Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христов'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". Повезана вест: Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес. Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу. Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога. Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче. Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу. У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан. Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове. Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен. Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро. Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти. На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва. Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим. И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен. Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса. Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа. Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим. Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се. У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим. После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком. У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби. У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје. Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се. Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота
  3. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 5. октобра у 19:00 часова предавање на тему: "Свети Василије Острошки - друг Христов", одржао је протопрезвитер Арсеније Радовић. Извор: Манастир Острог
  4. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  6. Доносимо звучни запис петог предавања из циклуса духовних сусрета суботом, одржаног 24. августа 2019. године у манастиру св. великомученика Георгија у Ћелијама код Лајковца. Беседио је настојатељ ове светиње Епархије шумадијске јеромонах Доситеј, а тема предавања била је „Мирис Христов“. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  7. На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји: „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“ Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима. „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост. Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости: „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина…. Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу. „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“ Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно. „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан. Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила. „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика. Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха. На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели. „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире. Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа. „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору. Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице. Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У трећу недељу Часног поста, 31. марта 2019. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник је одржао предавање на тему: Крст Христов ‒ победа над смрћу. Ово је треће предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка реализовала у току Васкршњег поста.
  11. У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу. Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  12. Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  14. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. На празник Свете првомученице Текле, Преподобног Симона Монаха и Светог краља Владислава, у недељу 19. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Скеланима, уз присуство великог броја вјерног народа. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  18. Филм ће по IMDb, крајем марта ове године, имати прво приказивање. Андреј Хијат, сценариста и директор продукције најављује филм урађен, доследно по Јеванђељу и историјским записима. Па отворих тему да поделимо утиске и коментаре. На званичном сајту филм је описан, као веродостојна јеванђељска прича два човека. Апостола Луке, који као пријатељ и лекар по професији, одлази у Рим да посети Апостола Павла, који се налази у заточеништву Нероновог затвора. То је време када је Апостол Павле чекао смртну казну, и Император Нерон истребљивао Хришћане у Риму. Пре извршења смртне казне Апостола Павла, Апостол Лука одлучује да запише сведочанство у књизи... Трејлер:
  19. Божићна песма: Радост у срцу, мир у души (ВИДЕО) В. Н. | 05. јануар 2018. Спот у склопу акције "Обновимо себе, подигнимо ступове" сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача Фото приватна архива У СУСРЕТ великом хришћанском празнику Божићу, а у оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове", уметници и деца снимили су божићну песму и спот "Христов рођендан". Стихове Светог владике Николаја и протинице Виолете Сандић, која је и аутор музике, отпевали су Леонтина Вукомановић, дечји хорови "Ступови" и "Чаролија", Јелена Томашевић, Никола Роквић, Сергеј Ћетковић, Жељко Васић, Јована Бараћ, протојереј Радомир Сандић и сама протиница Виолета. Спот је сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача, али чланови певнице и дечје певнице "Ступови", као и музичког састава "Ступови". "Христов рођендан" је песма о радосном празнику Божићу и представља православне врлине и вредности које се темеље на љубави, толеранцији, радости, саосећању, дељењу, заједништву и породици. Кроз спот су приказане све оне радње које се дешавају и у православним храмовима и домовима верника. Окупљени најпре око крста и бадњака, затим око трпезе и уз чесницу, орахе, воће и слаткише деца памте најлепше успомене из свог детињства. "Господ ти је даровао, даруј и ти" је слоган који се често помиње у акцијама "Обновимо себе, подигнимо Ступове" и позива на помоћ свима онима који не могу сами да се изборе са животним искушењем болести или немаштине. Сергеј Ћетковић је деци пожелео срећан и благословен најрадоснији хришћански празник, много здравља, радости, осмеха, среће и игре, а Јелена Томашевић да им све буде здраво, радосно и благородно. - Нека нас овај Божић подсети да имамо разлога за радост у срцу и мир у души - поручила је Леонтина Вукомановић. - У свету брзине и претрпавања информацијама, духовност је једина која нас теши и враћа благостању, јер са вером у рођење Христово и његово рађање у нама, и ми постајемо бољи, самилосни и пажљивији према свему што је Бог створио. Свака песма коју отпевамо за овај радосни празник долази из његовог срца, а тече кроз наша. Попадија Виолета Сандић казала је да су песма и спот "Христов рођендан" снимљени у жељи да радост Витлејемске пећине пренесу на своје ближње: - Мир, љубав, топлину и радост рођења Христовог послали смо песмом, а видео-записом породичну, пријатељску, дечју љубав и радост, као и прелепе српске божићне обичаје, попут уношења Бадњака и ломљења чеснице. Још један мотив је брига о ближњем свом. СМС И СРЦЕ ЗА ДЕЦУ КАО апел на самилост и даривање, у споту "Христов рођендан" појављују се бројеви телефона на које можете упутити поруку и помоћи. То су 2552 (Срце за децу за Деспота), 5757 (Подржи живот), 1150 (За децу оболелу од рака), 1033 (Један СМС за један оброк за породице на Косову и Метохији), 7673 (Срби за Србе - за многодетне породице на Балкану), 7175 (удружење "Увек с децом" за оболеле од рака), 2844 (Нахрани гладног) и 3030 (Буди хуман) уз редни бој по избору - за Александра Адамовића 165, за Марију Милошевић 255, за Дарију Антовић 358, за Дарију Петровић 298, за Теодору Врањешевић 292, за Павла Милошевића 274, за Лазара Зарубицу 301, за Андријану Јовановић 325, за Жељка Митровића 323, за Андријану Обрадовић 406, за Анастасију 396, за Василија 247, за Сергеја 219.
  20. Божићна песма: Радост у срцу, мир у души (ВИДЕО) В. Н. | 05. јануар 2018. Спот у склопу акције "Обновимо себе, подигнимо ступове" сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача Фото приватна архива У СУСРЕТ великом хришћанском празнику Божићу, а у оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове", уметници и деца снимили су божићну песму и спот "Христов рођендан". Стихове Светог владике Николаја и протинице Виолете Сандић, која је и аутор музике, отпевали су Леонтина Вукомановић, дечји хорови "Ступови" и "Чаролија", Јелена Томашевић, Никола Роквић, Сергеј Ћетковић, Жељко Васић, Јована Бараћ, протојереј Радомир Сандић и сама протиница Виолета. Спот је сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача, али чланови певнице и дечје певнице "Ступови", као и музичког састава "Ступови". "Христов рођендан" је песма о радосном празнику Божићу и представља православне врлине и вредности које се темеље на љубави, толеранцији, радости, саосећању, дељењу, заједништву и породици. Кроз спот су приказане све оне радње које се дешавају и у православним храмовима и домовима верника. Окупљени најпре око крста и бадњака, затим око трпезе и уз чесницу, орахе, воће и слаткише деца памте најлепше успомене из свог детињства. "Господ ти је даровао, даруј и ти" је слоган који се често помиње у акцијама "Обновимо себе, подигнимо Ступове" и позива на помоћ свима онима који не могу сами да се изборе са животним искушењем болести или немаштине. Сергеј Ћетковић је деци пожелео срећан и благословен најрадоснији хришћански празник, много здравља, радости, осмеха, среће и игре, а Јелена Томашевић да им све буде здраво, радосно и благородно. - Нека нас овај Божић подсети да имамо разлога за радост у срцу и мир у души - поручила је Леонтина Вукомановић. - У свету брзине и претрпавања информацијама, духовност је једина која нас теши и враћа благостању, јер са вером у рођење Христово и његово рађање у нама, и ми постајемо бољи, самилосни и пажљивији према свему што је Бог створио. Свака песма коју отпевамо за овај радосни празник долази из његовог срца, а тече кроз наша. Попадија Виолета Сандић казала је да су песма и спот "Христов рођендан" снимљени у жељи да радост Витлејемске пећине пренесу на своје ближње: - Мир, љубав, топлину и радост рођења Христовог послали смо песмом, а видео-записом породичну, пријатељску, дечју љубав и радост, као и прелепе српске божићне обичаје, попут уношења Бадњака и ломљења чеснице. Још један мотив је брига о ближњем свом. СМС И СРЦЕ ЗА ДЕЦУ КАО апел на самилост и даривање, у споту "Христов рођендан" појављују се бројеви телефона на које можете упутити поруку и помоћи. То су 2552 (Срце за децу за Деспота), 5757 (Подржи живот), 1150 (За децу оболелу од рака), 1033 (Један СМС за један оброк за породице на Косову и Метохији), 7673 (Срби за Србе - за многодетне породице на Балкану), 7175 (удружење "Увек с децом" за оболеле од рака), 2844 (Нахрани гладног) и 3030 (Буди хуман) уз редни бој по избору - за Александра Адамовића 165, за Марију Милошевић 255, за Дарију Антовић 358, за Дарију Петровић 298, за Теодору Врањешевић 292, за Павла Милошевића 274, за Лазара Зарубицу 301, за Андријану Јовановић 325, за Жељка Митровића 323, за Андријану Обрадовић 406, за Анастасију 396, за Василија 247, за Сергеја 219. View full Странице
  21. Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ. У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака. Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању? -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде. Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године. -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру. -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице. -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена... -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије. Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу: -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године унео у диптихе светих, рекао је отац Саво. У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи. После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве. Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Извор: Српска Православна Црква
  22. Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ. У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака. Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању? -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде. Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године. -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру. -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице. -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена... -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије. Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу: -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године унео у диптихе светих, рекао је отац Саво. У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи. После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве. Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. ... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише. И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање. Игуман Петар Драгојловић Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине? ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама! Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“... ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ... Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ... Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. За Поуке.орг Настојаељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)
  24. Понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. ... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише. И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање. Игуман Петар Драгојловић Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине? ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама! Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“... ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ... Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ... Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. За Поуке.орг Настојаељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  25. Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...