у овим манастирима отварају школе за образовање свештеника. Као резултат активности патријарха Григорија дошло је до значајног побољшања образовно-просветног деловања Патријаршије. Упркос тешкоћама, деветнаести век је обележен успоном богословског образовања. Године 1844. на иницијативу патријарха Германа IV основана је Богословија на острву Халка.Најпре се богословска школа овде појавила у време патријарха Фотија у IX веку. После освајања Цариграда она је престала да постоји. Герман IV је успео да обнови ову школу. Званично је била позната као Богословије Велике Цркве Христове. Трајање обазовања овде је било 8 година (1885. је смањено на 7 година). Први ректор овде школе био је архимандрит Константин Типалдос.Предмети су били подељени на теолошке и општеобразовне. Године 1844, у ​​Атини је отворена тзв. Ризаревска школа (оснивачи - Грци браћа Ризари). Године 1882, отворена је Богословија у Кесарији Кападокијској у манастиру Св.Јована Крститеља. Године 1894, је почела свој рад и Богословија на острву Крит, а 1898, и Богословије на Светој Гори (у Кареји). Односа Цркве и државе у XIX веку Политика турске владе према Грцима драматично се променио на горе током 20-их година XIX века. Године 1821, почео је Морејски устанак (у Грчкој) против турског јарма. Између Грка и Турака почео је отворени рат. На , Васкрс 1821, после Св.Литургије обешен је патријарх Григорије V (1797 - 1798, 1806 - 1808, 1818 - 1821), оптужен за помагање устанка Грка. После тога Турци су побили и друге епископе (митрополита ефеског Дионисија, никомидијског Атанасија и друге). Султан је наредио да се у Цариграду униште све хришћанске цркве. У првој години грчког устанка Турци су погубили 80 грчких епископа. Терор над свештеним лицима су проширили и на Балкан, укључујући и Свету Гору. После руско-турског рата 1828 - 1829 године, који се завршио мировним уговором код Адријанопоља, Грчкој је призната аутономија, а Русије је добила од Турске право патроната над православним хришћанима на Истоку. Међутим, стање хришћана се није променило. Током 40-их година XIX века било је масовних премлаћивање хришћана у Тесалији, Македонији, Румелији, Бугарској, Тракији и на острву Самос. После Кримског рата 1853-1856 године, Порта спроводи низ реформи у циљу делимичног изједњачавања права муслимана и хришћана у судским и управним сферама. У погледу верских права православни и даље немају слободу вероисповести (иако је она формално проглашена декретом из 1856.године), Турци настављају да православне силом преводе у ислам (на пример1858. године у Арабији или 1860. године у Сирији). На крају, оваква дешавања довела су до моћног националног покрета ослобођења од Турака који се углавном на Балкану одвија од 1870.године У области Цариградске патријаршије доба турског ропства може се поделити у два периода. Први период од 1453. до 1856.године. У овом периоду, деловање Константинопољске Цркве је директан наставак традиције административног система који је настао после освајања Цариграда од стране Турака. Тутула патријарха је била: „Свети и божански Господин и Учитељ, архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх“. Он је имао је највишу духовну и цивилну власти над Грцима. Према Берату, патријарх је највиши орган патријаршије у односу на сво свештенство и грчки народ. Само патријарх и Синод може да бирају и постављају митрополите и епископе. Поступак за избор патријарха, настао још у византијском време, био је следећи: Цар је окупљао сабор епископа (углавном њих 12), који бирају три кандидата за патријарха. Од ова три, цар је изабрао једног. Овај поступак ће се наставити после 1453.године са једином разликом да је на избор патријарха почео да врши значајан утицај и султан и султанова администрацију као целину. Патријарх Самуило I (1763 - 1768, 1773 - 1774), како би осигурао независност избора патријарха од самовоље турске владе и злоупотребе од стране више јерархије оснива Велики Синод. Он се састојао од 12 митрополита чије су епархије географски најближе Цариграду (ефески, ираклијски, никомедијски, никејски, халкидски, итд.) Они су имали обавезу да предложе или смене патријарха. Кандидат за патријарха и даље је морао да буде одобрен од стране султана. Али избор патријарха је у потпуности дело Великог Синода. Од 1856.године почиње други период. Поступак за избор патријарха је промењен. Од сада сам избор има неколико фаза: Најпре, у Велики Синод (12 митрополита), ушли су и чланови Мешовитог савета (то укључује и свештенство и лаике). Прво је биран мјестобљуститељ (чувар трона), кога је потврђивао султан, потом су сви епископи цариградске патријаршије слали у коверти написано име кандидата за патријарха. Око месец дана касније сазиван је Изборни сабор (свештенство и лаици), чији чланови ће отворити коверте и пребројавање гласова,при чему лаици могли имати своје кандидате, а свештенство своје. Од свих кандидата,издвајана су три који имају навише гласова, од којих је један биран, кога такође потврђује султан. Промене настале 1856. године дотакла су и Синод. Пре овога Синод се састојао од сталних чланова, сада је исто (у пракси то је постојало само до почетка 1860.године). Сваке године, половина чланова Синода била је мењана. Од 1858. године патријарх именује Стални заједнички савет, који се састојао људи од четири епископа и осам лаика. Савет прати стање школа, болница,као и ревизија економског стања у јавним црквеним институцијама и надгледа ставропигијалне манастире. Дакле, турска влада је хтела да успостави такав савет, којим би ограничила деловање патријарха и његовог Синода,и то укључујући лаике да учествују у унутрашњим пословима цркве. Године 1836, патријарх Григорије VI (1835 - 1840, 1867 - 1871) установио је при Патријаршији Централну духовну епитропију, чији је главни задатак био брига о клиру и образовању народа. Напорима патријарха Јоакима III (1878 - 1884) године 1879, у Цариграду је отворена свештеничка школа, а 1880. године при Патријаршији школа типографије. Поред тога, у његово време у Москви је отворено Подворје Васељенске Патријаршије. Број епархије током XIX века био је променљив ,нпр.1862. године било је 117 епархија, док је 1879. године било свега 65,а 1901.године број епархија је 78 (не рачунајући викарне катедре). Године 1900, све епархије су подигнуте у ранг митрополија. Митрополити, поред уобичајене титуле, носе титулу „свечасни и патријаршијски егзарси “. Почевши од 1870. године у вези са националним ослободилачким покретом на Балкану, уз формирање независних држава јављају се и националне православне цркве (бугарска, румунска, српска) чиме се јурисдиксција Цариградске Патријаршије смањује.Наравно, патријарх цариградски је нерадо давао аутокефалност овим црквама, међутим талас анти-турског покрета и ослобођења словенских народа од јарма Отоманске империје било је немогуће зауставити. Васељенска Патријаршија у XX веку Током Првог светског рата (1914-1918), Турска су борила на страни Немачке, као чланица тзв. Четврте Алијансе. Године 1920, са Турском је потписан Севрски мир, којим је од Турске била одузета Источна Тракија до границе Цариграда у корист Грчке. Међутим, Севрски споразум није поштован. После рата, Турска је проглашена републиком на челу са Мустафом Кемалом Ататурком. Године 1923, у Лозани је одржана конференција,која је коначно Турској одузела Источну Тракију. Турци су морали да гарантују слободу православне заједнице у Истанбулу. Због политичких догађаја који су се догодили у Малој Азији и на Балкану након ратова, у периоду од 1910. до 1920. године око 2.000.000 Грка из Мале Азије, населило је Грчку и друге земље, укључујући Сједињене Америчке Државе. Грчки исељеници су преплавили скоро цео свет. Године 1928, Турска и званично постаје република. Године 1934, објављен је један број владиних закона, према којим се забрањује ношење свештеничких одежди изван богослужбених просторија. Неопходно је напоменути да је године 1924,у време патријарха Константина VI (1924 - 1925) Цариградска црква прихватила нови јулијански календар ,а задржала александријску пасхалију. Ускоро су нови календар прихватиле све православне цркве у Средоземљу. Устанци и онда пад Отоманске империје, независност народа Југоисточне Европе доводи до повећање броја националних цркава и као резултат свега долази до смањења јурисдикције Цариграда. Фанар је схватио да своје првенство може очувати у заједници са свим сестринских цркава и ако служи њиховом јединству. Јурисдикцију Васељенског Патријарха данас се простире на један број епархија у Турској, Грчкој, у западној и централној Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, као и на Свету Гору. Патријаршији припада и финска (аутономна) и критска (полу-аутономна) православна црква. Дакле, канонска јурисдикција Патријаршије, у ствари, је „васељенска“, и географски универзална због присуства грчке дијаспоре на готово свим континентима. Број епископа цариградске православне цркве је 1999. године био 112. Број верника је око 5.000.000 (1996). Једна од највећих грчких заједница у дијаспори налази се у Сједињеним Америчким Државама. Године 1767, мала група Грка основала је град у Северној Америци, Нова Смирна. У раном двадесетом веку центар грчке миграције је постао североисток САД-а (углавном Масачусетс). Честа насељавања овде доводе до оснивања православних парохија, које су прво биле под јурисдикцијом северноамеричких епархија Руске православне цркве, а после Октобарске револуције у Русији прешле под јурисдикцију Васељенске патријаршије. После Првог светског рата у САД је упућен митрополит Мелетије (касније васељенски патријарх Мелетије IV), који је поставио темељ локалне црквене организације. Али коначно јединство грчких парохија је остварено 30-их година двадесетог века захваљујући америчком митрополита Атинагори будућем патријарху. Активности патријарха Атинагоре Патријарх Атинагора, у свету Аристоклес Спиру (1886 - 1972), васпитаник богословске школе на Халки, 1923. године изабран је за епископа Крфа, где је активно помагао Грцима избеглицама из Мале Азије. Године 1930, патријарх Фотије II поставља епископа Атинагору, за америчког митрополита. У ствари, овде је почела Атинагорина црквена каријера.Свестан америчке психологије и жеље грчке заједнице за самосталношћу, успео је да у САД организује скоро 400 парохија чије управљање је спроведено на три нивоа: 1) духовну власт, представља свештеник, 2) власт „царског свештенства“, представља представник народа који се бира из парохије и 3) власт културе и мудрости представљају учитељи Закону Божијем и верских предмета у опште. Треба напоменути да је Атинагорина реформа Православља у Америци су целини били прилично либерална (на пример: увођење инструмената у православне храмове и извођење Менделсоновог „Свадбеног марша“ у време венчања, као и не ношење мантија од свештених лица). Године 1937, Атинагора је у Помфрету (држава Конектикат), основао Богословију Часног Крста, а 1947. године поред Богословије отворена је и Духовна Академија Светог Василија Великог, који се сели из Помфрета у Бостон. У последњих неколико година, Академија је постала највећи грчко-амерички универзитет. Дакле, патријарх Атинагора је поставио чврст темељ за развој грчког православља у Сједињеним Државама. Године 1948, Атинагора је изабран за патријарха, и већ 1951.године оснива недељник „Апостол Андреј“, који је садржао званичне информације из Патријаршије (публикација је престала 1964. године). Званични лист Патријаршија је тренутно часопис „Православље“. Структура управљања Цариградске патријаршије На челу ове цркве је патријарх, чија званична титула гласи „ Архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх Његова Светост.“ При Патријаршији делује Свети Синод која се састоји од 12 митрополита. Данас, чланови Синода не могу да представљају све епархије под јурисдикцијом Цариграда, јер чланови могу бити само турски држављани. Свака патријархова одлука се доноси уз присуство и уз сагласност Синода. Синод се састаје сваке недеље. При Синоду постоје многе комисије које се баве међухришћанским односима, канонским правом, финансијама, мисионарским активностима, социјалним питањима,идр. У исто време, патријарха не бира Свети Синод, већ Сабор епископа, кога чине сви епископи Цариградске Патријаршије. Екуменска делатност Цариградска Патријаршија одиграла је велику улогу у међу-хришћанском и православног света. Цариград је иницирао учешће православних у екуменском покрету. Још 1902. године патријарх Јоаким III (1901 - 1912) објавио је посланицу у којој позива на зближавање православних сестара-цркава и зближавање Православља са другим хришћанским вероисповестима. У истом духу, овакву поруку је упутио и мјестобљуститељ патријарашког трона митрополит бруски Доротеј, када је 1919. и 1920. године упутио посланицу свим хришћанским црквама са предлогом за оснивање Лиге Цркава - удружења свих хришћанских цркава за узајамну помоћ и сарадњу око постизања јединства . У периоду 20-их и 30-их година XX века Цариградска Патријаршија активно учествује у свим екуменским конференцијама: у Стокхолму (1925), Лозани (1927), Единбургу (1936), Оксфорду (1937), итд. Године 1948. Цариград је био активно укључен у стварање Светског савета цркава (ССЦ), екуменског тела основаног ради приближавања и сарадње између свих хришћанских деноминација и организација. Патријарх Атинагора је веровао да може доћи до зближавања православних и римокатолика, он је живео у нади да ће се ујединити сви хришћани. Средином XX века успостављени су пријатељски односи између патријарха Атинагоре и папа римских Јована XXIII и Павлa VI. Године 1964 ,у Јерусалиму је дошло до сусрета патријарха Атинагоре и папе Павла VI, а потом je за хришћански свет уследио изузетан догађај: 7. децембра 1965. године Атинагора и Павле VI потписују заједничку декларацију поводом уклањања међусобне анатеме из 1054. године. Међутим, треба напоменути да је уклањање анатеме била заинтересована само Цариградска Патријаршија, док је друге помесне Православне Цркве биле подељене око овог чина, и многе нису одобрава овај акт, док је митрополит Филарет,председник Синода епископа Руске заграничне цркве упутио протест патријарху Атинагори,поводом уклањања анатеме из 1054. године. Истовремено, патријарх Атинагора је покренуо иницијативу да се сазове Свеправославни Сабор,чији би циљ био процес приближавања и сарадње православног света у контексту дијалога о зближавању са Западом. Прва Свеправославна конференција одржана је 1961. године на острву Родос (Грчка), главна тема била је питање екуменизма и односа са Римом. Године 1963, под покровитељством Цариграда цео православни свет је прослављао 1000. година Свете Горе, где су се окупили многи поглавари помесних цркава. Од 1972. до 1991. године на трону цариградског патријарха био је Димитрије (Пападопулос). Током своје управе наставио је екуменске контакте и оснивао нове епархије. Он је био први поглавар цариградске цркве, који је после 400 година посетио Руску православну цркву, и то у августу 1987. Године. У септембру 1989. године патријарх Димитрије послао је поруку целом хришћански свету о заштити животне средине. Патријарх, је заједно са Светим Синодом одлучио да прогласи 1. септембар, дан почетка црквене нове године ,Даном заштите животне средине. Савремено стање Од 1991. до цариградском црквом управља патријарх Вартоломеј I (Архондони). Рођен је 12. марта 1940. године на острву Имврос (Турска). Завршио је Богословију на Халки, потом Папски источни институт (Рим),па Екуменски институт у Швајцарској.Вартоломеј је стручњак за канонско право, објавио је неколико научних радова. Године 1991, у цркви св.Ђорђа у Цариграду, био је устоличен у патријарашки трон.. У априлу 1991, патријарх московски и целе Русије Алексије II је био у званичној посети Цариграду . Године 1992, у недељу Православља, на иницијативу патријарха Вартоломеја у Фанару у патријаршијски цркви св.Ђорђа , по први пут је одржан историјски скуп 14 поглавара православних помесних цркава (није било делегације Православне Цркве у Америци). Они су послали заједничку поруку свету око актелних питања: проблем секуларизације свести људи, обожавање својих материјалних добара, екуменски дијалог и учешће, проблеми технологије, загађење околине, итд У септембру 1995. године на острву Патмос (Грчка) у оквиру манифестације посвећене сећању на настанак Апокалипсиса, на иницијативу патријарха Вартоломеја, одржан је састанак на коме су узели учешће поглавари помесних цркава (Руска Православна Црква није послала делегацију због затегнутих односа са Цариградом око црквене ситуације у Естонији). Године 1998, у Солуну (Грчка) одржан је Свеправославни скуп на тему: „ Оцена нових чињенице у односим
×
×
  • Create New...