Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христом'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  2. Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом... У навечерје Богојављења и на сам празник Богојављења савршава се велико водоосвећење. У додиру са пречистим Телом Христа Спаситеља и очишћена од сваке нечистоте, водена стихија је добила способност да буде сместилиште Божанствене енергије. У Цркви се то освећење продужава у времену. Сваки верујући има код куће тзв. “богојављењску водицу”, свету водицу. Током године, она се не квари, свежа је, чиста и пријатна, и то је чудо благодати Божије, у које се може свако осведочити. Крштењска света вода поседује велику целебну силу, али њено деловање зависи од човекове вере.
  3. У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  5. У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  6. Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак 30. септембра, лета Господњег 2019. године. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј Славиша Илић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су Владан Степовић и Марко Гаљак. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Наша света Црква прославља свете мученице: Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, које су пострадале у Риму за време цара Адријана у другом веку. По прочитаном одељку из Јеванђеља по Марку, Преосвећени Владика Јован произнео је беседу, тумачећи појам слободе у нас хришћана: “Шта је то слобода Христова, браћо и сестре? Од греха и смрти. Слобода која живи управо том вечном истином, љубављу Божијом. И зато је Христова слобода, једина истинска слобода. Једино Христова слобода ослобађа. Човекова слобода не може да ослободи човека од њега самога, па га не може ослободити од других неслобода. Све такозване слободе су назовимо слободе, ако нису слободне од греха. Може ли човекова слобода да ослободи од греха? Никако. Може само Онај који је изнад греха, а то је Господ Исус Христос. Чим човек робује неком греху, неким лошим својим особинама, страстима, тај није слободан. Он је роб, роб је онога што је у њему. Та слобода није слобода, јер његова човекова слобода заробљава, ако живи у греху и у сластима. Зато апостол Павле каже: “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Све ми је слободно, али нећу да ма какво зло овлада мноме”. Преосвећени је направио разлику између људске и Божије слободе: “Зашто човекова слобода не може да ослободи човека? Јер га поробљава у смрт, а све оно што се одваја од Христа, одваја се од оне праве слободе која човека може да ослободи. Ко може ослободити човека од греха, смрти? Нико осим Исуса Христа. Једино је слобода Христова, јача и од смрти, и од греха и од свих наших слабости, и свих наших недаћа. Све што је Господ Христос учинио за нас, учинио је да нас ослободи од робовања свега онога што нас одваја од Бога а онда и од самих себе. Зато нам апостол Павле поручује: “Стојте чврсто у слободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити”. Значи грех је ропство, и много теже ропство него овоземљаско. То је ропство које стално траје, и у ономе свету. И све оно што је у истини Христовој то је у правди Божијој. Једном речју, када се свим срцем, умом и душом живи у Светој Цркви Христовој и по учењу Цркве и по слушању Цркве, е то је та слобода. Дакле, у Цркви не можемо живети по нашој слободи, и произвољном схватању, него се живи по оној слободи која је у Цркви. Која је то слобода? Христова, јер је Христос глава Цркве. Црквом управља Дух Свети, зато је Црква непогрешива, и зато човек хоће да унесе због своје отуђености од Бога, немир својом слободом. Управо због тога се и данас јављају лажни пророци, учитељи, и неки духовници који хоће Цркву да ослободе. Од кога? Од Христа. Говорио сам: Одвојити Христа од Цркве, Христос није Христос. Одвојити Цркву од Христа, Црква није Црква. Зато они данас говоре о некој “слободној цркви”, а заправо говоре о поробљеној цркви. Зато што себе стављају на ту слободу, а не држе се оне слободе Христове. Нема две истине, као што нема две Цркве. Једна је саборна апостолска Црква, једна је истина, а то је Христос. Ко је у Христу, он је у истини. Ко се само позива на Христа а не живи том истином, он је заиста роб и мученик”. На крају беседе, Преосвећени је истакао да се човек треба ослободити самога себе: “Браћо и сестре сваки човек који не живи истином Христовом, он живи својом истином, а то значи он обмањује себе, заварава себе и зато се служи неистином, и зато хоће истину да помакне да на то место постави неистину. Такав човек увек се позива на истину, али не на Христову, него на своју. Зато је много лепше и узвишеније бити слободан него бити роб. А ми не можемо да се ослободимо себе без Христа и Његове Истине, браћо и сестре. Да се молимо да нас Господ ослободи прво од нас самих, јер ми себе поробљавамо неистином, баш онако као што се молио свети Владика Николај: “Господе ослободи мене од самога себе”. Јер ако се човек не ослободи тих погрешних хтења и греха, ако се не ослободи себе да Христос уђе у њега, онда је он испуњен својом слободом и неистином. Нека нам Господ помогне, да нас ослободи, да нам помогне да се ослободимо од самих себе, својих навика. Бог вас благословио”. По заамвоној молитви, Преосвећени је поделио нафору верном народу и свој очински благослов. Извор: Епархија шумадијска
  7. У четвртак, дана 29. августа 2019. године, када мештани Габоша обележавају свој Заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у габошком парохијском храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље наше сабрање овде у Габошу где прослависмо заветни дан овога села. Сабрала нас је благодат Светога Духа која нас увек сабира и даје нам пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста, ако живимо у благодати Божјој која нам је дана тада смо у благодатној заједници врлине и послушања. Послушање у духовном смислу, драга браћо и сестре, јесте веће од поста и молитве. Код Пресвете Богородице чије Успење смо јуче прославили можемо видети послушање када је прихватила Божји позив да буде она изабрана Жена кроз чију ће се утробу у свет уселити Спаситељ наш Господ Исус Христос. Видимо колика је послушност Пресвете Богородице, а са друге стране Христова послушност према Богу Оцу и Светоме Духу, јер Он долази да се разапне за свакога човека и спасе целокупно човечанство. Из свега овога знамо колико нас Бог воли и колика је Његова љубав. На овом се изграђује та велика врлина послушности. Морамо живети у послушности и благослову Божјем, следити пут Јеванђеља. Требамо да следимо тај пут и живимо начином живота који су по пустињама и гудурама земаљским посведочили монаси првих векова, остављајући своју телесност и распињући се за Христа и Цркву Његову. Таква љубав треба да се изграђује међу људима, таква љубав треба да буде према Цркви Божјој. Треба да се изграђује љубав из које се рађа послушност, врлина, нада и истина. То је прави пут нашега живота, Тајна којом требамо да ходимо у овом животу. Не требају нас замућивати лажна учења и лажне послушности које нас одвраћају од Цркве Божије и не воде нас никуда. То нас води у провалију, у вечно ништавило. Ако не живимо у заједници са Црквом тада смо индивидуалци без благодати, без благодатног дара Светога Духа на које нас упућује Јеванђеље. Тај пут није лак. Трновит је и омеђен разним животним искушењима. Та искушења требамо да превазилазимо, да нас изграђује љубав. Искушења не могу да буду трајна ако човек живи у заједници љубави Божје. Ако се човек причешћује и живи благодатним животом лако превазилази искушења. Човек у Цркви проналази наду и свој пут у оном духовном смислу. Наша душа и разум лутају, траже лакше путеве који нас најчешће одводе у индивидуалност, далеко од Цркве Божје и дешава се да човек пропада. Црква Божја је увек ту да пружи руку, јер човеку је дат онај најлепши цвет – цвет покајања. Ако смо кроз покајање поново ушли у благодатну заједницу Цркве знамо да смо на благословеном путу наде и истине која је у Господу нашем Исусу Христу. Господ Исус Христос се распиње за свакога од нас, даје се свакоме од нас. Као што сам напоменуо, тај пут никако није лак. Он са собом носи различита животна искушења, али ми не треба да посустанемо. Искушења нас не требају одвратити од Цркве Божје, јер Црква Божја није изграђена на делу само једног човека. Да је тако Црква не би ове године славила 800 година свог постојања. Црква је изграђена на Христу који је Глава Цркве и има своју вечну категорију – благодат Светога Духа. Благодат Светога Духа нас је и данас окупила овде да прославимо име Божје, да прославимо Заветни дан овде у Габошу, да се помолимо Господу да нас укрепи и умножи. Да ово село живи благодатним животом који проповеда наша Црква, да ходи путем светога Јеванђеља којим су живели наши свети угодници од светога Симеона и Саве који су нас изграђивали у миру. А мир је Христос, драга браћо и сестре! Ако се у Христу смирујемо Христом ћемо ходити, Христа ћемо носити. Христа сусрећемо на свакој Литургији примајући Тело и Крв Христову. Тако обнављамо заједницу и остајемо на путу истине, наде и вечнога живота. Велика је радост данас бити овде и видети вас овде окупљене око Цркве Божје, око Олтара Божјега. Нека је благословен данашњи дан и сви који сте сабрани, ваше породице, домови и њиве! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”. Извор: Епархија шумадијска
  9. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“ Г. Флоровски
  10. Као и о другим својим делима, Мишел Уелбек и у новом роману „Серотонин“ (Booka, 2019, превод Владимир Д. Јанковић) представља свет у ком цивилизација (од)умире тихо, без драме, институције се распадају а међуљудски односи су непостојећа категорија. Европом управљају елите које реалне интересе људи претпостављају идеолошким пројекцијама о слободном тржишту и општој законодавној регулацији, а просечан припадник средње класе је, и поред свести о сопственом егзистенцијалном неуспеху, и даље у власти догми о индивидуалним слободама схваћеним у виду хедонизма и егоизма. Роман својим суморним и растрзаним ходом представља живот човека сведеног на биолошко постојање, док је култура, лишена способности да осмисли људски живот на равни која би превладала такав облик постојања, лаж и још један представник света ког је – без могућности да га се ослободимо осим самоубиством – најбоље подстаћи, свако према својим могућностима, на самоуништење. Крик због неправде које систем чини грађанима који би да живе послују у складу са здравим економским и моралним принципима, као и могућност и оправданост оружане побуне против таквог система, такође се у овом роману не показују као решење, јер ни за то више нема ни снаге, ни енергије, а у крајњој линији ни солидарности потребне за заједничку борбу и заједнички отпор. Спремност за жртву замењена је помиреношћу са смрћу, са њеном неминовношћу и коначношћу, смрћу која је, ипак и у основи – упркос свим културним и цивилизацијским дометима – победила. „Серотонин“ не спада у боље Уелбекове романе, а његова стилска и структурална недотераност озбиљно доводи у питање репутацију издавача какав је „Фламарион“. Тема човека подвлашћеног медикаментима и сопственом хормоналном структуром, на пример, иако важна, знатно успешније је обрађена у – рецимо – роману „Дама из Санторинија“ Исидоре Бјелице, где је третирана у озбиљном односу према „Књизи о Јову“ и њеним исходом у закључку да су „људски критеријуми погрешни“. Тако и закључак романа, последња два пасуса у којима се коначно осмишљава патња главног јунака, а ваљда – требало би – и наша преовлађујућа читалачка досада, делују као наметнути, накнадно дописани, без органске везе са целином романа и без катарзичког дејства. Ти пасуси су, ипак само по себи вредни и упућују на тежњу врхунске литературе да назначи нешто иза кринке овог видљивог и тужног света, обаћајући се човеку не као апстракцији него целовитом и смислотворном бићу. Љубав је ту наведена као доказ да у нама постоји нешто више од биолошког, да је она пре свега глас Божији и сведочанство о томе да Бог брине о сваком од нас, а Христов позив и Христова жртва су виђени као покушај да се људи призову свом истинском назначењу, да коначно отопле своја окамењена срца и заволе једни друге, такви какви су и такве какви су, па да ваљда заволе и Бога, одговарајући на његов позив. Ова књига би хтела да буде један од таквих знакова, о Божијој бризи о нама и нашој одговорности према њој, и само ако је тако схватимо – макар и као неуспела – остаје вредна читања. Извор: Теологија.нет
  11. Потрага за смислом постојања (разговор са Христом Јанарасом) Дарко Р. Ђого Христо Јанарас У једном од својих интервјуа, на питање новинара зашто је толико књига написао на тему религије, хеленски философ и теолог Христо Јанарас је одговорио: „ниједну нисам написао о религији.“ „Па о чему јесте?“ – упитао је новинар. „О потрази за смислом“ (για την αναζήτηση νοήματος) – одговорио је Јанарас. Када је професор Христо Јанарас 2009. године посјетио Београд и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, поводом објављивања српског превода његове, како сам каже „темељне књиге“ Личност и ерос, настао је овај краћи разговор са великим хришћански мислиоцем. Ваша књига Личност и ерос преведена је на српски језик. Како Вам се та књига чини данас? То је била Ваша докторска дисертација? – Заправо, не у потпуности. Прва „рука“ прва три поглавља књиге представљала су моју докторску дисертацију. Не бих ништа измијенио у њој данас. Свакако, послије ње су се појављивале друге књиге. Рецимо, разликовање између личности и природе, значај слободе личности, покушао сам да проширим као тему и на друге просторе људског постојања, на простор политичког и друштвеног живота. Постоји једна моја књига која се зове Рационализам и друштвена пракса (Ορθός λόγος και κοινωνική πρακτική). Или, на примјер, на простор економије (друга моја књига носи назив Стварно и имагинарно у политичкој економији (Το πραγματικό και το φανταστιώδες στην πολιτική οικονομία). Али и све касније књиге – Изрециво и неизрециво (Το ρητό και το άρρητο), Предлози једне критичке онтологије (Προτάσεις κριτικής οντολογίας) јесу књиге које суштински обасјавају аспекте ове прве књиге. Она (Личност и ерос) је једна основна, базична књига. А она је отворила један нови простор за дијалог православне теологије са Хајдегером… – Не толико са Хајдегером… Можда не само са Хајдегером? – Можда би било боље рећи да је она теолошке проблеме поново вратила на један онтолошки ниво. Дакле, она се преплела са дугим током философске мисли и поново третирала проблем смисла постојања. Мислим да је то веома важно. Ми често говоримо о теологији као о нечему саморазумљивом. А она представља потрагу за смислом постојања. Зато она није књига о Хајдегеру него књига која говори како је у западној мисли, укључујући ту и Хајдегера, у западној онтологији, рјешавано питање смисла постојања. Када сам је писао нисам имао ниједну другу тежњу (τάση). Једна од највећих тема Личности и ероса био је проблем смрти. Како Вам се данас чини тај аспект књиге? Интересантно је да сте пронашли једну херменеутику смрти према којој смрт није само нихилујућа (μηδενιστική), него може да буде и остварење еросног? Шта о томе мислите данас? – Посљедња књига коју сам написао носи наслов Загонетка зла (Το αίνυγμα του κακού) и у њој се бавим и проблемом смрти. Мислим и вјерујем да је једина херменеутика смрти она коју даје апостол Павле када говори: „и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“ (Рим 14, 8). Она нема ни теоретско, ни идеолошко значење. „Бити Господњи“, предати се Господу, значи живјети цјелокупну еросну перипетију као излажење из себе. И тада, ако изаемо из себе, као што каже Павле, ако и умремо, са Христом ћемо бити. Сматрам да се само тако може превазићи страх од смрти, и сама смрт. А то је врло битно питање за човека, не само данас. Питање смрти јесте питање смисла. Зато сам сматрао да је немогуће говорити о онтологији без одговора на питање о смрти. Још једна тема „Личности и ероса“ која и данас има велики значај за теолошку мисао јесте слобода. Зашто је та ријеч толико присутна у Вашој теологији? Које је њено значење? Да ли је отачка самовласност потпуно једнозначна слободи? – Да, слобода је врло важна тема зато што она представља раздјелницу између словесног (λογική) и бесловесног постојања (άλογη ύπαρξη). Она је најзначајнији елемент човјекове иконичности. Бити „по икони“ значи имати слободу. И да: самовласно (αυτεξούσιο) значи слободно. Наравно, помало се промијенио смисао ријечи: данас када кажу „слобода“, људи обично подразумијевају једну могућност безграничног бирања. Слика слободе данас јесте супермаркет: уђеш и бираш. Тачније: мислиш да бираш. Твоји избори су, међутим, ограничени и одређени. Заправо, истинско значење слободе је оно у отачкој теологији: човјек не може бити слободан док се не преда. Са другим човјеком стојиш у односу што значи да не можеш да бираш шта у његовој личности желиш, а шта не. Зато се истинска слобода остварује у односу, а не у могућности бирања као таквој. Господине професоре, често се поставља питање западног утицаја на православну културу и теологију. Шта мислите. Шта ће се у будућности десити са православном културом и теологијом? – Не знам. Уопште не могу да дам било какав одговор. Само Божија Љубав може да окрене ствари на другачији ток. Овако како тренутно иду, све сугерише једно отуђење, један фалсификат. Али не чини ми се да ће се то десити са теологијом. Можда и сама теологија нађе снаге да окрене ствари. * * * Христо Јанарас (1935) јесте један од водећих православних мислилаца данашњице, философ и богослов чије су књиге већ деценијама незаобилазно штиво свакога ко жели да се упозна са хришћанством и православљем на дубок и аутентичан начин. Рођен је у Атини, гдје је одрастао и гдје је започео своје теолошке студије. Од дјетињства бива укључен у рад и постојање Богословског братства Зои , што је одиграло значајну улогу у његовој каснијој опозицији начелима богословских братстава, пијетизму, морализму, идеологизму и било ком облику тоталитаризма. Студије наставља у Бону и на Сорбони, гдје се упознаје са европском философијом, која остаје трајно једна од тачака његове хришћанске философије: нарочито дубок утицај оставља сусрет са дјелом Мартина Хајдегера и Фридриха Ничеа, које у готово свим својим дјелима узима за дубоке свједоке коначних домета отуђења европске културне и философске традиције од онтолошких преокупација Хеладе и отачке теологије. Његове књиге Личност и ерос и Слобода морала представљају најдубље и најпревођеније књиге које је православна мисао дала у ХХ вијеку. Поред њих, у библиографији овог свестраног мислиоца налазимо књиге из политичке економије, културологије, политикологије. Међу њима се нарочито издвајају теолошки лирично Тумачење на Пјесму над пјесмама (Σχόλιο στο Άσμα Ασμάτων ) као и књига мемоара Прибјежиште идеја (Καταφύγιο ιδεών), потресно свједочанство о животу, идеологијама и проналаску смисла изван готових одговора и наметнутих питања. http://teologija.net/potraga-za-smislom-postojanja-razgovor-sa-hristom-janarasom/
  12. Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html
  13. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу... Има много људи, чак и хришћана, који уопште не прихватају да постоји демон. Демона, међутим, не можеш порећи. Ја верујем да ђаво постоји. Кажем, штавише, и ово: ако из Јеванђеља избацимо веровање да ђаво постоји, шта ће се десити? Нестаће Јеванђеља, јер ради тога се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јов. 3,8). У Светом писму се каже и: и ђаволи верују и дрхте (Јак. 2,19). Не можемо да игноришемо постојање ђавола, чија дела је Христос дошао да укине. Но, ја вам саветујем: уместо да се бавите ђаволом и његовим лукавствима, уместо да се бавите страстима, окрените се љубави Христовој. Сатана изграђује механизам обмане који обично називамо изразом прелест. Ми ништа и не примећујемо, а наш лукави непријатељ поставља замке. Уз помоћ чежње за Христом, сила човекове душе избегава замке и иде ка Христу. А то је нешто сасвим друго, племенитије. Борити се против непријатеља значи улагати напор, уз напрезање и притисак. У љубави Христовој, међутим, нема напрезања. Ту се сила човекове душе без напора преображава. Не треба да се одупирете демону истим средствима којима вас он напада. Будите равнодушни према њему. Ова равнодушност према непријатељу јесте велика вештина, права уметност. То је вештина над вештинама и уметност над уметностима. Она се остварује само уз помоћ божанске благодати. Сучељавање са злом, помоћу благодати Божје, одвија се бескрвно, без труда, без напрезања и без грча у души. Све је лако када уђемо у простор божанске благодати. Тада смо слободнији и јачи. Штити нас божанска благодат. Ако се будемо подвизавали, ако заволимо Христа, стећи ћемо божанску благодат. Наоружани њоме, више нисмо у опасности; а ђаво, кад нас види, бежи. И ја, убоги и смирени, од малих ногу поступао сам овако, па у свему овоме имам неко мало искуство. Нисам хтео да размишљам о замкама. Ту сам био равнодушан. У почетку, међутим, био сам пошао другачијим путем. Приморавао сам самога себе на труд силом размишљања о смрти. Демони су долазили, а ја сам са страхом говорио у себи: имај у души сећање на смрт, занавек. Сећај се шта грешника чека у паклу. Али сам напустио овакав пут. Доживео сам искуство тога пута. Све је то добро за почетнике, али онај ко се боји, није се усавршио у љубави (1. Јов. 4, 18). И мене стари човек у мени вуче одостраг; вуче ме за скут од расе, али ја одмах раширим руке ка Христу и презирем га благодаћу Божјом; не мислим о њему. То вам је као кад детенце рашири ручице и пада у загрљај своје мајке. Управо тако сам и ја поступао. Ово је тајна. Не знам да ли довољно разумете деликатност ове теме. Када покушавате да старог човека избегнете без благодати Божје, онда га доживљавате. Уз помоћ благодати, међутим, он вас више не окупља. Он и даље негде у дубини постоји. Све остаје у нама, па и оно што је ружно. Ништа се не губи, али, благодаћу Божјом, све се пресуштаствљује, преображава. Христос жели да се сјединимо са Њим и чека пред вратима наше душе. Од нас зависи да ли ћемо примити божанску благодат. Једино она може да нас измени. Ми ништа не можемо сами од себе. Све ће нам дати благодат. На нама је да се потрудимо да умањимо количину свог егоизма и самољубља. Да будемо смирени. Да се предамо Христу, па ћемо се ослободити свих негативних реакција, телесних и душевних. Сетите се онога што је говорио апостол Павле: Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Он је ово говорио док се још налазио на почетку свог благодатног пута и док је имао осећај да му је душа неспособна да врши добро. Чинио је зло које није хтео, зато је и признавао: Не чиним оно што хоћу него што мрзим, то чиним (Римљ. 7, 15). Нападао га је зли дух да би га одвратио од његовог подвига. Но, када је благодат Божја ушла у његову душу, тада су нестале све тешкоће и он је клицао у одушевљењу: А живим - не више ја, него живи у мени Христос. Мени је Христос живот, а смрт добитак (ср. Гал. 2, 20 и Фил. 1, 21). Видиш? Ни смрти, ни пакла, ни ђавола! Док је раније био неспособан да чини добро, касније је постао неспособан да чини зло. Душа му је постала обожена, испуњена Христом, те није могла ни да замисли ни да поднесе у себи ништа друго осим Христа. Уз помоћ божанске благодати, све се да постићи. Божанском благодаћу, мученици Христови су били укрепљени да не осећају болове које су изазивала мучења. Уз помоћ божанске благодати, све постаје безболно. Користите овај благи начин подвига. Не упињите се да одагнате мрак, односно зло. Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Доћи ће светло. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. А састоји се у томе да се не борите са злом непосредно, него да заволите Христа, да заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити. Св. старац Порфирије Кавсокаливит Извор: saborna-crkva.com http://www.prijateljboziji.com/_Ceznjom-za-Hristom-izbegavajmo-zlo/85385.html View full Странице
  14. Беседа о великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној «Господе опрости им, јер не знају шта раде!» – то је била последња молитва велике кнегиње Јелисавете, пре него што ју је прогутала црна провалија напуштеног рудника. Она је свесно ишла ка том бездану и категорички је одбила да напусти Русији, када је завладало безакоње. Она је ишла за Христом и њене духовне очи су пратиле светлост Васкрсења, која је блештала у провалији. Шта ју је довело у далеку уралску варошицу Алапајевск, која ће постати њена Голгота – њу племкињу, странкињу? Шта ју је предало у канџе непознатих људи, које је покретала демонска злоба? Њихови животни путеви се никако нису могли укрстити. Видела је те људе први и последњи пут у животу. Она се сусрела с њима само зато да би они над њом извршили пресуду, њој непознатног суда. Али то је све било расуђивање људи. А Божије расуђивање? За Бога је то био суд људски: за Бога, или против Бога. И велика кнегиња Јелисавета, бивша протестанткиња, која је примила православље у својој новој отаџбини и заволела православну Цркву и Русију «чак и до смрти», одговорила је злу. Како год да јој је пресудило разуздано, безумно зло, она је примила то као пресуду с Небеса, као могућност која јој је послата, како би на делу потврдила смисао читавог свог живота. Љубав према Богу и љубав према људима, био је истински смисао њеног живота, и љубав је довела велику кнегињу на крст. И њен крст је порастао и присајединио се Крсту Христовом и то је била њена награда. Велика кнегиња је изгубила супруга, настрадао је од злонамерне руке терористе. Сопственим рукама она скупља то што је остало од човека кога је волела, и носећи у срцу бол страшног губитка, иде у тамницу да посети злочинца, с Јеванђељем у рукама, како би му дала опроштај и окајаног привела Христу. Цео њен потоњи живот у Русији био је саткан од милосрђа и служења Богу и људима. Велика кнегиња је окупила сестринство и основала Марто-Маријински манастир. Пратила је пример ове две јеванђељске сестре и служила је свим бедним и убогим. Она је у то дело уложила сва своја средства, дала је све без остатка, и саму себе је томе посветила све до краја. Њена љубав према људима била је узвраћена љубављу других према њој. Монахиња Варвара, која је помагала својој матушки великој кнегињи у све дане њеног служења, није пожелела да је остави ни у њеном последњем подвигу страдања. И она је украсила мученички венац својим самоодрицањем и самопредањем. У тешкој 1917. години, када је царовао метеж, када се рушило устројство некадашње Русије, када су се спремали да убију цара и самим тим руску државност, када су богохулници дигли руку на све што је свето и пуцали чак и на зидине Кремља, велика кнегиња Јелисавета је писала да је управо у том трагичном тренутку осетила у којој мери је Православна Црква заиста једина права Црква Господња. «Осећала сам тако дубоку жалост према Русији и њеној деци – писала је она – која у овом тренутку не знају шта чине. Зар то онда није болесно дете... Желим да узмем на себе његово страдање, да га научим да трпи, да му помогнем... Света Русија не може погинути. Али Велике Русије, авај, више нема. Потпуно је срушена Велика Русија, неустрашива и беспрекорна.» И из развалина и згаришта Русије, из бола читавог народа, из небројених њених страдалника чује се глас свете жртве, која окрепљује живот: «Света Русија и православна Црква, којој врата ада неће одолети – живе и живеће и даље, више него икада пре.» Те речи је написала у предвечерје свог страдања. «Уверена сам – наставља она – да је Господ који кажњава, исти онај Господ који и воли.» Ето мере њеног духовне величине, ето мере њене исцрпљености. Она је већ сама добровољно постала жртва, и Господ је прихватио њену жртву за Русију, коју је она толико волела. И не би имали никакве власти над њом, ти џелати који су се појавили ниоткуда, да им то није дато с Небеса. Сви који су били са великом кнегињом Јелисаветом, живе су бацили у окно рудника, осим једног који им се успротивио. Нису умрли истог трена. Још дуго су мештани, из дубина земље, служали Херувимску песму. А велика кнегиња је и тамо, у њиховој братској гробници, наставила дело Божије – својим апостолником је превила главу једног од повређених, који је био уз њу. Када су кроз три месеца после смрти мученика нашли место њиховог упокојења, видели су да је велика кнегиња лежала на дубини од 15 метара, држећи икону Спаситеља на прсима, којом је била благословена у дан када је примила православље. Праведници вечно живе! Руски новомученици су оне жртве, које је очекивала Васељенска Црква – они су допунили број убијених зарад Речи Божије. И ко зна, колико ће још трајати то «мало» апокалиптично доба, у ком овоземаљска Црква сазрева за Суд Божији, који ће се осветити свим живима на земљи за проливену крв праведника? С руског Александар Ђокић Архимандрит Јован (Крестjанкин) 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105201.htm
  15. Зоран Ђуровић: Свети Јован Златоусти: Васкрсли смо са Христом и на небу седимо са Њиме Текст је посвећен као поклон за ВСБ и Дејан-Нина Рајковић. Зашто ова посвета, прочитајте у плавом на крају текста. Најпре иде текст у браон из Еф 2, 4-7, затим иде исто у браон тумачење Јована Златоустог, и, на крају, у црном мој коментар. Еф 2, 4-7: Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу. „Бог, богат у милосрђу“ (ст. 4). Не једноставно милосрдан, него „богат“; на сличан начин и на другом месту се каже: „са мноштвом милосрђа твога“ (Пс 68, 17.) И опет: „помилуј ме по великој милости твојој“ (Пс 50, 1). „По својој великој љубави којом нас је заволео (ст. 4). Овде показује откуда да нас заволе. Сва наша дела нису достојна љубави, него гнева и најтеже казне; то значи по великој милости. „И, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом“ (ст. 5). Поново, Христос је посредник, а самим тим и то дело је сасвим вредно нашег веровања. Ако је Првина жив – тако ћемо и ми; оживе њега и нас. 2. Да ли видиш да је све ово речено у вези са телом? Видиш ли преизобилну „величину његове силе на нама који верујемо?“ (Еф 1, 19). Он је оживео те који су били мртви, који су били деца гнева. Видиш ли „наду позива?“ „Саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“ (ст. 6). Видиш ли славу наслеђа његовог? Да, кажеш, јасно је да нас је подигао; а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ На исти начин као кад показује да нас је саваскрсао. Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело. Зато додаје: „У Христу Исусу“. Или – ако погледамо на други начин – он нас је подигао кроз купање; како нас је онда посадио? „Ако трпимо“ – каже – „са њиме ћемо и владати“ (2Тим 2, 12). Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети. Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни! Затим, да не би био неверник, види шта додаје: „да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“ (ст. 7). Пошто је он пре говорио све о Христу, и у свему поменутом можда не би било ничега у директној вези са нама (шта, ти велиш, имамо у ствари од тога што је Христос васкрсао?), стога, показавши најпре да то треба да важи за нас – јер је он сада једно са нама – сада казује то што се управо на нас односи: „нас, који бејасмо мртви због преступа, саваскрсе и посади заједно са њим“. Према томе, како сам рекао, не буди неверан, прихвати објашњење на основу претходно изнетих ствари, онога што је речено о Глави, и да жели да нам покаже своју доброту. Јер како би то могао показати, ако се није десило? „И да би показао у вековима који долазе“. Шта? Да велика добра беху, и да су заслужнија поверења од свих других. Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима, а онда ће их сви знати. Желиш ли да сазнаш и како нас је посадио са њим заједно? Слушај шта сам Исус вели својим ученицима: „сешћете и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“ (Мт 19, 28). И на другом месту: „али да седнете мени с десне и с леве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац“ (Мт 20, 23). Дакле, то јесте већ спремљено. И добро рече: „У добродушности према нама у Христу Исусу“. Наиме, сести са десне стране, је највећа част која је изнад сваке части, и изнад које не постоји нека друга. Рекавши, дакле, ово, показује да ћемо и ми засести. Седети са Христом је заиста неизразиво богатство, то је заиста преизобиље величанствености његове силе! Ако би ти имао хиљаде душа, не би ли их положио за то? Ако би требало да идеш у ватру, не би ли био потпуно спреман и за ово испитање? И сам он опет каже: „Хоћу да тамо где сам ја, буду и моје слуге“ (Јн 17, 24; 12, 26). За такву част ако би сваки дан требало бити расецан, не би ли требало да и то се носи са радошћу? Помисли где он седи. „Изнад сваког Началства и Власти“. А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева. И шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Коментар Текст је преведен са грчког[1] In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2 (ΤΟΥ ΕΝ ΑΓΙΟΙΣ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΥ ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ ΤΑ ΕΥΡΙΣΚΟΜΕΝΑ ΠΑΝΤΑ. ΥΠΟΜΝΗΜΑ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΡΟΣ ΕΦΕΣΙΟΥΣ ΕΠΙΣΤΟΛΗΝ). Имамо један енглески превод[2] (The commentary and homilies of St. John Chrysostom Archbishop of Constantinople, on the Epistles of St. Paul the Apostle to the Galatians and Ephesians. The oxford translations revised, with additional notes, by Rev. Gross Alexander, Oxford, J.H. Parker, 1845), као и руски[3] (Толкование на Послание к Ефесянам, у Творения святого отца нашего Иоанна Златоуста Архиепископа константинопольского. Текст приводится по изданию: „Радонеж“ Православное братство. М. 2004 - репринтное издание С.-Петербургской Духовной Академии. 1905, Том XI кн. 1). За остале преводе трагајте сами. 1. Тежина текста Јунаци на Поукама, а наши опозитори, иако је Павлов текст приведен 2-3 пута, нису се осврнули на њега. Једноставно, као да текст не постоји. У ствари, јако добро су били свесне тежине истог и онда нису хтели да чачкају мечку. Срж проблема је у томе што Павле тврди да смо ми већ сада, тј. онда васкрсли заједно са Ис Хр и са њиме отишли на небо са десне Оцу, отприлике како говори и најбежбожнији међу авама, онај Римски, а то се сукобљава са нашом логиком јер видимо да смо овде, па онда не можемо да будемо и тамо. Међутим, Павлов текст не оставља никаквог простора за неку алегоријску интерпретацију и на нивоу слова тврди управо ово што је створило многе проблеме за хр коментаторе. Видећемо како и Грос, који је превео и написао ноте на Зл се налази у чуду да схвати и само његово тумачење, а не само Павлов текст. 2) Христос, Син Човечији, једини посредник Зл почиње са Хр као посредником. Тиме гарантује веродостојност онога што даље следи. Ис је посредник утолико што је човек, али Првина. Он је наш основ и корен. Кроз то што нам је заједничко, тело, кроз то нас спашава (περὶ τοῦ κατὰ σάρκα). Зато све што се односи на њега односи се једнако – онтолошки или физички – како год желите, и на нас. Када је Отац оживео Њега, тада је и нас оживео (ἐζωοποίησε κἀκεῖνον, καὶ ἡμᾶς). Запазити аорист ἐζωοποίησε, акција која се десила у једном моменту, нема понављања. Тада оживе њега и нас. Знам да делује апсурдно, али не треба да сада постављамо питања него да читамо текст граматички и схватимо шта нам овај конкретни аутор говори. Ово је, дакле, „догма“ или канон Зл по коме разуме Павла: Ис је посредник и све што се односи на њега односи се на нас. Изобиље божанског милосрђа се огледа у спашавању не оних који су били добри по природи, него зли, мртви, тј. деца гнева (τοὺς νεκροὺς, τοὺς υἱοὺς ὀργῆς). Иако не треба разумети Зл да вели како смо зли по природи, него да се услед греха рађамо у злу, он ће после бити јасан (2-3) да је све дато по благодати, тако да се ниједно тело не похвали пред Господом, ваља обратити пажњу да нам он говори о разлогу нашег постојања и вечног живота као о дару Божије љубави. 3) Проблем светаца на Небу Из те љубави Отац нас „саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“. Опет аористи (συνήγειρεν καὶ συνεκάθισεν). Десило се. Сада долазимо до срца проблема, а о чему сам ја више од годину дана писао и покушао да објасним противницима да заступају пелагијанску позицију. Зл ставља у њихова уста следеће: Да, јасно је да нас је подигао, а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ Дакле, ови Зл „пелагијанци“ би да избаце и реалност нашег васкрсења са Ис. Наиме, могу да га разумеју као устајање кроз крштење у коме се опраштају греси, да је он отворио пут и сл. Но проблем је како сад да смо отишли на Небо? Тако се пита Јероним у свом коментару: Бог нас је спасао и подигао, али како нам је дао да у исто време седимо са Хр на небу? Неки мисле једноставно да је апостол, с обзиром на Божије предзнање, рекао то што ће се свакако збити, као да се већ десило. Други пак разумевају васкрсење у духовном смислу, па не оклевају да тврде да свети већ седе на небу и владају са Христом, јер светац као да није у телу, иако живи у телу, него је на небу док хода на земљи; на небу седи са Хр, јер је царство Божје у нама (Лк 17, 21). Теофилакт Бугарски ће прибећи алегорији/типологији па ће нас убеђивати како васкрсли с Њиме не треба схватити као право васкрсење, него као оживотворење кроз крштење. Ово тумачење је јако безобразно јер посеже за Зл и онда га пребацује на своју воденицу. Код Зл се текст користи као помоћ у објашњењу како функционише реална веза између нас и Хр, а код Теофилакта се поставља као алтернативно тумачење. И наш савременик, Лопухин, не може да текст тумачи како јесте, него прибегава следећем покушају: „И воскресил… Во Христе мы уже воскресли или восстали к новой жизни (Рим VI:4), хотя телесное воскресение составляет еще только предмет нашей надежды. Вместе с тем употребленное здесь и в следующем выражении (посадил на небесах) прош. сов. время указывает на то, что христиане непоколебимо уверены в том, что и воскресение, и прославление их непременно совершится“. Дакле, Лопухин мора да порекне Павлову граматику, иако признаје да је тако то овај рекао, него велу да како смо чврсто убеђени да ће бити тако, Павле говори као да се то већ збило. Ништа од ових ствари нема у Зл. Он не гледа да силује текст. Него колико му је Бог дао, да га протумачи. Тако Зл инсистира на реалности тога о чему пише Павле: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело“. Када си прихватио да си васкрсао, прихвати и да седиш са Десне стране. Запази Зл образложење. Муж и жена су у телу једно. Тако и овде прави аналогију. Зато Глава не може да буде одвојена од Тела, иако ми данас другачије мислимо, односно, научени смо да мислимо у другом кључу па не капирамо како су то муж и жена у телу једно. Јер кад се осврнемо око себе, видимо да имамо једно тело, али да ту нема мужа или жене. Овај аргумент је био јак као стена за Зл, али за нас није, јер ми не капирамо ово једно тело мужа и жене. За нас је ово слаб аргумент. Не и за мене, јер је Ава старомодан. Међутим, Зл бије без престанка: „Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети“. За њега нема шансе да је Павле могао мислити на нешто друго, како видесмо у Јеронима, Теофилакта и Лопухина. Тако и моја опозиција вели: „Да, крстили смо се са Хр у Јордану, васкрсли са њим у Јерусалиму, шио ми га Ђура, дођи сутра да те поново чујемо“. Јер ови верују да је Ис васкрсао за себе, у индивидуалном телу, али да је отворио нека врата Раја где је манитао онај Керуб са мачем. Дакле, сада само кроз наше молитве и не знам шта, ми учествујемо у неком Ис телу које је на Небу. Међутим, Зл вели да за то не треба памети. Пише: „Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни!“. Када би било како ови веле, не би било ни тајне, а камо ли дубоке, нити Духа да нам их открије. Зл не верује да ће доћи неко будуће царство ако оно већ није. „Јер како би то могао показати, ако се није десило?“ (Πῶς γὰρ ἐνδείξεται, ἂν τοῦτο μὴ γένηται;). „Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима (Νῦν μὲν γὰρ λῆρος εἶναι δοκεῖ τοῖς ἀπίστοις τὰ λεγόμενα), а онда ће их сви знати“. Све то алогично функционише „јер је Хр сада једно са нама (οὗτος ἡμῖν ἥνωται)“. Имамо перфект ἥνωται (од ἑνόω) који је стање или резултат неке прошле акције. Зл није Хокинг који би поставио још 100 питања. Он само хоће да разуме текст и у корист Павла приводи разне аргументе. То не ради Грос, него као да није прочитао ништа од ове Зл елаборације покушава да га одједанпут уклопи у своје виђење ствари, али како је свестан да је то натезање Зл, цитира Еликота: „Ellicott says; 'Though the simple meaning of and seems to confine their reference to what is future and objective; still as though primarily spiritual and present may have a physical and future reference, so here a present spiritual resurrection and enthronement may be alluded to' (стр. 115, н. 220)“. Реченица где он жели да разуме перфект као футур је: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава“. Преводи: „For as yet no one is actually raised“. Руски је бољи: „Никто бы и никогда бы не восстал“, јер оригинал вели: „οὐδέπω γὰρ οὐδείς ἐστιν ἐγηγερμένος“. Ми имамо партицип перфекта ἐγηγερμένος од ἐγείρω, што је садашња готова радња, или како рекох, стање или резултат неке прошле радње, а што Зл појачава са гл. бити (је/јесте=ἐστιν), што је могао и да изостави, јер се смисао разуме и без њега. Срећемо се са феноменом не само негирања Павловог текста него и покушаја негирања Павловог највећег интерпретатора, а то је Зл! Да је то реалност, седење са Ис, Зл приводи Мт 20, 23, где седење с десне и с леве стране је припремио Отац. Опет перфект, ἡτοίμασται. То јесте спремљено, а кроз вазнесење Ис је и дато. Хр седи „изнад сваког Началства и Власти“. И пита Зл: „А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева“. Сео сам са Христом, вели Зл. Опет перфект (Καὶ τίνι συγκάθησαι; Ἐκείνῳ), κάθησαι од κάθημαι. Ја седим сада са Хр. Вреди приметити да у својој егзегези Зл прелази из аориста који имамо у Павла (посадио нас заједно са, συνεκάθισεν), у перфект који је сада последица тог аориста (συνεκάθισεν). Дакле, Отац нас је у Хр ставио да седимо са његове десне стране, али сада реално и седимо са те стране! То је све што нам је велики Златоусти рекао! За оне који се слебије разумеју у грчки, напомињем да је συνεκάθισεν аорист у индикативу, тако да означава прошлу свршену радњу, што не би било да је у неком другом начину (коњуктив или оптатив), јер би тада само означавао начин. 4) Лепота Златоустовог Христа Може да изгледа чудно када читамо Зл текстове без предрасуда, јер се он ту открива као „августинијанац“, а не полу-пелагијанац, како би хтели западни јер су читали његову синергију кроз Јована Касијана. Одређени, али здрави синергизам постоји у Зл као оригеновско наслеђе, јер је Александринац прилично утицао на Антиохијца. Тако се овде пита: „Шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Овде имамо ти лепоту, у асиметрији. Јер Бог даје гратис. Када би били једнаки са Богом (чинили добро од нас, по нашим силама), онда не би било благодати, живота као дара и онда би се нека тела могла гордити пред Богом. Овако се Бог открива као Љубав и Учитељ љубави. Јер смо ми „по природи“ деца гнева. Но, дела су битна, вели Зл (2-3), али нису наша, него долазе од Бога. Зато читамо истинити али сурови резон: „Оне који имају иза себе дела Бог не одбија од себе, него оне, који би умрли и са делима, он спашава благодаћу, тако да после тога апсолутно нико нема право да се похвали“. Идите, дакле, и научите све народе учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт, 28, 19-20), и: Ако ко укине једну од ових најмањих заповести, назваће се најмањи у Царству небескоме; а то је при васкрсењу. Значи, држе се све заповести. Вели да најмањи не улази по васкрсењу у Царство небеско. Не баца Зл људе у опсесивност и анксиозност, него их враћа Јеванђељу: Без милосрђа се не може у Царство небеско (3), јер не нахранисте и ненапојисте потребитог (Мт 25, 42). Штавише, оне девице које иду ван брачног шатора Зл поистовећује са онима које нису имале љубав/милосрђе. Овакво постављање ствари омогућава по Зл да се човек отвори ка Богу и да буде биће које благодари. Не неко ко претендује, него благодари Господу. 5) Живљење на земљи као живљење на небу Читати трећу беседу на Еф. од Зл. Порука је јасна: Живети овде у складу са твојим небеским бићем, са оним који седи сада са Хр. Он недвосмислено осуђује живот овде на земљи који би био другачији од оног који је на небесима. Зато га неки сматрају моралистом али тешко се греше о свеца. Ако ниси овде, како мислиш да си тамо? Нема те. Зл говори јасно о достојном причешћивању. И ту парктично понавља Амброзија: Живи тако да се свакодневно можеш причешћивати. Зл вели да не постоји празник на који се ваљ причестити. Ако живиш као скот, немој се ни причешћивати и помири се са својом судбином. Слично како је св. Симеон Нови Богослов говорио својим монасима: Уживајте барем овде, јер Царства видећи нећете! Хорорично делују ове изјаве, али су истините. Мада остаје сакривено на кога се односе. Оне су више позив на обраћење. Нису последњи суд, али су последње упозорење. Стога Зл вели: ко неће да се причести нека изађе са оглашенима и са онима који су под епитимијом. Што остајеш да блејиш на литургији? Не можеш да останеш да се молиш са вернима јер си неверан. Када би те позвао на вечеру неки великаш, и ти дођеш а не једеш, ко си ти? Дух Свети прави молитву, а ти си без брачног одејанија. Бићеш избачен напоље. Зл говори да се Бог нервира што овај за време службе говори једно, да ће се причестити, а онда не прилази. Каже, боље је да ниси ни дошао на литургију! - То све сам говорио и ја, без да сам читао Зл, него користећи разум, а држали су ме за безбожника! Прича је једноставна: Васкрсао си са Хр, живи тај живот. Ниси и не верујеш, благуј у овоме што имаш за време. Ко пак верује да је васкрсао са Хр тај и чини дела. Од којих су љубав и милосрђе најзначајнији. Ја немам пара, немам ничега. Бог ми је сведок али и пријатељи који ме познају. Ломио сам кичму преводећи и писајући овај текст 3 дана. Али га нико не би написао у 3 дана да нема иза себе 20 година само теолошке школе. А где је друго? Ово је мој дар ВСБ, јер човек се бави цео живот овим стварима, али и Дејан-Нина Рајковић, који је наш пријатељ и који се сада нашао у невољи. Моја госпа написа, али и вас молим: A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajednicko. Ovo su reci iz Dela Apostolskih 4, 32 koje mi sigurno nismo zaboravili ali u ovim teskim vremenima gde se svako suocava sa hiljadu svojih problema ponekad padaju u zaborav. Svima nam je jako poznata nemastina i svakodnevno se odricemo nekih stvari ne bi li se izborili sa finansiјskim problemima koje imamo. Postoje, ipak, situacije koje se ne mogu resiti jednostavnim redukovanjem troskova. U takvoj se situaciji nasao nas brat u Hristu Dejan Nina Rajkovic. Ne znam da li cemo ostati indiferentni na akutni problem sa kojim se on trenutno suocava. Kako mi je vrlo jasna situacija vecine ljudi u danasnje vreme pala mi je na pamet jedna lepa i vrlo izvodljiva ideja, ostvarljiva cak i za nas, obicne ljude sa finansiskim problemima.Jedina bitna stvar u svemu je da se odazovete u sto vecem broju. Naime, kada bi svako od nas, a ima nas na fb dovoljno, odvojio 4-5 evra za pomoc Dejanu i njegovoj porodici, mozda bi uspeli ne da resimo ali da, eto, pokusamo da umanjimo njihov problem. Ovakve akcije bi se mogle sprovoditi uvek kad neko od nasih bliznjih ima goruci problem. Bilo bi lepo da konacno pocnemo da zivimo hriscanstvo u punom svetlu. Zamolio bih da pocnete i da delite ovaj post jer sam siguran da i van mojih prijatelja na fejsbuku postoje ljudi dobre volje koji bi se, eto, pridruzili ovoj hriscanskoj akciji. Линк: https://www.facebook.com/search/top/?q= Дејан-Нина Рајковић&init=mag_glass&ref=ss_see_more_button&tas=0.9572610087345843&search_first_focus=1493142941405 [1]http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/John Chrysostom_PG 47-64/In epistulam ad Ephesios.pdf [2] https://catalog.hathitrust.org/Record/011628115 [3] http://omsk-eparhiya.ru/orthodoxbasics/Osnovi/IoannZl/11/t11_1.htm
  16. Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг
  17. Интервју са Епископом стобијским и Мјестобјуститељем струмичким Господином Давидом водио протопрезвитер Иван Цветковић Благословите Преосвештени Владико, хвала Вам што сте нашли времена да поред свих Ваших обавеза поразговарате са нама. Кажите нам да ли као Епископ једине канонске цркве у Републици Македонији имате слободу да јавно исповедате веру? Да ли се на Вас и Ваше клирике врше притисци од стране државе и непризнате МПЦ? Не осећам никакву злурадост због тога, али, данас, све релевантне инстанце дефинишу нашу земљу као „делимично слободну“, и још као „заробљену демократију“! Као услов да постане потпуно слободна, увек се наводе корените реформе у „корумпираном судству које је подложно политичким утицајима“. Видите, управо то судство, у присном садејству са непризнатом МПЦ, врши прогон на нашу Цркву. Од 2002 г., до овог тренутка, дакле пуних 15 година, није прошао буквално ни један дан, а да није у току неки судски процес или затворска казна за Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована. У задњих пет година, монтирани државно-судски прогон проширен је на још двојицу Епископа, на свештенике, монахиње и на верни народ наше Цркве. Дакле, државни прогон се сада спроводи веома суптилно преко судова, и то супротно закону, првенствено одбијањем регистрације наше Цркве (притом, регистровали су рецимо мормоне), и преко континуираних судских процеса, од стране истог тог суда, који упорно одбија да нас региструје. Следеће судско рочиште је заказано управо у току овог поста. Хтео бих да подсетим да је престанак судског прогона основни услов да се настави дијалог са непризнатом МПЦ, тако да ће се ту показати колико су заиста вољни да се њихов проблем реши. Са друге стране, неопходно је да истакнем да никада нисмо имали никаквих проблема са нашим народом, који јесте један благочестив народ, народ који је сачувао карактеристичну побожност и доброту у своме бићу. Проблеме ствара само званична политика и непреображена, анахрона свест неколицине клирика непризнате МПЦ, који своје корене још увек повезују са превазиђеном расколничком бугарском егзархијом. Међутим и поред тих проблема, чињеница је да нашој Цркви приступа све више људи. То су људи, који препознају аутентични етос Цркве, т.ј. да свака помесна црква, свака помесна евхаристијска заједница увек на делу живи оне речи које је чуо пустињак, који је хтео да напусти пустињу: са Крста се не силази, са Крста те скидају! Добровољно сама не силазећи са крста, наша помесна Црква живи управо ту распету и васкрслу љубав, као што то чини и сва пуноћа Саборне Цркве Христове. Тренутна политичка ситуација прети да дестабилизује Македонију. Које су могуће последице садашње политичке кризе у Македонији и како видите могући расплет ситуације? Допустите да приметим да није реч о тренутној ситуацији. Довољно сам старији од наше савремене државе, тако да после 1991 г., увек је постојала нека ситуација која прети. Недавно сам јавно предочио да ако желимо да дијагностицирамо проблем, кристално јасно ћемо видети да после 25 година, још увек се живи у незнању, у необразованости! Поврх свега, необразованост се данас код нас урамљује у кич оквире политикантског неукуса и отуда произлази свака дестабилизација! Зато сматрам да расплет треба да буде усмерен ка остваривању основне људске потребе за образовањем, за познањем, за Истином која ослобађа (Јован 8. 32). Потрага за ученошћу могла би да буде примарна мотивациона снага код човека, сагласно изреци: дај човеку рибу, нахранићеш га једанпут, научи га да лови рибу, биће нахрањен за цео живот. Питање аутентичног образовања је основни доказ чојства. Неукост и полуобразовање су довели нашу земљу до овог стања у којем се налази. Фалсификати свих партијски обојених образовања под државном капом, постали су мочвара, која тиранише и одваја од цивилизацијских токова. Само образовање које кореспондира са истином, са реалношћу, може да представља покретач, који ће усмерити ка добром наше постојање. Следствено, могући расплет јесте да образовање које не тиранише идентитетским, политикантским, научним или било којим другим инжењерингом, дакле ако је то образовање способно да нас уједини да постојимо у Истини, без фрустрација, онда смо дужни да га остваримо са философском посвећеношћу и чежњом, без страха и без непотребних компромиса. И Србија и Македонија су недовољно јаке да могу успешно самостално да бране своје интересе и суверенитет; како видите односе ове две државе и народа и да ли је могуће неко отопљавање односа у будућности и бољи односи? Буђење национализма на Балкану, преко јефтиних партијских памфлета, како у прошлости, тако и данас, угрожава јединство и мир међу народима. Национализам, односно етнофилетизам у суштини представља разбољеност која се креће од нетрпељивости, па све до мржње према другоме. Сматрам да се народи ове две државе никада нису разболели од међусобне нетрпељивости. То се показало и при распаду Југославије. Између Србије и Македоније није било рата. А, и никада га неће бити! Неке анкете које могу да се погледају на интернету, говоре да се већина македонских грађана изјаснило да воли Србију. И поред савременог проблема са непризнатом МПЦ, ипак дубоки корени Хришћанства доприносе да се наши народи залажу за јединство свих народа, за јединство свеукупне твари, да се залажу за саборност! Грађани обе државе јесу патриоти, воле своју отаџбину, али не искључују другог из свог живота и имају свест да се националисти залажу само за једнонационално јединство, што је супротно Хришћанству, а осим тога такви искључиви националисти парадоксално говоре да су хришћани! Чињеница је да понекад званична политика не кореспондира са горе поменутим ставовима народа. Такође, чињеница је и да је та дневна политика заробљена у категорији времена и да понекад гура Хришћанство тамо где оно једноставно не може да се смести, у калуп политичких циљева. Сагледавамо да су наши народи у прошлости увек знали да врате „хришћанство“ Хришћанству. Тако су знали да сачувају свој суверенитет и да исход различитих искушења увек буде - бољи односи! Видели су толико, видеће више од тога! Без сумње, будућност је на нашој страни. Да ли мислите да Црква треба више да ради на отопљавању односа између албанског народа с једне стране и Срба и Македонаца са друге? Уједно, да ли Ви имате сарадњу са Албанском Православном Црквом? Неоспорно је да Црква ради на грађењу односа, али и да се води не према минималистичким, него према максималистичким захтевима! У овом случају, о каквим захтевима је реч? У свести људи који сачињавају Цркву, увек је присутно предањско искуство, које није статично, него еволуира, а то је да Црква поседује једно богатство различитих дарова. Дакле ти дарови се пројављују код личности које сачињавају Цркву, без разлике да ли су у питању Јапанци, Финци, Срби, Албанци или било који други народ. Нико од ових личности, које сачињавају Цркву, не може да каже другоме: ти ми ниси потребан! Био сам једном у Тирани на позив Архиепископа Албаније, и сусретао сам се више пута на различитим конференцијама и у различитим земљама са Епископима и клирицима Православне Цркве у Албанији. Имам пријатеље Албанце, који припадају различитим вероисповестима. Сви они помажу у оквирима својих могућности да нико више не злоупотреби ничију веру са циљем да избаци људе са колосека љубави и дијалога, које проповеда вера, и да их не одведе на пут пропасти и мржње. Семе дијалога је бачено! Верујем да ће то израсти и да ће се дотаћи најдубљих елемената који опредељују личност сваког човека, те да ће разговори дати плодове мира, разумевања, целосног узајамног поштовања и међусобног прихватања, и то на темељима Истине. Свако од нас је потребан другоме! За крај, која би била Ваша порука за овај великопосни период нашим читаоцима? Сваки човек се данас од малих ногу учи хигијени. Предпостављам да ће се свако сложити да данас нико не иде на спавање, док не опере зубе. Пост је време одржавања духовне хигијене. Али, видите, то није хигијена само због хигијене! Моралне врлине нису битне саме по себи због следећег: свети Симеон Нови Богослов каже да Православни Хришћанин може да се назове само онај човек који је имао мистични сусрет лицем у лице са Богом, а не онај који је стекао само моралне врлине. Дакле, моралне врлине јесу и те како битне, и у Цркви се сви трудимо да оне постану наша суштинска одлика, али циљ врлина јесте да нас доведу до поменутог мистичног сусрета са Богом. Шта би човеку вредело да има све на овом свету, чак и све врлине, ако нема заједницу са Богом! Тај сусрет се остварује у светој Евхаристији Саборне Цркве, причешћивањем Телом и Крвљу Христовим. Треба да се причешћујемо на Преждеосвештеним Литургијама, које се управо због причешћивања служе, али и у току целе године. Пост је време када бисмо требали да из себе извадимо, боље речено да преобразимо све што је непотребно и што узима место Богу, како бисмо направили место нествореним енергијама Божијим, како бисмо се проникнули са тим енергијама, како бисмо обожили своје постојање! Старац Емилијан Симонопетритски каже да је Велика Четрдесетница један нови почетак, који одељује наш стари живот од новог живота, који може да почне управо сада у светлости Божијој, која нас води да саваскрснемо са Христом. И завршавам. Поменуту хигијену, свакако да не треба да одржавамо само у току овог поста! Четрдесетница никад не престаје, јер представља постојано бдење, а ми нисмо Хришћани само 40 дана у току године, него цео живот, као што Пасху Господњу не славимо само једанпут годишње, него Васкрсење постаје свакодневни стил нашег свеукупног живота. Извор: Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Креирај ново...