Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанин'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио. Звучни запис беседе “Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха. Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас. Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо. Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом. Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима. Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац. Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  2. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  3. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  4. Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Религија јаких духом Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Наћи смисао живота Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Млади хришћанин је позван да буде мисионар Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег. Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи Извор: Српска Православна Црква
  5. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  6. JESSY

    Хришћанин никада није сам

    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com
  7. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Kако више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Kаква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com View full Странице
  8. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет
  9. III Традиционалне вредности и секуларни стандарди Вратио бих се сада европским интеграцијама и изнео поједина запажања која се тичу могућих практичних последица уколико би се секуларни систем вредности наметнуо Европској унији. У ситуацији када верске заједнице немају никакве повластице, колизије и сукоби између религиозних институција, са једне стране, и секуларног света, са друге, јесу неизбежни. Ове колизије ће се одвијати на разним нивоима и у вези са различитим питањима, али није тешко предвидети да ће се у већини случајева водити око питања људског морала и различитог разумевања тог питања од стране религиозних заједница и савременог друштва. Већ постоји огроман раскорак између система вредности присутним у традиционалним религијама и онога који је карактеристичан за секуларни свет. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет View full Странице
  10. „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет
  11. II На који начин Руска Православна Црква може да допринесе „Европском пројекту“? Речи господина Продија указују на то да је интерес за сарадњу између европских политичких институција и Руске Православне Цркве узајаман. Али који је посебан допринос Руске Цркве „Европском пројекту“ и на који начин би се наша Црква старала о његовом примењивању? Ова питања је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Алексеј упутио господину Продију 3. октобра 2002. године, у писму сачињеном приликом отварања мисије Руске Православне Цркве у представништву Европске уније у Бриселу: „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. Ово излагање не претендује да пружи одговоре на сва та питања. У наставку ћу се усредсредити на неколико запажања о улози религије у савременој Европи, на могући допринос цркава и верских заједница процесу европских интеграција и на могуће перспективе развијања односа са секуларним светом. Говорићу и као званични представник Руске Цркве у Европској унији и као истраживач европске културе. Изложићу званично становиште своје Цркве, и додати пар личних коментара. I Европске интеграције и опасност од „милитантног секуларизма“ Европа је јединствени етно-културолошки феномен. На овој, условно речено, малој територији, коегзистирају различите културне традиције, од којих свака има сопствени идентитет, језик и столећима стару традицију. Током векова народи Европе су били раздвојени услед неспоразума, који су често водили до оружаних сукоба. У већини случајева акти насиља произашли су из колизије политичких интереса појединих земаља, које имају заједничко културно порекло. Неки од конфликата су, такође, имали и религиозну димензију, попут оних између римокатолика и протестаната, хришћана и муслимана. Извесна међуконфесионална и међурелигијска ривалства постоје и данас: довољно је поменути Северну Ирску и Косово и Метохију. За време доба колонијализма, када је свет био подељен од стране европских империја на подручја на којима доминирају одређени утицаји, унутаревропске противречности су претпостављале светски распоред снага. Два светска рата током двадесетог века, која су се одвијала упоредо са урушавањем колонијалистичког система, заправо су били европски ратови, јер су произашли из колизије између водећих европских држава. Ти ратови су, међутим, утицали на читав свет, штавише, открили су огроман деструктивни потенцијал унутар разноликог конгломерата европских нација и култура. Након Другог светског рата, када је Европа била у рушевинама, постало је очигледно да постоји потреба за паневропском солидарношћу ради опстанка не само континента, него и читавог света. Трећи светски рат је требало избећи по сваку цену, јер је претио да уништи читаво човечанство. То је разлог због којег је одмах након 1945. године почео да се успоставља систем заједничке подршке и солидарности, процес интеграције западноевропских земаља у „Сједињене европске државе“. Присуство „Великог брата“ иза челичне завесе је, такође, опоменуло Запад да ради на интеграцији и уједињењу. На почетку је тај процес имао само економску, војну и политичку димензију. Током времена, међутим, захтев за заједничким културним и цивилизацијским простором бивао је све гласнији. Било је неопходно развити нову универзалну идеологију која би осигурала безбедно сапостојање различитих суб-култура у мрежи европске цивилизације, умањујући идеолошке и религиозне тензије које су постојале међу људима. Да би се створила таква свеобухватна идеологија било је потребно свести све културне, идеолошке и религиозне европске традиције под заједнички именитељ. Тај именитељ би био западни „постхришћански“ хуманизам, чији су основни постулати оформљени у доба просветитељства и „тестирани“ током Француске револуције. Модел нове Европе, заснован на овој идеологији, налаже стварање секуларног друштва у којем би религија била смештена искључиво у сфери приватног. У складу са оваквим секуларним моделом, религија би требала да буде раздвојена и од државе и од друштва, не би смела да утиче на социјални развој нити да се меша у политички живот. Такав модел не само да у потпуности онемогућава било какво социјално деловање било које религије, већ и прети мисионарским императивима многих религиозних заједница. Овај модел је истински изазов за хришћанске цркве, јер подрива њихову могућност да објављују јеванђеље „свим народима“, да проповедају Христа свету. Ако је секуларни модел, у којем место религије у друштву није на завидном нивоу, безусловно наметнут Европи, религија ће бити сатерана у гето у којем ће јој бити дозвољено да постоји, али из којег ће тешко моћи да се уздигне. Верници Руске Православне Цркве су током много деценија живели у гету. Када су бољшевици дошли на власт 1917, један од првих декрета који су донели био је декрет „О раздвајању Цркве од државе и раздвајању школства од Цркве“. Увођење првог принципа, односно раздвајања Цркве од државе, заправо се дуго ишчекивало. Црква у Русији је од почетка осамнаестог столећа била под контролом државе и тражила је начин да је се ослободи. Али одвајање школства од Цркве подразумевало је да она више није могла да има никакву улогу у образовању. Убрзо након револуције, када су бољшевици усвојили доктрину милитантног атеизма, Цркви је било забрањено да води било какве образовне центре. Није јој било допуштено да објављује књиге или часописе, учи вери децу и омладину, позива младиће да учествују у богослужењу као чтечеви. Током много деценија, све до 1980. године, било је незамисливо да свештеник буде виђен у школи, наставник у цркви, или да да школарац служи у олтару. На очување границе између гета и света ван њега се стриктно пазило и прекорачења са било чије стране су се озбиљно кажњавала. У Совјетском Савезу је религија била прогоњена седамдесет година. Гоњена је на различите начине и сваки од тих начина је био другачијег карактера. Током двадесетих и тридесетих су прогони били најокрутнији: највише клирика је било погубљено, сви манастири, богословске школе и мањи број цркава били су затворени. Мање бруталан период уследио је након Другог светског рата, када су поједини манастири и неколико богословских школа поново били отворени. Нови талас окрутних прогона наступио је шездесетих, што је водило до потпуног истребљења религије до почетка осамдесетих. Међутим, средином осамдесетих, Црква не само да је и даље била жива, већ је полако почела да се обнавља. Са урушавањем совјетског идеолошког система, раст је бивао све убрзанији, држава је постала наклоњена Цркви и њен став се при таквим околностима у великој мери променио. Али једна ствар је заувек остала непромењена: религији је било забрањено да изађе из гета у који је сатерао атеистички режим; била је скрајнута и без икаквог учешћа у друштвеном животу, а друштво заштићено од било каквог религиозног утицаја. Бити верник значило је бити маргинализован у социјалном смислу. О питањима повезаним са вером се није отворено дискутовало, религиозни ставови су се крили, а разговори на духовне теме избегавали. Процес који се сада одвија у Европи је у неку руку сличан ономе који се одвијало у Совјетском Савезу. Милитантни секуларизам је постао исто толико опасан за религију као и милитантни атеизам. И један и други теже изгнању религије из социјалне и политичке сфере, гурају је у гето, у сферу приватног. Неписана правила „политичке коректности“ се, такође, све више примењују на религиозне институције. У многим случајевима верници више не могу да исказују своја уверења и отворено осуде извесне појаве у друштву, јер се јавно изражавање религиозних ставова може посматрати као угрожавање права њихових неистомишљеника. Овоме бисмо могли да додамо да је западна секуларна штампа у великој мери негативно настројена према хришћанским црквама и њен стварни живот новинаре не занима. Они су углавном више заинтересовани за скандале унутар и међу хришћанским заједницама. Не можемо цркве ослободити одговорности од ових негативних појава, али се њен живот не састоји само од њих, док се медији искључиво њима баве. Поставља се питање: да ли је овако негативно извештавање медија намерно исфабриковано да би се подривало хришћанско сведочење свету? Ако је то тако, могло би се сагледати као део шире политике у правцу даље маргинализације хришћанства и његовог изгнања из друштва. Последице овакве политике су сасвим очигледне. У појединим земљама, нарочито у оним које нису већински римокатоличке или православне, величанствене катедрале, које су деценијама примале хиљаде верника, сада су полупразне; богословске школе су затворене услед недостатка интересовања; верским заједницама се не прикључује омладина; црквена имања су распродата; цркве су претворена у места секуларних догађања. Међутим, не можемо порећи да су у многим случајевима саме цркве одговорне за овакву ситуацију, као што ни подривајуће дејство секуларизма не треба потцењивати. Религија је скрајнута из социјалне сфере; секуларно друштво је све више маргинализује. И то се одвија упркос чињенице да већина људи на Западу и у Европи и даље верује у Бога. Многи Европљани постављају исто питање: како и даље сведочити хришћанство свету? Како да друштво избегне сурвавање у амбис секуларизма? На који начин омладину вратити Богу? Како изградити мостове између Цркве, са једне стране, и државе, друштва и масовних медија, са друге? Руска Православна Црква са својим јединственим искуством опстанка под најсуровијим гоњењима, борбе са милитантним атеизмом, излажења из гета када се политичка ситуација изменила, поновног успостављања свог места у друштву и редефинисања сопствене социјалне одговорности, може бити Европи од помоћи у проналажењу одговора на нека од ових питања. За разлику од многих западноевропских земаља, Русија и друге републике бившег Совјетског Савеза преживљавају период религиозног препорода: милиони људи се враћају Богу; цркве и манастири се свуда граде. Руска Православна Црква која је несумњиво једна од најбрже нарастајућих Цркава у свету, нема проблема са призивом: чак напротив, хиљаде младих људи уписује богословске школе како би посветили животе служењу Богу. Руска Црква улаже озбиљне интелектуалне напоре како би хришћанству обезбедило да врши своју улогу у секуларном свету, да би дефинисала његов однос према друштву и држави, и како би формулисала становиште Цркве по питању основних проблема савременог доба. Основы социальной концепции Русской Православной Церкви [Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве], документ која је усвојио архи­јерејски сабор 2000. године, представља писани доказ чињенице да Црква приступа овим питањима зрело и одговорно, и да поседује снажан интелектуални потенцијал за уравнотежен и јасан одговор. Читајући овај документ који је први текст ове врсте у целокупној историји православног хришћанства, увиђамо да припада Цркви која више не живи у гету, која није више у кризи, већ у успону снаге. Иако је милитантни атеизам у великој мери разорио Цркву, он је никада није уништио. Уместо тога, она је из тог страшног искуства прогона изашла обновљена и подмлађена. Прошавши кроз пакао и васкрнувши из мртвих, Црква има много тога да каже свету. Јединствена ситуација у Руској Православној Цркви, њено богато искуство на пољу односа Цркве и државе, њена укорењеност у европској култури и важна улога у изградњи нове Европе, призната је од стране водећих званичника Европске уније. У писму митрополиту смолемском и калињградском Кирилу 16. маја 2002. године, председник Европске комисије, господин Романо Проди, истакао је следеће: „Европа је континент где многе етничке групе живе заједно, свака има своје сопствено лице, језик и културу. Сви ови елементи су у интеракцији. Пред нама је важан задатак: да се боримо за даљи развој ових елемената који не смеју да изгубе своје карактерне особине. Управо због тога сматрам да је културни и духовни допринос Руске Православне Цркве, која је тако дубоко укорењена у многим подручјима Европе и оближњим земљама, неопходан и правовремен. Сматрам тај допринос најдрагоценијим. Руска Православна Црква има сва права на даље спровођење „Европског пројекта“: ово је условљено њеном историјом, хришћанском традицијом и њеним присуством… Убеђен сам да је сарадња са Руском Православном Црквом неопходна новој Европи.“ [види: Europaica, №1] * Други део текста биће објављен 3.8.2018. Извор: Теологија.нет
  13. Путујући по Европи увек ме запање призори цркава које су напустиле њихове конгрегације, нарочито оних које су претворене у пабове, клубове, продавнице или места намењена некој другој секуларистичкој активности. Жалосни су. Долазим из земље у којој су црквене грађевине деценијама коришћење у небогоугодне сврхе. Многе богомоље су потпуно срушене, друге су претворене у „музеје атеизма“, а некима је промењена сврха и предате су секуларним институцијама. Ово је била последица такозваног „милитантног атеизма“ који је владао мојом земљом неколико деценија и тек је недавно збачен с трона. Међутим, из ког разлога се овакав феномен јавља у Западној Европи? Зашто је место религије у друштву у тој мери раслабљено последњих деценија? Како је дошло дотле да религија има све мање простора у социјалној сфери? Осим тога, зашто се овакво ограничавање присуства религије у Европи одвија истовремено са процесом европске консолидације на политичком, финансијском, економском и социјалном нивоу? Ово излагање не претендује да пружи одговоре на сва та питања. У наставку ћу се усредсредити на неколико запажања о улози религије у савременој Европи, на могући допринос цркава и верских заједница процесу европских интеграција и на могуће перспективе развијања односа са секуларним светом. Говорићу и као званични представник Руске Цркве у Европској унији и као истраживач европске културе. Изложићу званично становиште своје Цркве, и додати пар личних коментара. I Европске интеграције и опасност од „милитантног секуларизма“ Европа је јединствени етно-културолошки феномен. На овој, условно речено, малој територији, коегзистирају различите културне традиције, од којих свака има сопствени идентитет, језик и столећима стару традицију. Током векова народи Европе су били раздвојени услед неспоразума, који су често водили до оружаних сукоба. У већини случајева акти насиља произашли су из колизије политичких интереса појединих земаља, које имају заједничко културно порекло. Неки од конфликата су, такође, имали и религиозну димензију, попут оних између римокатолика и протестаната, хришћана и муслимана. Извесна међуконфесионална и међурелигијска ривалства постоје и данас: довољно је поменути Северну Ирску и Косово и Метохију. За време доба колонијализма, када је свет био подељен од стране европских империја на подручја на којима доминирају одређени утицаји, унутаревропске противречности су претпостављале светски распоред снага. Два светска рата током двадесетог века, која су се одвијала упоредо са урушавањем колонијалистичког система, заправо су били европски ратови, јер су произашли из колизије између водећих европских држава. Ти ратови су, међутим, утицали на читав свет, штавише, открили су огроман деструктивни потенцијал унутар разноликог конгломерата европских нација и култура. Након Другог светског рата, када је Европа била у рушевинама, постало је очигледно да постоји потреба за паневропском солидарношћу ради опстанка не само континента, него и читавог света. Трећи светски рат је требало избећи по сваку цену, јер је претио да уништи читаво човечанство. То је разлог због којег је одмах након 1945. године почео да се успоставља систем заједничке подршке и солидарности, процес интеграције западноевропских земаља у „Сједињене европске државе“. Присуство „Великог брата“ иза челичне завесе је, такође, опоменуло Запад да ради на интеграцији и уједињењу. На почетку је тај процес имао само економску, војну и политичку димензију. Током времена, међутим, захтев за заједничким културним и цивилизацијским простором бивао је све гласнији. Било је неопходно развити нову универзалну идеологију која би осигурала безбедно сапостојање различитих суб-култура у мрежи европске цивилизације, умањујући идеолошке и религиозне тензије које су постојале међу људима. Да би се створила таква свеобухватна идеологија било је потребно свести све културне, идеолошке и религиозне европске традиције под заједнички именитељ. Тај именитељ би био западни „постхришћански“ хуманизам, чији су основни постулати оформљени у доба просветитељства и „тестирани“ током Француске револуције. Модел нове Европе, заснован на овој идеологији, налаже стварање секуларног друштва у којем би религија била смештена искључиво у сфери приватног. У складу са оваквим секуларним моделом, религија би требала да буде раздвојена и од државе и од друштва, не би смела да утиче на социјални развој нити да се меша у политички живот. Такав модел не само да у потпуности онемогућава било какво социјално деловање било које религије, већ и прети мисионарским императивима многих религиозних заједница. Овај модел је истински изазов за хришћанске цркве, јер подрива њихову могућност да објављују јеванђеље „свим народима“, да проповедају Христа свету. Ако је секуларни модел, у којем место религије у друштву није на завидном нивоу, безусловно наметнут Европи, религија ће бити сатерана у гето у којем ће јој бити дозвољено да постоји, али из којег ће тешко моћи да се уздигне. Верници Руске Православне Цркве су током много деценија живели у гету. Када су бољшевици дошли на власт 1917, један од првих декрета који су донели био је декрет „О раздвајању Цркве од државе и раздвајању школства од Цркве“. Увођење првог принципа, односно раздвајања Цркве од државе, заправо се дуго ишчекивало. Црква у Русији је од почетка осамнаестог столећа била под контролом државе и тражила је начин да је се ослободи. Али одвајање школства од Цркве подразумевало је да она више није могла да има никакву улогу у образовању. Убрзо након револуције, када су бољшевици усвојили доктрину милитантног атеизма, Цркви је било забрањено да води било какве образовне центре. Није јој било допуштено да објављује књиге или часописе, учи вери децу и омладину, позива младиће да учествују у богослужењу као чтечеви. Током много деценија, све до 1980. године, било је незамисливо да свештеник буде виђен у школи, наставник у цркви, или да да школарац служи у олтару. На очување границе између гета и света ван њега се стриктно пазило и прекорачења са било чије стране су се озбиљно кажњавала. У Совјетском Савезу је религија била прогоњена седамдесет година. Гоњена је на различите начине и сваки од тих начина је био другачијег карактера. Током двадесетих и тридесетих су прогони били најокрутнији: највише клирика је било погубљено, сви манастири, богословске школе и мањи број цркава били су затворени. Мање бруталан период уследио је након Другог светског рата, када су поједини манастири и неколико богословских школа поново били отворени. Нови талас окрутних прогона наступио је шездесетих, што је водило до потпуног истребљења религије до почетка осамдесетих. Међутим, средином осамдесетих, Црква не само да је и даље била жива, већ је полако почела да се обнавља. Са урушавањем совјетског идеолошког система, раст је бивао све убрзанији, држава је постала наклоњена Цркви и њен став се при таквим околностима у великој мери променио. Али једна ствар је заувек остала непромењена: религији је било забрањено да изађе из гета у који је сатерао атеистички режим; била је скрајнута и без икаквог учешћа у друштвеном животу, а друштво заштићено од било каквог религиозног утицаја. Бити верник значило је бити маргинализован у социјалном смислу. О питањима повезаним са вером се није отворено дискутовало, религиозни ставови су се крили, а разговори на духовне теме избегавали. Процес који се сада одвија у Европи је у неку руку сличан ономе који се одвијало у Совјетском Савезу. Милитантни секуларизам је постао исто толико опасан за религију као и милитантни атеизам. И један и други теже изгнању религије из социјалне и политичке сфере, гурају је у гето, у сферу приватног. Неписана правила „политичке коректности“ се, такође, све више примењују на религиозне институције. У многим случајевима верници више не могу да исказују своја уверења и отворено осуде извесне појаве у друштву, јер се јавно изражавање религиозних ставова може посматрати као угрожавање права њихових неистомишљеника. Овоме бисмо могли да додамо да је западна секуларна штампа у великој мери негативно настројена према хришћанским црквама и њен стварни живот новинаре не занима. Они су углавном више заинтересовани за скандале унутар и међу хришћанским заједницама. Не можемо цркве ослободити одговорности од ових негативних појава, али се њен живот не састоји само од њих, док се медији искључиво њима баве. Поставља се питање: да ли је овако негативно извештавање медија намерно исфабриковано да би се подривало хришћанско сведочење свету? Ако је то тако, могло би се сагледати као део шире политике у правцу даље маргинализације хришћанства и његовог изгнања из друштва. Последице овакве политике су сасвим очигледне. У појединим земљама, нарочито у оним које нису већински римокатоличке или православне, величанствене катедрале, које су деценијама примале хиљаде верника, сада су полупразне; богословске школе су затворене услед недостатка интересовања; верским заједницама се не прикључује омладина; црквена имања су распродата; цркве су претворена у места секуларних догађања. Међутим, не можемо порећи да су у многим случајевима саме цркве одговорне за овакву ситуацију, као што ни подривајуће дејство секуларизма не треба потцењивати. Религија је скрајнута из социјалне сфере; секуларно друштво је све више маргинализује. И то се одвија упркос чињенице да већина људи на Западу и у Европи и даље верује у Бога. Многи Европљани постављају исто питање: како и даље сведочити хришћанство свету? Како да друштво избегне сурвавање у амбис секуларизма? На који начин омладину вратити Богу? Како изградити мостове између Цркве, са једне стране, и државе, друштва и масовних медија, са друге? Руска Православна Црква са својим јединственим искуством опстанка под најсуровијим гоњењима, борбе са милитантним атеизмом, излажења из гета када се политичка ситуација изменила, поновног успостављања свог места у друштву и редефинисања сопствене социјалне одговорности, може бити Европи од помоћи у проналажењу одговора на нека од ових питања. За разлику од многих западноевропских земаља, Русија и друге републике бившег Совјетског Савеза преживљавају период религиозног препорода: милиони људи се враћају Богу; цркве и манастири се свуда граде. Руска Православна Црква која је несумњиво једна од најбрже нарастајућих Цркава у свету, нема проблема са призивом: чак напротив, хиљаде младих људи уписује богословске школе како би посветили животе служењу Богу. Руска Црква улаже озбиљне интелектуалне напоре како би хришћанству обезбедило да врши своју улогу у секуларном свету, да би дефинисала његов однос према друштву и држави, и како би формулисала становиште Цркве по питању основних проблема савременог доба. Основы социальной концепции Русской Православной Церкви [Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве], документ која је усвојио архи­јерејски сабор 2000. године, представља писани доказ чињенице да Црква приступа овим питањима зрело и одговорно, и да поседује снажан интелектуални потенцијал за уравнотежен и јасан одговор. Читајући овај документ који је први текст ове врсте у целокупној историји православног хришћанства, увиђамо да припада Цркви која више не живи у гету, која није више у кризи, већ у успону снаге. Иако је милитантни атеизам у великој мери разорио Цркву, он је никада није уништио. Уместо тога, она је из тог страшног искуства прогона изашла обновљена и подмлађена. Прошавши кроз пакао и васкрнувши из мртвих, Црква има много тога да каже свету. Јединствена ситуација у Руској Православној Цркви, њено богато искуство на пољу односа Цркве и државе, њена укорењеност у европској култури и важна улога у изградњи нове Европе, призната је од стране водећих званичника Европске уније. У писму митрополиту смолемском и калињградском Кирилу 16. маја 2002. године, председник Европске комисије, господин Романо Проди, истакао је следеће: „Европа је континент где многе етничке групе живе заједно, свака има своје сопствено лице, језик и културу. Сви ови елементи су у интеракцији. Пред нама је важан задатак: да се боримо за даљи развој ових елемената који не смеју да изгубе своје карактерне особине. Управо због тога сматрам да је културни и духовни допринос Руске Православне Цркве, која је тако дубоко укорењена у многим подручјима Европе и оближњим земљама, неопходан и правовремен. Сматрам тај допринос најдрагоценијим. Руска Православна Црква има сва права на даље спровођење „Европског пројекта“: ово је условљено њеном историјом, хришћанском традицијом и њеним присуством… Убеђен сам да је сарадња са Руском Православном Црквом неопходна новој Европи.“ [види: Europaica, №1] * Други део текста биће објављен 3.8.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  15. Данас заједно са анђелима, пастирима и свима светима, налазећи се под овим благословеним јужним небом, кличемо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14). Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
  16. Овај пут, гост беседник био је протојереј – ставрофор др Милош Весин, професор Богословског факултета у Либертвилу, САД. Своја издања представила је књижара и галерија „Ризница“, у чије име је говорила психолог г. Ковиљка Милићевић. Свечаност је отворио о. Оливер Суботић, парох храма, и здравичар Вукојица Сандић. Музички програм чинили су: хор „Сретење“ при нашем храму, гуслар Петар Манојловић, руски ансамбл „Роса“ и Ирина Бубања, ученица шестог разреда ОШ „Лаза Костић”. Током своје беседе отац Милош М. Весин говорио је о руској Матушки Марији, која живела за време СССР, која је лечила људе од депресије, а била непокретна (00:03:00), о томе шта је жива Црква (00:14:30), о томе колико дуго траје Васкрс (00:16:00), о савременим хришћанима и васкрсању (00:19:30), о разлици између васкрсавања и васкрсења (00:22:30), о томе како се понашао у стварном животу Христос (00:24:00) и отоме шта Бог очекује од нас.У беседи отац Весин причао је и у чему је снага Васкрсења (00:27:00), о Светом Тому и његовом мисионарском раду (00:28:00), о смрти и пореклу речи сахранити (00:29:30 и 00:35:00), о крштењу и значају Цркве (00:31:00), о Христовим чудима и о здрављу савременог човека (00:33:00), о Западу и Србији (00:39:30), о томе како се Христос јавио апостолима (00:43:00), о стресу (00:44:15), о екологији (00:45:30) и о стварању света и Старом завету (00:47:30).Отац Весин је беседио и о ругању вере, кремирању и балу душа (00:51:15 и 01:09:30), о православним ритуалима и стању вере код Срба (00:55:00), о италијанским и шпанским војницима на Космету као и српским монахињама на Космету (00:57:00), о исповедању вере (01:01:00), о вери и сујеверју (01:04:40), о виртуалном свету друштвених мрежа(01:07:00), о туђицама у српском језику (01:13:00), о апостолима и причешћивању (01:15:00), о паклу (01:17:00), о хришћанском животу (01:18:40), о мати Макарији са Косова (01:20:00), о Светој литургији (01:25:45), о црначкој баптистичкој цркви у САД која је за време НАТО бомбардовања свакодневно молила за мир у Србији (01:26:30) и о смислу Васкрсења (01:31:30).Беседу је снимила медијска кућа „Центар”(Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд), а сниматељи су били Предраг Златановић и Александар Митровић.Ако вам се свиђају наше емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – https://www.facebook.com/centar.medij...и претплатите се на Јутјуб канал: https://www.youtube.com/channel/UCP8K... а можете нас и контактирати на телефон – +38164 24 24 123
  17. У Храму Вазнесења Господњег у Жаркову, већ неколико година један дан посвећен је молитвеном сећању на проту Милорада Павловића (првог пароха овог храма, по коме и улица у којој се налази овај храм носи назив) и свим упокојеним свештенослужитељима.У петак, 12. Маја 2017.г., после вечерње службе вршен је помен, након кога је уследио богат програм. Сваке године долазе различити беседници и издавачке куће, а догађај употпуњује и музички део вечери. Овај пут, гост беседник био је протојереј – ставрофор др Милош Весин, професор Богословског факултета у Либертвилу, САД. Своја издања представила је књижара и галерија „Ризница“, у чије име је говорила психолог г. Ковиљка Милићевић. Свечаност је отворио о. Оливер Суботић, парох храма, и здравичар Вукојица Сандић. Музички програм чинили су: хор „Сретење“ при нашем храму, гуслар Петар Манојловић, руски ансамбл „Роса“ и Ирина Бубања, ученица шестог разреда ОШ „Лаза Костић”. Током своје беседе отац Милош М. Весин говорио је о руској Матушки Марији, која живела за време СССР, која је лечила људе од депресије, а била непокретна (00:03:00), о томе шта је жива Црква (00:14:30), о томе колико дуго траје Васкрс (00:16:00), о савременим хришћанима и васкрсању (00:19:30), о разлици између васкрсавања и васкрсења (00:22:30), о томе како се понашао у стварном животу Христос (00:24:00) и отоме шта Бог очекује од нас.У беседи отац Весин причао је и у чему је снага Васкрсења (00:27:00), о Светом Тому и његовом мисионарском раду (00:28:00), о смрти и пореклу речи сахранити (00:29:30 и 00:35:00), о крштењу и значају Цркве (00:31:00), о Христовим чудима и о здрављу савременог човека (00:33:00), о Западу и Србији (00:39:30), о томе како се Христос јавио апостолима (00:43:00), о стресу (00:44:15), о екологији (00:45:30) и о стварању света и Старом завету (00:47:30).Отац Весин је беседио и о ругању вере, кремирању и балу душа (00:51:15 и 01:09:30), о православним ритуалима и стању вере код Срба (00:55:00), о италијанским и шпанским војницима на Космету као и српским монахињама на Космету (00:57:00), о исповедању вере (01:01:00), о вери и сујеверју (01:04:40), о виртуалном свету друштвених мрежа(01:07:00), о туђицама у српском језику (01:13:00), о апостолима и причешћивању (01:15:00), о паклу (01:17:00), о хришћанском животу (01:18:40), о мати Макарији са Косова (01:20:00), о Светој литургији (01:25:45), о црначкој баптистичкој цркви у САД која је за време НАТО бомбардовања свакодневно молила за мир у Србији (01:26:30) и о смислу Васкрсења (01:31:30).Беседу је снимила медијска кућа „Центар”(Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд), а сниматељи су били Предраг Златановић и Александар Митровић.Ако вам се свиђају наше емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – https://www.facebook.com/centar.medij...и претплатите се на Јутјуб канал: https://www.youtube.com/channel/UCP8K... а можете нас и контактирати на телефон – +38164 24 24 123 View full Странице
  18. Власнику којем је привремено затворена радња због личне неодговорности, залепио је на прозору клетву упућену пореској инспекцији и то поред хришћанских икона! Још каже да је више од 100 пута био на Хиландару. Да, био је на Хиландару, а зар да ништа од тих 100 пута није научио? На пример, да клеветење других људи није хришћански чинити, него сатанизам!? Како неко може себе сматрати верником а да овакве поруке оставља на прозору од радње и да то сав народ види!? Зар није чуо за изреку "Ко другом јаму копа, сам у њу упада" !? http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2623446/kletvom-protiv-poreske-inspekcije.html
  19. Антоан де Сент Егзипери као хришћанин.doc "Будно је једино срце. Битно је невидљиво голим оком. " (А. Сент Егзипери, "Мали принц") Хришћански живот увијек претпоставља развој човјека. Морамо стално да останемо у потрази за нечим бољим и свјетлијим. Важно је разумијети да је Јеванђеље упућено нашем срцу. Бог жели да стекнемо оне посебне особине које су биле у Христу. Посебна храна, која носи благодат Божју, потребна нам је за омекшавање срца. Вјероватно је погрешно да се позове свако ко жели да буде хришћанин да се ода непрекидној молитви, њеном стриктном праћењу, читању само Јеванђеља или патристичке литературе. Наравно, све ово је потребно, али је потребно и нешто више. Ми говоримо о искуствима, скривеним у различитим дјелима класичне књижевности. Напајајући се на овом извору, и позивајући Божју помоћ у молитви, можемо ту да нађемо доста корисног и поучног за себе. У многа књижевна дјела хришћанска истина уткана је невидљивим нитима. Захтијева вјероватно духовну визију, осјетљивост душе и унутрашњу интуицију, да се у овој великој области људске мисли пронађу драгоцјени бисери јеванђелске истине. Овај пут отворен је свима. Као примјер, желио бих да укажем на стваралаштво класика француске литературе - Антоан де Сент Егзиперија. Вјероватно најпознатији од његових радова су "Мали принц" и "Планета људи". Не улазећи у књижевне анализе, уочавам главну предност ових дјела: уче томе шта је добро. То значи да је и сам аутор био добар човјек, а добар човјек јесте хришћанин. Ако је његово дјело испуњено духом свјетлости, може да загрије наше срце. Тако је његов садржај користан за људску душу, јер дјелимично приближава Јеванђеље. Сво Јеванђеље је упућено човјековој души, као највишој вриједности свега Стварања. Антоан Сент Егзипери такође пуно говори о човјеку и смислу живота. "Бити човјек - то значи осјећати да сте за све одговорни, да горите од стида због срамоте сиромаштва, иако изгледа да оно није ваша кривица; даље, бити поносан на побједу коју су освојили другови, и знати да полагањем камена, помажеш да се изгради свијет. " Данас, су многи људи изгубили систем вриједности. У првом плану стоји новац. Њиме су људи замјенили Бога, савјест, љубав према отаџбини. Шта чека у будућности, особу која је оријентисана само на земаљско и материјално? "Радећи због богатства, - пише Сент Егзипери - ми сами градимо свој затвор и закључавамо се у самоћу, а све наше богатство јесте прашина и пепео. Оно је немоћно да нам донесе нешто за шта вриједи живјети." - "Тако је, ко тражи само материјално благостање, он жање плодове за које не вриједи живјети." А, оно што је савршенство, о коме је толико речено у Јеванђељу? Писац каже: "Савршенство се постиже, не када се већ нема ништа додати, већ када се ништа не може одузети." Ако се не можете одузети - онда долази до склада унутрашњег живота, то значи да особа живи са Христом. То јесте нови квалитет у души. И како можете узети некоме доброту, поштење, милостивост и способност да буде саосјећајан? Достигао је љубав – достигао је Спасење, и он је већ у Царству Божјем, то се не може одузети ниједној личности. Христос често у својим изрекама и параболама користи тему природе. То је, као што знате - велика књига која проповједа о величини Бога. Понекад, природни живот с правом осуђује човјека. Не заборавите, пророк Исаија каже: Во познаје свог власника, и магарац свога господара, али мој народ свјетлост не узима у обзир (Ис.1, 3). Настављајући ову тему, А. Сент Егзипери је написао: "У нашем свијету, сав живот тежи да буде сличан, чак се и цвијеће, подједнако повија и мијеша на вјетру, иако је украшено различитим бојама, сви лабудови познају другог лабуда, а једино људи се затварају у своју осаму. Како нас одваја једне од других, наш унутрашњи свијет. " Ако је циљ хришћанског живота - постизање љубави (.. Уп 1 Кор 14, 1), онда је важно да познајемо ове путеве. Пошто Бога ми углавном покушавамо да волимо као ближњег, онда је за одговор о том путу веома драгоцјен савјет француског мислиоца: "Љубав - то не значи да се гледамо међусобно. Љубав - значи гледати заједно у истом смјеру ". Када би свака заједница људи гледала пажљиво према другима, не тражећи да увиди најмањи недостатак у понашању вољене особе, његовом изгледу, карактеру, коначно, страсти која погађа сваку људску душу; трун у очима мужа или жене никада не би био претворен у брвно, и када би ближњег схватали као слику Христа, који жели да служи у духу бриге и љубави - онда би заиста био преображен наш живот. Погледајте у истом смјеру, у коме и Христос и Његово Јеванђеље, ка вјечности и Царству Божјем. Колико је важно да се ово разумије и, што је најважније, да се испуни. Ми често говоримо о потреби духовног развоја и самообразовања. Царство небеско се нуди... (Мт. 11, 12), тј, духовним прегнућем задобија. Овај рад се захтијева од свију. Без тога, Царство Божје не видимо као и своје уши. Истина - у Христу, и познавање те Истине – изискује подвиг, напор свих сила душе, нарочито срца и ума. По мишљењу А. Сент Егзиперија, "Истина не лежи на површини. Ако нека религија, одређена култура, нека мјера ствари или облик активности, више него било који други дају особи осјећај духовне пуноће, снаге, за коју ни он сам није знао да је посједује, онда је та мјера ствари, та култура, та форма активности истина човјека. " Још додаје да је "Истина оно што чини човјека човјеком." Наставак: у фајлу.
  20. Протојереј Андреј Овчиников, познати руски духовник, публиковао је на сајту православие.ру, свој есеј о Егзеперију као хришћанину. Плодни увиди проте Андреја могу да буду корисни за духовни развој свакога од нас. За сајт поуке. орг превео са руског језика: А.Ж. Извор: http://www.pravoslavie.ru/100307.html Антоан де Сент Егзипери као хришћанин.doc "Будно је једино срце. Битно је невидљиво голим оком. " (А. Сент Егзипери, "Мали принц") Хришћански живот увијек претпоставља развој човјека. Морамо стално да останемо у потрази за нечим бољим и свјетлијим. Важно је разумијети да је Јеванђеље упућено нашем срцу. Бог жели да стекнемо оне посебне особине које су биле у Христу. Посебна храна, која носи благодат Божју, потребна нам је за омекшавање срца. Вјероватно је погрешно да се позове свако ко жели да буде хришћанин да се ода непрекидној молитви, њеном стриктном праћењу, читању само Јеванђеља или патристичке литературе. Наравно, све ово је потребно, али је потребно и нешто више. Ми говоримо о искуствима, скривеним у различитим дјелима класичне књижевности. Напајајући се на овом извору, и позивајући Божју помоћ у молитви, можемо ту да нађемо доста корисног и поучног за себе. У многа књижевна дјела хришћанска истина уткана је невидљивим нитима. Захтијева вјероватно духовну визију, осјетљивост душе и унутрашњу интуицију, да се у овој великој области људске мисли пронађу драгоцјени бисери јеванђелске истине. Овај пут отворен је свима. Као примјер, желио бих да укажем на стваралаштво класика француске литературе - Антоан де Сент Егзиперија. Вјероватно најпознатији од његових радова су "Мали принц" и "Планета људи". Не улазећи у књижевне анализе, уочавам главну предност ових дјела: уче томе шта је добро. То значи да је и сам аутор био добар човјек, а добар човјек јесте хришћанин. Ако је његово дјело испуњено духом свјетлости, може да загрије наше срце. Тако је његов садржај користан за људску душу, јер дјелимично приближава Јеванђеље. Сво Јеванђеље је упућено човјековој души, као највишој вриједности свега Стварања. Антоан Сент Егзипери такође пуно говори о човјеку и смислу живота. "Бити човјек - то значи осјећати да сте за све одговорни, да горите од стида због срамоте сиромаштва, иако изгледа да оно није ваша кривица; даље, бити поносан на побједу коју су освојили другови, и знати да полагањем камена, помажеш да се изгради свијет. " Данас, су многи људи изгубили систем вриједности. У првом плану стоји новац. Њиме су људи замјенили Бога, савјест, љубав према отаџбини. Шта чека у будућности, особу која је оријентисана само на земаљско и материјално? "Радећи због богатства, - пише Сент Егзипери - ми сами градимо свој затвор и закључавамо се у самоћу, а све наше богатство јесте прашина и пепео. Оно је немоћно да нам донесе нешто за шта вриједи живјети." - "Тако је, ко тражи само материјално благостање, он жање плодове за које не вриједи живјети." А, оно што је савршенство, о коме је толико речено у Јеванђељу? Писац каже: "Савршенство се постиже, не када се већ нема ништа додати, већ када се ништа не може одузети." Ако се не можете одузети - онда долази до склада унутрашњег живота, то значи да особа живи са Христом. То јесте нови квалитет у души. И како можете узети некоме доброту, поштење, милостивост и способност да буде саосјећајан? Достигао је љубав – достигао је Спасење, и он је већ у Царству Божјем, то се не може одузети ниједној личности. Христос често у својим изрекама и параболама користи тему природе. То је, као што знате - велика књига која проповједа о величини Бога. Понекад, природни живот с правом осуђује човјека. Не заборавите, пророк Исаија каже: Во познаје свог власника, и магарац свога господара, али мој народ свјетлост не узима у обзир (Ис.1, 3). Настављајући ову тему, А. Сент Егзипери је написао: "У нашем свијету, сав живот тежи да буде сличан, чак се и цвијеће, подједнако повија и мијеша на вјетру, иако је украшено различитим бојама, сви лабудови познају другог лабуда, а једино људи се затварају у своју осаму. Како нас одваја једне од других, наш унутрашњи свијет. " Ако је циљ хришћанског живота - постизање љубави (.. Уп 1 Кор 14, 1), онда је важно да познајемо ове путеве. Пошто Бога ми углавном покушавамо да волимо као ближњег, онда је за одговор о том путу веома драгоцјен савјет француског мислиоца: "Љубав - то не значи да се гледамо међусобно. Љубав - значи гледати заједно у истом смјеру ". Када би свака заједница људи гледала пажљиво према другима, не тражећи да увиди најмањи недостатак у понашању вољене особе, његовом изгледу, карактеру, коначно, страсти која погађа сваку људску душу; трун у очима мужа или жене никада не би био претворен у брвно, и када би ближњег схватали као слику Христа, који жели да служи у духу бриге и љубави - онда би заиста био преображен наш живот. Погледајте у истом смјеру, у коме и Христос и Његово Јеванђеље, ка вјечности и Царству Божјем. Колико је важно да се ово разумије и, што је најважније, да се испуни. Ми често говоримо о потреби духовног развоја и самообразовања. Царство небеско се нуди... (Мт. 11, 12), тј, духовним прегнућем задобија. Овај рад се захтијева од свију. Без тога, Царство Божје не видимо као и своје уши. Истина - у Христу, и познавање те Истине – изискује подвиг, напор свих сила душе, нарочито срца и ума. По мишљењу А. Сент Егзиперија, "Истина не лежи на површини. Ако нека религија, одређена култура, нека мјера ствари или облик активности, више него било који други дају особи осјећај духовне пуноће, снаге, за коју ни он сам није знао да је посједује, онда је та мјера ствари, та култура, та форма активности истина човјека. " Још додаје да је "Истина оно што чини човјека човјеком." Наставак: у фајлу. View full Странице
  21. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу, спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је поз
  22. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић у сусрет Божићу, празнику рођења Христовог, за Печат промишља и говори о важним питањима која се тичу не само вере и духовног и религијског живота већ и проблема нашег ширег друштвеног и политичког живота, те укупних геополитичких и других прилика. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу, спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је познат. Најважније је бити хришћанин према тим невољницима, помоћи колико је могуће. Све друго је мање важно. У односу на поменути европски друштвени, духовни и религијски дискурс упадљива се разлика уочава у савременој Русији. Међу експертима се истичу и мишљења попут овог: „У Русији се услед вакуума насталог рушењем комунизма створила идеолошка празнина коју је попунило Православље.” Иако није експерт, али јесте тенденциозни политичар, па и политикант, са овом констатацијом се унеколико слаже и Карл Билт када тврди да је „инспирација којом се руководи Путин уствари идеологија Православне Цркве”. Како коментаришете ова запажања? И да ли се за Србију може рећи да у том смислу показује некакву тежњу ка „попуњавању идеолошке празнине”, или пак усмереност на приближавање неком идеолошком и духовном кругу? Не верујем да господин Карл Билт ишта зна о Православљу, а још мање о савременој дубинској психологији, по којој човек осведочено носи у себи национално несвесно, индивидуално несвесно и породично несвесно. Православље не попуњава никакав празан простор. Празан простор стварају пустошеће идеологије и различити изми. Путин је, колико знам, надахнут Столипиновим реформама, а не некаквом православном идеологијом. Карл Билт несумњиво не разуме процесе. У Србији се не ради о „попуњавању” идеолошке празнине. Идеологија је страна Цркви јер је Црква „дух и живот”, облагодаћена стварност, видљиво присуство метаисторије у историји, предукус Царства Божјег и цивилизација љубави овде и сада. Иначе, мислим да ће и цитирани „велеумни” господин ускоро нестати са јавне сцене. Kолико је значајно што је Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј служио помен јасеновачким жртвама? И догађај о коме говорите имао је историјски карактер: служба у Јасеновцу пре свега, а затим и посета Хрватској у целини, нашим тамошњим епархијама и верном народу, разговори са званичницима исто тако. Митрополија загребачко-љубљанска са осталим нашим епархијама на тлу Хрватске, како је истакао митрополит Порфирије, први пут у историји Хрватске доживела је такав благослов – да у својој средини поздрави првога по реду, по части и по одговорности епископа православне васељене. Сâм дочек на загребачком аеродрому, као и све друге манифестације духовне природе, били су изузетни по карактеру и организацији. Замислите: српски патријарх, епископи и свештеници, поводом седамдесет и пете годишњице страхотног страдања у Јасеновцу, на аеродрому у Загребу свечано дочекују Васељенског Патријарха са пратњом! Све што се у тих неколико септембарских дана догодило одраз је зрелости месне Цркве и нове перспективе живота која се отвара православнима у Хрватској, као и искрене очинске љубави патријарха Вартоломеја према нашој Цркви и нашем народу. Мислим да је прилика да подсетим на речи које је изговорио том приликом: „Са посебним узбуђењем долазимо данас у Загреб, у намери да ми, Мајка Црква Константинопољска и сестринска Српска Православна Црква, одамо почаст и изразимо поштовање православним новомученицима, прослављеним у овим крајевима за време нацистичког тоталитаризма. Посебно је данас актуелно сећање на новомученике и на поруку коју они нама упућују. Ови нови мученици Божји, пострадали у Јасеновцу, представљају, кроз векове, трајно сведочанство и пример трпљења за све хришћане, ма где се они налазили. Кроза све векове удео Православне Цркве био је крст страдања. Ако погледамо у историју православних народа, констатоваћемо да су свагда пролазили испод мача страдања и мучеништва. Свагда су трпели гоњења, неправде и мученички су страдали. Приликом обележавања ове годишњице сећања на новомученике, дужни смо да нагласимо животом проверено искуство Васељенске Патријаршије и свих њених изданака, Православних Цркава широм света, да крст у очима многих изгледа као пораз и немоћ. За нас, међутим, крст представља доказ исправности нашега пута. Он је трофеј победе и знак тријумфа. Он је красота наше Православне Цркве и зато се, величанствен, уздиже на врху иконостаса храмова, господарећи њима. Имајући трајни доживљај крста, дошли смо из Константинопоља да, заједно са вама, искажемо поштовање свештеном спомену светих синова и кћери Српске Православне Цркве који мученички положише своје животе у Јасеновцу, поводом седамдесет и пете годишњице почетка функционисања ужасног комплекса концентрационих логора, тога споменика ужаса и мржње, који је, међутим, сила Крста и благодат Васкрсења претворила у споменик победе живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом”. За Римокатоличку Цркву у Хрвата, али и већину хрватског народа, уз прећутну сагласност Ватикана, кардинал Степинац је светац. Каква је сврха настојања Српске Православне Цркве да Римокатоличку Цркву и Хрвате разувери и увери да Степинац није светац и да га не треба канонизовати? Пре свега, кардинал Степинац није канонизован, није проглашен за светог. Сâм папа Фрања је претходно означио холокауст за „срамоту човечанства”. Његова Светост патријарх Иринеј је, уз пуну сагласност свих чланова Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, као своју личну обавезу и потребу осећао да папу римског треба упознати са оним што се еуфемистички назива „многобројним контроверзама” везаним за Степинчево деловање у НДХ и са тиме како би православни Срби који живе на територији данашње Хрватске и другде где је живо сећање на геноцид, као и православни хришћани широм света, доживели одлуку о његовој канонизацији. Поштујући и тумачећи дух и слово поруке папе Фрање и патријарха Кирила, порукâ које је папа упућивао заједно са патријархом цариградским и низа сличних папиних изјава, слажем се у потпуности са речима нашег патријарха да је време да неко кога једна Црква проглашава светим буде као такав прихваћен од свих хришћана или бар прихватљив за њих. На крају крајева, сâм римски епископ је донео одлуку о формирању и раду Комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве по овом питању, што смо ми са захвалношћу и задовољством прихватили. Ми се не бавимо никаквим разуверавањем ни доцирањем: једноставно износимо историјску истину и тако сведочимо Христа Који је Истина, Пут и Живот. Наши историчари као стручни саветници (консултанти) пружају драгоцену и незаменљиву помоћ нашем делу Комисије. Њихово познавање историјских чињеница, научна акрибија и хришћанска и људска савесност мене лично задивљују. Ми дакле, у име наше свете Цркве, и овом приликом, у дијалогу који се води у коректној атмосфери, без тешких речи, радимо оно што је наша обавеза. Одлуку о Степинцу, – чија канонизација је спорна, то не треба заборавити, и за многе католике, па и за један број хрватских католика, – каква год да буде, а ми се надамо да ће бити заснована на јеванђелским начелима и историјској истини, донеће папа Фрања, коначна инстанца за сва питања у Римокатоличкој Цркви. Докле се стигло с разговорима о канонизацији Степинца, и шта очекујете да ће уследити после ових последњих разговора? Кроз званична саопштења јавност је упозната са радом Мешовите комисије. Договор је да више од тога не износимо у јавност док се рад Комисије не оконча. Наша страна се тога држи дословно, колеге из Хрватске делимично. Ја такође поштујем договорено. Били сте с патријархом Иринејем у Русији на обележавању седамдесетог рођендана Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Какви су данас односи Српске Цркве са Руском Црквом? Сусрет у Москви је био ретко свечан, у правом смислу торжествени догађај, вредан памћења. Прослава Патријарховог личног животног јубилеја била је у исто време и неформално свеправославно сабрање. Присутно је било седам поглавара Православних Цркава и најугледнији архијереји данашњег Православља, заједно са многобројним руским архијерејима, игуманима, свештенством, монаштвом и хиљадама верних. Да се којим случајем у Храму Христа Спаситеља у Москви нашао неки незнабожац, – попут изасланикâ светога кнеза Владимира Кијевског који су се пре десет векова нашли на патријарашкој Литургији у Цариграду, – не би знао да ли је на небу или на земљи. Наш Патријарх, изражавајући саборни глас и осећање српског народа, том приликом је на језгровит начин описао односе Српске Цркве са Руском Црквом, рекавши да осећа да се налази у кући свога брата, тако да није у гостима: примају нас отворена срца, као своје рођене, са дирљивом љубављу, а кад нам помажу, то је безусловно. Тако се Срби увек осећају у Русији; надам се, и Руси у Србији. Према ниједној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. Доказују то и доба турског ропства, и светски ратови, и пожар у манастиру Хиландару, и страшне поплаве из 2015. године. Посебно смо захвални великој Русији за сталну помоћ коју пружа нашој Цркви и народу на Косову и Метохији, не либећи се ни права вета у Савету безбедности и након што је једна од наших (?) бивших влада питање Косова „великодушно” пребацила из Савета безбедности – где имамо пријатеље са правом вета, Русију и Кину – у надлежност Европске Уније, заједно са САД отимача Косова и Метохије, а за неке Србе, све до данас, „пута који нема алтернативе”(!). Када је реч о односима међу помесним Црквама, значајно је и објашњење тренутних односа са Румунском Православном Црквом. Да ли је проблем са овом Црквом решен, односно да ли је престало њено неканонско деловање у неким деловима Србије? Понашање румунске јерархије видим као типичан феномен етнофилетизма, шовинистичке злоупотребе Цркве. И Јерусалимска Патријаршија је трпела њихово неканонско деловање, и то ни мање ни више него у Јерихону, једном од најстаријих градова на свету. Заиста феномен sui generis! Сличан упад већ годинама чини Румунска Црква и у канонски простор Руске Цркве, где је буквално успоставила своју паралелну јерархију у Молдавији. Румунски упади су својевремено допирали и до Албаније, са познатом великорумунском идејом да сви влахофони, па и Цинцари на југу Албаније, јесу Румуни. (Чак и да јесу, а нису, зар је то разлог за кршење основних канонских начела Православне Цркве?) Спорили су се и са Бугарском Црквом, опет „по влашком питању”. У погледу њиховог неканонског деловања у Србији, у једном од докумената који је објавила наша држава оцењено је да је „Румунска Православна Црква у североисточној Србији узданица румунског геополитичког ширења у 21. веку”. До сада наше позивање на свете каноне, на црквено право, на еклисиолошка начела, није узбудило савест румунске јерархије. Претпостављам да ће уследити снажнији дипломатски и политички притисци на нашу владу, нарочито тужакањем на рачун Србије у Бриселу. Али нашим државницима, као и нама у Цркви, савршено је јасно да се ту не ради о људским и верским правима. Румунски циљ је да Власима, који су или српског, или влашког, или двојног идентитета, наметну румунски идентитет, укратко – да Власи, хтели-не хтели, постану Румуни. Наша Црква ће се и даље руководити начелима канонског права и устројства Православне Цркве. Ако се сестринска Црква Румуније не окане овог ,,ћоравог посла”, знамо шта нам је чинити, опет у служби црквеног канонског права, али тада већ по оној народној ,,на љуту рану љута трава”. Наш премијер и влада су недавно показали да умеју да се одлучно и достојанствено одупру притисцима и уценама Загреба, па ће, са своје, државне стране, умети да се одупру и притисцима и уценама Букурешта. У то сам уверен. Надам се да ће Вас ово питање посебно надахнути и да ћете управо на њега радо одговорити: Чиме ће нас, у наступајућој години, обрадовати Ваша, Бачка епархија? Радујем се изградњи храма Васкрсења Христова у истоименом манастиру на Сунчаном брегу у Каћу, надомак Новог Сада. Тај манастир, први који се у Бачкој подиже после ваљда шест векова, већ сада је прави украс наше Епархије и наше Цркве. Радујем се самопрегору ковиљског братства које се стара о излечењу многих младића и девојака посрнулих у наркоманију и криминал и о њиховом извођењу на пут честитих грађана, способних и обучених да привређују и имају породице. Надам се даљем напретку наше мисије преко четири радио-станице и телевизијске продукције. Радујем се нашим верницима, „спремним на свако добро дело”, срећи венчаних, срећи родитељâ због новорођене деце, срећи крштених. Унапред се радујем одржавању једне велике међународне конференције у Новом Саду у наредном периоду. Током јануара ћемо, у сарадњи са покрајинским органима, организовати обележавање седамдесет и пете годишњице злочиначке Рације у јужној Бачкој и, посебно, новосадске Рације. Планирамо објављивање нових књига и нових бројева епархијскога гласила ,,Виноград Господњи”, предавања за народ, широки спектар духовних и културних манифестација. Лично, радујем се и малим стварима, које свакоме живот чине лепшим – например сусрету и разговору са пријатељем, као сада са Вама. Слава Богу за све, по речима светог Јована Златоуста. Свим Вашим читаоцима, Вама лично и Вашој домаћој Цркви, односно породици, желим да у радости прославите празник Рођења Христовог, празник благовољења Божјег, празник мира, љубави и добре воље, уз божићно мирбожење (не заборавимо ову предивну, древну и само српску реч!): Мир Божји, Христос се роди! Извор: Недељник Печат, број 452, 30. децембар 2016. године View full Странице
×
×
  • Креирај ново...