Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 117 results

  1. Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt koja je još imala validnu vlast nad čovekom, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života, nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli (jer po suštini nisu Život već stvorena bića) a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao ljudsko biće da On umesto ljudi, a ipak čovek, siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da, spontano i bez nameštenih scenografija u okvirima pune slobode, izmami od satane ubistvo na Krstu! S obzirom, kako posredno poručuje Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo ("ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo") Gospod je morao nekako da, šahovskim rečnikom rečeno "žrtvom dame" iznudi od čovekoubice smrt Života i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Da, ..niko u ono vreme nije mogao da zna ko je Hristos u jednoj od svojih priroda! To danas znamo zahvaljujući Crkvi i Duhu Svetom bez kog nije moguće ni Anđelima ni ljudima da prepoznaju u Hristu Boga niti da kažu "Hristos je Gospod" ... o đavolima da ne pričam! Oni su apsolutni slepci za Ipostas Sina u Bogočoveku. Uostalom ne kaže li sam Gospod: "Kome ja hoću otkriću"? Evo šta kažu i Apostoli kada je Isus utišao buru i talase na moru? "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju"?! Iz ovoga se vidi da oni suštinski ne shvataju da je pred njima sam Tvorac koji još uvek tada prikriva svoju prirodu da se đavo ne bi dosetio i odustao od Isusove smrti. Otkriva se samo trojici učenika na "Preobraženje" ali čujte šta im kaže: "Ne govorite nikome o ovome što ste videli"! Život je morao da umre neprepoznat od đavola i to sam Gospod kaže: "Ja sam i došao za čas ovaj"! Za smrt! Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
  2. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  3. На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  4. "Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  5. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Звучни запис разговора Извор: Радио Источник
  7. Ј О В А Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Рођење Господа Исуса Христа је историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и узнемирио многе у Израиљу и Римској империји. Анђели и пастири славе Га у Витлејему, мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се доласка праведног судије. А ми верујући радујемо се овом празнику безмерне љубави Божије, јер нам се на данашњи дан у граду Давидову роди Христос Господ (Лука 2, 11), Емануил, што ће рећи: са нама је Бог (Матеј 1, 23). Ову велику Тајну оваплоћења Бога Логоса, скривену од постања векова (Јован 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији у божићној химни мира и љубави: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Придружују им се мудраци са Истока, сабирајући небо и земљу, анђеле и људе, све народе земаљске око Богомладенца Христа у Цркву Бога живога: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог. Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ (2. Коринћанима 6, 16). Божић нас непрестано подсећа да размишљамо о свему што је Господ Исус Христос учинио за нас, својим рођењем и животом међу нама, па страдањем, васкрсењем, вазнесењем и све до пребивања у Цркви након силаска Светог Духа на апостоле. Увек нас овај празник позива на живот у којем је Господ Исус Христос средиште. Велика је радост сваког човека када се Христос усели у његово срце. Добро је то за појединца, али и за оне који су у његовој близини, јер и они бивају удостојени радости која долази од блискости са Христом. Ако је неко, на пример због лењости, ускратио себе блискости са Господом, и његов ближњи је на губитку. Због овога, увек, а посебно данас на Божић, замолимо Господа Исуса Христа да се усели у нас и постане смисао сваког човека, сваке породице, сваке заједнице чији је заштитник данашњи празник. Овај смисао Божића захтева од нас да се споменемо сваког човека, да га прихватимо као брата, нарочито ако је он у руднику, у хладној кући, за празном трпезом или у невољи и муци. Заједништво Божића треба да нас води у заједницу вишег реда, када се у Цркви молимо једни за друге када се сједињујемо са Христом у светом причешћу. На ово нас, најпре, позива Богомладенац Христос. Божић је велика тајна, али се она открива свакоме по мери вере и труда за сопствено спасење и спасење ближњих. Овај пут не тражи сазнавање небеских тајни и онога што је скривено, што се односи на имагинарну будућност. Најпре веруј и испуњавај заповести, очисти своје срце и занемари баналност радозналости. Тако се, независно од наших нагађања и слутњи, не случајно, догодило и Оваплоћење Исуса Христа. Божић је дело промисла Свете Тројице када нам се Бог открио по мери нашег узраста, наше вере. Ако је Васкрс најјаснији хришћански празник, Божић је најнепосредније доживљен. И зато је Рождество најдубља инспирација у свим областима духа и цивилизације. Прорoштва Старог завета то на сваком месту истичу, док Нови завет непревазиђено јасно потврђује. Разјашњавају га свети Оци и богослови, о њему узвишено певају химнографи и мелоди, да би га најаутентичније доживела народна побожност у сећању, богослужењу и обичајима. То је неописива и неисцрпна ризница – од века скривене тајне – која постаје свечовечански, васељенски посед, али и сваког човека, сваке душе понаособ. Дух света и ово наше доба одвајају и удаљују човека од суштине празника, па се празничне манифестације најчешће одвијају изван његовог светотајинског смисла и тако заборављамо црквени садржај и смисао Божића. Али, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић, и истовремено очисте своје срце узвишеним и чистим стиховима богослужбених химни, долазак Божића представља једини смисао данашњице. Жељно ишчекују поруку анђела: Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лука 2, 11), иза које следи спасоносна химна: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Тада ширимо своје срце, без оклевања и помисли сумње, па подржавамо пастире, препознајемо глас анђела и Божију поруку и хитамо да се поклонимо великом Богу, неометани од даха нашег времена. Рођење Христово најјасније се очитава у срцу човечијем, на шта превасходно указују Оци Цркве, као на пример Свети Максим Исповедник: “Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, апостол Павле каже: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава.” Христос се непрестано и свуда рађа. Рађа се и у мраку наших страсти и у ћутању човековог срца. И ми не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу и агонију пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Битка се води и дању и ноћу. И нико не може да зна стремљења човекове душе, његову молитву: Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас, не може да зна ону чудесну тајну што се свршава у човеку благодаћу Христа који се рађа. Од дана историјског Христовог рођења па све до данас, многи Божији изабраници постадоше светитељи. Они су одувек били смерни поклоници Христови који су непрестано, уз болну борбу, подвиг и молитву, чистили пећину свог срца да би били рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример показују нам пут и начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата и радост раја унутар пећине. Божићни тропар почиње стихом Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Отац Александар Шмеман ове речи тумачи на следећи начин: Рођење Христово омогућава просвећење разума јер је обасјало свет светлошћу. И људски разум, пре или касније, окренуће се извору разума и светлости, окренуће се Богу који је дошао у свет ради човековог спасења. А најважнију поруку Божића слушамо сваки дан у цркви кроз анђелску песму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај и неба и земље. Упитаће неко, какав мир, каква воља и међу каквим људима? Црква увек одговара – јеванђељски, Божићни, Божански Мир који се роди у Витлејему јудејском. Мир само доноси новорођени Богомладенац Исус Христос. Он сам јесте Мир Божији међу нама. Препознајемо Га, прихватамо Га и нека Он постане наш Мир у немиру овог света! Добру вољу међу људима доноси овај Божански Мир. Данашњи недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показује одсуство Мира Божијег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, неопходно је најпре успоставити лични мир са својим Богом, нашим Богом. Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз вапај апостола Петра: Господе, спаси ме! Онда ћемо лако, као деца Божија, као народ Божији, као браћа и сестре, успоставити и добру вољу и мир међу собом. Ми се увек молимо Богу Мира за мир у отаџбини нашој и у целом свету, за мир међу нама. Ширећи мир, потврђујемо да верујемо у Бога Мира. И не заборавимо да мир зависи од сваког појединца. Зато нас Свети апостол Павле и опомиње: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Римљанима 12, 18). Мир започиње у човеку, па се шири на друштво. Али и немир почиње у човеку да би се раширио на друштво. Свети владика Николај се питао како народи излазећег сунца имају мир, а народи залазећег сунца – немир? Дошао је до одговора да су разлог решена и нерешена питања живота. Сви желе мир, али мира никад мање, ни у душама нашим, ни у целом свету. Живимо у времену када су праве вредности обезвређене и омаловажене, у времену када, нажалост, зло потире добро, када немир надвладава мир. Људи данас много говоре и пишу о миру, настоје да се мир усели у људе, али њега је све мање и мање у људима. Зашто човек данашњице нема мира у себи и око себе? Последица је то мишљења да мир треба да дође сам од себе и да земља и овај свет могу донети прави мир и спокојство. Међутим, мира нема без Бога, јер је Спаситељ у свом Јеванђељу рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јован 14, 27). Када човек јеванђељске истине доживљава са радошћу у Господу, када све своје бриге молитвом и мољењем преноси на Њега, онда у душу силази Мир Божији који превазилази сваки ум. То је мир који ум људски ни замислити не може, а камоли остварити и доживети човек без Бога. Прави мир долази од осећања вечне истине, од осећања Бога живога, истинитог и бескрајно човекољубивог. Тај и такав мир доноси нам Божић и Богомладенац Христос. Славећи Божић морамо знати колико нас Бог воли и да је Бог, који је све створио, постао човек због нас, да се због нас родио и дошао у овај свет. И зато је Божић права прилика да човек постане бољи. Божићна радост долази да дā меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Нажалост, овај смисао ће изостати ако се удаљавамо од себе и настојимо да за наше нехришћанско живљење изговор тражимо у манама другог, у недостацима ближњег. Замолимо Богомладенца Христа да нам помогне да препознамо у себи просвећеност мудраца, чистоту Јосифове вере, радост пастира који су угостили Богомладенца Христа. Угостимо и ми Христа вером, љубављу, милосрђем, поштењем и добортом. Поклонимо Му се, јер је изволео да се роди као један од нас, а све због нас и ради нашег спасења. Поклонимо Му се због Његове неизмерне љубави према свему створеном, а нарочито према човеку. И радујмо се и ове године Новорођеноме у нади да ће да загреје срца наша и да ће снагом моћи своје помоћи да се у душама нашим рађа оно што је богоугодно, што је добро, честито и постојано, да ће се у нама зацарити Мир Божији, Правда Божија, Љубав Божија. Са овим мислима и молитвама Богомладенцу Христу, драга наша децо духовна, и са жељом да вам свима Божић донесе радост и утеху, мир и љубав, да нас Божић сабере једне са другима, поздрављамо вас сверадосним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2020. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  8. Свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше богочуване Епархије канадске Српске Православне Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу…” (1 Тим. 3, 16). Ми смо обавијени тајнама. Тајна је овај видљиви свет. Тајна је невидљиви свет. Тајна је космос или звездани систем. Свака травчица је тајна. Тајна смо ми сами себи. А тек колико је за нас тајна наш ближњи. Зато велики наш песник и вели: “Тајна чој’ку чојек је највећа”. Или како на другом месту Преподобни Јустин Ћелијски вели: “А кад се око твоје озбиљно загледа у лице ближњег твог, колико тајни и загонетки сагледа у њему! А свака од њих по - урвина!” Али изнад свих тајни је Бог. Никад докучива. И ту тајну ми смо почели потпуније сазнавати Оваплоћењем Сина Божијег. То је светајна. Христос је тајна над тајнама. Он је света тајна. Он је вечна тајна. А то је тајна вере или како је Свети Апостол назива побожност. Божић је показао шта је наш смисао: обожење. Или како рече Св. Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати”. Зато Св. Јован Златоусти негде вели да је ово празник над празницима. Јер без Витлејема не можемо схватити ни Богојављење ни Преображење, ни Страдања. Да се Христос није оваплотио ништа тога не би било. Он је објаснио смисао нашега живота. Или другим речима: Он је смисао нашег живота. Он је и једина новина под овим сводом небеским. И остаће такав. Увек чини све новим (Откр. 21, 5). Живимо у свету где се свело на материјално и потрошачко, у свету који се све више удаљава од Бога и Цркве Његове. И не само то, него се удаљава човек од ближњега свога, па и од самога себе. Не налази смисао свога живота. “Ван Богочовека, мисао човека је потпуно бесмислена”, рече један велики наш богослов. Па наставља: “Мука је, свемука, …бити човек без Богочовека Христа; а радост и сверадост је бити човек са Богочовеком Христом”. Божић је празник да се вратимо Богу, Цркви, својим светим прецима, и на крају самима себи. Колико се свакога дана хришћанских породица распада? Колико има дечице која због тога плачу? Колико има самих, напуштених, одбачених, презрених, болесних, старих и младих? Паде ми на памет дивна песма нашег великог песника: Сутра је Празник, своју светлост меку, Кандило баца и собу ми зари, Сам сам, из кута бије сахат стари, И мучни часи неосјетно теку… Зато, сетимо се, драга браћо и сестре, код колевке Богомладенца, свих њих. Помозимо их материјално и духовно. Због њих се Син Божији оваплотио као и због нас. Он је “постао сиромашан да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили” (2 Кор. 8, 9). Не заборавимо Његове речи: “Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју” (Мк. 9, 41). Хвала Вам на свакој помоћи, било финансијској, материјалној или пак у раду, нашој Епархији, нашем Манастиру, црквама и свакоме невољнику. Нека Вам Господ строструко врати сваким “даром добрим и сваким поклоном савршеним” (Јак. 1, 17) у Новој 2020. Нека Вас благослови Својим небеским благословом и награди вечним Царством. Од срца Вас поздрављамо радосним речима: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2020 ГОДИНА СПАСЕЊА! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ Извор: Епархија источноамеричка
  9. Епископ диселдорфски и све Њемачке г. Григорије служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да је Богомладенац Христос нама повратио људскост. „И још више: учинио је да наша људскост може бити сједињена са Његовим Божанством. Учинио је да наша смртност буде сједињена са Његовом бесмртношћу“, рекао је Владика диселдорфско-њемачки. Додао је да је страшна ријеч Светога Писма: Шта вриједи човјеку ако и сав свијет задобије, а души својој науди. „То значи: а Христа се одрекне, а са Христом се не сједини, а с Богом се не помири и с Богом се не узнесе на небо“, казао је Владика Григорије. Након причешћа вјерних, Влчадика је још једном поучио сабрани вјерни народ који брани своје светиње од властодржаца који незаконом о слободи вјероисповијести атакују на њих. „Много сам радостан што сам вас видио, што сам био у овој чудесној цркви, која је чудесна као грађевина и коју чините ви, народ Божји, као дјеца Божја. Да будете храбри, да будете оптимисти, да будете радосни и да уносите у овај свијет, пун туге и очајања, радост и љепоту коју ми примамо учешћем у Светој и Божанској литургији од Пресветога и јединога Светога Господа нашега Исуса Христа“, казао је он. Пожелио је свима благослов и мир Божји у дане Божића. „Да Бог да да се проведри изнад Црне Горе и да Бог да да ово што видимо овдје у овоме храму буде свуда и на сваком мјесту у Црној Гори. А то значи да буде мир Божји, да буде љубав Божја, да буде слога, да буде једномислије, да буде поштовање међу људима“, рекао је Владика Григорије. Владици је на љубави и ријечима охрабрења заблагодарио протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Логос

    Христос се рађа

    „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Ево, већ неколико недеља одјекује у цркви ова вест, чија радост и новост никада неће пресушити. И, наравно, сав смисао припреме за празник Рођења Христовог, која почиње четрдесет дана пре самог празника, састоји се у томе да можемо очистити, просветлити наше срце, наш ум, чинећи их поново стаништем нечег најрадоснијег од свега оног што је човеку дато да сазна. Јављам вам радост велику (Лк 2, 10) – овим речима анђела пастирима који су чували стадо у божићној ноћи почиње Јеванђеље, почиње хришћанство. И за човека је можда најтеже од свега да схвати, да појми управо то да радост која није ни налик на било коју овоземаљску радост представља саму суштину хришћанства. Хришћани већ одавно слушају оптужбе како је религија за њих само начин да побегну од животних тешкоћа и мука, својеврсна компензација. Овде, у свету, све је лоше, али, ето, негде и некад ће бити боље. И заиста, ми сувише често заборављамо да радост коју је тада, те ноћи, објавио анђео, радост коју су осећали ученици, враћајући се у Јерусалим након што је Господ одступио од њих, за коју јеванђелиста Лука каже: „И вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (уп. Лк 24, 52) – да та радост није била због нечег у будућности, због нечег што се мрачном и жалосном речју назива „загробним”, већ због онога што је већ наступило, што се већ показало, већ нам је дато, о чему Сâм Христос каже: „Радост вашу нико неће узети од вас” (уп. Јн 16, 22). Сваки хришћански празник – али, у суштини, и сваки дан – не само да нас подсећа на ту радост, него нам је увек изнова и изнова дарује. Свако јутро у црквама се радосно пева: „Бог је Господ и јави се нама, благословен је који долази у име Господње”. Та песма, у суштини, представља свакодневно празновање Божића, радовање Христовом доласку у свет, тада, пре две хиљаде година, и Христовом непрестаном доласку, непрестаном долажењу нама. Но, наравно, у пуној светлости, у пуној снази, та велика радост се разгорева и запаљује наше срце у данима када Црква посебно празнује рођење божанственог Детета у маленом граду Витлејему, па чак не ни у граду, него ван града, у пећини. Чак и ако нисмо у могућности да током ових припремних недеља пред празник чешће идемо у цркву, да се макар мало ослободимо од окова животних брига и немира, покушајмо да запамтимо и да у срцу што чешће понављамо те три тврдње, три позива: „Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!” Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 4, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 67-68. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. У Светом јеванђељу по Луки, зачало 71, описано је исцељење згрчене жене које је Господ Христос учинио у синагоги у дан суботњи. Како је овај јеванђељски догађај изгледао у друштвеном контексту тог времена, а како његов смисао можемо сагледати данас, у емисији „Сведочења“ објаснио је свештеник Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог и духовник Казнено – поправног завода Ваљево. Извор: Радио Источник
  12. У недељу, 15. децембра 2019. године, када Црква слави светог пророка Авакума и светог цара Уроша, свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Вуковару служили су Њихова Преосвештенства Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијерејима су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Богдан Стјепановић (Епархија зворничко-тузланска) и ђакон Војислав Николић. Учешћа у светој Литургији су узели и госпођа Драгана Јецков, саборска заступница (СДСС), господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а и господин Срђан Колар, председник ГО СДСС града Вуковара. После заамвоне молитве Владика Херувим поздравио је све присутне, а речима добродошлице нарочито Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Епископ Фотије је затим проузнео богонадахуту беседу у којој је између осталог рекао: ”Данас празнујемо светога пророка Авакума који је пророковао о доласку Господа Исуса Христа и о спасењу света Његовим доласком. Идемо ка празнику Божића када ћемо ту свету Тајну, ту благословену реч изговорити много пута ”Христос се роди”. Та реч нам говори, браћо и сестре, да се Христос родио ради нас и нашега спасења, да се Он духовно рађа у свакој души људској, у свакој крштеној души. И данас се Христос благодаћу родио у нама, колико смо могли да у молитви и подвигу и скрушености доживимо данашњу свету Литургију. Тако је на свакој Литургији и сваком светом Богослужењу. Зато је добро да су дечица наша овде са нама, да уче своје православље из православних храмова, из Цркве. Да не буде то православље само теоријско знање које уче у школама. То је добро, али то може врло лако да прерасте у чисту сколастику. Да има везе са умом и разумом, али да нема везе са срцем. То нам није довољно. Зато волимо када видимо нашу дечицу у нашим српским православним храмовима, да се уче православљу, да се уче светосављу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Верујући народ прибојског краја у великом броју сабрао се у недељу 8. децембра 2019. године у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју на Божанској Литургији око свог духовног пастира Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, да заједнички Богу принесу службу благодарности. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Чланови црквено-градског хора Светог кнеза Лазара из Прибоја својим благоумилним гласовима одговарали су на прозбе и јектеније. Из Чаше спасења причестили су се многи, призвавши Име Божије. Тумачећи прочитани одељак из Светог Писма Епископ Атанасије је пре свега нагласио колика је љубав Господа нашега Исуса Христа према роду људском: – Господ наш Исус Христос жели да наликујемо на Њега. Зато нас к Себи и призива и храни нас Собом, својом речју, својом науком, својим Телом и својом Крвљу, својим Животом. Жели да наликујемо на Њега, да будемо живи попут Њега, да будемо светли као и Он, пуни врлине као и Он, пуни љубави, доброте, правде, истине. Да будемо светила небеска. Тако нас је и данас призвао и хранио нас овде у овом светом храму. Господ жели сав овај свет да уреди по својој замисли, да буде диван свет. – Људи су из разних разлога прилазили Христу када је проповедао на земљи. Неки су му долазили из суште потребе, били су обремењени болестима, тугом, и тражили су исцељења, утеху, радости срцу, и добијали су. Али је било и оних који су прилазили Христу из потребе да се са Њим упоређују, да се такмиче, да се покажу да су од Њега већи, да од Њега више знају, да су од Њега праведнији. – Бог жели да наликујемо на Њега у свему и да животни будемо као и Он, и зато нас храни својом науком, и својим Телом и својом Крвљу. И зато смо ми данас у овом светом храму јер желимо да га послушамо, поручио је Епископ Атанасије сабранима. Након Божанске службе Епископ је освештао темеље за будућу капелу из које ће молитвено бити испраћани они који буду уснули са вером и надом на васкрсење и на живот вечни. Заједничарење је настављено око трпезе љубави коју је уприличило братство храма, за којом се повео богоугодни разговор и лепа песма. Извор: Епархија милешевска
  15. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија у оквиру односа у заједници. У Пиреју у недељу, 20. октобра, у оквиру програма емисије ΕΝΟΡΙΑ εν δράσει (Парохија на делу), одржан је редак сусрет две веома важне особе – представника светске православне теологије, у „Парохијском архондарикију“ Благовештењске цркве. Високопреосвећени митрополит Црногорско-приморски, г. Амфилохије Радовић и професор емеритус философије на Универзитету Пантеон и писац Христос Јанарас учествовали су у занимљивом разговору, који је обухватио различите проблеме. Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог. Црква, истина и искуство Први део разговора односио се на Цркву онако како се она чини нашим очима, са много проблема, али и наде. Теме о којима се разговарало биле су мисија Цркве, Црква и религија, Црква као Христово тело. Господин Јанарас је истакао да су та питања болна. Престали смо, нагласио је, да разликујемо Цркву од религије. Религија је догађај који је усредсређен на појединца. Бирам веру која има одређене обавезе, има морал, испуњавао га ја или не. Ствари су у религији изграђене на начин да заштитите его. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија као однос у заједници. За Цркву, Бог је тројична заједница личности, Оца, Сина и Светога Духа. Тајна истинског постојања је у дефиницији Бога из Светог писма, а то је „Бог је љубав“. То је Његов начин постојања. Света Тројица је све, истакао је заузврат Митрополит црногорски. То је корен постојања, само постојање. Све што постоји у Њему налази подршку, опстанак, прави начин постојања. А у Божанској литургији, у „Благословеном Царству …“ Црква заиста постоји као догађај, а не као идеологија, као религија. То је Царство, а Црква је тело Христово. Црква позива све да постану удеоници Тајне. Црква је позив на преображај кроз покајање, позив на промену живота. Отварање свог постојања искуству тајне Бога као Љубави.Христова величина је у Његовој жртви, у љубави без граница. Он даје Себе и непрестано преноси тајну Божанствене љубави у Цркву као своје тело и крв. Кроз Тело и Крв Христову повезујемо се са Богом и повезујемо се једни с другима. То је заједница вечности, тај сусрет са Христом. А то је Тајна Цркве, наставио је Митрополит. И велико је Божје дело што ова Тајна опстаје и данас у свету. Упркос свим искушењима и прогонима Цркве, ова Тајна се дарује читавој Васељени. Као што је господин Јанарас нагласио, наша Црква је живела свој најаутентичнији период, за време турске окупације, када није било где да се проповеда, само делима. И све је било дељење. Да запалим свећу у кући, да умесим просфору, да постим, да освештам нешто, да одем на причешће што је био централни друштвени догађај. Све ово нису били извори зараде, то је очигледно. Дељење је чин, а не идеолошка одлука. Велики је Божији благослов да смо чланови Тела Христовог, напоменуо је Митрополит црногорски. То је јединство засновано на самом постојању света и постојању Бога. Саборност Друга тема разговора била је о саборности као начину живота у Цркви. Овакав начин живота је Богочовечански, нагласио је Високопреосвећени, понављајући речи свог старца, Светог Јустина Поповића. Христов начин живота је једини начин живота за човека. Први пад Адама је порицање Божје речи која даје живот. То је обоготворавање створеног света (створеног постојања) без Бога и Његове речи. Ствари су повезане, приметио је господин Јанарас. Када кажемо да је вера постала убеђење, учење одмах постаје разумско учење. Убеђење је засновано на доказима. Дакле, онда подучавање није педагогија, руковођење, већ испирање мозга. Знање није само кад нешто разумем. Прво треба да се догоди просветљење, што онда значи да искуствено делим оно што знам. То је разлика код западног човека- ако сам разумео онда постојим. То је друга култура. Ми смо то узели и покушали да применимо и у Православљу. Сабор у Цркви био је некад израз очинства. Данас свештенике називамо очевима али духовно се не рађамо. Због тога се одржавају сабори, који су општа сабрања више јерархије. Очинство значи рађање, оживљавање. На сабор је једном дошао образовани пастир, свети Спиридон, узео је циглу и показао све, каже господин Јанарас. Јер светитељ је знао како треба рађати. Како поново пронаћи те ствари и рећи такве ствари. И како да их потражимо као што би тражили да утолимо жеђ. Јер, до неког времена, епископи су били свесни тог очинства. Данас је сабор административно тело. Ствари су повезане. Када се истина не проповеда, него преноси, када знање није самопоуздање, већ просветљење, тада очинство може да обавља свој посао, сабор може да обавља свој посао. Овај сукоб између знања и живота Цркве као стварног просветљења и преображаја, посебно је био присутан у 14. веку, у време светог Григорија Паламе, приметио је Митрополит црногорски.И у свом учењу, које је било учење Цркве, суочио се са учењем Запада. Том приликом Митрополит је нагласио: Комуникација са Богом није идеологија, али је од суштинског значаја. Бог се као сам живот даје и заједничари ( улази у однос ). Саборност и примат Дискусија се, затим, фокусирала на службу Првог међу једнакима у оквиру саборног постојања. Служба Првогa у сабору је служба односа, приметио је господин Јанарас. Током времена њему је поверено да буде гарант јединства. Да буде тамо и да служи јединству. Да свештенослужи јединство епископа. Као пример једног таквог Првог (међу једнакима) Високопреосвећени је навео блаженог спомена српског патријарха Павла. На сабрањима јерархије он није владао, већ је себе давао као жртву. Такав примат, то је право очинство. У складу са тим, господин Јанарас се такође осврнуо на личност блаженог спомена Васељенског патријарха Димитрија. Димитрије је остао упамћен као велики патријарх. Благослов и осмех свуда. Његово присуство је сламало кости. Потребан нам је повратак у прва три века цркве, наставио је Митрополит црногорски, када је Црква била под прогоном. Црква је одувек имала дух мучеништва у себи. И данас се опет ослања на ту жртву Господа, на Богочовечански начин постојања. То је једини вечни начин постојања за Цркву. А ако данас Црква заиста жели бити Једна, Света, Саборна и Апостолска, пре свега треба да се ослободи етнофилетизма, људских тежњи и примата папског типа. Треба да се врати да буде онаква каква је била у прва три века. Истинска саборност је она коју имамо у Делима апостолским и у животу Цркве кроз векове. Примат у духу жртве, а не власти. Закључак Као закључак, г.Јанарас је навео цитат из књиге „Лавсаик“, који каже да је језик Цркве апокалиптичан онда када пројављује презривост . Језик који не робује само закону и ограничењима све спашава. Дао је, такође, и личну изјаву о Митрополиту Амфилохију, примећујући емотивно да је у његовим очима овај старац прави сведок. Био је сведок догађаја на Косову и г.Јанарас му се захвалио што му је дао наду. Његово Високопреосвештенство поменуо је и свог старца св.Јустина Поповића, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, али највише је научио од једне бакице у подножју Партенона. Она га је подстакла да провери и напише 12 томова „Житија Светих“. Ово је тајна Цркве, очинства и мајчинства у Цркви. Превод са грчког: Љиљана Поповић Лектура: Василије Ускоковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима. Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града. Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини. Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило. У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности. Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви. Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир. Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени. У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар. Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом. Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“ Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно. Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин. Извор: Православие.ру
  18. Трибина „Дете у хришћанству – Христос у детету“ одржана је у спомен на професора Владету Јеротића, 11. новембра 2019. године, у Позоришту младих, у Новом Саду. На трибини су говорили протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, проф. др Стаменко Шушак, проф. др Исидор Граорац и др Владимир Сакач. Прота Милош Весин обратио се присутнима на почетку трибине, истакавши завештање које су говорници имали према професору Владети Јеротићу, који је и сâм намеравао да организује трибину о хришћанству и детету. Звучни запис поздравног слова порте Милоша Весина Проф. др Стаменко Шушак, руководилац Клинике за кардиоваскуларну хирургију при Институту у Сремској Каменици, нагласио је да смо сви деца Божја, те да нико неће ући у Царство небеско ако не буде као дете. Звучни запис обраћања др Стаменка Шушака Отац Милош Весин је говорио о Христу Који је Свеприсутан и Који проговара кроз дете као живо ткање које непрестано расте у нама – ткање Христа Који узраста – помажући и нама да узрастемо. Звучни запис обраћања проте Милоша Весина Проф. др Исидор Граорац, који је деценијама предано пратио рад професора Владете Јеротића, истакао је, поред осталог, да све почиње и све се завршава управо дететом, указавши на чињеницу да се деца помињу кроз све векове човековог постојања, а уткана су и у срж наше свете Цркве која слави осам векова аутокефалности. Звучни запис обраћања др Исидора Граорца О наследству које је професор Владета Јеротић усадио у све своје вишедеценијске пријатеље, познанике и поштоваоце, говорио је др Владимир Сакач. Он је нагласио важност пружања љубави деци и подсетио да све без љубави јесте ништа, а ништа са љубављу је све. Звучни запис др Владимира Сакача Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  20. Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес. Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу. Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“? То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење. Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима. Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли. Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере. Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе. Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија? Не би требало да буде. Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете? Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога. Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)? Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо. Извор: Теологија.нет
  21. Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), на тему: Христос хлеб живота. Владика је ово предавање одржао 17. септембра 2006. лета Господњег у Духовном центру Црквене општине Подгорица. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  23. У недељу дванаесту по Педесетници, када света Црква прославља Свете мученике Адријана и Наталију, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ловници. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су јеромонах Јован (Радић), протонамесник Милош Зекановић, парох зворнички и протођакон Богдан Стјепановић. Литургијском сабрању присуствовао је велики број верника из свих крајева, а неки од њих су путовали и више сати да би присуствовали Литургији под сводовима ловничке обитељи. -Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга браћо и сестре! У данашњој јеванђелској причи смо чули како је богатом човеку тешко ући у Царство небеско, јер га богатство везује за овај свет, а апостоли су све напустили и ходили за Христом који је постао сво њихово богатство. По данашњој причи можемо да видимо и шта јесте монаштво. У овом манастиру су живеле генерације монаштва које су тежиле Царству небеском и које су све оставиле да би Христа задобиле. Оставиле су богатство и своје најближе да би у манастиру стицале духовне дарове благодати Духа Светог. Са друге стране, они људи који су остали у свету треба да се боре да их богатство овог света не пороби и да их не одвоји, не само од Христа, него и уопште од вере и благочестивог живота, беседио је владика Фотије. Вископреподобна игуманија мати Јована је захвалила Његовом Преосвештенству на архипастирској љубави коју показује према ловничкој обитељи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  24. Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице. Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне. У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић. Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати. Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека. Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо. Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају. Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...