Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћана'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 56 results

  1. Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У наставку следе рецензије професорâ. Професор др Дарко Танасковић - С обзиром на то да је патријарх Павле стајао на челу Српске Православне Цркве у једном од најтежих раздобља наше новије историје, кад су се над њу, а и над васколики српски народ, поред егзистенцијалних, са више страна надвиле и не мање опасне сенке пропагандне хајке и клеветничког опадања, аргументовано подсећање на начин на који је он водио и усмеравао своју Цркву, паству и пук има и знатно шири и далекосежнији значај. А управо томе циљу, постављању чињеничних темеља за стабилну грађевину нашег познавања најближе сопствене (незавршене) прошлости, разложне самоспознаје и поштеног представљања другима, а и као незаобилазно полазиште разноврсним даљим изучавањима, драгоцено ће послужити ова друга књига Александра Прашчевића, посвећена доприносу патријарха Павла односима Српске Православне Цркве са нашим муслиманима, а и са исламом, односно муслиманским светом уопште, у периоду од 1998. до 2009. године. Нова Прашчевићева књига, која је јамачно, као и прва, плод претходних истраживања за његову будућу постдокторску радњу у Солуну, обухвата послератно раздобље, све до упокојења патријарха Павла. Иста концепција и методологија препознају се и у овом другом тому објективно јединствене монографије, што је и разумљиво и логично, поготово с обзиром на веома уверљиво и успешно спроведен поступак у првој књизи. Ваља, пре свега, истаћи документарну исцрпност Прашчевићевог дела. Црпећи податке из свих расположивих примарних и секундарних извора, од архива, преко деловодника и одлука црквених тела и институција, до периодичних и засебних публикација и штампаних медија, као и малобројних постојећих ауторских студија, овај приљежни истраживач савесно прикупља, систематизује и предочава сву грађу релевантну за целовито сагледавање доприноса патријарха Павла дијалогу или, пре, животним везама са муслиманима. Уједно, то је и исцрпни и свобухватни преглед православно-муслиманских институционалних контаката, и то у њиховој хронологији и динамици, из чега је могуће сагледати једну битну, а прилично скривену димензију друштвене и верске интеракције у Србији, на простору бивше Југославије, а и на ширем плану међурелигијског дијалога, где је СПЦ била неупоредиво присутнија и активнија но што се то обично претпоставља. Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу, као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије. Далеко од тога да треба самозатајно и наивно хрлити у загрљај исламу и муслиманима само зато да би се отклониле често злонамерно изрицане критике због наводне затворености и одбојности наше Цркве, јер би то било бесмислено и контрапродуктивно, па стога и штетно, како по православље тако и по перспективу успостављања оне реално могуће и пожељне мере узајамности са муслиманима, са којима нам је судбински задат исти животни и друштвени простор. Оне мере на коју је мислио архиепископ Анастасије и у коју је истрајно веровао наш патријарх Павле, делом својим то до последњег даха и доказујући. Иако би се површним односом према тексту нове Прашчевићеве монографије могао стећи утисак да је она примарно, па и готово искључиво документарно информативна, што свакако јесте, то би значило да њен епистемолошки и сазнајни потенцијал није читалачки и интелектуално до краја препознат и валоризован. Аутор, наиме, уз сву скромност и свест да служи теми о којој нас чињенично и објективно извештава, успева да, условно речено, кратким коментарима и констатацијама ненаметљиво усмери читаочеву пажњу и сажето наговести сопствени вредносни суд на који чињенице упућују. Новина и корисност двеју књига Александра Прашчевића доћи ће до пуног изражаја тек онда кад се, као незаобилазна ставка, почну јављати у библиографијама радова будућих проучавалаца, до чега, надајмо се, неће проћи много времена. У сваком случају, са нестрпљењем чекамо увиде које ће овај млади, а већ зрели истраживач саопштити у својој солунској постдокторској студији "Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима". Прашчевић је том дијалогу значајан допринос већ остварио. Протојереј-ставрофор професор др Радомир Поповић - Пред читаоцем је књига младог истраживача ђакона Александра Прашчевића посвећена духовном лику и делу блажене успомене патријарха српског Павла. Од свих аспеката сагледавања архипастирске делатности патријарха Павла изабрао је оно што је било највећа насушна потреба турбулентног времена крајем деведесетих прошлог и првих година нашег века: ратни сукоби на просторима бивше Југославије, који су имали верско-конфесионалну димензију. Мултиетнички и мултиконфесионални простори на којима су православни Срби, и ако већина, били углавном највеће жртве и сносили су највећу одговорност. За нашу помесну Цркву била је велика срећа да је, свакако по Божијем допуштењу и благослову, кормило Српске Цркве водио управо добри, јеванђелски пастир патријарх Павле. Као поглавар Цркве имао је и највећу духовну одговорност за Цркву свога народа, и био је, више него било ко други, одговоран, како у домаћој, тако и у међународној јавности да заступа инетересе свог народа. Аутор ове студије, то је срећна околност, имао је на располагању изворе из прве руке — документа похрањена у Кабинету Патријарха српског, у архиву Светог архијерејског синода и појединих наших Епископија. То је архивска грађа новијег датума, није лако доступна обичним истраживачима, али је с друге стране драгоцена јер кроз ову студију уводи читаоца у све појединости веома сложених међуконфесионалних и међурелигијских односа на нашим просторима у току најновијих ратних сукоба. Драгоцено је што наш писац поједина круцијална документа која осветљавају ово време, поготово духовни лик патријарха Павла, доноси интегрално, у целини. Овакав начин излагања и презентације омогућава и другим истраживачима који се интересују за ову проблематику да могу ова документа користити као валидне и аутентичне, не само историјске, изворе. Јеромонах професор Исидор (Јагодић) - Међусобни односи православних и муслимана нису били, а нису ни сада идеални, те за то није потребно тражити много примера. Некада на то утичу жеље да се другоме наметну лична гледишта, а не жеља да се са другим подели визија. Ови односи личе на један мозаик у изради, који када се посматра изблиза делује да неке коцкице у том уметничком делу не изгледају као да су на свом месту. Шта више, чини нам се да оне никако не могу да се ту налазе, да су превише контрасне боји основе, да сметају и да руже лепоту мозаика. Некада је обрнуто, па оне коцкице које нам се чине да се идеално уклапају, баш кваре и руже лепоту овога рада јер се утапају у позадину и са њом чине безобличан део. Међутим, мозаик се може лепо сагледати и у њему уживати само ако се довољно удаљите од њега и ако га посматрате као целину. Тада се чини да баш све оне коцкице, ма колико оне изблиза биле контрасне и нескладне, чине једну величанствену целину. Такав је овај дивни свет - креација Свеуметника Бога, пун различитости. У овој књизи представљене су ”различите коцкице” за сагледавање ”мозаика” односа православних и муслимана. Тек ће неке будући радови, настали на основу сведочанстава изнетих у овој књизи, помоћи да се ове ”коцкице” уклопе у једно велико уметничко дело. Тада ће се открити колико и како се делало на основу онога што живимо, а колико се говорило само на основу онога што се сматрало да знамо. За нас који данас градимо односе са другима и другачијима, важно је да сведочимо оно што јесмо – деца Божија, те да са свима и за све градимо мир ”колико до нас стоји” (Рим. 12,18). Професор др Бранко Ракић - Јавност је, чак и она најшира, а поготову она заинтересованија и информисанија, упозната са чињеницом да је Патријарх Павле огромне напоре улагао да би зло које је завладало овим простором било мање, посебно се трудећи да одржава и гради мостове са свештенством из других религијских скупина и да буди човекољубље и богољубље код Срба. Међутим, чини се да смо недовољно информисани о стварној мери те ангажованости нашег сада благопочившег Патријарха на овом плану, која се састојала од готово свакодневних активности на комуникацији са верским великодостојницима, апелима за спречавање а касније и за обустављање непријатељстава, дипломатским контактима, помагању у пружању хуманитарне помоћи и слично, а све са циљем олакшавања патњи грађана свих вероисповести и повратка мира и слоге на ове просторе. Међу ангажманима Патријарха Павла на грађењу међуверске толеранције, сарадње и блискости посебно су били значајни они који су се односили на муслимане, верску групацију са чијим припадницима и великодостојницима је имао вишедеценијско искуство позитивног прожимања из времена када је био Епископ рашко-призренски. Књига ђакона Александра Прашчевића под насловом „Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997)“ управо нас детаљно упућује на наведени племенити ангажман Патријарха Павла у првих седам година последње деценије ХХ века. Др Прашчевић је, иако веома млад, као стручњак за православно-муслиманске односе који завршава већ треће постдокторске студије и као човек који, будући да тренутно обавља дужност секретара Канцеларије Патријарха српског, добро познаје начине израде и чувања докумената који сведоче о активностима једног патријарха, био свакако једна од најпозванијих особа да српској и светској јавности представи миротворачке активности Патријарха Павла, на првом месту оне које су се односиле на дијалог и стварање позитивних веза са муслиманима. И др Прашчевић је тај задатак обавио на најбољи могући начин. У књизи су хронолошким редом представљане активности Патријарха Павла на плану о коме је реч и изнети су бројни цитати из докумената који сведоче о тим активностима, а вештим и ненаметљивим вођењем читаоца кроз догађаје и документе и умешним и умесним коментарима, оценама и закључцима, др Прашчевић готово физички уводи читаоца у време и догађаје којима се бави и приближава му личност и дело Патријарха Павла дотле да може, читајући, да осети топлину његове душе. Виши научни сарадник др Александар Раковић - С обзиром на тему, Прашчевићев рад је ексклузиван и пионирски јер се нико пре њега није изричито бавио истраживањем односа Патријарха српског Павла према муслиманима како у општем контексту тако и у контексту сукоба и спорова на простору некадашње Југославије. У опсегу којим се бави ова књига, реч је понајпре о Босни и Херцеговини. Ширину овој теми, која превазилази југословенски а улази у светски контекст, дају подаци о сусретима Патријарха Павла са државницима, амбасадорима и дипломатама западних и муслиманских земаља, представницима Исламске заједнице, Ватикана и Јеврејске заједнице, међународних организација, који су се тицали односа православних, римокатолика и муслимана на простору некадашње Југославије и улоге Српске Православне Цркве у успостављању мира на ратом захваћеним просторима. Поруке које је Патријарх Павле пружао сугерисале су да је православнима и муслиманима на југословенском простору потребан миран саживот, темељно разумевање и недвосмислени опстанак. Прашчевићево тумачење ових извора, у које је преко архивске грађе имао увид, доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима. Муфтија професор др Мевлуд ефендија Дудић - Један од првих у иницирању дијалога јесте српски патријарх Герман који је недвосмислено радио на зближавању, разумијевању и поштовању православних хршћана са припадницима ислама - муслиманима. Попут правог пастира, показујући одговорност према чињеници да је челник највеће вјерске организације у тадашњој заједничкој држави, патријарх Герман први исказује практичну активност на међувјерском уважавању, дијалогу и поштивању у бившој заједничкој држави. То се може виђети и у самом наслову ове књиге гдје нам уважени ђакон др Александар Прашчевић показује да већ устоличењем патријарха Германа 1958. године почиње интензивни међувјерски дијалог између хршћана и муслимана. Овај дијалог се водио на нивоу највиших вјерских поглавара - српског патријарха Германа и реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре. Колико је Патријарх уважавао и поштовао муслимане, а посебно њихове вјерске вође, показује и његово присуство на џенази - сахрани реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре 22. јануара 1975. године у Сарајеву. Патријарх је, том приликом, посјетио и Стару цркву у Сарајеву. Аутор Прашчевић нам, у казивању о овој посјети, доноси и диван говор старјешине тога храма протојереја Душана Веселиновића који је рекао: „Иако је посјета Ваше Светости ненадана, а услиједила је због смрти старјешине Исламске заједнице, Његове Преузвишености реису-л-улеме Кемуре, наша радост, ради посјете Ваше Светости, не само да није умањена, већ је тиме и већа, јер ће се јеванђељска љубав коју проповиједамо и овом приликом манифестовати као реалност нашег убјеђења...” Само присуство патријарха Германа на џенази Реису-л-улеме утицало је позитивно на актере тадашњег вјерског живота - православне и католичке хршћане и муслимане. Извор: Српска Православна Црква
  2. Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У питању су резултати научно-истраживачког рада, постигнути на основу необјављених архивских докумената, у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, под менторским руководством проф. Ангелики Зјака. Рецензенти објављених књига су проф. др Мевлуд ефендија Дудић, проф. др Дарко Танасковић, свештеник проф. др Радомир Поповић, проф. др Бранко Ракић, јеромонах проф. др Исидор (Јагодић) и виши научни сарадник др Александар Раковић. Извор: Српска Православна Црква
  3. Терористи су напали православни градић у Сирији. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике View full Странице
  4. 12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике
  5. Прогон хришћана! У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима Од ИН4С - 26/04/2019 илустрација Напади у Шриланки су део једног целог низа злочина над хришћанима. Да хришћане масовно по свету убијају – нити ко објављује, стога није јавности ни познато. Прочитајте овај списак, који је само врх ледног брега: 2015. године атентат на хришћански Ускрс у Гариси – Кенија: 148 убијених; 2016 атентат на хришћански Ускрс у Лахореу-Пакистан: 75 убијених; 2017 атентат на хришћански Ускрс у Александрији-Египат: 45 убијених; 2019 атенат на хришћански Ускрс у Шриланки: преко 300 убијених. На Блиском Истоку већ годинама масовно протерују хришћане, тако да је њихов број сведен већ на скоро егсистенцијални минимум, јер беже пред насиљем. Убиствена кампања против хришћанки и хришћана је у току у целом свету. У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима. Свидело се то коме или не да прочита: прогон хришћана данас је на нивоу онога што се дешавало под паганским владарима пре 2000 година. Ево и персонализованог примера: судбина пакистанске хришћанке Асие Биби. Несрећница је пуних 8 година седела у тамошњем затвору – осуђена на смрт. Јер се на једном бунару 2010 посвађала са муслиманским женама. Које су је потом оптужиле да је опсовала Мухамеда, њихова пророка. Бласфемија. У Пакистану: смртна казна. Асиа Биби подписује „признање“, након што ју је у њеној кући скоро на смрт угазила полудела светина. Врховни суд Пакистана, после 8 година, је проглашава невином и ослобађа. Јер нема доказа за оптужницу. Потом на десетине хиљада радикалних муслимана изалази на улице градова по целом Пакистану. Блокирају главни град Исламабад. И вриште: „Обесите Биби ! Обесите Биби !“ Њена фамилија, њени пријатељи, њени рођаци, њени адвокати: свако, ко се заузео за Асију Биби, мора данас у Пакистну да рачуна да ће бити убијен. Па се вели: Европљанке и Европљани морају врло опрезно да баратају са термином прогон хришћана, јер може да допринесе радикализацији религија. Веле: у нека раније времена је тај термин често служио ондашњим европским силама за оправдавање сопствених срамотних акција. Али, иза овог пропагираног и самонаметнутог опреза се скрива равнодушност Европљана према хришанским заједницама ван Европе – а и, отворено говорећи, страх од милитантних муслимана. Што објашњава чудновату шутњу Европе у случају мученичке судбине једне Асие Биби. А што објашњава у европску тоталну незаитересованост за судбину хришћана на Блиском Истоку. Реакције на бомбашке атентате на хришћане широм света лиферују још један тужни доказ за одбијање Европљана да ствар назову правим именом. Иако нема ни најмање сумње да су атентати извршени на хришћане управо зато што су хришћани, од свих европских премијера само је шеф владе Луксембурга Xавиер Бетел службено изјавио да су жртве хришћани. Сви остали шефови држава и влада, укључујући и бившег УСА председника Обаму, су правили језичке пируете не би ли у својим саопштењима како заобишли да жртве назови њиховим именом: хришћани. Искористили су израз: „тамошњи верници“. Што није нетачно. Али сви они никако да изговоре и напишу које то тамо вернике атентатори убијају: хришћане, оне који верују у Исуса Христа. А ко их убија, најчешће на њихов највећи празник, Ускрс: радикални муслимани. И све владе Европе знају прецизно ко те радикалне муслимане финансира, знају које државе их помажу, чије идеологије и којих држава пропагирају. Знају и ко су им проповедници зла кога чине. Али шта раде европске владе: одмах релативизују и неутрализују своја сазнања о државно подржавном терору против хришћана: упутом на хришћанског атентатора на Новом Зеланду. А и још једна ствар мора бити јасно изговорена: кад муслимански радикали на Ускрс у Шриланки или другим деловима света убијају људе по хотелима, убијају их јер су Европљани. Јер желе да униште корен, језгро европске цивилизације. А корен је, свидело се то коме или не: хришћанство и Христос. Стога прогон хришћана није ствар која се тиче само хришћана, исто што као антисемитизам није ствар која се тиче само Жидова нити је мржња према муслиманима ствар која се тиче само муслимана. Тиче се свих нас. Стога хришћани, не ћутите кад убијају хришћане у планираним кампањама. Не ћутите ни кад се морате уплашити да ће вас денунцирати у медијима као религиозне ратнике: изговорите оно што је истина. Јер Истина вас обавезује. Аутор: Улрих Ладурнер Превод: Мирко Вулетић
  6. Председник Међупарламентарне скупштине Православља и председавајући одбора Државне думе Русије за развој грађанског друштва и по питању друштвених и верских удружења П.А. Гаврилов састао се у Лимасолу са предстојатељем Кипарске Православне Цркве Блажењејшим Хризостомом. Разговори су вођени о актуелним проблемима повезаним са кршењем права хришћана у свету, а посебно на Блиском истоку. Размотрено је и жалосно стање многобројних православних храмова и манастира на територији северног Кипра. С.А. Гаврилов је истакао да је један од веома значајних данашњих питања неговање права човека и заштита хришћана од дискриминације. Уз то је казао да Руска Црква води активну борбу на пољу заштите права људи на слободно исповедање вере и очување духовно-моралних вредности, подршке инвалидима, сиромашнима и старијим људима. Она се такође супротставља екстремним пројавама под националистичким и верским слоганима. Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра изразио је подршку оваквом раду. Извор: Српска Православна Црква
  7. У недељу 17. марта 2019. г. суд у Минији, у Египту, изузео се и повукао се из још два активна случаја који се тичу виктимизације и убиства коптских хришћана. Због овог неочекиваног потеза, оба случаја, који су већ на суду три одн. шест година, морати поново да испочетка покрену суђење, што је процес којем ће вероватно требати неколико година да би се окончао. Раније тог дана она и њен муж су отишли у локалну полицију и жалили се да су малтретирани и да су им муслиманске комшије претили. Полиција је одговорила такође претећи и наредила им да напусте станицу. Неколико сати касније дошло је до напада. Требало је локалној полицији неколико сат да се појави, давајући руљи „довољно времена“, како је један хришћански свештеник објаснио, за побуну. Седам хришћанских кућа је такође запаљено. Други догађај се десио јула 2013. када је генерал Сиси избацио са власти председника Морсија и Муслиманску браћу, након масивних народних демонстрација против Морсија 30. јуна. Тада су симпатизери Братства широм Египта протестовали, углавном циљајући коптске хришћане, њихове куће, а посебно цркве, од којих је стотину запаљено или уништено. У оба ова случаја имена и идентитет ових починитеља и убица је свима познат. Заиста, не само што су понижени, него су старија жена и породица убијеног човека одвезени ван својих кућа и сада живе ван својих села због страха од „освете“, док њихови прогонитељи слободно живе и шеткају тамо без проблема. Треба имати у виду да чак и у Египту за такве криминалне случајеве обично не треба дуже од три до шест година да се оконча суђење, осим по питању оних који су успели да побегну. Симпатизери Муслиманског братства који су нападали државне институције и државне службенике 2013. године, били су убрзо ухапшени, затим им је суђено, били би проглашени кривим и стотине их је осуђено на смрт. Стога, зашто је требало да прође шест година да би све поново вратило на почетак суђење, да би се решио случај убијеног хришћанина чији су муслиманске убице познате? Зашто је требало да се три године пресуђује случај хришћанске старице која је скинута потпуно гола, коју су ударали и малтретирали и парадирали с њом по улицама? Коментаришући недавне догађаје у вези са суђењем, Адел Гуинди, бивши председник Коптске солидарности, рекао је: „Судски систем у Египту, као и остали стубови система, задојени су фундаменталистичком исламском идеологијом и отуда су пристрасни кад су у питању Копти. Политичко руководство земље не предузима никакве мере за корективне мере и, што је још горе, дозвољава овој идеологији да се обликује и влада друштвом кроз образовање и медије.“ http://www.spc.rs/sr/egipatski_sud_omogutshavanje_viktimizacije_koptskih_hrishtshana
  8. Манастир Благовести у Дивостину припремио је за овај Велики Пост серију предавања млађих професора и доцента са Богословског факултета у Београду. Прво предавање одржано је у недељу, 12. марта, на тему „Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста“. Гост предавач је др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за Литургику на Православном богословском факултету у Београду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Од 18. до 25. јануара 2019. одржаће се Светска седмица молитве за хришћанско јединство. Током Седмице молитве хришћани из различитих конфесија окупљају се како би се заједно молили за јединство хришћанства. Међународна тема ове седмице преузета је из библијске књиге Поновљени закони („Правда, правда – за њом треба јурити“) и изабрана је или разрађена од стране једне екуменске групе у Индонезији. У Аустрији су планирани многобројни догађаји у свим бискупијама током осам дана од 18. до 25. јануара - па чак и после тога. Традиционална централна служба у организацији Екуменског савета Цркава у Аустрији одржаће се у петак, 25. јануара, у 18 часова у евангеличкој цркви Вајнберг. Проповед на екуменској служби, коју иначе Светски савет Цркава организује сваке године почев од 1959. године, одржаће ове године бискуп Линца Манфред Шојер. У главним градовима покрајина и у многим другим градовима, као и у манастирима, одржаће се заједничке службе у Светској недељи молитве. Пре Светске седмице молитве обележава се Дан Јеврејства 17. јануара. Светски савет Цркава установио је 2000. године да 17. јануар буде Дан Јеврејства као спомен-дан у литургијској години. Извор: Српска Православна Црква
  10. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.
  11. Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. View full Странице
  12. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква
  13. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, даме и господо, Пре свега, пошто се спис др Хишама Нашабеха бави односом „хришћанског Запада и Муслимана као целине“ (стр. 9), коментатор овог текста би требало да буде западњак а не источно-православни хришћанин, пошто однос између православних хришћана и муслимана скоро да у тексту уопште није поменут. Потом, већи део овог списа бави се историјом, под поднасловом „Изазови баштине“ (“Challenges of Heritage”). Ја нисам историчар али ми се чини да овај историјски преглед, иако углавном коректан, није баш увек избалансиран и да је понекад недоследан. Неколико примера ће нам помоћи да ово поткрепимо. Речено је да „је из овог контекста очигледно да је ислам био толерантнији према хришћанству и јеврејству, него они према њему“ (стр. 5). Можда је то тако било у Андалузији, али није у Србији или на Балкану. Тако, чак и да овај став важи за неке територије и за неке историјске периоде, не треба га узети здраво за готово, пошто је једностран и стога нема универзално важење. Такође је речено да су „отомански Турци дошли да прогањају хришћане у њиховим сопственим отаџбинама [тј. у отаџбинама хришћана] изван граница [тј. области] муслиманске територије (Oaral-Islam)“. Међутим, само неколико редова ниже, као да је заборављено шта је малопре речено, тврди се да је у питању „окупација [од стране западних хришћана] њихових [муслиманских] територија за време деветнаестог и двадесетог века“ (стр. 6). Наиме, прво је речено да те територије нису биле муслиманске него хришћанске, а потом, као да је заборављено оно што је речено само неколико редова раније, тврди се да се ради о муслиманским територијама. Уопште није јасно зашто би се на освајање хришћанског Истока од стране муслимана, или тачније отоманских Турака, требало историјски гледати као на „муслиманску реакцију на крсташке ратове“ (стр. 6), када сви врло добро знамо да су крсташи опустошили хришћански Исток (нарочито Константинопољ) барем исто толико колико су опустошили и муслиманске земље. Како смо јуче чули од господина Мухамеда Ел-Самана (Muhamed El-Samman) „источно хришћанство је била њихова [тј. крсташких ратова] прва жртва“ (стр. 2), а од проф. Григорија Зиагаса (Grigorios Ziakas) да у „крсташким ратовима западне Европе против Истока… велики део Источне цркве не само што није учествовао у овим историјским догађајима који су обележили сукоб Запада и Истока, него је, напротив, он претрпео, попут осталих народа Истока, жалосне последице овог сукоба“ (стр. 10). Према томе, чудно је али и историјски објашњиво да су жртве крсташких ратова биле такође и жртве муслимана. Међу занимљивим и тачним увидима аутора, поменућу један у коме он с правом каже да су „западне земље користиле заклањање иза мисионара као изговор за ширење своје колонијалистичке контроле и за изградњу својих прекоморских империја“ (стр. 7). У питању је западни колонијализам арапског света, са којим, као што сви знамо, православни хришћани немају ништа. Међутим, оно што ме овде интересује није историја. Штавише, ако се упетљамо у историју лако се можемо изгубити, пошто, као што и аутор признаје, питање је: „да ли је ова чисто научна слика [другог, у историји и данашњици] уопште могућа?“ (стр. 1). Можда такозвана објективна историја уопште и није могућа. Питање које ме овде интересује јесте – шта треба да радимо да бисмо живели у миру? Бићу слободан да предложим неколико савета у ту сврху. Разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе политичара и влада. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увек изговор а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер: Човек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво). Религија је дубок, али танан и крхки слој људског бића. Све религије су усмерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако то може говорити). Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја. Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно). Не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих политичара који ће увек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима наших влада. Нема потребе да сви мислимо и верујемо исто да бисмо живели у миру и узајамном разумевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима желимо добро а не зло. Увек морамо имати на уму да онај други није дошао на свет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човек постоји, него је и његова воља да он постоји (осим уколико верујемо да се људи рађају без Божијег знања и без његове воље). Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто или да верује у нешто да би био поштован. Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увек само као циљ. На крају, суд о томе ко је (у стварима вере) у праву оставимо Судији и судњем дану, а до тада живимо у миру. Селам Алеихум Извор: Теологија.нет
  15. Међу критеријумима по којима се препознаје стабилност вере истакнути су: прихватање истина вере, прихватање моралних начела вере, религијска пракса, живљење вере у друштву и прихватање црквених структура. Расветљујући разлику између традиционалне и личне, јеванђелске вере, предавач је нагласио делатност Духа Светога у процесу личносне спознаје вере и преломног момента, када увиђамо да не можемо да живимо без Христа. Професор је подвукао да, данас у култури преовлађујући критицизам и скептицизам према свему и држање дистанце нису најбољи пут кад је вера у питању. Истакао је важност поверења у аутентичне сведоке вере којих је било кроз целу историју Цркве, али којих такође и данас има и треба их тражити. Извор: Радио Светигора
  16. У укупном корпусу веровања/знања, нека се могу издвојити и препознати као она која се односе на неку област стварности, на неку научну област, или на неку област уметности, културе и сл. Тако издвојена веровања добијају имена, најчешће, према области на коју се односе; па се онда може говорити о знањима/веровањима из области: лингвистике, психологије, физике... Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић
  17. У укупном корпусу веровања/знања, нека се могу издвојити и препознати као она која се односе на неку област стварности, на неку научну област, или на неку област уметности, културе и сл. Тако издвојена веровања добијају имена, најчешће, према области на коју се односе; па се онда може говорити о знањима/веровањима из области: лингвистике, психологије, физике... Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић View full Странице
  18. Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  19. У укупном корпусу веровања/знања, нека се могу издвојити и препознати као она која се односе на неку област стварности, на неку научну област, или на неку област уметности, културе и сл. Тако издвојена веровања добијају имена, најчешће, према области на коју се односе; па се онда може говорити о знањима/веровањима из области: лингвистике, психологије, физике... Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  20. Предавање на тему „Нестабилност вере традиционалних хришћана“ одржао је протојереј-ставрофор, проф. др Зоран Крстић. Он је, из домена свог научног рада, али и користећи резултате сличних истраживања у свету, на пријемчив начин изложио савремене религијске феномене. Међу њима је овај, у наслову садржан, доминантан не само код нас, него и у свим осталим друштвима која имају традиционалне цркве, а које су конститутивни елемент датих култура. Звучни запис предавања Међу критеријумима по којима се препознаје стабилност вере истакнути су: прихватање истина вере, прихватање моралних начела вере, религијска пракса, живљење вере у друштву и прихватање црквених структура. Расветљујући разлику између традиционалне и личне, јеванђелске вере, предавач је нагласио делатност Духа Светога у процесу личносне спознаје вере и преломног момента, када увиђамо да не можемо да живимо без Христа. Професор је подвукао да, данас у култури преовлађујући критицизам и скептицизам према свему и држање дистанце нису најбољи пут кад је вера у питању. Истакао је важност поверења у аутентичне сведоке вере којих је било кроз целу историју Цркве, али којих такође и данас има и треба их тражити. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у свештеној обитељи горњег манастира Острог, 20. августа 2014. лета Господњег. Видео запис предавања доносимо благодарећи Острог ТВ студију. View full Странице
  22. Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ
  23. Посетиоцима нашег портала http://pouke.org топло препоручујемо рад нашег брата вероучитеља Мирка Василића, дипломираног мастер теолога на тему "Гоњење хришћана у прва три века". Због обимности, овог заиста сваке пажње вредног рада, доносимо само уводни део истог. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ View full Странице
  24. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан
×
×
  • Create New...