Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 36 results

  1. Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“. Звучни запис беседе Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе. Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића). „Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија. Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком. Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац. Извор: Радио Светигора
  2. У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути. Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед! Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020.године. Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У недјељу 28. по Духовима, недјељу Праотаца (Материце) дана 26. (9) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је Бихаћ и предводио свету архијерејску Литургију у параклису светих жена Мироносица. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Далибор Ненић парох бихаћки, протопрезвитер Бојан Митрић парох прве парохије петровачке, протонамјесник Јован Бањац парох друге парохије петровачке, презвитер Немања Балабан парох крењеушко-вођенички и протођакон Немања Рељић. У својој литургијској бесједи Епископ се обратио омилијом у којој је протумачио параболу о Господаревој вечери повезујући је са светом Литургијом на коју Господ позива све, но ипак има оних који налазе многе изговоре да би приступили Христу и сјединили се са њим. Тада ће Господ призвати све оне друге са „тргова и улица“ и тако ће напунити Царство Своје, а они позивани биће бачени у таму најкрајњу. Послије свете Литургије Владика је подијелио поклоне најмлађим члановима литургијске заједнице, а трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  6. Неколико пута годишње у цркви иконе Матере Божје „Радост свих ожалошћених“ у Москви одржава се посебна служба за отпаднике који се враћају Христу у светој Православној Цркви. У недељу, 22. децембра 2019. године, 50 људи који су пали из Цркве у паганство, секте или раскол, поново су се вратили Христу. Чин присаједињења је обавио митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Центар за рехабилитацију жртава нетрадиционалних религија „А. С. Хомјаков“, који делује при Цркви, ради с људима који су отпали од светог Православља. Припремни разговори се одржавају неколико месеци са онима који желе да одбаце своје зхаблудеи врате се правој вери пре него што се светотајиснки сједине с Христом. Обраћајући се повратницима, митрополит Иларион им је од срца честитао на повратку у Цркву, рекавши: „Сви лажни учитељи имају једно заједничко: не проповедају истину, већ неистину и воде људе не у Царство Божје, већ у вечну пропаст.“ Митрополит је изразио наду да ће их њихово досадашње искуство спречити да поново буду заведени, примећујући да чак и ако се неко од учења Цркве сада њима чини неразумљивим, то не значи да их неће разумети касније. „Али, најважније је имати поверења у Бога и Цркву и понизно и послушно слушати шта нам Црква заповеда“, додао је Високопреосвећени. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, одржаo је у недјељу, 15. децембра, у парохијском дому при Цркви Светог Николе у Старом Бару предавање на тему „Витлејемска радост“ на којем је казао да је Божићни пост, припремни период за сусрет са Богомладенцем у празнику Његовог рођења, добра прилика и благословен период у коме требамо да себе преиспитамо и измјеримо према Божићу, истини и радости коју он носи. Отац је казао да је Божић најрадоснији хришћански празник, али да треба да се запитамо да ли доживљавамо радост тог празника на начин на који би требало, да ли смо уопште свјесни шта значи та радост коју носи Божић: „Рођење Сина Божијег, Његов долазак у свијет представља, да тако кажем, вансеријски догађај, потрес, како каже Свети Јован Дамаскин, послије којег започињемо ново искуство нашег односа са Богом.“ Говорећи о слободи коју нам Божић дарује, отац је подсјетио да је Адам скривио Богу, отпао од Бога, нарушио и обезвриједио слободу коју му је Бог дао и зато је у доласку Бога на овај свијет, поново обновљена та слобода. „Само у тој истини да у Богу, Његовом доласку на земљу, у сусрету са Њим, имамо слободу, можемо да се суочимо са изазовима које је Црква имала непрекидно, а које и ми данас имамо. Ових дана се сусрећемо са парадоксом када људи, којима је Бог дао да врше власт, желе да донесу закон којим се гарантује слобода вјероисповједања. У самом називу тог закона лежи један парадокс. Треба да се пропише закон који ће да омогући да слободно исповједамо вјеру, а Божић је тај закон који нам даје слободу да вјерујемо, из кога цијела Црква црпи своје постојање и мисију.“ Истиче да се сваки аспект црквеног живота темељи на Божићу, доласку Бога у овај свијет: „Ту црпимо своју слободу и вјеру, богослужење, тако да све ово што нам свијет нуди као слободу су сурогати слободе вјере, јер ништа не може да замјени слободу коју нам доноси овај празник за који се припремамо.“ Истичући да је Христос – Црква гоњена од самог почетка свог постојања и да ће тако бити у све вјекове њеног постојања, отац је казао да су хришћани позвани да живе у овом свијету, али не од свијета. „Наш идентитет је у Христу Богу – Светој Тројици, будућем вијеку, али настављамо да живимо у овом свијету, свједочимо и позвани смо да својом вјером преображавамо овај свијет. И црквено-народни сабори су окупљања око Христа, то је суштина. Црква и овим сабором само потврђује своју суштину, и у свим искушењима, прогонима каква год да су, само потврђује, свједочи оно што она јесте – Тијело Христово, сабирање око Христа, његових јаслица онако како смо призвани да радимо“, поручио је свештеник Слободан Лукић, парох црмнички. Предавање оца Слободана „Витлејемска радост“ одржано је у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „Исток са висине“ које организује Црквена општина Бар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У 22. недјељу по Духовима, 17. новембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Св. Јоаникија Великог и Свештеномученика Никандра, служена је Света литургија у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. У литургијској бесједи протосинђел Сергије је указао на то да нам данашња јеванђељска прича о богаташу и Лазару говори да су Божја добра дата свима, не само ономе ко с њима располаже, него да се и он и они други који немају, спасавају тим добрима, тако што ће овај дајући, а други примајући, и један и други благодарити Богу: „Јер све што нам је дато дар је Божији, ништа човјек није донио на овај свијет, ништа није створио и ништа није његово да би се тиме дичио као својом личном вјештином.“ Отац је казао да вјечни живот само Бог може да да људима: „Ни једно људско знање и способност неће ријешити проблем смрти, осим Господа живога очовјеченога, отјеловљенога и васкрслога и само у Господу Исусу Христу ми задобијамо живот вјечни и осмишљавамо свој живот, и ово биолошко постојање и постојање у вјечности“, казао је између осталог протосинђел Сергије. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 14. новембра, Свету архијерејску литургију у манастиру Св. Врача Козме и Дамјана у Зочишту, поводом манастирске славе ове свете обитељи. Владици је саслуживало свештенство и монаштво Рашко призренске, Црногорско-приморске, Нишке и Бањалучке епархије, уз молитвено учешће великог броја народа. Честитајући празник и славу ове свете обитељи Преосвећени Епископ Теодосије је казао да данас славимо Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, чије мошти се налазе у овом храму и силом Божијом чудотворе како некада, тако и у ово наше време: „Св. Козма и Дамјан браћа по телу добили су посебан дар од Бога да могу да лече и исцељују, не толико својом лекарском вештином, колико силом и благодаћу Божијом. Именом Божијим исцељивали су многе болести, како код људи тако и код животиња, и тако испуњавали реч Божију делатну која оживотворава, ствара, лечи и исцељује.“ Даље је подсјетио Преосвећени да Свети врачеви тај дар од Бога нису присвајали као своје, јер Бог нам даје многе дарове, а ми треба да Му на томе благодаримо и да тим даровима помажемо ближње своје. „Ми смо свједоци, ево 20 година како је наш народ претрпео велико страдање и егзодус, када су морали да напусте ове крајеве. Исто тако напустили су и монаси ову свету обитељ, јер је претила велика опасност 1998 – 1999. године. Игуман и братија су били заробљени и одведени из манастира, али молитвама Светих бесребреника су се спасили. 2004. године храм је био миниран и сравњен са земљом, конаци запаљени. Ово је било пусто место, али су верници и тада долазили да се моле на темељима срушене цркве јер су знали да се сила Божија управо пројављује тамо где се страда.“ Појаснио је да су верни и тада знали да су Свети Козма и Дамјан, иако њихове мошти физички нису биле присутне, невидљиво присутни и да и даље дају исцељење свима који са вером приступају. „Десило се предивно чудо да је ова света обитељ поново васкрсла, обновила се како физички, тако и духовно. Отац Стефан са братијом овде служе Господу, дочекују вернике, читају молитве и прослављају Бога који је све нас прославио својом љубављу и страдањем.“ Господ, како некада тако и данас, преко светих и светих моштију исцељује, казао је владика и исказујући благодарност Богу на томе, помолио се Господу да сачува ову свету обитељ, умножи братство, љубав и слогу у нашем народу. „Само ако будемо сложни у Христу и окренути једни другима, ако будемо гледали у лице једни других и радовали се несебично без зависти, тада ће Господ бити међу нама и подарити нам оне бесцене дарове које је подарио и апостолима и светима. Са тим даровима да помажемо друге и да будемо милостиви јер је милосрђе највећа врлина код људи и пред Богом највише нам отвара двери вечнога живота“, поручио је владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије. Домаћин славе ове године био је Владан Миленковић из Кососвске Митровице, а за наредну годину јавили су се Марко Шарић и Дарко Станковић из Ораховца и Срђан Живковић из Угљара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  11. Владика Јоаникије: -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на светим Апостолима и Пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује и освећује. У 18. недјељу по Духовима, на празник Светих мученика Сергија и Вакха, 20. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије извршио је освећење храма Светог Василија Острошког у Горњем Заостру код Берана, а затим у новоосвештаној светињи и одслужио свету архијерејску Литургију. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, а сверадосном чину освећења и богослужењу у новоподигнутој светињи присуствовао је, у великом броју, верни народ тог краја. Архипастирском беседом обратио се епископ Јоаникије, који се осврнуо на речи Светог апостола Петра: Ти си Христос Син Бога живога: -У тим речима сажета сва наша вјера. Христос значи помазаник, Онај Који је помазан Духом Светим, али не времено, него надвремено, јер Дух Свети на Њему почива од вјечних времена. Он је Син Божји, Син Бога живога. Треба имати у виду да је Петар исповједио тог Исуса Христа Кога види пред собом, оваплоћеног Који је Богочовјек у људској природи, али Бог живи и истинити. У том моменту Петар је заслужио похвалу, а преко њега сви они који имају вјеру, као што је имају и Свети апостоли: Блажен си Симоне сине Јонин. На том камену ћу саградити Цркву своју и врата пакла неће је надвладати, казао је Владика. За разлику од католика који говоре да се на Петру зида Црква, ми, по речима епископа Јоаникија, говоримо да се Црква зида на апостолској вери коју је имао Свети апостол Петар, вери сажетој у речима: Ти си Христос Син Бога живога, Спаситељ целог човечанства. -Ми никада нијесмо прихватили да се на било ком човјеку, осим на Христу Господу, зида Црква, а Он је, по Јеванђељу, крајеугаони камен на коме сва грађевина стоји. Овдје, прије свега, мислимо на Цркву у најдубљем теолошком и духовном смислу, којој је Господ Исус Христос глава, а сачињавају је анђели и Свети, Пресвета Богородица, Свети апостоли, светитељи Божји, сва Црква Божја и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. То је Црква, али и храм, који се посвећује Богу ради служења Богу и вршења светих тајни у њему, беседио је Његово Преосвештенство и додао: -И овај храм се гради на крајеугаоном камену, Христу, на вјери апостолској. На камену живе, истините вјере подиже се сваки храм Богу и посвећује. Има ли ичега љепшег и узвишенијег на земљи него када ми људи дјело руку наших, које је намијењено слави Божјој, посвећујемо Богу и приносимо Богу на дар вјечном, живом и истинитом да бисмо и ми, преко тог дара и преко Божје милости, примили вјечност у себе и у душу своју је настанили, имали живу вјеру у срцима својим, као апостол Петар и остали Свети апостоли. Јесте наша вјера Петрова вјера, али и вјера свих апостола Христових, а знамо да је тај апостол, који је у том моменту био надахнут са Неба и од Бога Духом Светим, те је проговорио у славу Божју, исповједајући име Божје и праву, истиниту вјеру, имао слабости као и ми. Поколебао се као човјек, не од своје воље, него по људској слабости и издао Христа у једном тренутку. -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на Светим апостолима и пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује, освећује и зато подижемо храмове да бисмо служили у њима Богу живом и истинитом, да бисмо вршили свете тајне у њима, да би свету службу вршили, светим тајнама се причешћивали, дјецу крштавали, младенце вјенчавали и остале свете молитве савршавали, хришћане испраћали са молитвом и вјером у свеопште Васкрсење из мртвих, заједно са Христом Богом распетим и васкрслим, рекао је Владика и наставио: -Горње Заостро је управо у овај дивни недјељни дан коначно добило заштиту од Светог Василија Острошког Чудотворца преко светог храма који му је посвећен. Ево великог и лијепог дана за ово мјесто. Као што ово сунце јесење тако лијепо грије и пријатно нам је, још је пријатнија Божја милост, која нас је данас помиловала и сабрала, сјединила нас у овом светом храму. Дуго се градио, али не мари, јер је грађен са вјером. Посвећен је Светом Оцу нашем Василију Острошком. Он је у нашем, српском роду онај светац, Божји угодник који је праву, светосавску, апостолску вјеру имао и свједочио, бранио, штитио и трпио многа искушења од османлија и католика, који су, тада, наш народ покушавали да превјере. Свети Василије Острошки је био као стуб огњени, заједно са Светим Патријархом Пећким Пајсијем, који га је рукоположио, који је, недавно, прослављен као светитељ. Благодарећи Богу, Светом Василију, Светом Патријарху Пајсију и Светом Стефану Пиперском, који су тада засијали у нашем роду и укријепили, утврдили наш народ у светој вјери православној, ми смо сачували вјеру и душу и светиње. Владика је, том приликом, за показану љубав и доброчинство према светој Цркви, нарочито, приликом изградње храма у Горњем Заостру, архипастирским граматама одликовао др Миодрага Боба Радуновића, г. Веселина Јанића, као и породице почивших Ђорђа (Вука) Вуковића и Драгана Шћекића. Захвалнице Одбора за изградњу храма добили су игуман Прокопије (Вуковић), ДОО Гранит, ДОО Елоксир плус, ДОО Дисконт пића Добрашиновић, братство Калач, почивши др Вучина Шћекић, Раде Вуковић, Ђуро Обрадовић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу. На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим. И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски: „Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“ Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој. И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо. Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање. Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац: „Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.] И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“ Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи. И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин: „Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“ Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи. Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже: „Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“ Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи: „Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“ Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега. И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише: „Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“ Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора. С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве. У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан: „Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама. Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“ Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак. Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему. И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо. Извор: Православие.ру
  13. На празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Спасовој цркви манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Говорећи о Светом Јовану, највећем од жене рођеном, Преосвећени Епископ Атанасије је рекао: – Свети Јован Крститељ се на данашњи дан прославио тако што је посведочио на најсавршенији начин Господа Христа, показавши своју веру у Њега и показавши да вреди себе Њему потпуно предати, да вреди испунити Његову вољу, Његове заповести, изразио је своје уверење да онај ко повери себе Христу има себе сачуванога за вечност. Ко себе предаје Христу тај ништа не губи. Губе само они који се од Христа удаљују. – Свети Јован показује нам данас да човек треба да се супротстави злу, сваком облику зла, и позива нас да сагледамо то што је он учинио. Да себе ту проверимо и да сами одлучимо шта ми треба да чинимо и како треба да живимо. Има оних који се супротстављају злу али само кад га примете и сретну код других док дозвољавају да се зло у њима разраста. И то је једна велика варка. Са злом се треба најпре супротставити у себи самом. – Људи који желе да себе усличе Светом Јовану Крститељу треба најпре да сагледају да ли има зла у њима самима. Свети Јован Крститељ није имао зла у себи. Потпуно безгрешан, безазлен, и као такав он се супротставио злу около себе, у заједници у којој је био. Дакле, најпре себе очистити од зла па онда, у љубави према ближњима, ослобађати своју околину, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска
  14. Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! Извор: Православие.ру
  15. Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност
  16. У четвртак, дана 29. августа 2019. године, када мештани Габоша обележавају свој Заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у габошком парохијском храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље наше сабрање овде у Габошу где прослависмо заветни дан овога села. Сабрала нас је благодат Светога Духа која нас увек сабира и даје нам пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста, ако живимо у благодати Божјој која нам је дана тада смо у благодатној заједници врлине и послушања. Послушање у духовном смислу, драга браћо и сестре, јесте веће од поста и молитве. Код Пресвете Богородице чије Успење смо јуче прославили можемо видети послушање када је прихватила Божји позив да буде она изабрана Жена кроз чију ће се утробу у свет уселити Спаситељ наш Господ Исус Христос. Видимо колика је послушност Пресвете Богородице, а са друге стране Христова послушност према Богу Оцу и Светоме Духу, јер Он долази да се разапне за свакога човека и спасе целокупно човечанство. Из свега овога знамо колико нас Бог воли и колика је Његова љубав. На овом се изграђује та велика врлина послушности. Морамо живети у послушности и благослову Божјем, следити пут Јеванђеља. Требамо да следимо тај пут и живимо начином живота који су по пустињама и гудурама земаљским посведочили монаси првих векова, остављајући своју телесност и распињући се за Христа и Цркву Његову. Таква љубав треба да се изграђује међу људима, таква љубав треба да буде према Цркви Божјој. Треба да се изграђује љубав из које се рађа послушност, врлина, нада и истина. То је прави пут нашега живота, Тајна којом требамо да ходимо у овом животу. Не требају нас замућивати лажна учења и лажне послушности које нас одвраћају од Цркве Божије и не воде нас никуда. То нас води у провалију, у вечно ништавило. Ако не живимо у заједници са Црквом тада смо индивидуалци без благодати, без благодатног дара Светога Духа на које нас упућује Јеванђеље. Тај пут није лак. Трновит је и омеђен разним животним искушењима. Та искушења требамо да превазилазимо, да нас изграђује љубав. Искушења не могу да буду трајна ако човек живи у заједници љубави Божје. Ако се човек причешћује и живи благодатним животом лако превазилази искушења. Човек у Цркви проналази наду и свој пут у оном духовном смислу. Наша душа и разум лутају, траже лакше путеве који нас најчешће одводе у индивидуалност, далеко од Цркве Божје и дешава се да човек пропада. Црква Божја је увек ту да пружи руку, јер човеку је дат онај најлепши цвет – цвет покајања. Ако смо кроз покајање поново ушли у благодатну заједницу Цркве знамо да смо на благословеном путу наде и истине која је у Господу нашем Исусу Христу. Господ Исус Христос се распиње за свакога од нас, даје се свакоме од нас. Као што сам напоменуо, тај пут никако није лак. Он са собом носи различита животна искушења, али ми не треба да посустанемо. Искушења нас не требају одвратити од Цркве Божје, јер Црква Божја није изграђена на делу само једног човека. Да је тако Црква не би ове године славила 800 година свог постојања. Црква је изграђена на Христу који је Глава Цркве и има своју вечну категорију – благодат Светога Духа. Благодат Светога Духа нас је и данас окупила овде да прославимо име Божје, да прославимо Заветни дан овде у Габошу, да се помолимо Господу да нас укрепи и умножи. Да ово село живи благодатним животом који проповеда наша Црква, да ходи путем светога Јеванђеља којим су живели наши свети угодници од светога Симеона и Саве који су нас изграђивали у миру. А мир је Христос, драга браћо и сестре! Ако се у Христу смирујемо Христом ћемо ходити, Христа ћемо носити. Христа сусрећемо на свакој Литургији примајући Тело и Крв Христову. Тако обнављамо заједницу и остајемо на путу истине, наде и вечнога живота. Велика је радост данас бити овде и видети вас овде окупљене око Цркве Божје, око Олтара Божјега. Нека је благословен данашњи дан и сви који сте сабрани, ваше породице, домови и њиве! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. -Монашење у манастиру Дуга морачка- У навечерје празника Успења Пресвете Богородице Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на свечаном празничном бденију у манастиру Дуга морачка код Биоча, замонашио је искушеницу ове свете обитељи Марију Бошковић давши јој име Василија, по Светој мученици Василији Сремској. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празнично бденије у Цркви Успења Пресвете Богородице служио је јереј Милош Лучић, парох кучко- братоножићки и лијево-ријечки, уз појање сестринства манастира Дуга морачка. Након монашења Митрополит црногорско-приморски је казао да као што је Тајна крштења ново рођење водом, огњем и Духом Светим, тако је и Тајна пострига, такође, ново рођење. У сестри Василији умро је стари човјек и све оно што се са њом догађало од њеног тјелесног рођења је престало да постоји и родило се нова Василија. „Наша Василија започиње један потпуно нови живот по Богу и Божијој истини, правди и љубави. Одрекла се старога човјека и свега онога што се са њом догађало од њеног рођења. Све је то збрисао Господ и очистио и она се поново данас родила“, казао је у архипастирској бесједи владика Амфилохије. Рођењем Духом Светим и огњем Небеским, примањем на себе ангелскога лика, што значи ангелскога живљења и ношења часнога крста по ријечи Христовој: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном, она се одрекла себе и узела крст, појаснио је Митрополит и додао: „Монашко звање, као и хришћанско звање је сараспињања Христу да би заједно са Њим васкрсли. Ношење крста је ношење Христовога Крста и онај који прими Христов крст у Тајни крштења и Тајни монашења, он личи на Симона који је носио Христов крст кад је Он ишао на голготу и на све оне који су кроз вјекове понијели Христов крст.“ Високопреосвећени владика је даље у бесједи истакао да је монашење рођење за вјечни и непролазни живот, рођење силом Духа Светога, Божјом љубављу јер Бог је показао да је права истинска љубав тиме што је понио крст Свој и што се жртвовао за нас и што је сам посвједочио да је љубав Он и да није дошао да Му служе, него да служи и живот Свој полаже за народ Свој. Нагласио је владика да и онај ко узима Христов крст не чини то да би му служили, него да служи и живот свој као Христос Господ на христолики начин полаже за ближње Своје. Подсјетио је да је монахиња Василија постала младенац Господњи примивши име једне мало познате, али велике мученице Христове Василије која је мученички пострадала у древна времена у Срему. У исто вријеме заједно са Светом Василијом Сремском, која се прославља на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 29. августа по старом календару, примила је и име Светога Василија Острошкога. „Нека би нашу нову Василију Света мученица Василија примила у свој загрљај вјечни,као и Свети отац наш Василије Острошки, који је од младости призивао да крене за њим. А и Свети Јован Крститељ нека би примио и благословио ово новорођенче – новорођену Василију, да остатак њеног живота буде заиста нов живот у Богу и по Богу, живот у Божијој љубави и вјерности Христу Богу и у служењу Њему и ближњима својим у све дане живота свога“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Вечерашњим празничним бденијем у манастиру Дуга морачка почела је прослава Успења Пресвете Богородице храмовне славе ове обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  19. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe> Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:
  20. „ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“. То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.
  21. Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
  22. Предавање јеромонаха Макарија игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “У сусрет Богомладенцу Христу” које је одржао 2. децембра 2018. године у у храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом у оквиру циклуса предавања у божићном посту. Звучни запис беседе
  23. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења. Звучни запис беседе „Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство. По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића. „Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране. „То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“ „За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије. Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву. „Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу. Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић. Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  25. У 11.недјељу по Педесетници, 12. августа 2018. Љета Господњег, када наша Света Црква прославља преподобну мати Ангелину Српску, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. У присуству више стотина вјерника, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, подгорички парох уз саслужење бројног свештенства. Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...