Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'хришћанском'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић. Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!) Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака. Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка. На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама. Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима. Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва. Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!” Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање: “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?” Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима. У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја. Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…) Перспективе дијалога Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.) У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна. У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања. Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању. Извор: Митрполија црногорско-приморска
  2. Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа? “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају. Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души. Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење. Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње). Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи. Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело? Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост. Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога. Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан. Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31). Свети Василије Велики, Опширна правила, у Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 2009, стр. 171-174. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У недељу 22.септембра 2019.године, на празник Светих и праведних Јоакима и Ане, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу је саслуживало братство Саборног храма и умировљени свештеници: протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, протојереј-ставрофор Ранко Јовић и протојереј Драгослав Јоцић. У току свете Литургије владика је у чин чтеца произвео Богдана Ивковића и Петра Јовановића из Зајечара. У своме обраћању сабраном народу владика је најавио промоцију дуго очекиване књиге „Летопис Тимочке епархије 1934-2014“ аутора протојереја мр Игора Ивковића, која ће бити одржана у Музеју града Зајечара. Владика је честитао родитељима двојице новопроиведених чтечева на првом чину којих су се удостојила њихова деца, оцу Игору и попадији Биљани, и брачном пару Станоју и Наташи Јовановић, директору музичке школе и диригентици хора Саборног храма, истакавши немерљив дугогодишњи допринос који њихове породице дају литургјској и црквеној заједници. Владика је подсетио на спасоносни значај крста у нашим животима, од чина крштења када на себи заувек носимо знамење крста, преко крстоносног нашег живота, па до краја земаљског бивствовања, али и на онај други крст који промислом Божијим сами бирамо уласком у часни клир служења Господу у Цркви Христовој. Црна мантија свештенослужитеља издваја у животној средини и представља пример побожности и богоугодног живота, али је често и мета напада различитих непријатеља. Многи свештеници су часно у њој пострадали, зато је увек поносно носимо ослањајући се на заштиту и молитвено заступништво Пресвете Богородице, пред Господом нашим који види живот наш и мери наше поступке, без обзира на искушења која трпимо од људи. Владика је изразио радост и жељу да се из ове литургијске заједнице рађају деца за свешенство и монаштво и тако сви узрастамо у Цркви Божијој. Извор: Епархија тимочка
  4. У уводном дијелу емисије отац Слободан је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на недјељу Свих светих-прву недјељу по празнику Педесетнице, а потом говорио о значају Петровског поста, који почиње 24. јуна и трајаће до празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Слушаоци су питали како се правилно чита Псалтир, „Најљепши молитвеник“ по ријечима оца Слободана. Он је поучио слушаоце нашег радија и о томе како одагнати ружне помисли које нам се јављају током молитве, и одговарао на низ питања наших слушалаца на разне недомумице наше вјере, на које ћете чути одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  5. Српска Православна Црква изнела је свој став о црквеној кризи у Украјини. Према Извештају УН, уочен је пораст насиља према канонској Цркви Украјине. Патријарх московски г. Кирил одликовао је амбасадора Србије у Москви др Славенка Терзића орденом Преподобног Серафима Саровског. У Москви ће бити одржан симпосион о Светом владици Николају Велимировићу. Први дан Васкршњег поста у Грчкој је национални празник и прослављен је веома свечано. Како је дошло до тога да западњачке празнике преузму и прихвате дубоко хришћанске средине и народи? У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки.
  6. Погоршана је ситуација у Украјини – Врховна Рада Украјине је усвојила дискриминационе законе који имају за циљ да легализују праксу запоседања храмова и манастира канонске Украјинске Православне Цркве; Папа Фрања донео је одлуку о отварању тајних архива Ватикана; Неколико хиљада људи у Индији примило је свету тајну Крштења у Православној Цркви; о посту у помесним Православним Црквама, али и код римокатолика, муслимана, протестаната – чућете у емисији Актуелно у хришћанском свету. Говори протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.
  7. Да ли је пораст броја оболелих од малигних и аутоимуних болести директна последица гађања Србије 1999. пројектилима са осиромашеним уранијумом? Расколници у Украјини су отели 20 храмова само у Епархији волињској. Васељенски Патријарх изјавио је да се случај Украјине не може поистоветити са Скопљем и Црном Гором. Турски председник Реџеп Ердоган рекао је да ће Богословија на Халки поново бити отворена уколико у Атини буде отворена џамија. Република Српска и српски народ ове године ће обележити 500 година Горажданске штампарије. У данашњем издању емисије „Актуелно у хришћанском свету“ говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис емисије.
  8. Према Светом Јовану Кронштанском, молитва је „непрестано осећање сопствене немоћи душевне, освећење душе и тела, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота“. О значају и улози молитве у хришћанском животу, разговарали смо са гостом Јутарњег програма, презвитером Браниславом Ђурагићем, парохом ветерничким. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  9. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. У четвртак, 27. септембра 2018. године др Србољуб Убипариповић, доцент на Катедри за литургику и др Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право на Православном Богословском факултету у Београду, одржали су предавање, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, на тему: Улога и значај богослужења у хришћанском животу. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  11. Свештени Синод Руске Православне Цркве донео је одлуку да прекине молитвено помињање цариградског патријарха Вартоломеја. Митрополит Онуфрије, поглавар Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије позвао је народ Украјине да чува чистоту вере православне. Из Јерусалима, Патријарх Теофил истиче да су православни данас подвргнути посебним испитима, али да због тога не треба да губе наду. Шта је актуелно – говоре протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски и презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  12. У интервјуу за руски тв програм „Русија 24“, Митрополит волоколамски г. Иларион Алфејев је изјавио да тренутна ситуација прети да подели Православље. Васељенска Патријаршија је донела историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима. Римокатоличка Црква је променила став по питању смртне казне. Јавно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра у Милану. Митрополит кишњевски г. Владимир позвао је на молитву за ослобођење земље од малих богиња. Шта је актуелно? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и презвитер Марко Бубуљ, настојатељ храма Светог пророка Илије у Челареву. Емисија је емитована 10. септембра 2018. године. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  13. У Православној Цркви се 1. септембар обележава скоро 30 година као "Дан очувања творевине". Турска намерава да отвори Исламски центар на Халки; Глумац Џонатан Џексон посетио је Свету Гору како би уручио дар од своје освојене Еми награде; Његово Краљевско Височанство Принц Чарлс од Велса упутио је финансијску помоћ за обнову румунских цркава и културног наслеђа. Овога лета разарајући пожари су задесили Грчку. Шта је актуелно? У емисији Актуелно у хришћанском свету говоре протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски и презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  14. У Световазнесењком храму у Суботици, у недељу 10. јуна 2018. године, уз присуство верног народа и братства храма свету Литургију је служио презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесењском храму у Жаркову код Београда. Повод гостовања у Суботичкој Црквеној Општини, презвитера Александра Јовановића, било је одржавање Духовне Трибине под називом Савремени проблеми у хришћанском браку, која је изазвала велико интересовање међу верницима ове заједнице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- View full Странице
  15. Румунска Православна Црква наставља са својим антиканонским упадима у јурисдикцију Српске Православне Цркве; Шта је диптих помесних Православних Цркава и на којем месту се налази Српска Православна Црква? Индонежанска полиција саопштила је да је шесточлана породица одговорна за самоубилачке бомбашке нападе на три храма у Сурабаји. У емисији говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Шта је актуелно у хришћанском свету? Прилог смо преузели са интернет странице Радија Беседе View full Странице
  16. Хришћанске вриједности и етос су универзално људски и хришћанство је прије свега једна племенита идеја и животна филозофија. Филм као умјетничко дјело често исказује дубоко хришћанске поруке, иако можда сценарио и фабула нису експресивно везани за цркву или вјеру. Истакнимо такве филмове. Ево мојих приједлога. Бергманова "Зимска свјетлост" https://www.youtube.com/watch?v=NZ6_0KlpK6I "Кроз таласе" Ларс фон Трир http://www.onlinebioskop.co/load/strani_filmovi/drama/breaking_the_waves_1996/62-1-0-8204
  17. У недељу 31. децембра 2017. године, гост емисије „Питајте свештеника“ на таласима Радија Светигора биo je Протопрезвитер – ставрофор Момчило Кривокапић Архијерејски намесник Бококоторски. Између осталих тема прота је на веома надахнут и њему својствен начин поучио о хришћанском погледу на обележавање нове године, али и о болном питању абортуса. Звучни запис емисије View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...