Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 91 results

  1. И нас који бијасмо мртви од гријехова оживље с Христом (Еф. 2, 5). Зашто Црква говори о греху и константно нам напомиње да је одређена ствар грех. Да не треба да грешимо? Зашто, које су последице греха? Грех умртвљује душу човека и убија је. Али, да бисмо то схватили, морамо бити живи. Мртвац се не боји да ће умрети, јер је већ мртав. Он ништа не осећа, мртав човек је мртав, и то не мало или много мртав. Када је срце мртво, када је човек мртав, он ништа не осећа: не осећа последице греха. Греши и често покушава да се наслади својим грехом. Сматра да је то природно и говори: — Шта се то страшно десило? Какве има везе? Он ништа не осећа и ништа не разуме. Не сматра да се догодило нешто страшно, врло важно у његовом животу, и не види разлог због којег мора да престане да греши. Зато што је та душа већ мртва, мртва је и ништа не осећа. Да би душа осећала, човек мора бити жив. Ако додирнемо живог човека, ако га ранимо или ударимо, он ће осетити, рећи ће да га боли. Зато што жив осећа, а мртав не. Нека је болестан, и полумртав, али жив човек неће престати да буде жив и осећа бол. Ко је жив (телесно), може имати у себи мноштво грехова, његова душа је још увек жива. Он, наравно, схвата последицу греха, схвата да је грех отров који прети да га убије. Види своју душу која постепено тоне у тој смртоносној опијености греховним отровом. Ако сте имали операцију и услед анестезије сте пали у сан, знајте да се исто догађа и са човеком: један убод, шприц, који лагано убада и излива цео лек. Хтео, не хтео упадаш у сан: „Затвори очи!-кажу ти.- Лаку ноћ, батјушка!“ Исто се догађа и са грехом који нас успављује и умртвљује. Шта ће бити са нама, мртвима? Какав је наш пут? Да ли смо већ осуђени? Не. Зато што, како овде каже апостол, пошто смо били мртви, а наша душа је била мртва због пада, мноштва грехова и одсуства Бога,- И нас оживље с Христом (Еф 2, 4-6). Бог нас оживље уз помоћ болнице Цркве Он нас оживљава преко Христа у тој болници Цркве, где су сви болесни и сви рањени, то јест ми рањени и намучени својим страстима. У тој болници, као и у свим болницама, постоји једно место које се назива мртвачница и где леже тела умрлих. Ко је умро и налази се у мртвачници, за њега нема никакве наде. Јер не постоји лекар који може васкрснути мртвог: колико год да је добар, не може васкрснути умрлог. Међутим, болница Црква се разликује нечим великим: Лекар Христос овде васрксава мртве, а доказ смо сви ми. Наравно, Он не васкрсава због наших дела, већ благодаћу Христовом. Чињеница је да је највеће чудо-чудо Цркве. Често говорим о томе, када рукополажем свештенике, да „од сада ће те видети највеће чудо, које се одвија пред вашим очима, вашим сопственим рукама: благодаћу Свештенства Бог ће васкрсавати људе.“ Видиш да долази човек, да се приближава Цркви, али да је духовно мртав-труп и личи на труп у распадању. Ипак, у њему има нечег прелепог, нешто што поседују лепи људи, пуни добрих намера. У исти мах, видиш Бога пред собом, попут тихог ветра који дува и оживљава све-и видиш како душа тог човека моментално васкрсава и говориш: „Да, чедо моје! Тај човек, такав и такав, мртав, попут трупа у распадању који заудара на километар,-како је он постао такав? Како је васкрсла његова душа?“ То је заиста чудо које се понавља у Цркви. То је велико чудо Цркве, које превазилази сва друга чуда. На пример, болестан човек је оздравио, болестан човек се исцелио неким чудом, неким Божјим посредством. Наравно, таква чуда су важна и заслужују наше одушевљење и поштовање. Видимо их и треба да их прослављамо, али поред тога, она су пролазна и временски ограничена. Чак и чудо васкрсења Лазара. Он је васкрсао, Христос га је васкрсао, међутим, након неколико година Лазар се упокојио. Није заувек остао у земаљском животу бесмртан. Када наша душа васкрсне, она више не умире, већ пребива увек жива пред Богом. Један од великих проблема наше епохе, посебно приметан код младих људи је мртва душа. Врло је тешко када је душа човека, посебно младог, мртва. Ништа не жели, ништа не осећа, ничему не тежи, ништа га не дотиче. Молим Бога да таквих људи уопште не буде, али они, нажалост, постоје. Тешко је гледати младе људе, који су тако рећи, не скроз мртви, већ полумртви. На пример, неко одлази у иностранство на студије, али не устаје ујутру да иде на предавања. Зашто? — Мрзи ме! — Али, дете, ти си дошао да студираш! Пробуди се макар због предавања! — Немам жељу, не видим разлог да идем. — А шта је са оцем који ти шаље новац? Њега то не дотиче. Ништа га не дотиче, ништа га не интересује, не занима га ништа. У њему нема ничег што би га пробудило. Његова душа је мртва. Онда, како видиш старце, старе људе, чија је душа попут активног вулкана: лава запљускује, и све око себе потреса. Видиш старце који поседују снагу душе. Озбиљна ствар. То су савремени старци који су живели у наше дане и које смо познавали. Били су велики светитељи и једна од њихових главних црта је била та, што без обзира на узраст,а имали су по 80, 85, 90 и 100 година-каква им је душа била! Ех, шта да кажем...Била је то жива душа, срце младића, поседовали су душевну силу, јер су били живи. Имали су живот Божји у себи. У исто време гледаш младе људе, изнурене, исцеђене, полумртве. Потребне су им велике количине свега и свачега да би дошли к себи, 15 шоља кафе да се пробуде. Свеједно, не долази к себи, не буди се, не одлази на предавања... Таква је наша епоха. Тешко је оживети душу човека. Али чињеница је та да човек, колико год била мртва његова душа, идаље није сасвим умро. Док је телесно жив, дубоко у њему има нечег живог, тамо живи образ, дах Божји који је добио од Бога приликом стварања. Мислим да је човеку врло тешко да избрише то из себе, ма колико се трудио и промишљено тежио томе. Бог у Својој великој љубави покушава да сачува ту малу ватру, искру, и сва уметност састоји се у томе да ту малу искру која гори у дубини, човек открије сам или уз нечију помоћ. Наравно, Бог који продире у срце човека, Једини је Који може да запали ту ватру, ту малу искру. Како прилазимо са свећом, мала ватра се распламсава и претвара у велики пламен, тако се дешава и овде. Било да директно Бог Сам, или преко неких људи и догађаја пали искру, али ватра се може распламсати. Зато никада не треба ни о једном човеку жалити, и говорити: „Знаш, овај човек нема никакве шансе!“-јер ти то не знаш. Како је говорио наш старац: —Да, дете моје, сваки човек-то је човек, а не демон. Колико год да је лош, он је човек. У његовој души постоји нешто добро, јер нас је такве Бог створио. Заиста, према учењу отаца, Бог је створио сва Своја створења као добра бића, и по својој природи човек је образ Божји, Божја милост. Иако се временом човек испунио страстима, Бог свеједно има силу да проникне дубоко унутар и открије ту доброту. Често чујемо да је неки човек овакав и онакав, убица на пример. Дешава се да у вестима говоре о жестоком убици, да је он чудовиште. Замишљамо страшне представе. Када сам први пут отишао у затвор, да исповедам, рекли су ми да са мном жели да разговара један затвореник осуђен на доживотну казну. Он је починио 5-6 убистава које је признао, и још толико тајних. Срце ми се следило. Мислио сам: „Пресвета Богородице, шта ће ми сада рећи, како да му приђем? Нас двојица смо сами у четири зида, шта ако кажем нешто погрешно и он ме убије?“ Имао је надимак Дракон. Новине су га тако и називале „Дракон“. Управник ме је упозорио: — Оче, знаш да је убио овог, а оног удавио… Управник је као човек пожелео да ме припреми и упути ко ми долази. Долази човек, као и сви људи: образ Божји, рањени образ, али идаље образ. Човек без свега онога што му се приписивало. Схваташ да ни један човек није демон. Чак су и демони по својој природи добри. Бог их је створио добре. Постали су зли и оскрнавили своју природу. Али их је Бог створио да буду добри. Као последица пада, постали су зли и њихове намере су постале зле, огризли су у злу. Међутим, у човеку постоји та искра, и зато нам Христос не дозвољава никог да осуђујемо или да судимо. Много тога не знамо, и не смемо осуђивати. Доказ? Разбојник са крста који је у последњи тренутак успео да са Христом уђе право у рај. Успео је да обави своју најуспешнију отмицу, како каже светитељ Јован Златоуст-отео је рај. Успео је, већ као разапет, да уђе са Христом у рај. Он је једини о коме имамо јасно сведочанство да данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23;43). У исто време, Јуда који је био учених Христа и Његовим именон чинио чудеса, постао је први који је отишао у ад после Христовог распећа. Непријатељ нашег спасења жели да нас учини строгим судијама према себи самима и не дозвољава нам да видимо љубав Божју Видите да човек не треба да суди, да осуђује друге, па ни самог себе? Морамо имати на уму то, јер непријатељ нашег спасења често жели да нас начини строгим судијама према себи самима и да нам онемогући да видимо љубав Божју и нашу везу са Богом-нашим Оцем, да видимо да је Бог наш Отац. Враг жели да нас убеди да „шта год радио, нема ти спасења! Не мењаш се, не ослобађаш се, не идеш напред, већ напротив, котрљаш се назад.“ То је хула на Христов крст и Божју љубав. Спасење се остварује Христовом благодаћу-уз помоћ ње Он нас је спасио и Својом љубављу оживио, јер је Он наш живот. У Цркви не говоримо о теоријама, идеологијама, филозофијама, већ имамо посла са практичним догађајима. Овде се човек зближава са Христом и Он га оживљује. Као приликом трансплатације једног органа у друго тело, пресађени орган се храни живим организмом, тако смо и ми преко Крштења пресађени у тело Цркве и хранимо се Телом и Крвљу Христовим. Тако живимо, тако постојимо, захваљујући Телу и Крви Христовој и подвизавамо се у нади на Христову Жртву, принесену на Крсту. http://www.pravoslavie.ru/98159.html
  2. Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao čovek da On umesto ljudi siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da spontano izmami od satane ubistvo na Krstu, s obzirom, kako reče Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo... Gospod je morao nekako da to izmami od čovekoubice i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
  3. У други четвртак по Духовима, 27. јуна 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Грошници. Владики Јовану саслуживали су: архијерејски намесник лепенички протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј Владимир Ћировић, презвитери Дејан Марковић и Стефан Дамјановић, као и протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Литургију су својим појањем улепшали пароси грошнички: старешина храма Св. апостола Петра и Павла протојереј Душан Илић и јереј Ненад Милојевић, под водством протојереја Драгослав Милована. Чтецирали су студент теологије Никола Љубисављевић, ученик осмог разреда основне школе Милош Ћировић и ђак генерације крагујевачке Богословије “Светог Јована Златоустa” Лазар Марјановић. Владика Јован је у својој беседи вернима рекао: “Све што је Бог створио је добро. Чак и треперење лишћа на гранама подсећа човека да и његова душа треба да трепери и да се диви свему што је Бог створио. Време је Бог створио да бисмо га употребили на своје спасење. У прилог томе говори апостол Павле: “Ево дана спасења”. Не губимо наду и не трошимо ниједан дан, а да не мислимо о свом спасењу. Ако смо икона Христова, онда нам је спасење важно и задобијамо га уз помоћ вере, која нас освећује. Поучимо се примером Закхеја, који се као низак човек попео на дрво не би ли видео Христа. Зато и ми треба да га тражимо са жељом, најпре у нашем срцу. Ако га не нађемо у нашем срцу, нећемо га наћи ни на Небу. Бога можемо видети свакога дана и можемо га видети само ако имамо духовног вида. Духовни вид имамо када имамо чисто срце. Када пожелимо да видимо Христа, Он ће доћи у наше срце, у дом наше душе и рећи ће нам као Закхеју: “Сиђи, јер данас дође дан спасења дому твоме”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  4. Друга недјеља по Духовима, 30.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, саборно и молитвено је прослављена у Острогу. Уз молитвено учешће више стотина вјерника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, на платоу Горњег Острога, Светом Литургијом началствовао је јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима се бесједећи обратио о.Радмило, који је подсјетио на ријечи Јеванђеља када Господ позива Симона званог Петра, брата његовог Андреја, Јакова и Јована да иду за њим који безпоговорно остављају своје искрпљене мреже и оца свога Заведеја и крећу за Христом. Христос им није обећао ни част, ни власт, ни богатство, већ им је рекао да ће бити ловци људи умјесто рибе. Зар није Господ могао најумније људе да сабере, књижевнике, богаташе, зар није могао одмах многобожачке храмове да преведе у хришћанске храмове, да Јеванђеље буде у читавом свијету? Али не. То би био атак на људску слободу. Наша срца су рањена, душе мрачне, дан пролази брзо, ноћ долази, смрт куца на вратима свакоме од нас. Зато пођимо за Христом као што су ови свети апостоли, а Христос ће наша срца да огрије божанском љубављу, а душе наше даосвијетли – казао је о.Радмило. Пожелио је сабранима добродошлицу у острошку светињу код родитеља и оца свих који му долазе и који брише сваку сузу, који тјеши сваку душу и гдје као и у Јеванђељу слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте. Јуче кад сам био код кивота Светог Василија долази жена која има кћерку од 15 година, која је боловала од карцинома. Прије шест мјесеци су долазили овдје и читане су молитве овдје код Кивота и Бог и Свети Василије исцијелише њену кћерку. Збиља, велика је љубав Божија у Острогу – казао је о.Радмило и подсјетио да је људима дато да буду богови по благодати, јер су светитељи били људи као и ми, али су угодили Богу и Бог их је прославио. Извор: Манастир Острог
  5. Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 38, Господ Христос даје упутства како би требало да живимо на земљи, односно опомене како ће се Отац небески према нама одредити у зависности од тога колико смо у складу са њима живели. Слушаоцима Радија Источник поуке ове приче објаснио је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, који је ове године прославио вредан јубилеј – 40 година свештеничке службе. Извор: Радио Источник
  7. Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости: Драга браћо и сестре, Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове. Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим! Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога. Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13). Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима! Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим. Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин! Извор: Телевизија Храм
  8. На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На Педесетницу, дана 16. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Винковцима. Владици Херувиму су саслуживали протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј Владан Симић (Епархија бачка), протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Александар Билић (Епархија бачка), ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, ђакон Предраг Јелић из Даља, и ђакон Бранимир Михајловић који је овом приликом рукоположен у чин презвитера. Владика Херувим изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који славимо Рођендан Цркве, дан када је Свети Дух сишао на апостоле. Домострој спасења људског рода који је водио путем кроз Страдање и Васкрсење све до данашњег дана у којем добија своје испуњење. Силаском Светога Духа на апостоле постајемо народ којему је могуће да има Заједницу са Богом и којем је отворено Царство Небеско. Свака Литургија је икона Царства Божијега на којој пролазимо кроз Тајну нашега спасења, од Рођења Господа нашега Исуса Христа па до овог дана када је Свети Дух сишао на апостоле. Свети Дух је силаском на апостоле увео Цркву у историју како би она била путовођа и утеха свом народу. Данас смо били сведоци велике благодати Божје, рукоположили смо ђакона Бранимира у чин презвитера како би он постао онај који ће руководити народ ка Царству Божјем. У молитвама овог чина говори се да ће презвитер бити тај који ће народ учити Јеванђељу Христовом и проповедањем Јеванђеља отварати душе људи како би се сусреле са Христом. То је једино назначење нас презвитера, да будемо христоносци. Не требамо бити слични властодршцима који цркву држе као своју пећину чија врата нико не може отворити. Требамо да будемо презвитери који ће имати Христа у себи. Христос не прави раздоре, Христос све нас сједињује. Такви требамо да будемо и ми, Христа којег смо примили чином хиротоније требамо непрестано да носимо у својим срцима. Не можемо другачије живети. Свети апостол Павле нас је у својим пастирским посланицама учио томе какав пастир треба да буде. Пастир треба бити утврђен у вери, чист, безазлен и побожан. Као такав треба Христа да проноси у народу, наравно благодаћу Светога Духа који је у тренутку хиротоније сишао на њега. Такви требамо да будемо као пастири, свети и безазлени какав је и Христос био. Христос је ходио по земљи проповедајући Јеванђеље свакоме створењу без обзира на припадност вери и нацији. Свако ко је имао отворено срце примао је Христа. Јеванђелску истину можемо проносити једино ако се Христос усели у наша срца и у њима обитава. То није порука само за нас презвитере који руководимо Црквом, него и за све људе, јер сви требамо да будемо христоносци. Требамо своје душе да обожимо благодаћу Светога Духа. Та благодат нам се данас даје, отварају нам се врата Небеског Царства. Свети Дух силази на апостоле, врата Цркве су отворена, а ми требамо да примимо ту благодат и да живимо благодатним даровима у Цркви Божјој. Благодатне дарове и залог Светога Духа примамо на светој Тајни крштења. Живећи у Цркви знаћемо да смо на путу наших светих отаца, светога Саве и светога Симеона и свих оних из нашег рода који су нас руководили уским путем нашега спасења. Свети оци су знали како је то носити Христа у себи и чинити добра дела, како сједињавати народ а не разједињавати. То је задатак нас пастира. Ако настане каква невоља или искушење, а искушења су део свакидашњице, не требамо разједињавати народ и побуњивати га против Цркве. Требамо да сабирамо народ и да га позивамо у Цркву Божју, јер је то наш подвиг који ћемо кроз покајнички лик да изнесемо. Црква нам увек отвара могућност покајања да бисмо могли бити у Заједници Цркве Божје. Велика је икономија Цркве Божје браћо и сестре. Ништа се у овој историји не затвара, него се отвара ка Царству Божјем. Иако је историја тужна, тамна и тешка ми имамо Образац Светлости , то је Христос, искушења ће проћи и наћи своје испуњење у Христу. Радујем се што сам данас овде, што сам имао прилику да богослужим на дан када ова црква прославља своју славу - Свету Тројицу, који су штитили цркву и у најгоре време за овај народ. Поздравио бих овде међу нама нашу браћу из Епархије бачке, оца Владана (Симића), секретара Епископа бачког и ђакона Сашу, који су уложили свој труд на овај врели летњи дан и показали своју љубав према овој Епархији тако што су се са нама помолили Господу. Захвалио бих се и данашњим кумовима, породици Јецков, који су својим трудом и жртвом данас кумовали у овом светом храму, сведочећи тако веру достојну наших светих отаца светога Саве и светога Симеона. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан. Сабирајмо се сви у Христу јер нас Христос на то позива, да сви једно будемо. Живели и благословени били! Амин. Трудом породице Јецков приређено је послужење за све сабране, а радост заједничарења продужена је и на славском ручку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа
  11. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се, током обраћања вјерном народу, на Литургији, коју је, у Недјељу Светих отаца I Васељенског сабора, 9. јуна 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови, осврнуо и на дешавања поводом предлога закона о слободи вјероисповјести. „Нажалост, времена гоњења Цркве, још, нијесу престала. Мислили смо да то никад више неће бити. Црква је била гоњена све до Светог цара Константина, који је био присутан на Првом васељенском сабору, па је, онда, хришћанство било признато као званична, слободна религија, касније и као државна религија. Наши преци, и у Црној Гори, хришћанство су примали као државну религију, православље, али, видите шта се догодило у XX вијеку. Било је гоњење Цркве суровије, него у првим хришћанским временима, нарочито у Русији, а и код нас. Код нас је, у току Другог свјетског рата, пострадало од нашег народа, несрећног преко стотину свештеника. Имамо тај рефлекс и дан данас. Послератне власти одузеле су доста црквене имовине Цркви, али су оставили храмове. Нису нам храмове дирали, хтјели су и тада они да храмове претворе у музеје, да наплаћују улазнице, али, ипак, то није заживјело. Данас, наше власти, супротно свим међународним повељама и супротно Уставу Црне Горе, припремају закон по коме, једним актом, све цркве и манастире хоће да препишу на државу. То је, једноставно, отимачина и пљачка“, констатовао је Преосвећени Епископ. Навео је мишљење једног нашег доктора права по коме је прошло, већ, преко двије стотине година од како су најбољи правници дефинисали такве покушаје: „Ако некоме хоћете да одузмете имовину ви га лишавате права на опстанак, хоћете да га уништите, хоћете да уништите његово достојанство. Није то моја имовина, нити било којег свештеника; то је имовина Цркве, то је Богу посвећено“. „Није нико давао држави када је давао прилог за храм, него је давао Цркви и ту се крше завештања, и ту се чини злочин и неправда, да не говорим даље, али стојим иза ових ријечи и то могу свуда да докажем. Ми, који имамо посједовне листове и вадимо их стално од ове државе, имамо доказе кроз толико вјекова историје. Ево га натпис овдје, коме припада овај свети храм? Ево гроба ктиторовог, коме је он посветио овај храм – Светом Георгију Великомученику. Не било којој држави, па ни оној славној немањићкој, великој и чувеној. Не, него Цркви!“, поручио је владика. Позвао вјерни народ да присуствује Тројчинданском сабору, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 15. јуна. „Ријешили смо да се саберемо сви заједно на Храм у Подгорици, да пошаљемо поруку мира и разума свима у Црној Гори, и нашем народу и нашим властима, али је, осим тога, добро да се сви заједно саберемо и да се Богу помолимо, па смо позвали народ, у следећу суботу, свештенике и монахе, чланове црквених одбора да се саберемо на саборну службу. Нећемо ми тамо демонстрирати мржњу, нити изазивати било какве сукобе, али хоћемо да искажемо нашу вољу и свако је спреман да се супростави овој неправди и великом злу које се припрема овом народу. Ово је удар на православље, то је више него сигурно“, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Православном народу у Црној Гори, сматра он, најприје, је подметнуто кукавичје јаје у виду лажне цркве, коју је створила власт, па кад су схватили да им то није успјело и да су с тим направили бруку, кренули су даље. „Да видимо докле ће, а ми имамо то искуство, били смо толико пута гоњена Црква, па смо опстали и сада ћемо опстати и не бојимо се. Ако је Христос узишао на Голготу и ми смо позвани, у оваквим временима, да са Њим узиђемо на голготу. Он ће бити са нама и неће нас лишити своје заштите и своје славе. Ми знамо да, у појединим моментима, Господ попушта искушења да страдају свештеници и храмови, али, то је историја, тако ће бити до краја свијета и вијека. Не причамо вам ми шарене лаже, свједочимо оно што је реално, а реално је то да сви они који су се посветили, који су Богу угодили, угодили су кроз свједочење и страдање, већина од њих“, закључио је владика Јоаникије, поучавајући вјерни народ да држи мир са свима, колико, по ријечима апостола Павла, до нас стоји. „Али, морамо бранити светиње, јер су Богу посвећене, а ми смо овом светом службом и сваки хришћанин је завјетован да брани своју вјеру и своју светињу. У суботу, ако Бог да, позив је јавно саопштен, јавите се својим свештеницима, монасима да се сви саберемо у Подгорици, у што већем броју, на Храму Васкрсења Христовог, да би и наша вјера васкрсла и ми са њом“, закључио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка
  13. Слава храма Вазнесења Господњег на Топло у Херцег Новомј, свечано је данас прослављена Светом архијерејском литургијом коју је служио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске и Руске православне цркве. Након причешћа Владика Јоаникије је освештао и пререзао славски колач и пастирском бесједом се обратио вјерном народу. Рекао је да је Господ Христос својим вазнесењем на небо узвисио и нашу људску природу. „Наша природа већ је прослављена на небесима до те мјере да говоримо да Господ сједи с десне стране Оца, невидљивога Творца неба и земље. Онај који сједи с десне стране Цара над царевима има исту част као и Онај који сједи на своме престолу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да је Вазнесење пуноћа Васкрсења. „Као неки печат и завршетак свега Христовога дјела спасења рода људскога. Али, треба имати у виду да је Господ обећао да ће послати Духа Светога утјешитеља тек када се вазнесе на небо, када оде ка Оцу својему. И Он је, усавршивши људску природу дајући јој славу сједења с десне стране Бога и Оца, тада послао Духа Светога на Цркву Божју. А дарови Духа Светога су пуноћа истине и вјере, правде и љубави, новог живота, нове радости у Христу Исусу, Господу нашем. Тада се Христос открио као глава Цркве, а ми са Њим као једна грађевина, као тијело Његово“, објаснио је Владика Јоаникије. Пожелио је да свима сабранима данашња служба буде на спасење и радост, и на духовно окрепљење. „Нека буде на здравље и на спасење, на благослов вашим породицама, вашим домовима, да од овога храма Божјег, од овога дома Божјег сиђе благослов и на ваше домове, ваше породице и потомтво. Срећан празник и на многаја љета“, закључио је Владика Јоаникије. Потом је архијерејски протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић заблагодарио Владици Јоаникију и свему свештенству на учешћу у овој светковини и у име архијерејског протопрезвитеријата подарио Владици , свете сасуде, поводом његовог јубилеја двадесет година архијерејске службе. У порти храма приређен је и духовни програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора „Свети Сава“ и полазници вјеронауке из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Мисија Цркве Христове и мисионарење била је основна тема ове емисије у којој је веома надахнуто и са пуно љубави и пажње говорио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу. "Господ Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу" указује на почетку о. Вајо и додаје да и ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо како свако од нас може да мисионари, коме су намењени Разговори о вери у храму на Дорћолу и у које се све активности можемо укључити при овом храму. "Љубав Христова, ако смо је усвојили, сама проговара из нас", каже о. Вајо Јовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  15. Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
  16. У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?
  17. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  18. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  19. Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић. Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети. – Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  20. После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет
  21. Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква
  22. У четвртак 17. јануара 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика Јован је рекао да: "Стадо има поверење у свог Пастира и предаје му се као што се гвожђе предаје ковачу. Уколико слушамо Христа, спашће нас свих опасности: пре свега наших грехова, страсти, слабости, сујете... Човек је велика тајна и свако ко хоће да проникне у тајну бића човековог без Бога, лупеж је и лажни спаситељ који прескаче у тор овчији. Ограда тог тора је Црква која чува у јединству и на сигурном од грабљивица ван ње. Христос нас зна боље него што ми познајемо сами себе. Христос је срцевидац и срцезналац. Онај који хоће да приђе Богу, треба најпре да верује у Христа, да трпи и носи Крст Господњи, јер нико не путује ради пута, већ због онога што га очекује на његовом крају", била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз молитвено учешеће Просвећеног Епископа диоклијског г. Методија, служио је данас, 14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У архипастирском обраћању вјерном народу, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије пожелио је свима благословен вијенац Новога љета Господњега који је створила рука живога Бога Својим рођењем и обрезањем. Митрополит је казао да је Нова година управо Христос Господ од Дјеве рођен и у данашњи дан обрезан по древном јеврејском обичају. Својим рођењем улио је у људску природу, свеукупну творевину, огањ вјечни и непролазни, Своју силу, доброту, мудрост: „Преобразио је Својом љубављу људску природу а обрезањем је обрезао људска прегрешења, гријехе. Обрезао је људску природу од свега онога што је скрнави, сакати, лишава онога ради чега је она створена, што скрнави лик и подобије Божје у човјеку и тиме је подарио живот вјечни човјеку и људској природи.“ Митрополит је појаснио да новина која се улила у људску природу управо вјечни живот и спасење. Додао је да је Божији дар и сила све оно чега се она дотакне и да је Христос једино ново под сунцем те да људи данас не знају шта прослављају ако забораве Христа као ту новину и свега онога што је он улио у људску природу и творевину: „Само они који исповиједају Христа Господа, који се Њему клањају и служе, који Га признају, само они знају шта је нова година и шта је то ново што се догодило и што се непрекидно догађа у свијету. Управо зато што је Он једино ново под сунцем и ничега другога новога нема. И ново је и оно чега се Он дотакне.“ Појаснио је да су свети Божији људи заправо нови људи који су се дотакли Христа, крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, држали заповијести Његове, примили божански огањ у себе који их је обнављао, просвећивао, препорађао. Владика је казао да сваки дан празнујемо некога од оних који су Божјом силом и љубављу обновљени и обдарени вјечним и непролазним животом. Казао је да управо данас прослављамо једног таквог угодника Божијега – Светог Василија Великог и подсјетио на двојицу новојављених светитеља Св. Василија Пекара Пећког и Григорија Пећког: „Свједочили су Господа, живјели по Његовим заповијестима, тиме се обнављали и непрекидно се обнављају. Њихово присуство међу нама и прослављење уствари је прослављење Онога који је њих прославио и обновио“, казао је владика и додао да су новојављени светитељи живјели и мученички пострадали у Пећи крајем 17. и почетка 18. вијека: „Њих двојица који су једина новина тога времена и спомен њихов обнавља и то вријеме, и та догађања, и људе тога времена. Једино новој под сунцем је Христос и увијек ново су они који се обнављају, који примају Њега и преко Њега се обнављају.“ Василија Пекара запамтио је прости народ који се окупљао око његовог гроба стољећима. Нажалост у безумни временима (1999. године) његов гроб је претворен у турски турбе и ограђен. Василије Пекар је спасио своју ћерку да је не потурче и мученички пострадао као и Григорије Пећки отприлике у исто вријеме, вријеме Сеобе Чарнојевића 1690. година. Свети Григорије је био монах пећки у кога се по предању заљубила ћерка некога паше, одбио је да се потурчи и због тога је мученички пострадао. Говорећи о дивним Христовим свједоцима (Св. Василију Острошком, Св. Петру Цетињском, Св. Јовану Крститељу…) Високопреосвећени је подсјетио да је рука Св. Јована Крститеља у Цетињском манастиру велики Божији дар и призив на обнављање и покајање, промијену ума, срца, душе како би се испунили врлином. вјером, Божијом надом и љубављу: „Они који прихвате тај позив они се обнављају и постају нови, обновљени људи испуњени силама вјечнога, непролазника Царства Божијега које и јесте обнова овога свијета. Ми предокушамо ту тајну Царство небескога, вјечнога живота, предокушамо нарочито у Тајни Светог причешћа. што је предукус онога што ћемо доживјети у вјечности када се сретнемо непосредно са живим Господом, са једино новим под сунцем, када се сјединимо са Њим примајући Његово тијело и Његову крв на начин како су то учинили свети Божији људи и наши преци.“ Владика је истакао да је у томе истинска и права обнова, истинско и право прослављање нове године: „Зато прослављајући и благосиљајући Нову годину Господњу благосиљамо Онога који је подарио ту вјечну новост, Себе као вјечну новину и вјечну новост, Себе као вјечни живот – непролазност људске природе и људског бића.“ Митрополит је данас произвео Игора Пешикана за ђакона истичући да је отац Игор, поријеклом из Цуца од Пешикана и Поповића, род страдалнога Крста Зрнова Поповића, те да је ђакон цетињски и цуцки и да је добро да Цуце и Цетињани дјелају Божије дјело и настављају дијела предака преко својих свештеника и ђакона. Након што је освештао славски колач, владика је још једном честитао Ново љето доброте Господње. Потом је приређен традиционални новогодишњи сусрет Високопреосвећног Митрополита Амфилохија са студентима и постдипломцима из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Логос

    МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа ТВ Храм: Тајна празника - Божић Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...