Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанска'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого. Звучни запис предавања Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а у организацији Православне Црквене Општине Никшић. Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића. Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно. Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста. Извор: Епархија будимљанско - никшићка
  2. Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет. Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“… из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Заштита деце од било које врсте људског насиља увек је била и остаће снажна порука хришћанске вере, рекао је Његова Свесветост патријарх васељенски Вартоломеј на скупу у Светском савету Цркава поводом Светског дана деце. Његова Светост је био главни говорник овог догађаја, који су организовали Светски Савет Цркава и Уницеф 21. новембра 2018. поводом Светског дана деце у Екуменском центру у Женеви, а у присуству великог броја младих. „Важно је имати на уму да деца не само што представљају нашу будућност, него су у ствари садашњица на којој се гради будућност“, рекао је патријарх Вартоломеј. Он је истакао да је његова помесна Црква била једна од Цркава оснивача Светског Савета Цркава, док је генерални секретар ССЦ пречасни Олаф Твејт нагласио у свом поздраву да је у својој божићној поруци 2016. г. апеловао на вернике широм света „да поштују идентитет и светост детињства“. Патријарх се заложио за међугенерацију правду и подршку деци у развоју, што је духовна одговорност Православне Цркве, примећујући „потпадање културе у технологију“ у свету. „Хришћани су позвани да штите децу како у друштву, тако и у њиховим срединама“, рекао је васељенски Патријарх и додао да је „посебно задовољан“ сарадњом успостављеном између Уницефа и ССЦ када је у питању рад Цркава са децом. Патријарх је такође рекао: „Еколошка криза стално ескалира у име раста производње и напредовања. Човечанство не обраћа пажњу на апеле у свету да треба предузети радикалну промену у нашем понашању према твари ... Наша дужност је да штитимо и подржавамо децу, да бранимо њихова права и старамо се о њиховом напредовању“, напомиње Све-Свјатјејши. Извор: Српска Православна Црква
  4. Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија [пред британске Конзервативне партије и америчке Републиканске странке] јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина, која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне, али и вредносне заједнице. О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора.[1] Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија. Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике. Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујући чињеници да је увек била уско повезана с Римокатоличком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге[2] које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега римокатолички пројекат. Ову оцену лако потврђује проста чињеница да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет. Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам, чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва.[3] Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе. Римокатоличка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Syllabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришћанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд. Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских римокатолицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Монталамбер, Ламене и његов часопис Будућност(L’Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, како би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем. Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу.[4] Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из римокатоличких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање. Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке римокатоличке Zentrum партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerum Novarum(„Нове ствари“). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragesimo Anno („Четрдесет година“), представља најзначајнији моменат у новијој историји Римокатоличке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну политичку цивилизацију. Путем њих црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме, у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери. Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specificaдемохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева.[5] По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.[6] У основи ове разлике је различита метафизичка и социјална концепција човека у римокатоличанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У римокатолицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перспективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена. Није случајно што се прво помињање идеје хришћанске демократије налази у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi Re. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина. У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и институција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција, којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.[7] Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио француски филозоф Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија. Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из римокатоличког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faireиндивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је у основе Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу који је одбачен након референдума 2005. Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.[8]) Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри противници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам“, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности. Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице. Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова. Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера, који је 1874. године као председник националне конвенције католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма.[9] Ту је и Дон Стурцо, који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма итд. У протестантском свету издваја се име Абрахама Кујпера, оснивача холандске Антиреволуционарне партије и премијера ове државе. Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демохришћана, Алчиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Римокатоличке цркве. Ова генерација политичара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учинила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала. Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола, који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе). Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, затим сама Democrazia Cristiana, са Ђулиом Андреотијем, контроверзним али веома успешним италијански премијером и министром разних ресора који је у администрацији провео скоро четрдесет година, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско-демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије. Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шездестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију. Године 1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискивале тенденције које стижу из англо-америчког света. Деконструкција државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице. Нова времена и нови мејнстрим наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији у то доба је пролазила кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које је прихватила за основу будућег изборног програма. Нпр. доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд.[10] Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3–5 марта 2006. Но, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентитета. Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској. Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер и бивши председник Чешке не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма. Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе. Данас се међутим сусреће са потребом преиспитивања своје политике и усмерења, будући да је суочена са снажним изазовом радикалне деснице у великом броју земаља. Брегзит такође поставља нову вододелницу за европске лидере. Извор: Конзервативизам и конзервативне странке, Београд: Бернар – ЦКС, 2016, 109–120. [1] За ових десетак година неколико аутора се огледало на том пољу. Има чак и дипломских радова на појединим факултетима. Аутор овог рада сакупља грађу за једну обимнију монографију која би требало да се бави политичким теоријама које проистичу из социјалног учења Римокатоличке цркве. [2] После пада комунизма овако насловљени покрети и партије јављају се и у православним земљама, па тако и у Србији. [3] Van Kersbergen, K, (1995), Social Capitalism: a study of Christian democracy and the welfare state, London, New York: Routledge, 204. [4] Озанам и Лакордер су већ четрдесетих били убеђени да је хришћанска демократија истинска будућност ка којој води провиђење. Међу важне изворе наводи се тим људи који је педесетих година сарађивао у италијанском часопису Католичка цивилизација, на челу са Карлом Маријом Курчијем. [5] Најважнија књига Вилхелма Репкеа, која је на енглески преведена под називом Хумана економија, у оригиналу на немачком зове се Jenseitsvon Angebot und Nachfrage, С оне стране понуде и потражње. Она се бави условима који тек омогућују стварање ефикасне и одговорне тржишне привреде. [6] Историја хришћанског социјализма је веома богата. Поменимо само посебну традицију теологије ослобођења у Латинској Америци, где је црква традиционално била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити. [7] Немачка у последњој четвртини 19. века даје најпластичнији пример за то како се ова борба одвијала. Партија Центра је водила огорчену борбу за раднике против Социјалдемократске партије, која је почетком следећег века постала појединачно најјача партија у земљи. [8] Постоји веома важна и занимљива традиција у англо– америчком свету која проистиче из социјалног учења римске цркве. То је економски и политички правац који се назива дистрибутивизам и углавном се везује за имена Хилера Белока и Гилберта Честертона. Ова дубоко хришћанска традиција афирмише начело малог поседа и води борбу против великог капитала и монопола. [9] Захтеви Конвенције који су касније преточени у Предлог закона о заштити радника који је 1877. поднео Фон Гален били су: законска заштита од физичке и финансијске експлоатације, државно администрирање помоћи за све класе у друштву, законодавство усмерено ка побољшању индустријских уговора, боље радно законодавство, самопомоћ, подржавање моралног и верског живота радничких породица и хришћанско доброчинство. Види: Van Kersbergen, 216. [10] Крајње је индикативан случај италијанског кандидата за место једног од комесара Европске комисије ЕУ, који се током процеса кандидовања заложио за ограничавање права хомосексуалаца. Европско јавно мњење га је буквално растргло и Роко Бутиљоне је био принуђен да повуче своју кандидатуру за место комесара у Барозовој комисији. Само десетак година раније, такво залагање би било још увек сматрано легитимним политичким програмом, као што се још увек сматра у Америци. теологија.нет
  5. Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија [пред британске Конзервативне партије и америчке Републиканске странке] јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина, која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне, али и вредносне заједнице. О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора.[1] Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија. Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике. Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујући чињеници да је увек била уско повезана с Римокатоличком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге[2] које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега римокатолички пројекат. Ову оцену лако потврђује проста чињеница да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет. Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам, чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва.[3] Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе. Римокатоличка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Syllabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришћанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд. Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских римокатолицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Монталамбер, Ламене и његов часопис Будућност(L’Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, како би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем. Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу.[4] Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из римокатоличких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање. Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке римокатоличке Zentrum партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerum Novarum(„Нове ствари“). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragesimo Anno („Четрдесет година“), представља најзначајнији моменат у новијој историји Римокатоличке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну политичку цивилизацију. Путем њих црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме, у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери. Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specificaдемохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева.[5] По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.[6] У основи ове разлике је различита метафизичка и социјална концепција човека у римокатоличанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У римокатолицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перспективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена. Није случајно што се прво помињање идеје хришћанске демократије налази у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi Re. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина. У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и институција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција, којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.[7] Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио француски филозоф Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија. Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из римокатоличког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faireиндивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је у основе Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу који је одбачен након референдума 2005. Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.[8]) Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри противници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам“, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности. Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице. Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова. Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера, који је 1874. године као председник националне конвенције католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма.[9] Ту је и Дон Стурцо, који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма итд. У протестантском свету издваја се име Абрахама Кујпера, оснивача холандске Антиреволуционарне партије и премијера ове државе. Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демохришћана, Алчиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Римокатоличке цркве. Ова генерација политичара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учинила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала. Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола, који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе). Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, затим сама Democrazia Cristiana, са Ђулиом Андреотијем, контроверзним али веома успешним италијански премијером и министром разних ресора који је у администрацији провео скоро четрдесет година, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско-демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије. Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шездестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију. Године 1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискивале тенденције које стижу из англо-америчког света. Деконструкција државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице. Нова времена и нови мејнстрим наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији у то доба је пролазила кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које је прихватила за основу будућег изборног програма. Нпр. доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд.[10] Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3–5 марта 2006. Но, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентитета. Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској. Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер и бивши председник Чешке не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма. Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе. Данас се међутим сусреће са потребом преиспитивања своје политике и усмерења, будући да је суочена са снажним изазовом радикалне деснице у великом броју земаља. Брегзит такође поставља нову вододелницу за европске лидере. Извор: Конзервативизам и конзервативне странке, Београд: Бернар – ЦКС, 2016, 109–120. [1] За ових десетак година неколико аутора се огледало на том пољу. Има чак и дипломских радова на појединим факултетима. Аутор овог рада сакупља грађу за једну обимнију монографију која би требало да се бави политичким теоријама које проистичу из социјалног учења Римокатоличке цркве. [2] После пада комунизма овако насловљени покрети и партије јављају се и у православним земљама, па тако и у Србији. [3] Van Kersbergen, K, (1995), Social Capitalism: a study of Christian democracy and the welfare state, London, New York: Routledge, 204. [4] Озанам и Лакордер су већ четрдесетих били убеђени да је хришћанска демократија истинска будућност ка којој води провиђење. Међу важне изворе наводи се тим људи који је педесетих година сарађивао у италијанском часопису Католичка цивилизација, на челу са Карлом Маријом Курчијем. [5] Најважнија књига Вилхелма Репкеа, која је на енглески преведена под називом Хумана економија, у оригиналу на немачком зове се Jenseitsvon Angebot und Nachfrage, С оне стране понуде и потражње. Она се бави условима који тек омогућују стварање ефикасне и одговорне тржишне привреде. [6] Историја хришћанског социјализма је веома богата. Поменимо само посебну традицију теологије ослобођења у Латинској Америци, где је црква традиционално била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити. [7] Немачка у последњој четвртини 19. века даје најпластичнији пример за то како се ова борба одвијала. Партија Центра је водила огорчену борбу за раднике против Социјалдемократске партије, која је почетком следећег века постала појединачно најјача партија у земљи. [8] Постоји веома важна и занимљива традиција у англо– америчком свету која проистиче из социјалног учења римске цркве. То је економски и политички правац који се назива дистрибутивизам и углавном се везује за имена Хилера Белока и Гилберта Честертона. Ова дубоко хришћанска традиција афирмише начело малог поседа и води борбу против великог капитала и монопола. [9] Захтеви Конвенције који су касније преточени у Предлог закона о заштити радника који је 1877. поднео Фон Гален били су: законска заштита од физичке и финансијске експлоатације, државно администрирање помоћи за све класе у друштву, законодавство усмерено ка побољшању индустријских уговора, боље радно законодавство, самопомоћ, подржавање моралног и верског живота радничких породица и хришћанско доброчинство. Види: Van Kersbergen, 216. [10] Крајње је индикативан случај италијанског кандидата за место једног од комесара Европске комисије ЕУ, који се током процеса кандидовања заложио за ограничавање права хомосексуалаца. Европско јавно мњење га је буквално растргло и Роко Бутиљоне је био принуђен да повуче своју кандидатуру за место комесара у Барозовој комисији. Само десетак година раније, такво залагање би било још увек сматрано легитимним политичким програмом, као што се још увек сматра у Америци. теологија.нет View full Странице
  6. На хришћанској трпези љубави, уприличеној након хиротоније Епископа диоклијског г. Методија на имању Књаз, током програма којег је водио протојереј Предраг Шћепановић можете чути између осталих обраћања Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Епископа диоклијског Методија као и његовог брата Велибора који се обратио у име породице Остојић, Милете Радојевића, директора Канцеларије за вјере у Влади Републике Србије, те књижевника Богића Булатовића, као и струне гусала уз које је пјевао млади гуслар Максима Војводића и Епископ Методије. Звучни запис програма View full Странице
  7. Поводом обележавања дана на који је пре 162. године рођен један од најзначајнијих светских научника Никола Тесла, доносимо предавање које је на тему „Духовни лик Николе Тесле и наше време“ одржао презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково. Предавање је, са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, одржано 13. септембра 2017. године, у оквиру другог Фестивала хришћанске културе у Зајечару, у сали Музичке школе. Сабрање је отворио Преосвећени Владика Иларион, а звучни запис предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“, благодарећи Епархији тимочкој. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 View full Странице
  8. Користећи се Божјом речју и својим вековним искуством, Црква нам даје детаљна упутства како треба да живимо овај живот на хришћански начин. Међутим, Библија не покрива баш сваку ситуацију са којом ћемо се суочити у нашем животу. Како је онда она довољна за све етичке дилеме са којима се сусрећемо? То је место где се Хришћанска етика појављује, о којој смо данас разговарали са катихетом Бранком Калабом. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  9. Хришћанска духовност и људска солидарност Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907. Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“. Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно. Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу. Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту… Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици. Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије. Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог. Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота… Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“ […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица. Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци. Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45. Превод: Јелица Вуковић http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/
  10. Хришћанска духовност и људска солидарност Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907. Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“. Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно. Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу. Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту… Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици. Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије. Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог. Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота… Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“ […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица. Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци. Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45. Превод: Јелица Вуковић http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  11. Да ли нација може бити хришћанска, а црква национална? Владан Перишић Симбол Светог Римског царства, 1510. Национализам: стара или нова појава? Црква се са национализмом не среће по први пут тек сада или у блиској прошлости. Напротив, на самом свом почетку црква је имала искушење „национализма“. И заиста, сусрет са „национализмом“ и његово бескомпромисно одбацивање (у Павловом сукобу са јудаистима) био је један од конститутивних елемената првобитне цркве. Иако је и сам био Јудејац, Павле је Јудаизам (схваћен тако да свој идентитет црпе из обрезања и поштовања закона) видео као препреку за прихватање транс-националног (или над-етничког) хришћанства. Павле је врло добро разумео да националне (етничке) тензије представљају основну опасност за јединство новорођене цркве. Зато је он релативизовао значај јудејског саморазумевања кроз њихову верност закону и праксу обрезања и увео нов (транс-национални) критеријум идентитета – припадништво телу Христовом кроз крштење (без обзира на националну припадност).[1] Исто старо искушење поново се појавило у новом руху, само што му је овог пута црква подлегла. Можда не сва црква, али ипак готово свака православна црква, као и католичка црква у барем неким земљама,[2] данас себе сматра за националну цркву, што значи да свака од њих себе види као религијски израз и пројекцију одређене нације, штавише као носиоца „националног“ идентитета. Иако идеја „националне цркве“ није производ црквене теологије него црквене идеологије, у свим овим црквама влада опште мишљење, које се узима здраво за готово скоро као нека догма, да је црква део националног идентитета који служи националном јединству. Како се црква нашла у оваквој ситуацији – дуга је прича. У овом спису с тим у вези даћу тек неколико назнака. Један од круцијалних чинилаца је појава националних држава (18–20. века). Од краја 18. века постојала је романтичарско-националистичка идеја о светом тројству језика, нације и државе. Као последица тога, језик се чак и данас схвата као главна карактеристика нације која помаже да различите нације раздели у различите државе. Међутим, као што су показала научна истраживања, језик није инхерентна карактеристика нације, него је аутономан и независан од ње.[3] По правилу се границе држава не подударају са границама језика. Такав је случај у Европи[4] као и у остатку света.[5] Према томе, „потпуна синхронизација језичких, националних и државних граница може бити само (националистичка) утопија.“[6] Треба се подсетити да је изједначавање нације, државе и језика кулминирало у фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој (и њиховим сателитским државама) у формули „једна држава, једна нација, један језик.“ Крајем деветнаестог века неким научницима је постало јасно да се не може пронаћи дефиниција етницитета која би била прихватљива за све и истовремено била утемељена на карактеристикама попут језика, територије, државе и њима сличним. То је био разлог због којег су ти научници прихватили да се етницитет не може описати културним или социјалним терминима, па је то постало распрострањено становиште у другој половини двадесетог века. Две теорије Уопштено говорећи, постоје две различите, чак узајамно супротстављене, теорије о етницитету или нацији.[7] Прву можемо звати есенцијалистичком. Према овом гледишту нација је одређена устаљеном групом карактеристика које су (готово) непромењиве и које нацији дају тон природне датости. Нација је органска стварност која је дата природом или чак Богом, али је у сваком случају изнад својих чланова, који јој се морају покоравати, као нечему саморазумљивом.[8] Овакав приступ је уобичајен у популарном разумевању нације (али такође и код ентузијастичких представника новорођених нација, као што је био случај са Ј. Г. Фихтеом[9] у Немачкој почетком 19. века). Другу теорију можемо назвати конструктивистичком. Овај приступ, који је плод модерне социјалне антропологије, тврди да нације нису природне него да се јављају кроз процес преговора између различитих друштвених група. Као резултат, нација није тако крута него прилично флексибилна стварност. Према овој теорији, све европске нације су релативно новe конструкције.[10] Овај концепт нације можемо назвати политичким. Чини се да савремана истраживања генерално воде закључку да су нације друштвено-политичке, пре него природне, конструкције.[11] Штавише, чини се да је национализам изумео нације а не обратно.[12] То је разлог због којег не постоје ни научни па чак ни објективни критеријуми за одређивање нација. Готово да бисмо о нацији могли говорити као о миту, и то веома чврстом,[13] када схватимо да нација није стварна него само „имагинарна заједница.“[14] Један од темељних предуслова за формирање нације је (селективно) заборављање.[15] Било шта што се заиста догодило, али се не уклапа у идеализовану слику (наше безгрешне, племените, свете) нације треба препустити забораву. Уз помоћ селективне меморије нација постаје највиша вредност – свака друга вредност у поређењу са њом је нижа, што имплицира да нпр. моралне вредности (попут истинољубивости) треба да буду подвргнуте лојалности према нацији. Уз то, према националистичкој идеологији појединци не могу постојати независно од нације којој дугују не само свој идентитет него и сам свој живот. У главама тих идеолога, друштвено-политичко и културно биће сваког појединца зависи од његове нације. Они мисле да чак и њихов језик (матерњи језик) постоји захваљујући нацији. Ова апсолутна зависност од нације испољава се у свакој пори друштва. Образовни системи би могли послужити за пример: „сврха образовања је у потпуности политичка – потчинити вољу младих људи вољи нације. [тако су] школе средства државне политике, као што су то и војска, полиција или државне финансије … Сврха таквог школовања је да мозгове преокупира љубављу према држави, и због тога је то шта се подучава и начин на који се подучава, то шта се потискује а шта мења, ствар државне политике.“[16] Због тога је „једна чувена дефиниција нацију била одредила као друштво које потхрањује свеопшту обману о свом пореклу и гаји свеопшту мржњу према својим суседима. Тако гаранција бриге за нацију зависи од лажног сећања (тј. од обмане) и мржње према онима који не припадају [тој нацији].“[17] Према томе, сваки национализам укључује мит[18] о првобитној нацији, која се подудара са овом садашњом, а која је по природи различита и одвојена од нацијâ које је окружују.[19] У националистичкој идеологији нација функционише попут митског бића које постоји готово од почетка времена и наставиће да постоји до далеке будућности (у неким интерпретацијама нација ће постојати чак и у Царству Божијем). У тим митовима нација велича себе (тврдећи да је она посебно искрена и великодушна према другима), она заташкава своју сопствену кривицу (одбијајући да призна неправде које је учинила другима), она оцрњује друге (говорећи да су они културно равнодушни или да су одговорни за раније злочине или да они чак и сада имају зле намере према нашој нацији).[20] Другим речима, наш национализам је патриотизам, њихов национализам је шовинизам. Исто тако, што се биологије тиче нема националног континуитета. Када се ово схватило, биологија је замењена културом. Због тога сви национални идеолози сада говоре о културном идентитету. Међутим, слично биологији, и за културу је показано да није она основа на којој су настале нације. Тако на пример, културне границе не одговарају ни језичким, ни националним, ни географским границама.[21] Као последица тога, постоје културе које обухватају више нација, али такође и нације које обухватају више култура.[22] Поред тога, насупрот политичком концепту нације, културни концепт (баш као и језик) показао се извором бескрајних конфликата. Надаље, сваки национализам има псеудо-религијске елементе: „он функционише уз помоћ сличних средстава као и црква и има сакрално-литургијске облике. Људи поздрављају националну заставу као нешто најсветије, певају државну химну као да је Te Deum, окупљају се на масовним митинзима као на верским свечаностима, имају процесије према националним светилиштима као што их верници имају према местима ходочашћа.“[23] Таква ситуација произлази можда и из чињенице да се религија понекад користи на такав начин да снажно доприноси социо-културном јединству нације.[24] Национално јединство Према томе, национално јединство може постојати само као дискурзивна конструкција. Постоје многе теорије о томе од чега се ово јединство састоји. Поменућу три. Према једној (S. Hall) ова конструкција имплицира пет аспеката.[25] Први је приповест о нацији (у књижевности , медијима и уопште у свакодневној култури, са циљем да се створи мрежа заједничких искустава и интереса, победа и пораза, тако да се свакодневни живот повеже са „судбином нације“). Други је нагласак на порекло, континуитет, традицију и безвременост (укратко, национални карактер је насликан као непромењив и једнообразан а национални идентитет као да постоји у самој природи ствари, додуше понекад успаван, чекајући да буде пробуђен из овог дремежа). Трећи је проналазак традиције[26] (којом је неред трансформисан у заједницу). Четврти је мит о пореклу (или оснивачки мит који, стављајући порекло нације толико далеко у ‘митска’ времена (у ‘време пре времена’), игра једну од водећих улога у изумевању националне културе). И пети је фиктивна идеја о чистом, изворном народу (која снажно подржава национални идентитет). Национални идентитет сачињен од ових пет елемената постоји само као дискурзивна конструкција. Ова анализа је у сваком случају непотпуна и мањкава,[27] зато што се, да поменем само то, може показати да су сва последња четири елемента зависна од првог. Због тога је анализа која следи (L. Kolakowski), а која такође национални идентитет чини зависним од пет елемената, можда успешнија.[28] Први је национални дух (или ‘Volkgeist’, који није предмет историјских искустава, али ипак руководи умом и понашањем многих људи, нарочито у тренуцима кризе). Други је историјско памћење[29] (које је conditio sine qua non националног идентитета, без обзира на то да ли је његов садржај истина или легенда, или пак мешавина ово двоје). Трећи је антиципација и оријентисаност ка будућности (још један sine qua non националног идентитета: нације су окренуте ка будућности покушавајући да опстану и бринући се о томе шта све може бити са њима). Четврти елемент је национално тело (које себе показује у расправама о националним територијама, величини и ограничењима нације, као и о броју њених чланова и томе слично). Коначно ту је и утврдив почетак (тј. легенде о оснивачком догађају или о ‘оснивачким оцима’, обоје без прецизног времена, који се односе на почетак историјског времена – exordium temporis). Према трећој категоризацији (A. D. Smith) постоји шест елемената националног идентитета или „шест главних атрибута етничке заједнице.“[30] Прво, постоји колективни правилни назив (који изражава ‘суштину’ заједнице). Друго, мит о заједничком пореклу (који производи илузију о породичним везама које нацију чине ‘над–породицом’ (Horowitz) – можда је ово најкруцијалнији од свих ових елемената).[31] Треће су заједничка историјска памћења (о јунацима из претпостављене славне прошлости). Четврти аспект се тиче једног или више разликовних елемената заједничке културе (попут обичаја, религије или језика). Пети је повезивање са одређеним ‘завичајем’ (који може бити и само симболички, као у случају дијаспоре). И на крају ту је и осећај солидарности према значајним секторима популације. Као што је очигледно, различити елементи ове три теорије се преклапају а постоји и значајна сагласност у погледу главне идеје о томе шта сачињава идентитет и јединство нације. Нација и црква Међутим, шта ако ‘национални идентитет’, као што то толике анализе показују, није природно дат него је социјална конструкција, и ако ‘национално јединство’ није ништа друго до вештачка конструкција националистичких елита са претензијом да оно треба да се схвати као ‘природно’ или чак вечно својство људских бића? Ако је то, дакле, тако, где је онда улога цркве у свему томе? Сви смо сведоци тога да се од цркве очекује да једној таквој (имагинарној, вештачкој, митској, лажној) конструкцији (званој нација) треба да служи тако што ће постати ‘национална црква’! Тако би допринос цркве националном јединству[32], у крајњој анализи, значио допринос политичкој (и економској) моћи владајуће елите. Што се тиче цркве, она је одувек, за разлику од садашње ситуације, од самог свог почетка, одређивана географским границама (црква у Коринту, црква у Риму итд) и тај принцип је записан у њеним канонима. Она никада није била одређивана уз помоћ језика, културе, нације и сл. Ово географско одређење (или принцип територијалности) је спољашње (тј. оно нам не говори шта црква јесте, него само где је можемо наћи). Исто, примера ради, важи и за одређење примата: црква у Риму је имала примат зато што је Рим био престоница (и отуда политички најважнији град) царства. (Тврђење да је погубљење Петра и Павла било разлог за примат припада традицији која почиње тек крајем другог века. Он је секундарни и такође се не помиње као разлог за примат у канонима.) Да је неки други град био престоница, онда би црква која обитава у том граду имала примат над другим црквама. Исто тако, црква Константинопоља је била друга по реду, зато што је тај град био сматран за нови (тј. други) Рим. Ни у једном од ова два случаја нема ни трага од теолошких разлога. У обзир су узети једино спољашњи, не-теолошки разлози, што значи да су те ствари (границе цркве, примат[33] итд) сматране као мање важне за хришћански идентитет. Било би занимљиво запитати се сада где треба трагати за критеријумом о томе да ли је нација природни или вештачки производ: у протологији или у есхатологији? Ако у протологији, онда би требало признати да не знамо како су тачно ствари изгледале у почетку. Па ипак, сумњам да је Бог створио нације. Ствари не постају ни мало лакше ако је наш критеријум у есхатологији, о којој знамо још мање. Међутим, оно што нас овде интересује јесте да ли ће у Царству Божијем постојати нације или само појединци без нације? Иако су многи теолози склони оном првом, ја сам склон овом другом. С друге стране, можемо се запитати: ако су карактеристике нације произвољне, зашто неке хришћанске особине не би биле неке од тих карактеристика? На пример, ако, хипотетички, националистичка елита почне да се заузима за то да истинољубивост треба да буде једна од карактеристика њене нације, и ако се она за то заузима из генерације у генерацију, онда би истинољубивост можда и могла постати препознатљиви елемент баш те нације. Само што истинољубивост није ексклузивно хришћанска врлина: неко може бити изузетно истинољубив, па ипак не бити хришћанин. Исто важи и за поштење, верност и друге врлине. Стога остаје питање: које су то ексклузивно хришћанске карактеристике које једна нација треба да има да би била препозната као хришћанска нација? Одмах нам пада на памет један одговор: крштење и евхаристија? То је тачно, али субјект крштења и евхаристије је појединац а не нација. Па када онда можемо рећи да су хришћански не само појединци него и сама нација? Остављајући по страни чињеницу да нема ситуације у којој су апсолутно сви чланови друштва крштени и редовно се причешћују, можда ће бити довољно да већину популације чине чланови цркве. Мећутим, чак и да су сви чланови друштва хришћани, чини се да ни то не би било довољно па да друштво буде хришћанско (осим у неком удаљеном, метафоричком смислу). Ово можемо схватити на основу једне паралелне ситуације: чак и да је цела популација једне нације плава, још увек не можемо рећи да је и нација плава; или чак и ако сваки члан нације има мајку, још увек не можемо рећи да нација има мајку, итд. Чини се ипак да ове стварности (појединац и нација) припадају различитим нивоима. Према томе, чини се да не постоји смисао у којем оправдано можемо рећи да је једна нација хришћанска. Наравно, овде можемо додати и историјске аргументе против претензије да ипак постоје хришћанске нације, питајући шта је тачно хришћанско у тако много акција које су разне нације (или националне или транс-националне државе) предузимале против својих противника, попут мучења, прогона или погубљења (хришћана и нехришћана)? Шта је тачно хришћанско у предузимању ратова или у пљачкању чланова других нација? Шта је тачно хришћанско у свим овим и у многим другим сличним стварима које су заједничке скоро свим нацијама? Како нација може бити хришћанска ако њени чланови раде такве ствари? Одговор не може бити да су кривци за поменуте злочине владе или владари, зато што, чак и ако све почиње са њима, хришћани би требало да одбију да учествују у таквим акцијама. Преостаје да се запитамо још и то шта за цркву значи да је национална? У сваком случају то да је црква национална значи да она служи нацији, посебно доприносећи (наводно духовном) јединству нације.[34] На тај начин цркви је додељена улога чувара националне митологије. У овом браку нација је увек глава а црква тело, нација је циљ, а црква његово средство. Једном речју, црква у овом односу није оно што би требало да буде, а што год би требало да буде – не треба да буде слушкиња било које нације. Ипак, сведоци смо тога да многи клирици свих нивоа јерархије вољно или чак радо играју ову улогу слушкиње са најдубљим уверењем да тиме (наоружани својим националним поносом) служе најсветијој сврси. Што се тиче ове врсте поноса већ је примећено да „најјефтинија врста поноса јесте национални понос, зато што он у ономе ко је њиме унесрећен одаје недостатак индивидуалних карактеристика на које би тај могао бити поносан, тако да, [када би их имао] не би морао да прибегава ономе што му је заједничко са милионима других. Онај ко има значајне личне карактеристике далеко ће више бити кадар да јасније препозна недостатке своје нације, зато што их стално запажа. Али сваки бедни глупан који нема ничег на свету на шта би могао бити поносан, као до последњег прибежишта досеже до поноса у нацију којој припада. То му омогућава да се опорави и он је вољан да рукама и ногама са захвалношћу брани све недостатке и глупости своје нације… Због тога ћете нпр. тешко наћи више од једног у педесет Енглеза који ће се сложити када са дужним презиром говорите о глупавој и деградирајућој нетрпељивости [према другима] његове нације: такав је, међутим, обично човек од ума.“[35] Можда би било занимљиво приупитати шта се догађа са мојом националношћу када приступим цркви. Да ли ће она остати и бити спасена или ће, пак, бити поништена? Чини ми се да би нација могла (што није исто што и требало) да остане у цркви исто колико и друге природне (плаве очи, риђа коса итд) и вештачке (одређени језик, одређена култура итд) особине, под условом да мом новом идентитету не доприноси суштински. Нација може остати, али она не би требало да има икакву суштинску улогу у мом хришћанском животу. Другим речима, нација би требало да буде превазиђена. Она може бити присутна, али као и да није ту. Она може бити присутна само као путоказ чија је једина улога да показује према нечему што је бесконачно узвишеније од ње. После свега, чини ми се да се може рећи да је национализам инфериорнији облик људског постојања него не-национализам. Ако је уопште тачно да је Бог, у својој провиденцијалној икономији, себе прво открио једној нацији, а тек онда (на вишем степену људског развоја и самим тим и божанског откривења) целом људском роду, то можда може бити објашњено поменутом инфериорношћу. Ако су природне разлике (нпр. између мушког и женског) превазиђене у Христу, колико више треба да буду превазиђене не-природне разлике попут разлика између нација? На крају остаје главно питање од кога све друго зависи: да ли ја заиста живим у Христу или не? И такође: одакле ја добијам свој идентитет? Ако сâм Христос (као творац и искупитељ свемира) није толико значајан да ми дâ мој пуни идентитет, онда је моје крштење затајило. А моја нација то неће поправити. Извор: Vladan Perišić, “Is it Possible for a Nation to be Christian and for the Church to be National?”, Philotheos 15 (2015), 232–239. [1] Упореди: Christos Karakolis, “Church and Nation in the New Testament: The Formation of the Pauline Communities”, St Vladimir’s Theological Quarterly 57:3–4 (2013), стр. 361–380. [2] И у католичком свету могу се пронаћи слични примери споја између нације и религије (Пољска, Хрватска, Ирска, …). Према томе, оваква врста односа није само православни специјалитет. [3] Упореди: H. Haarmann, “Kriterien ethnischer Identität”, Language Problems and Language Planning 7/1, (1983) 21–42, 28; „сами по себи језик и нација су независни једно од другог“, D. Blum, Sprache und Politik, Heidelberg (2002), стр. 4. [4] „У Европи се границе језика и границе државе никада нису подударале“, G. Schubert, “Einzelaspekte neuer Mehrsprachigkeit im ehemaligen Jugoslawien”, Sociolinguistica 11, (1997) стр. 83–93, 86; „оне [границе језика и државе] у Европи никада нису биле синхронизоване па тако нису ни данас“, H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), стр. 81. „западноевропске нације – нпр. француска, њемачка, аустријска, швицарска, низоземска, шпањолска, британска – нису формиране на основу подударања језичних, религијских, етничких и државних граница“, Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb (2010), стр. 213. Многи цитати у овом спису који се тичу национализма преузети су из ове изванредне књиге. [5] „Већина држава у свету садржи више од једне језичке заједнице; према томе многојезичност је нормална појава“, M. Buchler, Sprachplanung im Schafspelz?!, Bochum (2002), 21. Према M. Payer, “Sprache als Ausdruck von ethnischer und nationaler Identität”, (http://www.payer.de/kommkulturen/kultur033.htm#13.) само 12 од 132 државе су језички хомогене, у 50 држава постоји главни језик који је матерњи језик за око 75% становништва, док у 39 држава највећа језичка група чини мање од половине популације. [6] H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), стр. 83. [7] Ово двоје су овде синоними. Ако бисмо међу њима хтели да повучемо разлику онда бисмо можда рекли да „етницитет тежи да нагласи уверења о [сопственом] пореклу од претпостављеног заједничког претка или предака као да је етничка група продужена породица, док је нација усредсређена на територијално порекло … Обично свака нација у себи садржи бројне етничке групе“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 14. [8] „Национализму је особено уверење да је нација једини циљ којем је вредно тежити – тврђење које често води уверењу да нација захтева неоспорну и бескомпромисну лојалност“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 5. [9] Упореди његове Говоре немачкој нацији (1808) који се могу тумачити као да садрже националистичку мржњу према другим нацијама. [10] Види нпр. B. Gröschel, Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Mit einer Bibliographie zum postjugoslavischen Sprachenstreit, München (2009). [11] „нације не постају саме по себи него их праве државе и националисти“, E, Gellner, Nationalismus, Berlin (1999), 10; „национални идентитет није дат (тј. кроз ентитете попут ‘природе’, ‘карактера’, ‘менталитета’ или ‘подсвести’ народа или индивидуа), него је створен“, E. J. Hobsbawm, “Introduction: Inventing Traditions”, E. J. Hobsbawm & T. Ranger (eds), The Invention of Tradition, Cambridge (1984), стр. 1–14; „нације су конструкције. Оне не постоје природно, него су направљене“, R. Rürup, “Zur Einführung”, B. Faulenbach/H. Timmermann (eds), Nationalismus und Demokratie, Essen (1993), стр. 32–34, 34. Према томе, „нације су људске творевине“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 27. [12] „Национализам изумева нације, а државна елита их прави и уобличава“, C. Esbach, Nationalismus und Rationalität, Berlin (2000), стр. 71. [13] „Свака нација је лаж којој време и историја – као старим митовима и класичним легендама – дају само илузију истине. Ниједна нација се не јавља природно“, M. V. Llosa, Nationalismus als neue Bedrohung, Frankfurt am Main (2000), стр. 56; „све нације настају политичком самовољом, отимачином, владарским интригама, огољеним економским интересима, комбинацијом сировог насиља и [коришћењем] прилике“, ibidem, стр. 55. [14] M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), стр. 24. [15] Упореди: „Колективна амнезија може бити подједнако важна као и колективно сећање“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), стр. 55. [16] E. Kedourie, Nationalism (1993), Oxford, стр. 78. Због тога је „изградња националне свести ствар интелектуалаца“, G. Konrad, “Von den Schwierigkeiten der Sheidung”, D. Schlagel (ed), Derr neue Nationalismus, Schwalbach (1994), стр. 36. Упореди Фихтеово Национално образовање. [17] Avishai Margalit, The Ethics of Memory, Harvard University Press, 76. [18] Упореди: „Национализам обезбеђује у модерном свету можда најубедљивији мит о идентитету“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), Introduction. [19] „Нације су заједнице које, захваљујући историјској обмани, верују у заједничко порекло [својих чланова] и имају заједничког непријатеља“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 42; „не може бити ‘нас’ без ‘њих’“, M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), стр. 78. [20] S. van Evera, “Hypotheses on Nationalism and the Causes of Wars”, C. Kupchan (ed), Nationalism and Nationalities in the New Europe, Ithaca, Cornell University, 1995, стр. 136–157, 150. „Типични мит сваког национализма је да је властита нација била паћеник, жртва изложена повијесним неправдама које је данас потребно исправити“, S. Kordić, Jezik i nacionalizam, стр. 347. [21] Упореди: U. Ammon, Die deutsche Sprache in Deutschland, Österreich und der Schweiz: das Problem der nationalen Varietäten, Berlin/New York, 1995. [22] E. Lemberg, Nationalismus, I–II, Reinbek (1964), II, 45. Слична ситуација је са нацијом и државом: „историјска је реткост да једна нација има државу и да једна држава има нацију“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 22. [23] Упореди: U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 110. Уопште не би било погрешно рећи да је „национализам како га схватају националисти замена за Бога“, (ibidem, 465). [24] Види: Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), 24: „Ово је очигледно у православљу, традицији у којој свака нација има свог сопственог свеца и цркву, попут светог Саве у Српској православној цркви.“ [25] Види: Stuart Hall, (1996a). “The Question of Cultural Identity”. In Hall, Stuart, Held, David, Hubert, Don and Thompson, Kenneth (eds). Modernity: An Introduction to Modern Societies. Cambridge, Mass. and Oxford, стр. 595–634. [26] Хол је ово очигледно преузео из Eric J. Hobsbawmand and Terence Ranger, (eds) (1983), The Invention of Tradition. Cambridge, 1. [27] И сам Хол помиње да његова листа ни у ком случају није исцрпна, види нпр. Ruth Wodak, Rudolf de Cillia, Martin Reisigl and Karin Liebhart, The Discursive Construction of National Identity, Edinburgh University Press (1999, 2nd eds 2009), стр. 24–25. [28] Види: Leszek Kolakowski, “Über kollektive Identität.” in Krzysztof Michalski, (ed.). Identität im Wandel: Castelgandolfo-Gespräche (1995), Institut für die Wissenschaften vom Menschen. Stuttgart, стр. 47–60. [29] Налик на ‘колективно памћење’ о којем говори Maurice Halbwacks, La mémoire collective, Paris (1997). [30] Види: Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), стр. 21. [31] „Осећај ‘откуда долазимо’ средишни је за одређивање тога ‘ко смо’“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), стр. 22. „Често се мисли да је континуитет нације резултат претпостављеног порекла од заједничког претка, а примери за то су веровање древног Израелца да су Израелци потомци Аврама, веровање да су Јапанци потомци првог цара, веровање Римљанина да су Римљани потомци древних Дачана и за Кину веровање да раса Хан постоји. Таква веровања у претпостављено заједничко порекло су у многим случајевима без чињеничке основе; па ипак она се кроз историју стално изнова јављају”, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 12. [32] А све три поменуте теорије о елементима или аспектима националног јединства показују да је то јединство произвољна конструкција коју је смислила националистичка интелигенција. [33] Наравно, свестан сам да многи теолози сматрају да је проблем примата од највишег значаја, али ја ипак мислим супротно. [34] Било да је нација природни или вештачки ентитет (већ према есенцијалистичкој или конструктивистичкој теорији), национална црква у оба случаја себе разуме као ону чија је улога да духовно доприноси националном јединству. У првом случају да доприноси јединству богомданог (природног) бића, а у другом бића које је дискурзивна или социјална конструкција. [35] Arthur Schopenhauer, Sämtliche Werke Band 4: Parerga und Paralipomena 1 (2. издање). Frankfurt am Mein (1989), стр. 459. Владан Перишић Национализам Преводи и преписи Владан Перишић 15. марта 2018. Рудолф Бултман
  12. У емисији Лекар душе - хришћанска психологија откривамо на који начин психотерапија и психолошки погледи на човека проналазе своје додирне тачке са учењима Цркве и тиме доприносе узрастању човека, као боголиког бића заједнице. Наши гости су протојереј – ставрофор др Милош Весин, парох чикашки и ленсиншки, др Влајко Пановић, специјалиста медицинске психологије са Војно медицинске академије у Београду, психотерапеути центра Хармонија др Ивана Михић, Јелена Бранковић, Јасмина Михњак и психолог Радосног детињства Милана Рајић. Говоримо о супружанским односима, родитељству, пренаталној психологији, развојним проблемима код мале деце, комуникацији у браку... ЛИНКОВИ ЕМИСИЈА: Психотерапија (.1 ЕМИСИЈА) Васпитање деце, родитељство и кризе у браку (2. ЕМИСИЈА) Најчешће грешке у васпитању деце (3. ЕМИСИЈА) Улога оца у васпитању деце (4. ЕМИСИЈА) Предбрачно саветовање (5. ЕМИСИЈА) Животни циклус породице (6. ЕМИСИЈА) Породичне улоге и границе - да ли постоје улоге мужа и супруге које су условљене полом којем они припадају? (7. ЕМИСИЈА) Дијалог и проблеми комуникације у браку (8. ЕМИСИЈА) Породични систем и субсистеми, функционалност породице (9. ЕМИСИЈА) ТРАНСГЕНЕРАЦИЈСКИ ПРЕНОС – ПРЕНОС НАЧИНА ПОНАШАЊА, УВЕРЕЊА, ВРЕДНОСТИ СА ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ГЕНЕРАЦИЈУ (10. ЕМИСИЈА) БРАЧНА ТЕРАПИЈА (11. ЕМИСИЈА) РАЗВОЈНИ ПРОБЛЕМИ КОД МАЛЕ ДЕЦЕ (12. ЕМИСИЈА) ПОРОДИЦА КАО СИСТЕМ – ИНДЕКС ПАЦИЈЕНТ (ПАЦИЈЕНТ СА СИМПТОМОМ) (13. ЕМИСИЈА) БРАЧНИ ОДНОСИ У СРБИЈИ (14. ЕМИСИЈА) ПРЕНАТАЛНА ПСИХОЛОГИЈА (15. ЕМИСИЈА) * Линкови преузети са интернет странице РАДИЈА БЕСЕДА
  13. На Русија Инсајдер је објављен овај део из целог разговора пре неких 20 дана на сведском фестивалу студената у Русији. На овом фестивалу је Путин говорио о претњи коју вештачка интелигенција и био-инжењеринг може да буде за човечанство. Преведох ова 2 минута, за оне који имадоше паметнија посла и не говоре енглески Путин: Погледајте шта се дешава у свету? Индија наш сусед са леве стране има 1.2 милијарде становника, Кина има 1.5 милијарди становника. Сједињене Америчке државе примају све више имиграције и колико сам ја разумео белачко хришћанско становништво је већ мањина. Овај момак поред: Наравно Путин: Ви кажете наравно, али тај однос се скоро променио. Бели Хришћани су постали мањина, мање од 50% становника данас. Зашто говорим да је свет такав и да пролази кроз озбиљну драстичну промену? Не говорим да је добро или лоше, само да се глобалне промене дешавају. Рекли сте да је Русија огромна територија, она то јесте од западне до источне територије ако је погледамо видимо да је евроазијска географски. Али што се тиче културе и језичких група. Ово је непобитно европски културни простор, јер га насељава народ који носи европску културу. Говорим о овоме, јер морамо да заштитимо своју културу. Да би остали значајан центар у свету, не говорим то у војном или неком другом смислу. Већ да не можемо да делимо све на етничке групе, не смемо да гледамо прошле конфликте нпр. рат између Русије и Француске 1812-1814 године, већ да гледамо будућност и пратимо заједнички пут. То је начин да сачувамо овај велики простор и носиоце европске културе као глобални центар када се разговара са Азијском страном, Америчком страном. Ако се овако не деси, то ће означити поделу на удружене мале квази нације које ће временом изгубити свој значај у глобалном смислу. Очувати европску културу, не значи уништити је. Ако је очувамо, то ће бити наша велика предност. Такође је битно за развој човечанства јер говоримо о значајном глобалном центру културе и цивилизације.
  14. Вјеровали или не, на слици једно од најсветијих мјеста у нашој земљи. Ево приче о њему. Брдо Жидовар, на пола пута између Вршца и Беле Цркве На око пола пута између Вршца и Беле Цркве у Банату налази се ово, четрдесетак метара високо заравњено брдо. Већ неко вријеме је познато као археолошко налазиште изузетног значаја, и крије у себи грађевине неколико археолошких слојева. Познато је под својим необичним именом, забиљеженим у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде мјесто Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсјећали на њих. То је једно од тумачења. Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно мјесто гдје се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето мјесто; једно од светих мјеста на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тијесто, а тијесто у свету храну – хљеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“. Панорама Жидовара Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог вијека пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свијет наглавачке. Шта се десило? Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад.. На тај начин археологија постаје „умјетност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. вијека наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене бијелим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намијењене за становање. А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно дијелова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сјетио да су слични налази пронађени и у сусједној Румунији гдје су их научници убиљежили као „дијелове свештеничке ношње“. Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сјетио да копче које су пронашли, као и други дијелови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог мјеста. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста. Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цијела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – КРСТ на налазу већ из првог вијека наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамјерљиво кроз пуку вриједност материјала од којег су израђени. Прстење са хришћанским симболима пронађено на брду Жидовар А затим је дошло и рјешење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана. Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја.. Односно – значење би било сљедеће – ко вјерује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однијети у Рај. Наши археолози и научници су занијемили – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима Хришћанства! Међутим, чему је служило ово прстење? Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако! Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је послије злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Калај је с друге стране бијели метал, боје Мјесеца и млијека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човјек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Калај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлијеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Као и жена чија душа сија када је грије топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свијету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на свјетлост НАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСКО ВЈЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВИЈЕТУ. Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овдје изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД КРШТЕЊА. Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРКВУ НА СВИЈЕТУ, чак из 1. вијека наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо. Бријач пронађен у Жидовару Цијела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповиједао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповиједају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШКОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСКИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИКАКВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу. Нека буде довољно да што више Срба и наших сусједа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше пријестонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРКВЕ НА СВИЈЕТУ, невјероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и мјесто гдје су се наши преци још прије скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром завјетовали на вјечну љубав и вјерност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тијела у нешто ново и Једно. Romen Louis http://www.rasen.rs/2016/12/pored-vrsca-je-pronadjena-najstarija-hriscanska-crkva-na-svetu/#.WSbURMYlEuX
  15. СЕБЕДАРНА, ДЕЛОТВОРНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ Као људи, као створена психо-соматска бића, живимо увек у конкретним животним приликама, у одређеном времену, на одређеном простору, у сасвим одређеним друштвеним, политичким, цивилизацијским околностима. То су чињенице нашег живота, сâм наш живот. Као хришћани опет, дужни смо још да имамо на уму да је то и контекст нашег спасења и наше одговорности кога не смемо занемарити. Озбиљно схватање историјских и културолошких чињеница сваке епохе је одувек, такође, било и претпоставка успешне мисије Цркве. Она се обраћа конкретним људима у својим радостима и надама, жалостима и проблемима који чине њихов живот. Постмодерност као тренутну тачку друштвено-историјског развоја, између осталог, карактеришу и два нераскидиво повезана феномена: наглашени индивидуализам и криза свих великих система који су у прошлости давали смисао људском животу. Постмодерна култура је усмерена на појединца и подстиче његове личне вредности, жеље, амбиције, његову неприкосновену аутономију. Такав појединац више никоме не верује. Загњурен у своје неповерење и скептицизам онемогућује постојање и оправданост било ког система који се бави општим смислом попут Цркве и државе или се, пак, бави општим добром и општим вредностима. Оваква клима никако не значи престанак или нестајање религије како су то многи теоретичари, до само пре неколико деценија мислили и очекивали. Али значи да се вера дубоко индивидуализује и да је сваки појединац у потрази за властитом срећом и властитом вером. Наравно да све ово утиче на положај и разумевање улоге Цркве у друштву. Од институције која је вековима давала смисао постојања свих европских, хришћанских друштава, данас постаје тек једна од многобројних животних опција обавезујућа, мање или више, само за оне који се за њу опредељују. То је прва чињеница савременог друштва којој храбро треба да погледамо у очи, свесни и своје сопствене хришћанске одговорности али и разумевајући је као изазов који треба, не да нас води ка анахронизмима и увек јаловим и неодговорним жалом за прошлим временима, већ да пробуди најбоље и најснажније стваралачке силе које ће том изазову пружити аутентичан хришћански одговор. Друга чињеница коју сам поменуо је друштво у транзицији са својим многобројним проблемима, а пре свега проблемом социјалне правде. И ово је, такође, изазов за Цркву. Опет, не у смислу да Црква може да створи праведно друштво јер то није задатак Цркве али Црква може и треба утемељеном и промишљеном социјалном речју да укаже, а делом да покаже како се поједини аспекти друштвене неправде могу превазићи. Хришћански одговор на две поменуте чињенице и проблема савременог друштвеног тренутка који чине саму есенцију Христове поруке и чиме је, како би уосталом другачије и могло бити, проткан живот Светога Саве је – несебична, себедарна, делатна хришћанска љубав. Етос овога света је одувек био, јесте и биће властољубље и среброљубље на које савремени човек реагује својим повлачењем и скептицизмом. Сувише много лажи и изневерених идеала је било да би било коме беспоговорно веровао. Али савремени човек, такође, није мање човек од оног из прошлих времена. И он жуди за топлином, људскошћу, а понајвише за оним који ће га волети и своје поверење ће он поклонити али само ономе у коме препозна искреност и сагласје речи и дела. У односу на хришћанство то изгледа овако – аутентичност и веродостојност и хришћана појединаца и Цркве као заједнице и као институције он ће мерити, не по старим заслугама, већ по томе колико се јеванђелска порука преноси у конкретни живот. Етос Цркве је етос несебичне делатне љубави у коме категорија ближњег, брата јесте централна и мерило наше вере и нашег напретка ка спасењу. Делатна љубав према ближњему мора да буде видљива како у животу хришћана појединаца тако и на институционалном плану. Свако дело љубави према ближњем ће о Христу рећи више него хиљаду речи. Подсетимо се шта Свети Сава пише у свом Студеничком типику о давању на вратима: А оно што ће бити речено и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вам умножава. А шта је то? На вратима давање страним и немоћним који су нас покоја ради посетили, због њих и гостионицу сазидасмо… у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге. А наге и босе одевати и обувати старом вашом одећом и обућом… А треба хранити гладне и души давати, као што рекосмо, узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким од хране ваше претекле… А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека од сувишка буде… А не волимо да икога са врата наших празног отпустите… У 4. глави Јеванђеља по Луки Христос се у синагоги у Назарету поистовећује са Помазаником пророка Исаије чије су основне карактеристике солидарност са сиромашнима и потлаченима. Својим животом и делима Исус је непрестано потврђивао да је Месија сиромашних, и то без остатка кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Ово место и овај став су опште познати. Па ипак, и поред скандалозних неједнакости у нашем друштву које вређају људско достојанство примећује се недостатак дела милосрђа како у широј заједници, тако и унутар црквене заједнице. Таква се дела везују за богатство, за постојање сувишка. У вишедеценијским нашим условима кризе различитих узрока, нико се психолошки не осећа довољно богатим или довољно сигурним за своју будућност и свој начин живота да би се нечега одрекао. Можемо се запитати да ли у Новом Завету, проналазимо утемељење оваквом начину размишљања? Евергетидски, добротворни дух и менталитет срећемо и у грчком и у римском античком друштву, дух задужбинарста је до скоро био врло жив. И све је то похвала вредно. Али, Нови Завет нам говори и о другој врсти милосрђа и братољубља. Када апостол Павле у 2. Кор у 8. глави похваљује цркве Македоније на скупљеној милостињи он сведочи о пуком сиромаштву њиховом и да они по могућству и преко могућства добровољно даваху (2.Кор 8,2-3). Дакле, овде није реч о вертикалном доброчинству које полази од богатих и завршава се сиромашнима, већ о хоризонталном - свих према свим члановима црквене заједнице. Тако се етос доброчинства, у свету резервисан за неке, у Цркви претвара у свакодневни хришћански етос. Овај етос – задужбинарства, милосрђа, братољубља, етос служења ближњему ма ко он био, је нешто што се данас од Цркве и хришћана апсолутно очекује и што ставља нашу веру на истинску пробу јер је вера без таквих дела само још једна у низу светских идеологија. Време је да се служи Господу, по примеру свих светих, по примеру и светих из нашег рода на челу са Светим Савом, кроз несебичну, делатну хришћанску љубав према ближњему. Амин. Др Зоран Крстић Београд, Св. Сава 2010.
  16. Version 1.0.0

    27 downloads

    Сергије Троицки
×
×
  • Create New...