Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хуманизма'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти. У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу. Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио: „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1] Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе? Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5] Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7] Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога. Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима? Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“. Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света. Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности. Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19). Извор: Теологија.нет
  2. Због несношљиве чињенице што заиста има постојања најбоље што зло може учинити јесте уништити га. Поставити се спрам Бога и изокретати чин стварања, грдно га пародирати – то мора завршавати у уништавању. Као што стварање ex nihilo може бити дјело само неке апсолутне снаге, тако постоји нешто апсолутно и у чину уништења. Чин стварања је непоновљив, али и чин уништења. „Не можете двапут разбити исту кинеску вазу непроцјењиве вриједности, насупрот разбијању њезиних копија. Уништавање може бити једнако очаравајуће као и стварање“.[1] И ето немјерљивог ужитка: не могу бити први узрок бића – то може само Бог; али могу бити први узрок ништавила – а то може сваки ђаво. И нико ми неће узети то ситно задовољство, задовољство да краљујем над властитим утварама! Онда – ђаво као лучоноша секуларизације. Претеча просвјетитељства! Авангарда модерности! Вазда један корак испред. Сада, а увијек, и послије сада. Модеран и постмодеран у једном. Истом. Али поврх свега и најприје хуманиста. Истински отац атеистичког хуманизма[2] – тог катехизиса модерности. Зацари тај синове земље, оне одважне, са храброшћу пустињака и орлова које чак ни богови не виде. Али кажите поштено, сад и овдје, бијаше ли неког сина земље који истовремено није био и син противљења? Противљење, увијек више од опирања и нијекања, потпуно је неприхватање, са силовитим набојем resentimenta. Онај исти Бог у којем је човјек научио гледати печат своје величине, почиње изгледати као антагониста, противник људског достојанства. Ко хоће поштовати себе и развијати сопствену слободу најприје мора раскинути са Црквом и раскрстити са трансценденцијом. Овисност од Бога знаком је хумане фрустрације. Религија је пуки вампир човјечанства, храни се његовом супстанцијом, његовом пути и његовом крвљу. Но, свануће дан, на његовом свјетлу јасниим ће постати: хришћанство се може остварити само тако што ће се негирати. Након религиозне систоле којом човјек одбацује себе (празни се да би напунио Бога), мора услиједити дијастола којом ће он „поново у своје срце преузети биће које је одбацио. Онострано небо замијениће небо земље, бесмртност религије бесмртност будућности, историјске будућности[3] (у којој се на свјетлу растварају све сумње, сви мракови и тешкоће, који муче кратковиду садашњост). Наступају они који са сигурношћу знају да је „апсолутно биће, човјеков Бог, сâмо човјеково биће“.[4] И тачка. И гле врага – из ове тачке искакаће савремена свијест увијек већ наоружана као Атина из Зевсове главе. Све речено за њу има снагу дефинитивног, коначног постигнућа: то су полазишта за која је убудуће сувишно губити вријеме. Наравно, доста тога може се критиковати (и још увијек се криткује), али темељни увид никако. Савремена свијест живи под условом да га не доводи у питање. Јер кад би питала усљед каквих изобличења, каквих сакаћења и невјероватности је дошло до тога – смјеста би погинула. Сатански наук одједном уопште није ђаволски, већ се промовише искључиво као људски (нека врста пројекта хуманости) – од човјека за човјека. Постаје услов људског, уистину људског. Формира онај свевладајући позитивни дух епохе који се тако суптилно увлачи и присно прожима опште мнење (обликујући карактер) да га и не примјећујемо, као што се не примјећује ваздух који удишемо.[5] Једини човјеков Бог човјек је сам – homo homini Deus! Након Бога човјечанство има бити Бог. Но, испод овог налицканог појма, а откриће то ђаво (главом и брадом) Ивану Карамазову, крило се увијек једно: Ego mihi Deus. Задња ријеч моденог духа. И прва Сатанина! Гурати човјека што даље од Бога, што ће за собом, без могућности грешке, повући двоструко ропство: друштвено и духовно. Данас треба снаге па баш у томе видјети драму повијести, „максимум концентрације, велику кризу модерних времена, управо ону у коју смо још увијек укључени, која се извана очитује у нереду који рађа тиранијама и колективним злочинама, чега су посљедице огањ, рушевине и крв“.[6] Час је куцнуо, судбински час, Бог-фантом мора бити изгнан – након спонтаног полета услиједиће заиста мучно размишљање. Колико год тешко било, узмака нема, јер назад се више не иде – царство човјеково свануло је. Бог је мртав – ми смо га убили! Бог је мртав и остаје мртав! Сад ваља изградити човјека који ће све то моћи поднијети (који ће умјети и без Бога). Неће ићи лако. Сунце је одавно зашло, али и даље освјетљава и грије небо нашег живота.[7] Требаће времена да сјена мртвог Бога посве нестане са зидова пећине у којој животари големо људско мноштво. Јер времена треба муњи и громи, свјетлости звјезданој, треба времена дјелима, чак и кад су обављена, да се виде и чују. Најважнији догађај уједно је и најспорији. Многи га (тај догађај) не примјећују, огромна већина. Зато је махнит свако ко им овдје говори о некој новости. Нападаће га они који вјерују, као и вулгарни атеисти. За прве, слијепе због наивне вјере, то није никаква новост, већ хуљење. За друге, слијепе због разумске вјере која је убјеђена да не постоји ништа с ону страну осјетилног живота, то је нешто најубичајеније. Сви заједно још увијек снивају свој сан, спавају у свијету који се (без обзира на њих) буди. Али олуја никог неће мимоићи… Бог је мртав – ми смо га убили! У Ничеовима устима исказ није пуко утврђивање чињеница, није јадиковка, а камоли сарказам. Напротив, њиме не само да се трасира смјер, већ отвара и опција: против хришћанства више неће одлучивати агрументи већ укус! Чак инстинкт. Али Бог није дугме, па ни његова смрт није обична смрт, већ прелом посред епохе, посред нас. Нестанак Бога човјека испоручује његовој егоистичкој шупљини. Ужас. Али управо то ужасно ми смо хтјели! И још хоћемо – свом својом снагом! Тако и у нашим устима изрека (Бог је мртав) постаје чин, попут оног убојичиног. Човјек је убица Бога, сви ми. У лудој обузетости убица не види: „оно најсјајније и најмоћније што је свијет досад имао искрварило је под нашим ножевима – ко ће спрати крв с нас“![8] Са Богом све одлази, губи тежину, растаче се, па и сам човјек! Докле се онда може поднијети овакав ударац! Ударац с ове стране, с оне стране, најзад ударац послије којег ће остати само посвемашња лишеност! Каква вртоглавица! Само ријетки јој одољевају. Најприје је лично искусе јер су људи, и боље од осталих мјере величину авантуре и губитака који из ње произилазе. Али убрзо овладају њоме. Снага им је на висини њихове проницљивости. Једино у пунини видовити извлаче поуку из напада који су припремили сасвим свјесно и тако злочин преображавају у подвиг. Умију примити ударац, а то умијеће чини их вишим. „Откако нема Бога самоћа је постала неподношљива; надмоћан човјек треба се латити дјела“,[9] што значи: треба из себе, из ништавила, извући оно чиме ће премашити човјечанство – „нека прегази властиту главу и баци се с друге стране своје сјене“! Искуство отврднућа на које се ваља осмјелити објавиће човјеку његово божанство: Бог је мртав, живио надчовјек! И ето их гдје кличу – синови Земље – новом зором просвијетљени. Смрт Бога њима је на радост, јер слободни су! Својом снагом умију и сутон окренути у зору! Ништа више није им забрањено, јер највећа опасност је склоњена с пута. Божији леш више није знак смрти, већ дивовског митарења (одбацивање старог и раст новог перја). Бог ће се поново наћи у човјеку с ону страну добра и зла. То је моћ херојске одлуке! У њој преокренуто је све, чак и значење чињеница. Узвишена авантура може да почне! „Обзор је напокон слободан и наше лађе могу поново запловити и суочити се сваком опасности, сваки је прекршај дозовљен крчитељу спознајних путева; море, наше море, поново нам отвара сав свој бескрај. Можда никад прије не бјеше такве пучине“…[10] Напокон: бити сам под ведрим небом и на слободном мору! Баш као Заратустра. Да…, постоји и овострана мистика, земаљска… Али кад претендује да влада сама, ни земаљска више није, у њој се јасно назиру трагови ђавољих копита. Бог је мртав – нека живи надчовјек! Ето гдје и како ђаво себе већ прославља. Зар од Постања тај не трага за неком синтезом нечовјека и надчовјека, која ће бити оптимална (најбоља) брана за Бога? Сва одлучност храбрих од њега је, и за њега. Надахнуће је оних који свјесни своје празнине жустро позивају: имате ли смјелости, браћо моја, да кружите по облацима, да пужете по тлу, да гледате у сунце, смјело, својим очима, ни трен не одвајајући се од земље? Морате поново учити вољети себе?[11] Сами себе, без неког посредника! Са „новим егоизмом“ долази и велика епоха нашег живота! Човјек је аутор себе сама – призивајући се из неистраживих дубина без видљива упоришта. На ово се треба одважити.[12] Но, иза ових раскошних позива као да се чује глас оног враголана Сатане: кад обаците старо перје, приђите ми дјецо моја! Синови земље – нова, „побољшана“ верзија апостола! Ђаволски добра. Apostolos, посланици не својом вољом, већ „вољом овог свијета“. Себе сматрају позваним рјешавати судбински проблем модерности – изнова; самостално ући у посјед своје величине, кренути у акцију освајања слободе (којом ће напокон ослободити и свијет). Осјећају позив не од Бога, од Реда, већ од понора, од хаоса. Знају шта значи бити позван од чудовишта празнине. Осјећају свето позвање: у својој снази, у инстинскту живота, припремити земљу „за биљку највеће и највеселије плодности“ – то је задатак ума за ум. Без Бога и сама истина је идол, као и праведност и добро. Такви идоли исувише су чисти и блиједи наспрам идола од крви и меса који се сада издижу; ти су идеали сувише апстрактни у суочењу са великим колективним митовима који побуђују најмоћније иснтинкте. Жито без клице – неко је то лијепо рекао. Не значи то да модерно надахнуће није било без племенитости. Праведни увиди нису недостајали (али и пут до пакла поплочан је добрим намјерама), али у његовој основи увијек је страствена негација која модерност бесповратно квари. Мало људи разабире дубока кретања којима су ношени. Негирање је само чињеница тог кретања, а она је сувише фундаментална да би је ускоро могле уклонити повијесне и мисаоне случајности. Ако се надвалада један њен облик, она ће поново избити и обновити своју снагу захваљујући непредвидим околностима. Још није дошао крај нашем сударању с њоме. Борбу са ђаволом, неким ђаволом, нећемо избјећи! Нападни мјесто Бога, до краја га освоји, без обзира на цијену! – ђавоља заповијед истински је императив модерности. Акција склањања Бога не само да омогућује поврат и присвајање сопствене слободе и свијета, већ једино то и значи. Заузети мјесто Бога – не ради се ту о филозофској моди, о неком пролазном одушевљењу за субјективно, од Декарта до данас страшној дјеци новог вијека друге полазне основе напросто нема. Кант је извјесно вријеме успио да задржи затворене бране субјективизма, путем једног све у свему арбитрарног компромиса, али истина се на крају морала објелоданити. Вријеме је картезијанизам гурало до крајњих консеквенци. Која је то свемоћ коју ступањем новог доба насљеђују не људи уопште, нити сума свих индивидуума, већ свако понаособ? Ко је тај Бог који баш сад умире? Није ли то онај Јехова из Библије који супарнике не подноси? Нису ова питања ни историјска ни академска. Ради се о томе да сви треба да одреде смисао потхвата који им је, у цјелини, додијељен. Плурализам је овдје искључен у начелу. Сваки субјект мора из себе да заснује биће реалности у њеном тоталитету и да каже (као Јехова што рече): ја сам онај који јесам! Модерна филозофија признаје тај услов када од субјекта чини једини извор бића, али испочетка признање остаје апстрактно. Тек Ниче (наравно и Достојевски) види да је задатак који модеран човјек пред себе поставља у бити надљудски! Ко то истински разумије неће више бити исти човјек. Само други и другачији човјек може да ступи на ново тле и загосподари земљом. Човјек без Божијих трагова! Онај који мрзи мрзитеља, који је напокон прозрео: хришћанске очи најдволичније су кад су најблаже! Али шта може човјек? Шта може један човјек? Извући из овог темељног питања све консеквенце Запад или није хтио или није могао. Ствар је отишла далеко, ђаво је понио врло високо… Запад ће изабрати да остане дубоко зазидан у своје ноћи. Да ли је могућност тоталног господарења уистину људска? Да ли у њој човјек себе уздиже или напросто мрви? Осудимо ли вјечност, нисмо ли осудили и сваку дубину и сваки садржај свијета? Ако себе обоготворимо нисмо ли, попут Васпезијана, и сами на прагу распадања? Тачније, нисмо ли тако постали то што јесмо – мишеви опсједнути супермоћима. Ево их сад гдје грле бионичке протезе, траже непрекидну интернетску повезаност, меморију од бог зна колико петабајтова. Одважни за смрт – у свакој секунди хоће постати бесмртним, јер немају више ничег чему би поклонили свој живот. Но, загледају ли се боље у огледало… видјеће исто оно што и Заратустра је видио: само дроњак од ђавола! И неки подругљив хихот чуће: надчовјек је човјечуљак, патуљак човјечности. Патрљак. Надчовјек као подчовјек – умножава своју моћ у бескрај само хоризонтално, не раздире га никава тјекоба, нити радост одоздо према горе. Зато и не успијева „појмити невјероватност видљивога, садашњост сваке присутности, дојмљивост сваког дојма, сензационално у сваком осјету“.[13] А да је знао видјети птице небеске и проматрати љиљане у пољу (Мт. 6, 26, 28), можда би другачије зборио? Тај нихилист или лакрдијаш, то нешто као ништа, али по дефиницији алергично на сваки дашак значења. Заиста, „где се свест затвори за сферу божанског почиње несретна историја модерног сујеверја која свет хоће да схвати и излечи из једне тачке. Где богова нема, владају авети и фантоми“.[14] Нема Бога, ни човјека нема, изгледа да чудовишта нека надолазе.[15] Није ли баш у њима отјелотворен стечај хуманистичког атеизма? Питање је да ли је уопште могло другачије? Ако је освајање Божијег мјеста алфа и омега модерности (без обзира о којим фазама тог процеса је ријеч) оно подразумијева присвајање, а присвајање опет потпуно „потискивање“ Бога. Негација Бога рађа афирмацију човјека, што не иде без антиномија, које ће потпуно оголити већ Шелинг. Човјек у себе мора уписати радикалну почетност и тако у својој нутрини замишљати да разрјешава напетост односа спрам Бога. Божије стварање замјењује моћ апсолутне спонтаности као унутарсвјетско мјесто за моћ започињања без претпоставки. Нешто као „наопаки бог“ (Шелинг). Потискивање Бога не може да буде коначно, јер је услов модерне идеје аутономије. Ако је модерна слобода могућа само под условом потискивања, онда Бог јесте чак и онда кад све чинимо да га нема. На један специфичан начин себе је уписао у темеље модерности тако дубоко да је без њега нечитљива модерна идеја самоодноса.[16] Ова унутрашња противрјечност идеје аутономије морала се по сваку цијену пригушити. И ето је демонска субјективна затвореност, једна структура зависности која пркосно ствара модерни неспокој све до данашњих дана. Прикрити Бога основна је рачуница дана. Прикривање је увијек нешто духовно – можда и сав (и сам) модеран дух (у свим варијацијама): злодух или „превентивно средство да себи на неки начин иза збиље осигурамо посјед укључивања свијета искључиво за нас саме у којем је очајно себство без предаха и танталовски заокупљено тиме да хоће бити собом самим“.[17] Другачије, бјелодано би се показало да је прометејска дрскост којом човјек сам себи постаје стваралачки темељ и ступа на мјесто гдје би требао бити Бог не само погубна илузија, већ мјесто исконке кривице, новог пада, мјесто гдје се свом силином очитује гријех модерног човјека (и као такво извор свеколиког зла).[18] Што рече Шелинг, можда смо ми сопственом слободом заправо осуђени да увијек властитом кривицом будемо зачетници свог дјеловања и подношења?[19] Изокрећуће дјеловање неке силе, које изврће односе спрам Бога и божанског (и од тог живи), у ствари је темељни значењски преображај модерног свијета и човјека, један нови устрој који за човјека постаје принципом, тачније: који постаје principat – као неко ђавоље игралиште у свему… и свакоме. Традиционални назив за то јесте гријех. Није ли он у основи модерног (атеистичког) хуманизма? Као његова осовина. Уз све разлике: сваки је програмски, објављују се профетски, као нова вијест, усиљено радосна, порука спаса, као нека нова религија. Религија зависти до лудила. Ђавоља вјера. Мука жеље да се подвали Јеванђељу. Атеизам као антитеизам, као вјера оног против. По сваку цијену побједити Оног чији се наук одбацује.[20] Сносити заслужене казне за незаслужене предности које смо себи приписивали вјерујући у неког Бога. Њему се светити, јер само тако осветићемо се и властитој наивности. Својим гњевом, који добија карактер светог гњева, „раз-сновати насљеђено хришћанство“ (а с њим и сваки платонизам). Ако треба и људско поткопавати оним „радикално умјетничким“, наставити религију „естетским средствима“, чак и нове богове стварати како би се могли поставити за оне „са којима почињу велика времена“ (ђаво је први и задњи „романтик“ на овом свијету).[21] Увијек и заувијек: једно отклизнуће од трансцендентног Бога ка непостојећем богу. Од нечега ка ничему.[22] Но, одвећ људско искорјењивање идола морало је завршити израдом хуманистичких идола – као неки повратак златног телета. „Заправо кад год се машта да ће се лажно штовање докрајчити властитим силама пада се у штовање самог себе, тј. у сатанско богоштовље у највишем смислу ријечи и множе се идоли у неопипљивим идеалима: Напредак, Разум, Револуција, Тржиште, Планет, Други“.[23] Да све то не видим, можда сам баш овако саздан? Шта ако ме нешто наређује (тјера да се обгрлим собом, аранжманом себе) само у циљу да се(бе) испустим, јер ако себе испустим обесмилићу и све друго, лако и без проблема. Обесмислити себе да би се обесмислило Друго (најбољи начин да се уклони Бог)! Шта ако је све заправо због тога?[24] Застрашујуће ријечи, застрашујућа мисао! Може ли човјек замислити шта би од модерне филозофије остало да је овај увид ваљан? Или штавише, данашњи човјек не може ни замислити! Зато је боље питања елиминисати, што прије дисквалификовати – уистину, шта је ту застрашујуће сем глупости и безмјерене дрскости да се блебеће о озбиљним стварима? Али шта ако је оваква дисквалификације и сама „дио демоније дана“? Једна завјера теорије! Њена завјереничка пракса! Огроман апарат који је за то створен…! Може ли се барем он замислити? – тај густиш институција и њихов преплет као Кафкин Замак; хорде бирократа и истраживача, чије су праве намјере увијек скривене у тами….. Зарад које и какве истине је требало стварати квазинауку и квазинаучнике производити као на траци – ако истина није да је таква дјелатност у ствари „штит од истине“, штит који истину одбија, а касније и распршује? Ријечи апостола Павла као да у нама добијају застрашујућу оштрицу: „гноза која се надима противна агапе која изграђује“ (I Кор. 8, 1). И нека језа је од овога! Нема сумње да је на западу „негација“ вјере и вјеровања, конкретне вјере и конкретног вјеровања, постала општа, по себи разумљива и нормална. Али гледајући како настаје та „нормалност“ – све је пуно ненормалности, ишчашености, чак и махнитог заигравања једне завјереничке вјере, оне ђавоље – са милошћу је раскрстила те постала присила природне интелигенције, дар продорности властитог увида (нека „милост“ властитости – изврнута „милост“). Поштено говорећи, каже Марсел, критике јеванђеоских прича никад нису ни биле критике, јер у њима од почетка бијаше доминантна и неупитна „имплицитна тврдња да ствари нису могле да се одиграју на такав начин“. У себи скицирамо идеју о томе што би требало да буде откриће, а она је, као нацрт који треба потврдити „често плод таштине и једне задивљујуће глупости“. Најприје, „идеја да то не може да буде истина“ (која је тако очевидна… да је бесмилено полагати рачун…, итд), и на бази ње критика свих слабости и противрјечности (које су сад такође „очигледне“) – то напросто није критика.[25] Чује ли се ту уопште оно krinein – „проћи кроз решето“, „просијати кроз сито“, „проћи кроз сито искушења“? Никако, ради се о осуди, пресуди која се доноси прије сваког суђења. Не би ли онда ову јурисдикцију индивидуалне свијети из филозофских разлога „требало одбацити у самом начелу“ – јер она напросто не може и не жели да пође ка елементарној херменеутичкој чињеници: Библија (као света књига) није само једна књига поред других књига, па се тако не може ни читати. Ово свођење равно је убиству[26] – јер како каже Жирар „Библија није тек значајна књига која се чита, већ Књига која нас чита – објављује нам истину о нама“.[27] Постанимо као мала дијеца – јесте јаванђеоска ријеч, али ништа не пријечи да постане и херменеутичка: „ријеч узвишена, али савршено непојмљива за сваког оног ко вјерује у интринсичну вриједност зрелости – све би ово требало темељно истражити, бесконачно продубити“.[28] Онда, као да постоји нека прелатура зла која се отвара на страни која је у смјеру Другога – достојанство које је могуће само кроз изигравање односа са Другим, кроз злоупотребу тог односа. Бесконачност воље за собом замјењује вјечност Бога, што баш и није добра замјена. Док вјечност Бога сљубљује са творевином, манична је воља заљубљена само у себе. И брзо се насуче на хриди ничега. А онда је Ја принуђено умножавати демонско као реакцију на властиту плиткост (плиткост властитости).[29] Кад Друго више не буде могуће, почињу ђавоље оргије или велике оргије модерности: не да би на свијет дошло дијете, већ да би се стари човјек завитлао у пакао. „Ако не могу да спустим, небо уздигнућу пакао“ – Flactere si mequeo superos, Acberonta movebo. Овај мото Фројдовог Traumdeutung-a, могао би стајати као натпис на улазу у модерност. У њему као да је сажет и језгровито набијен „темељни сан модерног људства“. Приковати се за земљу и убити Бога. Ко се одриче најврједнијег што има заиста је моћан. „Принц слободних“ започиње плес под сунцем југа. Убиство је услов слободе, његова основа. Бог је само досљедна душа, бестидна људска воља, а теологија истинита, очевидна, довршена психологија, „хиперболична психологија“ (Фојербах).[30] Стога ни хришћанство не изискује више никаква труда. Атеизам је једино нормалан.[31] Очигледно, он никад и није био закључак којег треба донијети, већ (као код Ничеа) аксиом којег ваља искористити. Заговарати атеизам – то могу још само наивни. Зналац ће од њега одговарати, тачније: одговараће од сваког заговарања, јер невјера је полазна тачка наше епохе, никако одредиште. Зато је и богата у порађању бесловесности. Ничеове тврдње одавно су ушле у образовну свијест, постале нека врста општег мјеста: хришћанска је повијест легенда, а хришћанска догматика пука митологија. Платон ју је припремио Европи на њезину несрећу. Од тога се ваља лијечити. И ништа да не остане, јер дошло је вријеме одлучних. А ти не праштају. Не задовољавају се сјеном сјене, нити требају миомирисе из празне посуде. Одавно у њих наливају другачију текућину, спремају другачији напитак. По ђавољем рецепту. Умјесто крста сад истурају паганство.[32] Но, нијекање Бога кад-тад наћи ће потребу да се премаши, не би ли се коначно савршено уклонио сваки ризик његова афирмативног повратка. Ваља одбити могућност да се уопште постави проблем Бога. Филозофија одједном своју част види у провођењу титанске гесте: дићи руку и на сâмог Бога („religiös gesprochen, eine Handaufhebung gegen Gott“). Часна обавеза филозофије спрам Бога јесте уклонити га![33] Ако о Богу филозофија задржава неку нејасну идеју, не треба се никако препустити напасти да брбља о религији, јер у њеној природи није довести човјеков живот до односа са божанским, већ га вратити пуној одговорности за самог себе. Кад навуче маску супериорне части, коју је сама скројила, филозофија се напокон опрашта од Бога. Бог није више за пропитивање, постао је само једно (у низу других) поглавље филозофског дискурса. Име којим се одувијек частило данас филозофија прихвата без било каквог немира, јер сад је „битак сâм“ насупрот Богу (том „властодржачком идолу религије“) „много говорљивија величина, са јачим послањем, ауторитативно потентнија“.[34] Der Glaube hat im denken keinen Platz[35]– вјера нема мјеста у мишљењу! Чак überhaupt keinen Platz – нема никаквог мјеста, уопште нема мјеста…. Хајдегерова стриктна изјава, са дубоким ниченаским коријенима, извеза карактер савремености. Тако или никако, за једну филозофију. Но да ли је изјава резултат знања, је ли доказ, или напросто ствар одлуке, каприца, која задобија форму наредбе, строге наредбе? Наредба на „мјесту мишљења“, пропис, овај пут по своме! Узети ствар у своје руке, егзорцовати фантоме вјеровања, али само једног вјеровања! Није ли управо ово мишљење себе показало као прилично аветно мишљење. Зашто бити прије добар него зао, кад су изрази добро, зло, ионако само конвенције? Важно је бити аутентичан. Такав у Бога не може вјеровати, али у Führera итекако! Бог није сачувао више ниједно питање за мисао! Сконачао је када је modus vivendi којег захтијева изгубио обавезујући карактер, угушио се у неутентичним адаптацијама, културно-теолошким и филозофским преводима. Али, откуд ова сигурност да су се са Богом заувијек поравнали рачуни? Ако је Бог нагађање, чини се, синови земље испили су сву муку тог нагађања. Но може ли се она испити, а да човјек смјеста не погине? Чудно је да се самоувјереност гнијезди баш тамо гдје је никако не би требала бити. Помало је и сумњиво да су мислиоци одједном најсигурнији тамо гдје је човјек најтањи. Шта се то онда збива с мишљењем? И ко су ти људи, самоувјерени? Зашто су тако задовољни? Да не буде Бога и да Бог уништи сам себе и све што је створио – то су жеље. А те и такве жеље, по ријечима старца Зосиме, жеље су проклетих. Проклет је отет, он не види да жели само оно што жели онај који га отима и откида. И вјечно ће горјети у ватри властите мржње, жудећи једино смрт и нестанак. Али смрт неће дочекати. Неће их она наградити. Проклети и не могу умријети, јер већ су мртви, али одвећ охоли и обманути да би то и признали. Оваква махнитост која није усмјерена према нечем одређеном него против саме чињенице постојања неизбјежно је безгранична. Жели се страсно да Бог и његов свијет почине самоубиство не би ли се могло суверено владати празнином која тада настаје. Али све док се жуди за небивањем, таква је празнина немогућа, јер је и жудња доказ бивања. Жудња за непостојањем држи нихилисте и атеисте на животу. Ђаво је у игри. Зато Зосима каже: „желе умријети, а не могу“, немају они „дубине за смрт“. Умирање бијаше свеприсутно, а смрти ниоткуда![36] „Као меланхоличан ехо на Вертеров ликујући поклич: Враћам се у себе и налазим свет звучи напомена Клеменса Брентаноа из 1802. године: Ко ме упућује на мене, убија ме“![37] Онда, „неки ђаво“ мора бити и на почетку и на крају процеса у којем човјек свјесно улази у конфронтацију са властитим омогућењима? Музика жигосана иманентношћу и поред свих уљепшавања кад-тад одзвони вулгарношћу. Динамичко лудило слободе морало је прећи у статичко, једнако безумно, али овај пут у обрнутом смјеру. Гдје год нам се привиђао ватрени Прометеј у ствари је стајао само слијепи Едип. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...