Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО
  2. На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. "Наша вера сагласна је са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру", речи су Светог и богоносног оца нашег Иполита Римског. Та узајамна повезаност праве, истините вере Цркве са Евхаристијом Цркве посведочена је и код Апостола и Апостолских ученика, а то нам сведочи и пракса древне Цркве по којој су символи, исповедања вере, врло рано били укључени у Литургију, као што је то и данас. Сâм сатириолошки карактер Цркве, сâма природа и циљ Цркве - спасење људи у Христу, - чинили су да се сав живот и делатност цркве на Истоку одвија око Свете Евхаристије, свагда извирујући из ње и увирујући поново у њу. За самосазнање Цркве на Истоку без Евхаристије нема спасења, јер без Евхаристије нема Цркве, и зато свака манифестација бића и живота Цркве: у вери, и Духу Светом, у љубави, у благодати, у богослужењу, у локалној и надлокалној саборној организацији имала је на Истоку евхаристијски карактер. Ово су само неке од тема о којима је било речи у тридесет седој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО
  4. Тридесет шестом емисијом "Светотајинско богословље" почињемо циклус емисијâ посвећених Тајни над тајнама - Светој Евхаристији. Света Евхаристија никад није схватана као једна од тајни у Цркви, него као тајна и откривење сâме Цркве, схватана је као тајна сабрања, тајна општења или заједнице и тајна јединства Христа и Његове Цркве, Христа и верујућих као удова Његовог богочовечанског Тела. У оквиру емисије нагласили смо и да Вршење Свете Евхаристије у Цркви никада није било само "анамнеза" Тајне Вечере Христове, меморијално спомињање (комеморација) или просто "понављање" Христове Тајне Вечере у смислу успомене на Христову жртву, већ актуализовање и литургијско оприсутњење за нас у Цркви, овде и сада, целокупног дела Христовог укључујући и есхатолошку реалност Царства Небеског. У закључку емисије, посебно смо истакли да од самих почетака видимо Свету Евхаристију као пројаву и откривење "Цркве Божје" у свету. Где се појављује назив Црква тамо се ради пре свега о Евхаристији, о евхаристијском сабрању (синаксису) или сабрању васцелог народа на једно "исто место" ради ломљења хлеба". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО
  5. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор
  6. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице
  7. На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  9. Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка
  10. Божанствена Литургија представља саму срж и средиште хришћанског живота у Цркви. О Светој Евхаристији и Литургији као печату и крајњем циљу сваког аспекта богослужбеног, светотајинског и свакодневног живота хришћанâ, разговарали смо у Јутарњем програму са презвитером Вељком Васиљевим, парохом палићким. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  11. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли!
  12. Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице
  13. Дакле, наслов теме је (покушао сам барем да будем) јасан... А ево и да образложим. Значи, на овој теми би требали да постављамо наш доживљај хришћанског у тзв. популарној култури (музици, филму, ликовној уметности, књижевности), а што на "прву лопту" није очевидно таквим што... Тј., рок музика нпр. јесте део популарне културе, али непотребно је да овде нпр. постављамо чувени пројекат "Изнад Истока и Запада" где су учешће узели многи музичари који су певали и свирали на стихове владике Николаја... Или пак филм "Острво", који је оно-постао мејнстрим кршћанског филма. Дакле, потребно је да (са ваше тачке гледишта), препоручите неки филм који је на вас оставио утисак и где сте пронашли "елементе" хришћанства, а са друге стране, филм је нпр. "холивудска" комедија... Или нпр. нека слика, а која није икона (тј. не припада корпусу црквене уметности), а у којој сте "пронашли" неки детаљ због којег сматрате да у себи носи хришћанску поруку... Проза, поезија, а да нису хришћанске химне и житија... За почетак као пример, једна од мојих омиљених "банди", "Дарквуд даб" у дуету са Бисером Велетанлић и песма "Нешто сасвим извесно", као "неојеванђеље" 21-ог столећа... Па извол`те
  14. ризница богословља

    Епископ др Јован (Пурић): Символика хришћанског храма

    Главни делови хришћанског храма и њихове функције Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον). „Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30] Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33] За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35] Нартекс Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37] У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν. У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16). Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане. Лађа хришћанског храма У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38] Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму. У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39] По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40] Купола храма Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу. Олтар У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске. У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47] Часна трапеза Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд. Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње. Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста. Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55] У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9). Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56] По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60] Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда. По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање. Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65] Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди. Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68] На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9). Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73] Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74] Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76] На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77] Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79] Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет. По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80] Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81] Киворион Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82] По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84] Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86] Епископски трон У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1). Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89] Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91] Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма. Олтарска преграда У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара. У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња. Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље. По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства. На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99] Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле. Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102] Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104] Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105] Амвон Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци. У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106] Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108] Солеја Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109] На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних. Ђаконикон и протезис Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем. По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116] Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118] У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119]
  15. Хришћански храм као богослужбена грађевина јесте место, то јест простор у којем се хришћани окупљају ради саборне молитве, слављења Бога и заједничког приношења бескрвне жртве. Због тога је у Светом Писму за храм уобичајен назив „дом Божји“ (ср. Пост. 28,31; 2Цар. 12,29;) и „дом молитве“ (Мт. 21,12-13; Лк. 19,46). Још у Старом Завету Бог је октрио људима да ће се Његов дом тако звати: „Јер ће се дом Мој звати дом молитве свима народима“ (Ис. 56,7). То је разлог што су за хришћански храм постојали разни називи: κυριακόν, οίκοςτου Θεού, dominica, domus Dei, domus orationis, дом Господњи, црква итд. Сваки хришћански храм је место освећено (Лк. 6,13) и знак сећања на „горницу“, то јест, место где је одржана Тајна вечера (Мт. 26,26). То и јесте разлог што у Светом Писму сусрећемо први назив за Евхаристију – „ломљење хлеба“ (Дап. 2,42). У библијским изворима сусрећемо и друге називе за свету Евхаристију: „Трпеза Господња“ (1Кор. 10,21) и „Господња вечера“ (1Кор. 11,20). Златоуст сведочи: „Верујте да је и сада она иста Вечера којој присуствује Христос. Она Вечера се ни по чему не разликује од ове свете Тајне ... Јер и ову и ону Он приправља.“[1] На другом месту је свети Јован још категоричнији: „Онај ко је устројио свету Тајну на Тајној вечери, Тај Исти сада савршава тајну божанствене Литургије ... Ова Часна трапеза је она иста Трапеза из Тајне вечере и није ништа мање од тога.“[2] На Тајној вечери Исус Христос приноси своју Крв и, називајући је крвљу Новога Завета, „показује да Му предстоји да умре. Зато има на уму и говори о Завету. Подсећа и на претходни, Завет (Стари), који је такође озваничен крвљу“.[3] Неизоставно је потребно рећи да Божанска Литургија „не представља само обличје жртве, нити образ Крви, већ истинско заклање и истинско жртвоприношење“,[4] јер се Христос жртвује и приноси вернима. Богомудри Јован Златоуст благовести: „Налазиш се пред Жртвом страшном и светом ... Христос се, као заклано јагње, налази ту пред тобом.“[5] Треба знати да је хришћански храм пре свега Црква - Εκκλησία (од глагола εκκαλέω), што значи сакупљање, сабрање, скуп, збор, заједница (ср. Дап. 9,31; 1Кор. 10,16) људи исте вере и у истом Духу (ср. 2Кор. 13,13). Реч је искључиво о црквеном и евхаристијском сабрању на једном месту (1Кор. 11,20), односно о заједници верујућих људи који, као сапутници ка Тројичном Богу, исповедају Христа за истинитог Искупитеља и Спаситеља света и учествују у спасоносним истинама и Божјим даровима. То је, дакле, литургијска заједница верујућих људи у Христа, окупљених око Христа, са Христом и у Христу. Храм, у који се сабирају верници да би исказали своје благодарење Господу, постаје „обитавалиште Анђела, обитавалиште Арханђела, постаје палата Божја, само небо“.[6] Заједнички долазак хришћана на Литургију представља почетак свете тајне „сабирања у Цркву“,[7] где ће верници учествовати у светотајинском животу Цркве и удостојити се да имају сусрет са Тројичним Богом и доживети предокушај Царства небеског. По светоотачком учењу, „страшне Тајне које се савршавају на сваком сабрању верних и из којих се излива обилно спасење, називају се Евхаристија, јер представљају сећање на многобројна доброчинства, пројављују нам сам врхунац божанског Промисла и на сваки начин нас припремају да благодаримо Богу ... Зато нас и свештеник, док се врши Жртвовање, подстиче да благодаримо Богу за целокупну васељену, за све прошло и садашње: за све што се збило и што ће се збити. Благодарење нас ослобађа земље и преноси нас на небеса. Преображава нас из људи у анђеле.“[8] Управо због тога што се у храму свештенодејствује света Евхаристија, тај простор је, по речима јеванђелиста Јована, постао „Скинија Божја међу људима“ (Откр. 21,3). Црква је заједница љубави, и на то нам указују заједничке и сагласне литургијске молитве којима нас Господ дарива. Храм, такође, као место сабрања верних представља израз заједнице љубави. „Црква не постоји зато да бисмо били разједињени сви ми који се у њој сабирамо [на молитву], него зато да бисмо се ујединили сви ми који смо разједињени. И управо то је смисао нашег [молитвеног] сабрања“[9] у храму. Хришћани који заједно са служитељем приносе бескрвну Жртву сачињавају „целокупно тело Цркве, које једнодушно и једногласно произноси своје прозбе Богу“.[10] Сасвим је правилно примећено да се „историјски почетак постојања одређеног простора за верско окупљање старе Цркве повезује са Тајном Вечером. Можда је потребно на самом почетку да нагласимо да само онај ко разуме свету Литургију може да разуме и потребу хришћана за оснивањем одговарајућег простора – храма, као и сву његову литургијску функцију и символику“.[11] Библијски извори нас обавештавају да је први хришћански храм, као средиште богослужења, било место сабрања Цркве по приватним кућама које су служиле као домови молитве (Лк. 19,48) и за „ломљење хлеба“ (Дап. 2,46). У једној од таквих кућа је и Христос, у „горњој одаји“ (Да. 1,13), обавио Тајну вечеру (ср. Мт. 26,26-28; Мк. 14, 22-24; Дап. 12,12) за „живот света“ (Јн. 6,51). На тим местима су хришћани доживљавали предокушај Царства Божјег. Хришћански храм је добио назив по хришћанској заједници – Црква због тога што је добио и њене особине. Реч је о богослужбеном простору намењеном за служење свете Литургије. „Простор храма подразумева и претпоставља Онога којем се служи и оног који служи, Бога и човека.[12] Он се поима као слика, икона Цркве, мистичког Тела Христовог, и символички изражава оно што је немогуће да се изрази непосредно“.[13] По православном трезвеноумљу, „Црква као Храм, обухвата Цркву као заједницу, и као таква се пројављује и најпотпуније у Сабрању (=Литургији). Због динамичког карактера Цркве, не разликује се Црква као Храм, као Заједница, и као Литургија“.[14] Улазак у хришћански храм верници доживљавају као улазак у Рај,[15] јер је храм символ земаљског неба.[16] Светоотачки је став да „Света Црква носи обличје и слику Бога, јер у подражавању и обрасцу има једно исто дејство с Њиме“.[17] Затим, по Светом Максиму, Црква јесте човек, имајући олтар као душу, а божански жртвеник као ум, и храм као тело.[18] По једном другом мишљењу, „Црква је обличје и слика васцелога света постојећег од невидљивих и видљивих бића ... која као једна грађевина постоји ... у различитостима“.[19] По Симеону Солунском, храм праобразује Христа као Богочовека где је Божанство невидљиво, а човечје видљиво.[20] Затим, по истом Оцу који се очигледно налази под утицајем учења светог Максима Исповедника, храм праобразује и човека који се састоји из тела и душе.[21] Веома је важна чињеница да је „хришћански храм био израз хришћанске вере и литургијског живота Цркве и због тога је хришћанска архитектура за свог сигурног водича имала Јеванђеље“.[22] Хришћански храм су од четвртог века називали базиликом, с једне стране, због облика у којем је грађен (издужени правоугаоник), а, са друге, због тога што у њему станује „Цар царева“. По православном трезвеноумљу, реч је о облику каква је била Нојева лађа, која је била праобраз Цркве Христове. Тако је отприлике изгледао и Соломонов храм, који је на известан начин служио као узор за градњу хришћанског храма.[23] Управо је то био разлог што Апостолске установе дају упутство да се хришћанске храмови граде у облику лађе: „Прво, дом Господњи мора бити дугуљаст, постављен према изласку сунца, са споредним просторијама са обе стране, тако да је сличан лађи“.[24] Православни хришћански храм је, по правилу, подизан на узвишеном месту, јер је храм слика Цркве Христове, односно слика дома Господњег подигнутог на врх гора (Мих. 4,1). Храм на узвишеном месту подсећа нас на стари Сион[25] и небески Јерусалим (Јевр. 12,22; Откр. 14,1; 21,10). Православни хришћански храм је окренут ка истоку[26] да би верници када се моле гледали у том правцу, пошто се Христос јавио на земљи у крајевима Истока овог материјалног сунца.[27] Често Исток означава Христа. Исток му је име (Зах. 6,12). Такође, хришћани очекују Други долазак Христов са истока: Јер као што муња излази са истока и сине од запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјег (Мт. 24,27), и на Истоку ће опет задобити Рај.[28] Овде реченом треба додати да је и Мојсијева Скинија имала жртвеник окренут ка истоку. Улазак у православни хришћански храм је по правилу са запада, јер је запад символ духовне таме, греха и слика Ада. Улазећи са запада, човек на символичан начин показује да се одриче старог и грешног живота, и да жуди и иде ка новом животу – животу у Богу. По светом Максиму Исповеднику, улазак верника у хришћански храм на челу са јерархом означава обраћање неверних из незнања и обмане у познање Бога, и прелазак верних од зла и незнања у врлину и знање. Код овог светог Оца врлина је символички представљена као Црква.[29] Главни делови хришћанског храма и њихове функције Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον). „Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30] Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33] За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35] Нартекс Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37] У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν. У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16). Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане. Лађа хришћанског храма У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38] Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму. У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39] По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40] Купола храма Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу. Олтар У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске. У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47] Часна трапеза Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд. Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње. Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста. Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55] У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9). Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56] По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60] Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда. По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање. Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65] Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди. Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68] На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9). Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73] Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74] Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76] На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77] Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79] Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет. По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80] Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81] Киворион Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82] По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84] Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86] Епископски трон У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1). Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89] Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91] Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма. Олтарска преграда У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара. У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња. Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље. По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства. На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99] Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле. Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102] Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104] Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105] Амвон Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци. У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106] Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108] Солеја Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109] На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних. Ђаконикон и протезис Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем. По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116] Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118] У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119] View full Странице
  16. Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“.   Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он.   Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање.   Извор: Радио Светигора
  17. На почетку емисије отац Момчило је тумачио јеванђелску причу о гергесинском бјесомучнику, која се чита на Светој литургији на пету недјељу по празнику Педесетнице. Он је овом приликом подсјетио на ријечи нашег Митрополита, док је још био јеромонх, о ,,свињској психологији савременог човјека“ која, према ријечима оца Момчила, влада и овим нашим временом. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“. Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он. Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја 13. априла 2018. год у згради Патријаршије у Београду отворен је дводневни симпозијум "Стварни узроци беле куге у Србији - полазни основ за решење проблема". Организатори скупа су били Центар за Живот и синодално Одељење за брак, породицу и рађање. У свом говору на отварању домаћин сабрања - Његова Светост Патријарх Иринеј - истакао је да проблеми „беле куге“ у Србији јесу мало рађања и исељавање младих људи, али и недостатак хришћанског морала, пре свега чедности. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  19. ризница богословља

    Стицање Духа Светога - циљ хришћанског живота

    Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“   Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.).   Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ…   – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“.   – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега.   – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам.   – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични.   Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших.   О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања.   Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим.   Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен.        Стицање и раздавање благодати   – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите?   – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради.   Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога.   И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“   Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“   – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није.   – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима.   А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави.   Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“.   Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова.   Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој.   Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“   Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима.   Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“.   Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти).   Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије.   А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела!   Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски.   А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије.   Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“.   Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават
  20. Био је четвртак. Дан – тмуран. Земљу је био прекрио снег дебљине четврт аршина, а одозго су и даље ситно сипиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу келије, према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био посадио на пањ од дрвета које тек што беше посекао, а сам је присео према мени. Господ ми је открио“ – рече велики Старац – „да сте ви у своме детињству усрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали код многих великих духовника не једанпут…“ Овде треба да кажем да је мене, уистину, још од моје дванаесте године живота та мисао упорно копкала и да сам се с тим питањем заиста обраћао многим духовним лицима, али да ме њихови одговори нису задовољили. Старцу је ово било непознато (тј. старац Серафим то ни од кога није могао сазнати, него је Духом Светим прозирао – прим. прев.). Затим о. Серафим настави: „Но, нико вам није рекао о томе ништа одређено. Говорили су вам: ‘Идите у цркву, молите се Богу, вршите заповести Божије, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота!’ А неки су чак и негодовали на вас што се одајете небогоугодној радозналости, говорећи вам: ‘Не испитуј оно што је више од тебе!’ Али, није требало тако да говоре. Ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сада у чему се уистину састоји тај циљ… – Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“. – Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега. – Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам. – Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични. Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О како је велико састрадање Божије са нама у нашој несрећи, због нашег нехаја(ња) за Његово старање за нас, када Сам Бог вели „ево, стојим пред вратима и куцам!“, разумевајући под вратима ток нашег живота, још незатворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше богољубље, да ви у овом животу пребивате свагда у Духу Божјем! „У чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“, каже Господ. О тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и печалима животним, јер ко ће отрпети гњев Његов, и пред лицем гњева Његовог ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не уђете у напаст…“, тј. да се не лишите Духа Божијега, јер бдење и молитва доносе нам благодат Његову. Наравно, свака добродетељ Христа ради даје благодат Духа Светога, но више од свих њу даје молитва, зато што је она такорећи свагда у нашим рукама, као оруђе за задобијање благодати Духа. Хтели бисте, на пример, да одете у цркву, но или цркве нема, или је служба завршена; хтели бисте да уделите просјаку, но или нема просјака, или ви немате шта дати; хтели бисте девичанство сачувати, но немате снаге да то испуните или због свога састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима се не можете супротставити по немоћи људској; захтели бисте и какву било другу добродетељ ради Христа извршити, но такође или немате снаге или је тешко увребати прилику. Али ово се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и неугледном, и силном, и слабом, и здравом, и болесном, и праведном, и грешном. Како је велика моћ молитве чак и грешна човека, када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из Светог Предања. Једној очајној мајци умре јединац син. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Та несрећница, тронута очајном жалошћу мајке, завапи ка Господу: „Не ради мене, клете грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим, која тврдо верује у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже Господе, васкрсни сина њенога!“ И – Господ га васкрсне! Тако је велика сила молитве, ваше богољубље! Молитва више од свега доноси Духа Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама, ако нас Господ Бог (у часу смртном) затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима Духа Његовог Светога! Тада се ми можемо веома смело надати да ћемо бити узнесени на облаке, у ваздух, у сретење Господу, Који долази са славом и силом многом, да суди живима и мртвима, и пода свакоме према делима његовим. Ето, ви, ваше богољубље, волите сматрати за велику срећу то што разговарате са убогим Серафимом, уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да речем о Самом Господу, нигда непресушном Источнику сваке доброте и добра, и небеског и земног?! А, међутим, кроз молитву ми бивамо удостојени да разговарамо са Самим Сведобрим и Животворним Богом и Спасом нашим. Но, и ту, опет, знајте да се треба молити само до онога тренутка док Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоизволи да нас посети, тада са молитвом треба престати… Јер, зашто да се Богу молимо и тада – „Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, када је Он већ дошао к нама, који Му се надамо и призивамо Име Његово истински, тј. с намером да Га сусретнемо, Утешитеља, смирено и са љубављу, унутра у одајама душа својих, гладних и жедних Његовог доласка? Рецимо, ви мене позовете к себи у госте, и ја по позиву вашем дођем и хоћу да с вама поразговарам. Међутим, ви и даље наставите да ме позивате: ‘Само изволите, изволите к мени!’ Ја бих по невољи морао рећи: ‘Шта је то с њим? да није с ума сишао? Ја му дошао, а он свеједнако наставља да ме зове!’ Тако је исто и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Испразните се (поништите се) и разумејте да сам Ја Бог! Усправићу се међу народима, усправићу се на земљи“, тј. јављам се и јављаћу се свакоме ко у Мене верује и Мене призива, и разговараћу с њим као што сам некада разговарао са Адамом у Рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, с Мојсејем, Јовом и њима сличнима. Многи тумаче да се то „испражњење“ односи само на светске ствари и послове, тј. да се при молитвеном разговору с Богом треба испразнити од светских ствари и послова. Но, ја ћу вам рећи по Богу да је не само нужно при молитви испразнити се од света него чак и од – молитве, у часу када, по свемоћној сили вере и молитве, Господ Бог Дух Свети саизволи да нас посети и да дође к нама у пуноћи неисказане Своје доброте. Немирна је душа и у немиру се находи док молитву врши, али при наиласку Духа Светога треба да стоји у потпуном тиховању (безмолвију), и слуша јасно и разговетно све речи живота вечнога, које Он тада саизволи да јој објави. Притом треба бивати у потпуном трезвењу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код брда Хорива, када је Израилцима било речено да се, пре јављања Бога на Синају, три дана не дотичу жена, јер је Бог наш “ Огањ који прождире све нечисто“, и у општење (заједницу) неће моћи ући нико ко је телом и духом оскврњен. Стицање и раздавање благодати – Ну, а како бива, баћушка, с другим добродетељима Христа ради, у погледу задобијања благодати Духа Светога. Ви мени волите само о молитви да говорите? – Стичите благодат Духа Светога и свим другим добродетељима (врлинама и добрим делима) Христа ради. Тргујте њима духовно и то тргујте оним добродетељима које вам највећи добитак духовни доносе. Сабирајте „капитал“ благодатног преоизобиља доброте Божије и дајте га у вечну Божију „штедионицу“, у којој се прима невештаствена (нематеријална) камата, и то не четири или шест одсто, но сто одсто на једну „рубљу“ духовну, па чак и неизбројни број пута више од тога. Ако вам, на пример, молитва и бдење доносе више благодати Божије, то бдите и молите се! Ако вам пост доноси много Духа Божијега, онда постите! Ако ли вам више привлачи милостиња, онда милостињу творите. И тако расуђујте о свакој добродетељи, коју творите Христа ради. Ево, ја ћу вам испричати нешто о себи, убогоме Серафиму. Ја сам родом од курских трговаца. И тако, док још нисам био дошао у манастир, ми смо трговали робом, која нам је више прихода доносила. Тако и ви поступајте баћушка. Као што у трговачком послу није вештина у пуком трговању него у томе да се што више прихода добије, тако и у труду хришћанског живота није вештина у томе да се човек само моли, или да само чини какво било друго добро дело. Јер, иако нам Апостол каже „молите се непрестано“, он, ипак, као што се сећате, додаје. “Више волим пет речи умом својим рећи, него ли хиљаду језиком“. А Господ вели: „Неће свако ко ми говори – Господе, Господе, да се спасе, него онај ко твори вољу Оца Мога“, тј. онај ко врши дело Божје и то са страхопоштовањем, јер – „проклет је сваки ко твори дело Божије с небрижљивошћу“. А дело је Божије ово: „Да верујете у Бога и Онога Кога Он посла – Исуса Христа“. Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, биће јасно да се наше хришћанско дело састоји не у увећавању збира добрих дела, која служе само као средства за постизање циља нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће користи – тј. у што већем задобијању преизобилних дарова Духа Светога. И тако, ја бих желео, ваше богољубље, да и ви сами стекнете овај нигда непресушни Источник благодати Божије, и да свакад себе процењујете – да ли се у Духу Божијем налазите или не, па ако сте у Духу Божијем, нека је благословен Бог! Нема се због чега туговати, макар овога часа пошли на Страшни суд Христов! Јер „у чему вас затекнем, у томе ћу Вам судити“. Ако, пак, у Духу Божијем не стојите, треба сазнати зашто и због чега је Господ Бог Дух Свети изволео да нас остави, па Га онда поново искати и молити и не одустајати све док нам се Господ Бог Дух Свети, Пречезнути, не открије и поново не буде с нама Својом благодаћу. А душмане своје – демоне, који нас силом одвраћају од Њега, ваља да нападамо све док им се и сам прах не развеје, као што је рекао пророк Давид: „Вијам душмане своје и стижем их, и не враћам се док их не истријебим. Обарам их и они не могу устати, падају под ноге моје!“ Тако је то, баћушка! Тако, дакле, и изволите трговати духовном добродетељи. Раздајите даље и сами благодатне дарове Духа Светога потребитима, као год што запаљена свећа, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, и сама светлећи и горећи земаљским огњем и не умањујући свој сопствени огањ, пали друге свеће, да би на другим местима и ове светлеле свима. Па, када је тако у погледу земаљскога огња, шта тек да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божјега?! Јер, на пример, богатство се земаљско умањује од раздавања, а богатство небесне Божије благодати – што се више раздаје то се више умножава у онога ко га раздаје! Тако је и сам Господ казао Самарјанки: „Свако ко пије од ове воде (са извора), опет ће ожеднети, а ко пије од воде коју ћу му ја дати, биће у њему источник воде која вавек тече у живот вјечни!“ – Баћушка – рекох ја – ето, ви волите непрестано да говорите о задобијању благодати Духа Светога, као о циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу њу да видим? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може да се види? Како ћу, дакле, ја да знам да ли је Он са мном или није. – У данашње време – одговори Старац због своје безмало свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његова Божанска Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, ми смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудновате речи Светога Писма, када Дух Божији говори кроз уста Мојсеја: „И виде Адам Господа где ходи по рају“. Или кад читамо у апостола Павла: „Иђасмо у Ахају и Дух Божији иђаше с нама; окренусмо се у Македонију, а Дух Божији иђаше с нама.“ И на другим местима Светога Писма више пута говори се о јављању Бога људима. А, ето, неки говоре: „Та места су несхватљива. Зар су збиља људи могли тако очигледно видети Бога?“ Ничега, пак, ту нема несхватљивог. До тога несхватања дошло је стога што смо се ми удаљили од простодушности духовног знања првих хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко схватљивим чини оно што су стари у толикој мери јасно разумели, да им појам о јављању Бога људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима. Тако је праведни Јов, када су га пријатељи укоревали због тога што тобоже хули на Бога, овима одговорио: “ Како би могло то да буде када дах Сведржитељев осећам у ноздрвама својим?“ Или, другим речима: „Како бих ја могао хулити на Бога, када Дух Свети са мном пребива? Када бих на Бога хулио, Дух Свети одступио би од мене, а ја, гле, и дах његов осећам у ноздрвама својим“. Управо у томе смислу говори се и за Авраама и Јакова да су видели Господа и беседили са Њим, а Јаков се чак и борио са Богом. Мојсеј је видео Бога, а са њим и сав народ, када се био удостојио да прими од Бога плоче Закона на гори Синају. Стуб од облака и стуб огњени, који нису били ништа друго до видљива благодат Духа Светога, служили су као путовође народу Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну, нити у маштарији, нити у иступљењу (екстази), нити у уобразиљи растројеног духа, него уистину – на јави. Ми смо постали већ сасвим непажљиви према делу свега спасења, откуда и долази да ми и многе друге речи Светога Писма не узимамо у ономе смислу, у коме би требало. А све је то отуд, што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо – по гордости ума свога – да се усели у душе наше, па стога ни немамо истинског просветљења од Господа, које се шаље у срца људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божије. Ево, на пример, када се у Библији каже „дуну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи тумаче као да то значи да до тога тренутка није било у Адаму душе и духа човечијег, но да је постојало, само тело, створено од праха земнога у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: „Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело, за долазак Господа нашега Исуса Христа“. Сва три ова дела нашега бића, дакле, била су саздана од праха земнога, тако да Адам није створен као мртво но делотворно (дејствујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о/душе/вљеним Божијим створењима. Али, ево у чему је суштина човекова: да Господ Бог потом није духнуо у лице његово овај дах живота, тј. благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, превасходећи сва остала Божија створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у нутрини без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као и сва остала створења, јер, мада би имао тело, и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је пак Господ Бог духнуо у лице Адаму дах живота, тада је тек, према речима Мојсејевим, „Адам постао душа жива“, тј. савршено подобна Богу, и као и Он, бесмртна у векове векова. Адам је био створен у толикој мери неподложан утицају иједне Богом створене стихије, да га вода није топила, ни огањ жегао, нити га је земља могла прогутати безданима својим, нити ваздух повредити ма каквим својим дејством. Све је било покорно Адаму као љубимцу Божијем и цару и сопственику Његове творевине. И све је на њега гледало са удивљењем као на свесавршену круну Божијих твари. Од онога даха животнога, удахнутога му у лице из свестварајућих уста Бога Светворца и Сведржитеља, Адам се био толико испунио премудрошћу, да никада од памтивека није било и тешко да ће икада бити на земљи човека премудријег и многозналијег од њега. Кад му је Господ заповедио да нарече име свакој твари, он је свакој твари дао такво назвање, које у потпуности означава све одлике (квалитете) те твари, сву силу и сва својства, која она има по дару који јој је Бог даровао приликом стварања. И, ето, баш помоћу тога дара натприродне Божије благодати, који му је ниспослан дахом животним, Адам је могао да види Господа где хода по рају и да Га позива, могао је да разуме речи Његове и разговоре светих Анђела, као и језик свих твари – и звериња и птица и гмизаваца који живе на земљи и уопште све оно што је сада за нас, пале и грешне, сакривено, а што је за Адама до његовог пада било сасвим разумљиво. Такву исту премудрост, и силу, и свемоћ, и сва остала добра и одлике светости даровао је био Господ Бог и Еви, коју је створио не од праха земнога него од ребра Адамова у Едему сладости, у Рају, који је засадио посред земље. А да би Адам и Ева могли лако и стално да одржавају у себи та бесмртна, богоблагодатна и савршена својства онога животног даха, Бог је посадио посред раја Дрво Живота, у чије је плодове похранио срж и сву пуноћу дарова Свога божанственог даха. Да Адам и Ева нису сагрешили и они сами и све њихово потомство могли су свагда једењем од плодова Дрвета Живота одржавати у себи вечно животворну Силу Божије благодати и бесмртну, вечито младу пуноћу телесних, душевних и духовних својих моћи као и трајну младоликост свога бесконачног, бесмртног и свеблаженог стања, што је све тешко замисливо у садашње време чак и уобразиљи нашој. Но, пошто су, Адам и Ева, једењем од Дрвета Познања добра и зла – превремено и противно заповести Божијој – упознали разлику између добра и зла и изложили се свим невољама, које су следовале преступљењу заповести Божије, они су се лишили тога бесцендара благодати Духа Божијега, тако да до самога доласка у свет Богочовека Исуса Христа Дух Божији „не беше у свету, јер Исус још не беше прослављен.“ Ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијега, него да Његово присуство није било тако пуномерно као у Адаму, или у нама православним хришћанима. То присуство, пак, пројављивало се само споља, а знаци пребивања Духа Божијега у свету били су познати роду човечјем. Тако, на пример, Адаму после пада, а исто тако и Еви, биле су откривене многе тајне, које су се односиле на будуће спасење рода људског. Чак и Каину, без обзира на његову безбожност и његов преступ, био је лако разумљив благодатни глас Божји, чак и карајући, када је Бог са њиме разговарао. Ноје је беседио с Богом. Авраам виде Бога, и дан Његов, и зарадова се. Благодат Светога Духа, дејствујући споља, деловала је и на све старозаветне пророке и светитеље Израилове. Код Јевреја су доцније биле заведене нарочите пророчке школе, где су се полазници учили да распознају знаке Божијих или анђелских јављања, и разликују дејства Духа Светога од обичних јављања, која се дешавају у природи безблагодатног земаљског живота. Симеон Богопримац, родитељи Богородичини Јоаким и Ана и друге безбројне слуге Божије стално су били удостојавани разноврсних божанских виђења, гласова и откривења, који су се потврћивали очевидним чудесним догаћајима. Иако не с таквом силом као у народу изабраном, до пројављивања Духа Божијега долазило је и међу незнабошцима, који нису познавали Бога Истинитога, зато што је Бог и мећу њима налазио Своје изабранике. Такве су, на пример, биле девственице пророчице Сибиле, које су, истина, своју девственост посвећивале Богу Незнаноме, но ипак Богу, Творцу васељене, Сведржитељу и Промислитељу, за каквога су Га и незнабошци сматрали. Такође и философи незнабожачки, који су, истина, блудели по тами непознавања Бога, али су тражили Богу омиљену истину, могли су само због тога богоугодног тражења истине постати судеоници Духа Божијег, јер је речено: „Народи који не знају Бога по природи творе што је по Закону и угодно Богу“. А истину Господ тако милује да сам о њој Духом Светим објављује: „Истина са земље засија и правда се проли са небеса“. Тако се, дакле, ваше богољубље, и у јеврејском народу, свештеном и Богу миломе, и међу незнабошцима који Бога не знађаху, ипак сачувало знање о Њему, баћушка. Сачувало се јасно и разумно поимање како Господ Бог Дух Свети дејствује на човека и како је то, по каквим спољашњим осећајима и унутарњим осећањима могуће уверити се да је у питању дејство Господа Бога Духа Светог а не вражија прелест (обмана). И тако је то било све од пада Адамова до доласка у свет Господа нашег Исуса Христа у телу (плоти). Без овога поимања дејстава Духа Светога које се, ваше богољубље, сачувало у чувству рода људскога, људи не би никако имали могућности да тачно познаду да им је заиста дошао у свет Онај Који је обећан Адаму и Еви – Пород Женин, који је имао сатрти главу змије. А ето, свети Симеон Богопримац, који је био чуван Духом Светим, пошто му је била унапред јављена, у шездесет и петој години живота, тајна свагдадевственог зачећа и Рођења Спаситељевог од Пречисте свагдаДјеве Марије, проживео је по благодати Свесветога Духа Божијег потом још три стотине година, а онда је у тристашездесет и петој години јасно објавио у храму Господњем да је по дару Духа Светога опипљиво препознао да је то баш Он Сам, Христос, Спаситељ света, о чијем му је натприродном зачећу и рођењу Дух Свети унапред јавио пре три стотине година преко Анђела! Па и света пророчица Ана, кћер Фануилова, која је служила осамдесет година од обудовљења свога Господу богу у храму Божијем и била позната по нарочитим даровима благодати Божије, као удовица праведна и чиста слушкиња Господња, огласила је да је то управо Он, свету обећани Месија, истинити Христос, Бог и човек, Цар Израилов, који је дошао да спасе Адама и сав род људски. А када је Господ наш, Исус Христос, изволео да изврши свеколико дело спасења, Он је по Своме Васкрсењу, духнуо на апостоле, обновивши у човеку дах живота који је Адам изгубио, и даровао им исту ону адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Али, то није све. Господ Христос је говорио Апостолима да је за њих боље да Он оде к Оцу, јер ако не оде, Дух Божији неће доћи у свет. Ако пак Он, Христос, оде Оцу, послаће им Га у свет и Дух Утешитељ научиће и њих и све следбенике њихове свакој истини и напоменуће им све што им је Он рекао, док је још био у свету. Овим је већ била Христом обећана благодат на благодат. И, заиста, у дан Педесетнице Он им је победоносно ниспослао Духа Светога у даху бурном ветра, у виду огњених језика, који су сишли на сваког од њих и у њих ушли, и испунили их силом огњелике божанствене Благодати, која росоносно дише и радостотворно делује у душама оних који су судеоници Њене силе и дејстава. И, ето, сама та огњем дишућа благодат Духа Светога даје се свима нама, Христовим вернима, у Тајни светога Крштења и свештено запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима нашега тела, како је то указано светом Црквом као вековечном чуварком те благодати. Каже се: „Печат дара Духа Светога“. А на шта, баћушка, ваше богољубље, ми убоги стављамо своје печате, ако не на сасуде, у којима се чува нека наша велика драгоценост? А шта на свету може бити веће и шта драгоценије од дарова Духа Светога, ниспосланих нам одозго у Тајни Крштења? Јер, та благодат, која се човеку дарује на Крштењу, тако је велика, тако неопходна, за њега тако живоносна, да се не одузима чак ни од јеретика до саме смрти његове, тј. до рока, одређеног свише по Промислу Божијем за доживотну пробу човека на земљи – за шта је способан, и шта је у стању да учини у томе Богом дарованом року уз помоћ силе благодати дароване му с неба. И да ми после крштења грех не чинимо, занавек бисмо остали свети и непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скврни тела и духа. Но, баш у томе и јесте несрећа што ми, напредујући у годинама живота, не напредујемо у благодати и разуму Божијем, као што је у њему напредовао Господ наш Христос Исус, него напротив – развраћајући се малопомало, лишавамо се благодати Свесветога Духа Божјега и постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи. Но, када се неко, будући побуђен на то Премудрошћу Божјом, која иште наше спасење, реши да ради ње (ове Божје премудрости) јутрењује Богу и бдије ради достизања вечнога свога спасења, онда такав, послушан њеном гласу, мора прибећи истинитом покајању за све грехе своје, покајању и творењу добродетељи супротних учињеним гресима, а кроз добродетељи Христа ради и – задобијању Духа Светога, Који дејствује унутра у нама, и унутра у нама ствара Царство Божије. Не говори забадава Реч Божија: „Царство је Божије унутра у вама и с напором се узима и само подвижници га задобијају“. То јест: они људи који, не обазирући се на узе греховне, које су их сапеле и својом принудом и навођењем на нове грехе не допуштају им да приђу к Њему, Спаситељу нашем, са савршеним покајањем, да би са Њим пострадали, презиру јачину тих греховних уза, и силе се да их раскину – такви људи јављају се потом пред лицем Божјим бељи од снега, убељени благодаћу Његовом. „Дођите“ – каже Господ – „Ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег“. Тако је негда и свети тајновидац Јован Богослов видео овакве људе у хаљинама белим, тј. у хаљинама оправдања, „са палмовим гранчицама у рукама“, као знамењем победе, како певају Богу дивну песму „Алилуја“ и красоту песмопоја њихових нико на свету не могаше подражават View full Странице
×