Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду. Звучни запис беседе Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић. У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија. Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић. Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ. У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна. Извор: Радио Слово љубве
  2. Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  4. Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој. “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  5. Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.
  6. На дан Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. августа 2019. године, одржан је, сабор у манастиру Павловац, по предању задужбини овог славног и благочестивог господара српског. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, Архијерејско намесништво младеновачко у сарадњи са Градском општином Младеновац и Центром за културу и туризам Младеновац желело је да укаже на значај ове космајске Светиње и зато је одлучено да се оснују “Дани Светог деспота Стефана”, који ће у периоду од 2017–2027. (када ћемо обележити 6 векова од упокојења Светог Стефана Високог) духовним, културним, инфраструктурним, научним и другим активностима радити на промоцији и унапређењу општег стања манастира Павловац и кенотафа који обележава место упокојења Светог Стефана Лазаревића у марковачком засеоку Црквине. У манастиру су, у складу са поменутим, започети земљани радови и припрема за изградњу новог конака и пропратних објеката. На празник ктитора манастира посвећеног Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, јеромонаха Петра (Драгојловића), протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, јереја Милутина Гашевића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Небојше Поповића. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци. Мноштво народа испунило је манастирску порту од раног јутра и дочекавши свог Архијереја активно учествовало у богослужењу. На Литургији крштен је Теодор син младеновачког ђакона Небојше Поповића и његове супруге Снежане. Наш Владика је у својој беседи говорио о значају делатне вере и молитве. Подсетио је верне на славни пример Светих Лазаревића, као и Свете Макрине и да су њихови животи посебно важан узор у времену када се породица свесно урушава и када јој се ускраћује важност и достојанство. Усрдна молитва поткрепљена делима сведочи о томе да смо заиста достојни хришћанског имена. Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом. Ко се моли и живи своју веру, мир који има у себи преноси на друге. Када бисмо се трудили да узрастамо у вери и молитви не би само наш живот био бољи, већ бисмо и читаво друштво побољшали и учинили мање насилним. Након Причешћа, које је због великог броја причасника морало бити обављено на два места, и заамвоне молитве пресечен је славски колач. Домаћин је била је Анита Блажић са породицом. Богат културно-уметнички програм извели су чланови Краљевског реда витезова, који су представили важне сегменте из живота Моравске Србије. Ансамбл Ренесанс је био задужен за музички део програма. Присутнима се обратио председник Градске општине Младеновац господин Владан Глишић. Након културно-уметничког програма заједничарење је настављено на трпези љубави у манастирској порти. Извор: Епархија шумадијска
  7. У одличној студији о јеванђељским сведочанствима о Христовим земаљским почецима, (1) као и у кратком сижеу истог материјала, (2) Рејмонд Браун показује да приче о Младенцу нису биографске; оне не покушавају да нас обавесте о Христовим земаљским почецима. Оне радије представљају поруку да читаво Јеванђеље у минијатури јављање Благе Вести, њено прихватање од стране апостола, али и одбијање од стране већине Израиља, њено ширење на незнабожачки свет није прича о Христу детенцету у Витлејему, већ говори о Христовом значају за људски род у ери постдуховске Цркве, што превазилази обичне причице. Стога мислим да слична ерминевтика може да се примени на празнике хришћанског календара, што ће значити откривање њиховог теолошког смисла, а самим тим и њихове литургичке и пасторалне сврхе, док ће у исто време разрешити бројне антиномије које избијају на површину у свакој расправи о црквеној години: есхатологија насупрот историје, недељни циклус насупрот годишњег, керос насупрот хроноса. He желим да тврдим даове тензије нису стварне, али сматрам да се оне јављају у најма њу руку као клице, не у Јерусалиму 4. века, као што обично чујемо, него у новозаветном периоду. Још мислим да нам сам Нови Завет пружа елементе уравнотежене теологије који могу да нас одведу до разјашњења. Основно питање у сваком погледу историјском, теолошком, пастирском јесте проблем значења: шта ми заправо радимо када прослављамо хришћански празник? С обзиром на то да je проблем ма ког празника, укорењеног не у миту него у свештеној историји што je домен простора и времена однос између прогц. лости која се не понавља и садашњег празновања, много je мастила подељено да се открије нека посебна семитска философија времена у корену свега тога. To није било плодоносно. Новије студије грчких и јеврејских семантика и битних старозаветних материјала закључиле су да нема чврстих доказа за постојање јединственог схватања у доба јеврејске мисли, и да ништа у новозаветним исказима о времену и вечности не пружа адекватну основу за особити хришћански концепт времена.(3) Како било, оно што je истинито јесте: (1) да Библија представља историјску теологију, снажан смисао низа историјских догађаја који се сврсисходно крећу ка циљу, (2) да користи овај низ као средство да се прича представи као сусрет са Богом, (4) (3) да представи каснију култску прославу спомена овога сусрета у смислу надвладавања одвојености у простору и времену од истинског спасоносног догађаја. (5) Спасење које je пројављено у прошлости наставља да живи као покретачка снага у нашим животима уколико га поново сретнемо и одазовемо му се са вером, a to не можемо да учинимо уколико га не памтимо. У Старом завету, култски спомен je један од начина на који Израиљ памти, актуелизује прошле спасоносне догађаје, чинећи да се у сваком поколењу среће Божије спасоносно дело. Тај садашњи сусрет je поента свега. Приликом спомена, ми не чинимо митско путовање у прошлост, нити превлачимо прошлост у садашњост понављајући првобитни догађај у митској драми. (6) Што се догађаја тиче, ми немамо посла са митом, него историјом. Као такви, они су прошли једном за свагда. Догодио се један Излазак из Египта и једно Христово Васкрсење, и ми не можемо да их поновимо нити повратимо. Међутим, не можемо да кажемо да су они мртви, статични, свршени и да je са њима. готово. Они су се десили и пројавили, и остају да буду носиоци новог и сталног квалитета егзистенције која се зове спасење иницирајући перманентну дијалектику дозивања и одговарања између Бога и његовог народа. Догађаји који су отпочели и први означли божанско приближавање роду људском могу бити прошлост али je та реалност увек садашња, пошто су обећања дата «теби и сјемену твојему до вијека“ (1 Мој. 13:15). Литургија педставља овај изазов сваком новом поколењу, које призиву треба да одговори са вером и љубављу. Према томе, приликом спомена прошлих догађаја, ми нити им се враћамо, нити их поново чинимо стварним. Прошли догађај je евидентан знак Божије спаситељне делатности, и као прошлост он чини њен саставни део. Стварност коју уводи и представља као оно што je било, нити je прошлост, нити део, већ je свеприсутна у Богу, што примамо вером, у све дане живота нашег. И ако je прошли догађај истовремено стални узрок и део историјског знака спасења, ритуални спомен je садашњи евидентан знак исте вечне стварности. Према томе, ритуални моменат je синтеза прошлости, садашњости и будућности, и увек je актуелан у „Божијем времену“. Оно што Нови завет томе додаје je порука да je „Божије време“ добило испуњење у Христу. Нови завет, дакле, није нека засебна теорија времена, него његова пунота. Оно што га чини посебним je његова комплетност, његова плирома; оно што je представљено није нова философија времена, него нови квалитет живљења. Есхатон није толико нови век, колико je ново постојање. „Нови век“ није ништа друго него његова метафора, и битно je да се знак не замени са означеним, не бити заведен делом руКУ, узвишеним расправама о врстама времена. С обзиром на то Да je наша плирома у Богу, оно чему се супротстављамо није ирошлост која je постала садашњост, или чак будућа садашњост, его свршена садашњост, и то не у смислу завршена, него потпуна: Бог који нам се јави. Та садашњост je испуњена у Христу, и то je оно што разуемо као „есхатолошку“ природу Новог Века. Патрик Реган je то боље од мене рекао: »Христова смрт и васкрсење су есхатолошки у томе што зблиере и историју божанског присуства у једно, испуњења. У Христовој смрти вера проналази пуно објашњење; у Његовом Васкрсењу божанско присуство je потпуности… Али они се зближавају као историја само зато што су достигли стање пуноте (плироме) у ономе у чему су њихове особите историје биле одређене. Циљ коме читава вера тежи, и из кога црпи спасоносну снагу, била je Христова смрт. И циљ, којем су сви Божији дарови тежили je Христово давање себе у Духу. Тако су читава историја човекове вере и Божијег давања себе самога одређени да нађу есхатолошко савршенство у прослављању Распетога. Сходно томе, нити вера, нити Божанско присуство престају да постоје. Они радије остају више актуелни зато што су достигли коначну и завршну форму у Духом испуњеном Христу. Према томе, есхатон није заправо ствар (есхатон), него личност (есхатос). To je сам Господ Христос последњи човек, одуховљени човек онај којим су се Бог и човек потпуно и коначно сусрели у Духу. Христова смрт и Васкрсење су довели до испуњења не само историју, него и творевину… У Њему, човек и свет по први пут имају да постану оно што треба да буду. Тако се есхатолошки „последњи дани“ придружују протоисторијским „првим данима“. Царство je врт. Христос je Адам. Есхатон je Сабат; дан у који се Бог одмара од свога делања и ужива у савршенству.(7) Другим речима, Нови завет чини две ствари. Прво, као што каже Кулман, он поново дели време. (8) Више не очекујемо спасење. Оно je ту у Христу, иако расплет Његове парусије још увек предстоји. Друго, Нови завет рекапитулира, „персонализује“, читаву икономију спасења у Христу. Ништа није јасније у Новом завету као чињеница да je све у свештеној историји догађај, објекат, свето место, богојављење, култ једноставно узнето у личност оваплоћеног Христа. Он je вечна Реч Божија (Јн. 1:1, 14); Његова Нова твар (2 Кор. 5:17, Гал 6:15, Рим. 8:19 и надаље, Откр. 21-22) и нови Адам (1 Кор. 15:4-5, Рим. 5:14), нова Пасха и њено Јагње (1 Кор. 5:7, Јн. 1:29, 36; 19:36, 1 Пет. 1:19, Откр. 5 и надаље); Нови завет (Мт. 26:28, Мк. 14:24, Лк. 22:20, Јевр. 813), Ново обрезање (Кол. 2:11 12), и небеска мана (Јн. 6:3058, Откр. 2:17); храм Бога (Јн. 2:1927), нова жртва, и њен свештеник (Еф. 5:2, Јевр. 2:17, 3:2; 4:14, 10:14); испуњење суботњег предаха (Кол. 2:1617, Мт. 11:2812:8, Јевр. 3:74:11) и будуће месијанско доба (Лк. 4:16-21, Дела 2:14,36). Наводи и референце су неисцрпни. Он je једноставно „све у свему“ (Кол. 3:11), „алфа и омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1:8; 21:6; 22:13). Све што je било je у Њему нашло испуњење: „Јер Закон имајући као сјенку будућих добара, а не сами лик ствари“ (Јевр. 10:1); a топодразумева култске реалности: „Да вас, дакле, нико не осуђује а јело или пиће, или за какав празник или за младине, или за суботе, што je сјенка онога што ће доћи, а тијело je Христово“ (Кол. 2:16-17). To je семе разумевања хришћанског богослужења. Старозаветни храм и жртвеници, са обредима и жртвама, нису замењени новим обредима и светилиштима, већ самодавањем личности, истинитог Сина Божијег. Према томе, истинито служење, које je благопријатно Оцу, није ништа друго до спасоносно дело, смрт и васкрсење Христово: „iam Pascha nostrum Christus est, paschalis idem victima! (9) Наше богослужење je овакво исто жртвено битисање, које се дешава у нама. (10) Апостол Павле ово каже: „И као што носимо слику земаљскога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1 Кор. 15:49: сл. Филипљанима 2:711; 3:20-21, Еф. 4:22-24), Христос васкрсли, „Који je икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1:15; сл. 2 Кор. 4:4), који нас уподобљава свом лику даром Духа (2 Кор. 3:15, Рим. 8:11 и даље до 29). За Апостола Павла je „живот Христос“ (Филиб. 1:21), и спасти се значи уподобити се Христу умирањем са Њим и васкрсењем у нови живот у Њему (2 Кор. 4:10 и даље 13:4, Рим. 6:3 и даље, Кол. 2:1213, 20; 3:13, Гал. 2:20; Еф. 2:1 и даље, Филип. 2:5 и даље, 3:1011, 1821), КОЈИ je као „ПОСЛедњи Адам“ (1 Кор. 15:45), дефинитивни модел искупљеног рода људског (1 Кор. 15:21-22; Рим. 5:12-21, Кол. 3:9-11, Еф. 4:22-24). Док се Овај узор стално непонавља у нама, тако да Христос постане „све у свему“ (Кол. 3:11), ми не можемо рећи, „и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које je Црква“ (Кол. 1:24). Јер ми можемо да познамо „Њега и силу васкрсења његова“, само ако познамо „силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Филиб. 3:10). (11) Да би исказао овај духовни идентитет, Апостол Павле користи мноштво глагола са предлогом спн (са): Ја страдам са Христом, распет сам са Христом, узнесен сам на небо и седим са десне Стране Оца са Христом (Рим 6:31. Гал. 2:20, 2 Кор. 1:5, 4:7б и даље, Кол. 2:20, Еф. 2:5-6). (12) Ово je један од начина Апостола Павла да подвуче значај мог личног учешћа у искупљењу. Ја морам да се „обучем у Христа“ (Гал. 3:27), да се са њим поистоветим, на неки начин искусим благодат Божију и да се саобразим сопственим животом главним догађајима којима ме je Христос спасао, јер je Он претрпевши их преобразио једноставна људска искуства у нову твар. На који начин ја могу да искусим ове догађаје? У њему, тако што ћу да ступим у тајну Његовог живота да као Апостол Павле потврдим: „Са Христом се разапех. А живим не , више ја, него живи у мени Христос“. (Гал. 2:20). Изгледа да je то оно што je за Апостола Павла хришћанска литургија. Ни за шта више он не користи култску номенклатуру (литургија, жртва, свештеник, принос) осим за живот у коме се самоприноси, који се живи образно Христу. (13) Када он говори о ономе што ми зовемо литургија, као у 1 Кор. 10-14, Еф. 4, или Гал. 3:27-28, он разјашњава да je њена сврха да допринесе овој „литургији живота“, да буквално просвети, да изгради Христово Тело у тај нови храм, и литургију и свештенство; у коме олтар, који приноси и који се приноси, постају једно. Због тога je у литургији Цркве, у свештенослужби речи и тајни, библијски образац рекапитулације свега у Христу враћен у заједништво и примењен на зејдницу верних који ће живети у њему. Да се, дакле, вратимо тамо где смо почели и позајмимо термин библиста литургија je текући Sitz im Leben Христовог спасоносног дела у сваком покољењу, и што ми чинимо у литургији je заправо оно што je Нови завет сам учинио са Христом: учинио je Њега, оно што je Он био и јесте, садашњим. Јер je Sitz im Leb­en Јеванђеља историјска околност не оригиналног догађаја, већ његовог казивања у првим годинама Ране Цркве. Мислим да се лажним чини осећај да je празновање ма ког празника осим Недеље, и евентуално Ускрса, „историзација“. Јер ако празник историзује“, онда то чине и јеванђеља. Зар нам и Нови завет и литургија не казују ову свештену историју опет и опет, као непрекидну анамнезу? „Зато нећу престајати да вам отоме стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; Јер мислим да je правс.да вас опомињањем будим… А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова“ (2 Петр. 1:12-16). Примећујете да ово није киригма, као што се скоро увек грешком назива, већ анамнеза. Проповедање Благе Вести да пробуди одговор вере у новој поруци je киригма. Али, записана проповед која се понављањем прокламује на литургијском сабрању, да нас поново позове на предају Благој Вести која се већ чула, и прихваћена je са вером, чак „иако знамо и утврђени смо у овој истини“, то je анамнеза и окосница свега што се дешава у литургији. Да ли се проблем свештене историје у хришћанском календару толико разликује од проблема размишљања о свештеној историји у Библији и њено прокламовање из дана у дан на литургиЈи речи? Добро пазите на који начин Нови завет прокламује ову поруку. Оно што Браун казује о причама о Младенцу je јеванђељска истина tout court. Оне нису само повест о ономе што је Христос чинио, него post factum теолошког тумачења за Рану Цркву, значењу онога шта je Христос рекао и учинио, а све у светлости Васкрсења и догађаја након њега. Према томе су јеванђељска сведочења о страдањима са дугим уводом“, у фамозној Келеровој фрази (14), писана са освртом уназад, и њихов je Sitz im Leben y познијем животу Цркве, када су та сведочења писана. Према томе када се говори о мисији дванаесторице у Мт. 10:18, да ће бити извођени пред старешине и цареве, и сведочити међу незнабошцима, то одводи то сведочење у нову ситуацију која нема ништа са стварним историјским околностима.(15) Дела апостолска показују да je Цркви апостолског доба требало дуго времена да схвати да постоји време мисије, доба Цркве између вазкесења и парусије. Због тога je постојао снажан отпор примању дошљака у јудеохришћанску Цркву (Дела 10:11,15). Наједном je постало јасно да није било устручавања у поновном писању сведочанстава о призиву дванаесторице, управо да би се одразила ова нова ситуација. Баш као што књига Поновљених закона говори о раном искуству изласка потоњем Израиљу, тако и Нови завет приказује Христа његовим животним околностима, новозаветном Sitz im Leben. Тако и ми када проповедамо и размишљамо о истом апостолском призиву и мисији, и примењујемо их у условима нашег данашњег призива и мисије, ми користимо јеванђеља онако како их je користила Црква апостолског доба, и како су она замишљена да буду коришћена: не као историју прошлих догађаја, већ као да су она „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1:16). Јеванђеље, према томе, није прича већ сила (Апостол Павле je то писао пре него што je Јеванђеље постало јеванђеља). Оно je Дух Божији који je сада у нама, у веку Цркве, и који нас дозива себи. Тако Матеј не „историзује“ када рекапитулира призив дванаесторице, нити то чини Игњације Лојола када предлаже у својим Духовним Вежбама размишљања о спаситељној делатности Христа у јеванђељима, а ни Црква када нам представља исте спаситељне тајне речју, обредом и празником. Јер усредсређеност није на причу, нити на прошлост, већ на то да je као код Павла у питању „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“, и то баш сада за тебе и мене. To je оно што ми чинимо у литургији. Ми творимо анамнезу, спомен ове снажне спаситељне силе у нашим животима, да бисмо све то снажније усадили у дубине наших бића, a y циљу изградње Тела Христовог. „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама. Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница je са Оцем и са Сином његовим Исуом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1: 1-4) Чини ми се, тако, да се есхатолошки/историјски проблем појавио и да je разрешен у оквиру Цркве апостолског доба. Мрћутим, он није решен разузданом новозаветном есхатологијом која види Христа како инаугурира век спасења. Оно што je разуздано je погрешно веровање у скору парусију. Али ни то не мења главну поенту хришћанске есхатологије, да крај века није у будућности већ сада. Он je ефективан сада, премда не искључиво, кроз анамнезу у речи и тајни снажног присуства реалности Емануила, „с нама Бога“, силом његовог Духа у сваком веку. У јеванђељима je овај нагли прелаз у нови век историје спасења описан у сведочењима Христовим појављивањима након Васкрсења.(16) Она нам представљају нови вид његовог присуства, присуство које je стварно и које се да окусити, али видно различито од присуства пре његове Пасхе. Када се појавио, Он није одмах препознат (Лк. 24:16, 37, Јн. 21:4, 7,12). Око Њега je необична аура; ученици су несигурни, уплашени; Христос мора да им се потврди (Лк. 24:3 и надаље). Они га препознају у Емаусу само кроз ломљење хлеба а Он након тога ишчезава (Лк. 24:16, 30-31-35). Баш као и Његово присуство међу нама данас, оно je доступно само кроз веру. Оно што нам сведочења након Васкрсења, изгледа, говоре je да je Христос са нама, али не онако као што je био пре. (17) Он je са нама и није, стварно присуство и стварно одсуство. Он je онај „којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему je Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада“ (Дела 3:21), и који je такође рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). To je, једноставно, Реалност коју ми живимо у литургији, верујемо у Матејево 18:20 Да »јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја њима“ (18), славимо Вечеру Господњу као да „смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26) y духу раних хришћана, са њиховим литургичким плачом наде: „Мараната! Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20). Према томе, Христос апостолске цркве није историјски Исус прошлости, него Врховни Првосвештеник, који нас непрестано заступа пред престолом Оца (Рим. 8:34, Јевр. 9:11-28), и који активно управља живот Цркве (Откр. 1:173:22 и пассим). (19) Визија људи који су начинили ова документа није била усмерена уназад, ка „старим добрим данима“, када je Христос са њима био на земљи. Носталгију те врсте налазимо само након Христове смрти, пре него што су појављивања након васкрсења породила хришћанску веру. Црква je сачувала податке о историјским догађајима, али су они били реинтерпретирани у светлости Васкрсења, и осмишљени да помогну хришћанима да схвате значај Христа у њиховим животима. (20) To je било главно поље интересовања новозаветне Цркве. Само савремен, делатељни, васкрсли Христос, који je присутан у Цркви својим Духом, може бити виђен у најранијим списима, посланицама Апостола Павла, и оне баш ништа не говоре о историјским појединостима Христовог живота. Свест о Христу као Господу, не прошлости, него савремене историје, циљ je читаве хришћанске проповеди, духовности и литургичке анамнезе. Хришћанска визија je укорењена у постепено стеченом схватању апостолске Цркве да парусија није била иманентна, и да есхатолошка, коначна Христова победа, треба да се понавља у свакоме од нас до свршетка века. С обзиром на то да je Христос истовремено образац и извор ове борбе, Нови завет представља његову победу и култ Оца као да су нас самих: баш као да смо и ми умрли и васкрсли са њим (Рим. 6:311, 2 Кор. 4:10 и даље, Гал. 2:20, Кол. 2:12-13, 20; 3:13, Еф. 2:56), И да смо ми ти који су постали нова твар (2 Кор. 5:17, Еф. 4:22-24), ново обрезање (Фил. 3:3), Нови храм (1 Кор. 3:16-17; 6:19, 2 Кор. 6:16, Еф. 2:19-22), Нова жртва (Еф. 5:2), и ново свештенство (1 Пет. 2:59, Откр. 1:6; 5:10; 20:6). Због тога ми созерцавамо образац Његовог живота, зато га прокламујемо, зато га проповедамо, прослављамо: да га сами још више продубимо. Зато нам je Црква апостолског времена оставила књигу и обред, реч и тајну, да оно што je Христос чинио и био можемо да и ми у Њему. Баш из тих разлога, свештена историја се не завршава. Она се наставља у нама, и због тога литургијом прослављамо светитеље, нас саме, такође, као и Христа, јер је истинито слављење Бога Христов живот, који je Он у нас усадио. Према томе, „заједница светих“ je такође знак свештене историје, доказ Христовог непрекидног делања у сваком веку. Хришћански je живот, на основу неколико новозаветних метафора, процес преобраћања у Христа. (21) Он je Урсакрамент у коме смо видели Нови завет, представљен као персонализација свега што се збило, и рекапитулација, испуњење, образац и предукус свега што ће бити. Као такав, он није само тајна Очеве бави дрема нама, „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1:16); већ je и откровење онога што ми треба да будемо (1 Кор. 16:49, 2Кор. 318, Рим. 8:29). Његов живот je повест о уласку огреховљеног рода људског и његово искупљење Оцу кроз крст, искупљење које je примљено и крунисано Христовом предајом и уздизањем (Фил. 2:5 и начаље). И ова иста прича, као што смо већ видели, такође je представљена као прича за сваког, као праобраз нашег искуства повратка Богу кроз живот смрти до самопроживљавања обрасца који нам je Христос показао: „И он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе“ (2 Кор. 5:15). (22) У Новом завету, стварни процес његовог настанка открива растуће увиђање следеће чињенице: да нашем коначном путу до Оца, кроз смрт и васкрсење, треба да претходи живот и смрт у греху и нови живот у Христу. Читава поента новозаветног преиспитивања Христовог живота je да га учини да се обраћа овој новој свести: да нови век не треба да буде брзи крај, већ нова свештена историја. Као што je Патрик Реган рекао у већ цитираном одломку, есхатон није време или ствар, већ личност, нови Адам, Исус Христос (1 Кор. 5:20 и даље, 42 и надаље). И нова твар je живот који се живи у њему (2 Кор 5:1319) или боље речено, његов Живот у нама (Гал 2:20). Литургичко празновање, према томе, има исти задатак као и Јеванђеље: да представи ову нову стварност у „анамнези“ као наш непрекидни знак, не прошле историје, него садашње стварности наших живота у Њему. „Ево сад je најпогодније вријеме, ево сад je дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). To je визија тајни Христовог живота коју ми сада видимо у празничним омилијама златног отачког периода, као што су оне Лава Великог (440-461), што увек наглашавају садашњу спаситељну стварност литургичког прослављања.(23) Јер се историја спасења наставља, али не у смислу да je на Божић Христос некако поново присутан. Јер су ти догађаји историјски, и они су прошли, а литургија не слави прошлост. Оно што je садашњост je наше биће поново рођено у Христу, наш улазак у нови живот кроз тај садашњи долазак Бога к нама.(24) Јер свети Лав каже у свом чувеном афоризму, који je у потпуности литургичко богословље, да оно што je Христос учинио видљиво за време његове земаљске службе, сада je прешло у тајну: „Quod itaque Redemptoris nostri conspicuum fuit, in sacramenta transvit.(25) Један пасторални закључак из свега овога може да буде известан: нема идеалног модела хришћанског празника или календара који ми треба да „откријемо“ и коме треба да се „вратимо“. Радије je до сваке генерације да чини оно што je Црква апостолског времена чинила у потпуном слагању са Новим заветом: да примени тајну значења Христа у Sitz im Leben данашњице. Успех литургије није у њеној верности бившем идеалу, него у томе што она изграђује Тело Христово у духовни храм и свештенство прослеђујући циљ хришћанског живота: љубав и служење Богу и ближњем, умирање да би се живело за друге, као што je то учинио Христос. Тако Божић није само долазак Христа у Витлејем, већ долазак Христа мени, и мој одлазак другима. Тако и Васкрс није празан гроб у Јерусалиму пре неких 2000 година, већ моје поновно буђење из смрти крштења овде и сада, и васкрсење у Христу. Мислим да то можемо да видимо уколико одстранимо фолклор из прошлости и модерне теорије времена доколице и игре, размислимо о тексту Божије речи, речи отаца, и богослужењу Цркве. Тако ћемо да схватимо да je празнични циклус једно гледиште Цркве, начин изражавања и живљење тајне Христа, да je коренит у сваком погледу хришћанског изражавања. Као што каже Жан Даниелу: Хришћанска вера има само један објекат, тајну Христове смрти и Ускрса. Међутим, ова тајна постоји у различитим облицима: праображена je у Старом завету, историјски je испуњена Христовом земаљском животу, садржана je у Светим тајнама, мбстично се проживљава унутар душа, социјално je испуњена у Цркви, опробавана je есхатолошки у царству небеском. Хришћанин тако има неколико спискова, мултидимензионални симболизам да искаже јединствену реалност. Читава се хришћанска култура састоји од хватања веза између Библије и литургије, Јеванђеља и есхатологије, мистицизма и литургије. Примена овог метода о Списима се зове егзегеза; у литургичкој примени се зове мистагогија. Она се састоји од читања у обредима Христове тајне, и у контемплацији под симболима невидљиве стварности.(2б) To je све о чему се ради у црквеној богослужбеној години, и наравно у читавој литургији. Са енглеског превео јереј Миле Суботић (на Светој Гори у Великом посту 2005.г). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка. У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима. Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења. Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и изгубио све стечано до тада. Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка
  9. „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  10. У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска
  11. У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи. Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља. Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету. Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика. Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка
  12. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. View full Странице
  13. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
  14. ”Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову” - наглашава Епископ осечкопољски Херувим. У пету недељу по Васкрсу, недељу Самарјанке, дана 26. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Предраг Хајдуковић (Епархија сремска), јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој богонадахнутој литургијској беседи Владика Херувим обратио се повереном му стаду: -Христос васкрсе! У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни драги, народе Божји нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија овде на Доброј Води. У данашњем прокимену смо чули речи: ”Појте Богу нашем, појте! Појте царев и Богу нашем појте” – то треба непрестано да прати све нас хришћане у току овоземаљског живота који желимо и морамо да живимо Јеванђељем Христовим. Господу могу певати једино они људи који су се предали том Јеванђељу, који су пошли крстоносним, Јеванђелским путем. Они су тиме задобили печат Васкрсења и Вечног Живота. У светом Јеванђељу које смо данас могли чути говори се да као народ Божји увек требамо пити воду са Извора Живота. Који је то Извор Живота, где се Он даје и где нам се то омогућава да можемо да пијемо воду са тог Извора? Управо овде на светој Литургији браћо и сестре! Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову! Нема лепшег Лека и нема лепшег Извора сем овог литургијског извора – Тела и Крви Христове. То су врлине које нам се дају, то су енергије, Љубав и Милост Божја која нам се даје. Управо тим Извором ми преображавамо своје биће и целу природу, јер је човек круна природе. Као такав, он је мора преображавати и припремати за Други Христов Долазак. Ми људи требамо да будемо ти који ће преобразити природу својим животом, а то ћемо успети ако живимо литургијским начином живота. Ту се Јеванђеље претаче у животу. Јеванђеље треба да се преточи у живот како не би било само мртво слово на папиру. Ако бисмо Библију разумевали само у књижевном смислу онда она нема своју пуноћу, посматрамо је као обичну књигу. Ако се пак Библија претаче у живот свакога од нас она се тада претвара у Животворни Извор који нам се даје, извор којим ми задобијамо врлине. Те врлине, драга браћо и сестре задобијамо благодаћу Духа Светога. Задобијамо врлине печатом који смо задобили на светој Тајни крштења. То је печат који морамо да умножавамо, не смемо да се затворимо у своју клијет, а да не устостручавамо ту благодат која нам је дата. Морамо је устостручавати врлинским начином живота. Прича из светог Јеванђеља нас поучава управо у том правцу – да морамо живети врлинским животом и угледати се на свете угоднике Божје. Морамо се угледати на њих јер су они прави пример живота. Где има лепшег народа него нашега кад је Небеска Србија пуна светих личности, пуна дивних примера како требамо да живимо у овоземаљском животу, како требамо носити крст Христов и сведочити Јеванђеље Христово. У овој години јубилеја сећамо се како су наши праоци свети Сава и свети Симеон задобили аутокефалност и самосталност наше Цркве, они су наши родоначелници и путеводитељи ка Царству Божјем. Они су знакови поред пута који нашем народу показују куда ка Царству Божјем. Показују пут како да отворимо своју душу како би се Христос у њу уселио. Учили су нас томе, таквим животом су живели. Тада смо живели у благостању, имали смо благодатни мир благодаћу Светога Духа. Када смо се одвојили од те благодати почели смо да странствујемо и да ходимо путевима таме. Изгубили смо се у тој тами и нисмо нашли Христа на том путу, али Богу хвала сусрели смо га тамо негде на путу за Емаус. Сада Христос опет треба облагодатити наше душе и постати наш Водитељ и Светлост у тами овоземаљских материјалистичких ствари. Данас смо се у молитвама сетили нашег оца Јована који је заиста пример правога пастира који је напајао стадо истинама Јеванђеља, истинама Тајне Васкрсења Христовог. Зато ова заједница на Доброј Води живи управо тим начином живот, живи начином врлине, Јеванђеља и на путу је Васкрсења. Ова Црква је увек пуна и пример правог хришћанског начина постојања, пример је како ми хришћани требамо да живимо. Требамо да се радујемо као ова деца што се радују јер је хришћанство радост. Као хришћани ми се требамо угледати на децу и на њихову радост. Радосни смо зато што смо се причестили Телом и Крвљу Христовом и задобили благодат радости. Нисмо задобили тугу него благодат животворне радости која нам се даје. Сећам се речи оца Јована којима нас је увек поучавао, јер сам у овој светињи одрастао и поникао сам из ње. Увек су ми били на памети његове речи да требамо живети Јеванђељем, Речју Господњом. Онда смо на правом путу, на Христовом путу на којим су били наши праоци свети Сава и свети Симеон и сва светородна лоза Немањића. Тада ћемо знати да смо народ небески, народ светосавски, народ који непрестано вапије Господу Богу оним вечним ускликом – Христос воскресе! Живели и благословени били, нека је благословен данашњи дан и ово свето сабрање овде на Доброј Води. Амин! Овом приликом одржан је годишњи парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу. Отац Јован, омиљен у народу, свештеник, духовник, човек, оставио је за собом живу Цркву у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води. Извор: Епархија осечкопољска
  15. Дакле, наслов теме је (покушао сам барем да будем) јасан... А ево и да образложим. Значи, на овој теми би требали да постављамо наш доживљај хришћанског у тзв. популарној култури (музици, филму, ликовној уметности, књижевности), а што на "прву лопту" није очевидно таквим што... Тј., рок музика нпр. јесте део популарне културе, али непотребно је да овде нпр. постављамо чувени пројекат "Изнад Истока и Запада" где су учешће узели многи музичари који су певали и свирали на стихове владике Николаја... Или пак филм "Острво", који је оно-постао мејнстрим кршћанског филма. Дакле, потребно је да (са ваше тачке гледишта), препоручите неки филм који је на вас оставио утисак и где сте пронашли "елементе" хришћанства, а са друге стране, филм је нпр. "холивудска" комедија... Или нпр. нека слика, а која није икона (тј. не припада корпусу црквене уметности), а у којој сте "пронашли" неки детаљ због којег сматрате да у себи носи хришћанску поруку... Проза, поезија, а да нису хришћанске химне и житија... За почетак као пример, једна од мојих омиљених "банди", "Дарквуд даб" у дуету са Бисером Велетанлић и песма "Нешто сасвим извесно", као "неојеванђеље" 21-ог столећа... Па извол`те
  16. О Евхаристији као централном догађају у животу Цркве и поистовећивању Евхаристије са Црквом говори се на много места у Светом Писму и у светоотачким делима. Новозаветни списи, а нарочито еванђеље по Јовану и посланице Апостола Павла, су надахнути евхаристијским доживљајем заједнице Бога са човеком и односа човека према свету. Колики је значај Евхаристије за живот Цркве види се и по томе што су, упркос прогонима, први хришћани настојали да се по сваку цену окупљају на евхаристијским сабрањима. И Свети Игнатије Богоносац је на путу ка Риму, где је мученички пострадао за веру, саветовао хришћане у Филаделфији да се сакупљају на једну Евхаристију: Настојте да учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашега Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове. Учење Светог Игнатија да је основ Цркве у Светој Евахристији, следили су и сви остали Свети Оци, који су у својим списима такође истицали да је она централна црквена Тајна, место истинског преображаја човека и света, у којој се једино може остварити потпуна заједница са Богом. Други део четрдесете емисије "Светотајинско богословље" посветили смо теми Свете Евхаристије као Сведуховском (Педесетничком) догађају. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО
  17. Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет
  18. У Светој Евхаристији земља већ овде и сада постаје небо: „Јер je сада на земљи могуће видети Тело Цара Небеског“, примећује Златоуст. Међутим, то није самодовољно физичко, природно чудо, није само преобраћење вештаства. Јер се евхаристијско чудо савршава човека ради и савршава се кроз човечанску природу Оваплоћеног Логоса. Евхаристија je „лек бесмртности“, по изразу још светог Игњатија Антиохијског – „лек живота, лек нетрулежности“. То је нетрулежна и бесмртна храна човекова. Света Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато – тајна јединства. Ово су само неке од теме о који смо промишљали и разговарали у тридесет деветој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО
  19. Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО
  20. На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. "Наша вера сагласна је са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру", речи су Светог и богоносног оца нашег Иполита Римског. Та узајамна повезаност праве, истините вере Цркве са Евхаристијом Цркве посведочена је и код Апостола и Апостолских ученика, а то нам сведочи и пракса древне Цркве по којој су символи, исповедања вере, врло рано били укључени у Литургију, као што је то и данас. Сâм сатириолошки карактер Цркве, сâма природа и циљ Цркве - спасење људи у Христу, - чинили су да се сав живот и делатност цркве на Истоку одвија око Свете Евхаристије, свагда извирујући из ње и увирујући поново у њу. За самосазнање Цркве на Истоку без Евхаристије нема спасења, јер без Евхаристије нема Цркве, и зато свака манифестација бића и живота Цркве: у вери, и Духу Светом, у љубави, у благодати, у богослужењу, у локалној и надлокалној саборној организацији имала је на Истоку евхаристијски карактер. Ово су само неке од тема о којима је било речи у тридесет седој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...