Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христов'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. На празник Свете првомученице Текле, Преподобног Симона Монаха и Светог краља Владислава, у недељу 19. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Скеланима, уз присуство великог броја вјерног народа. Епископу Фотију су саслуживали архимандрит Лука Бабић из манастира Карно, протојереј-ставрофор Душан Спасојевић, архијерејски намјесник Сребреничко-подрињски, протојереј Милинко Лукић, архијерејски намјесник Рачански (Епархија жичка), протојереј Горан Милинковић, (Епархија жичка), јереј Душан Глигић и протођакон Богдан Стјепановић. У току Литургије Епископ Фотије је ђакона Дејана Ђуричића рукоположио у чин презвитера и освештао нови иконостас. Свештеник заиста мора да буде слуга Христов да би људи у њему препознали слугу Христовог. Данас је отац Дејан примио велико бреме али је примио и велики дар Духа Светога за вршење свештеничке службе- поучио је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  7. Аристарх

    Филм: Павле, Апостол Христов

    Филм ће по IMDb, крајем марта ове године, имати прво приказивање. Андреј Хијат, сценариста и директор продукције најављује филм урађен, доследно по Јеванђељу и историјским записима. Па отворих тему да поделимо утиске и коментаре. На званичном сајту филм је описан, као веродостојна јеванђељска прича два човека. Апостола Луке, који као пријатељ и лекар по професији, одлази у Рим да посети Апостола Павла, који се налази у заточеништву Нероновог затвора. То је време када је Апостол Павле чекао смртну казну, и Император Нерон истребљивао Хришћане у Риму. Пре извршења смртне казне Апостола Павла, Апостол Лука одлучује да запише сведочанство у књизи... Трејлер:
  8. александар живаљев

    Овогодишња Божићна песма: Христов рођендан (видео)

    Божићна песма: Радост у срцу, мир у души (ВИДЕО) В. Н. | 05. јануар 2018. Спот у склопу акције "Обновимо себе, подигнимо ступове" сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача     Фото приватна архива     У СУСРЕТ великом хришћанском празнику Божићу, а у оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове", уметници и деца снимили су божићну песму и спот "Христов рођендан". Стихове Светог владике Николаја и протинице Виолете Сандић, која је и аутор музике, отпевали су Леонтина Вукомановић, дечји хорови "Ступови" и "Чаролија", Јелена Томашевић, Никола Роквић, Сергеј Ћетковић, Жељко Васић, Јована Бараћ, протојереј Радомир Сандић и сама протиница Виолета. Спот је сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача, али чланови певнице и дечје певнице "Ступови", као и музичког састава "Ступови". "Христов рођендан" је песма о радосном празнику Божићу и представља православне врлине и вредности које се темеље на љубави, толеранцији, радости, саосећању, дељењу, заједништву и породици. Кроз спот су приказане све оне радње које се дешавају и у православним храмовима и домовима верника. Окупљени најпре око крста и бадњака, затим око трпезе и уз чесницу, орахе, воће и слаткише деца памте најлепше успомене из свог детињства. "Господ ти је даровао, даруј и ти" је слоган који се често помиње у акцијама "Обновимо себе, подигнимо Ступове" и позива на помоћ свима онима који не могу сами да се изборе са животним искушењем болести или немаштине. Сергеј Ћетковић је деци пожелео срећан и благословен најрадоснији хришћански празник, много здравља, радости, осмеха, среће и игре, а Јелена Томашевић да им све буде здраво, радосно и благородно.   - Нека нас овај Божић подсети да имамо разлога за радост у срцу и мир у души - поручила је Леонтина Вукомановић. - У свету брзине и претрпавања информацијама, духовност је једина која нас теши и враћа благостању, јер са вером у рођење Христово и његово рађање у нама, и ми постајемо бољи, самилосни и пажљивији према свему што је Бог створио. Свака песма коју отпевамо за овај радосни празник долази из његовог срца, а тече кроз наша.   Попадија Виолета Сандић казала је да су песма и спот "Христов рођендан" снимљени у жељи да радост Витлејемске пећине пренесу на своје ближње: - Мир, љубав, топлину и радост рођења Христовог послали смо песмом, а видео-записом породичну, пријатељску, дечју љубав и радост, као и прелепе српске божићне обичаје, попут уношења Бадњака и ломљења чеснице. Још један мотив је брига о ближњем свом.   СМС И СРЦЕ ЗА ДЕЦУ КАО апел на самилост и даривање, у споту "Христов рођендан" појављују се бројеви телефона на које можете упутити поруку и помоћи. То су 2552 (Срце за децу за Деспота), 5757 (Подржи живот), 1150 (За децу оболелу од рака), 1033 (Један СМС за један оброк за породице на Косову и Метохији), 7673 (Срби за Србе - за многодетне породице на Балкану), 7175 (удружење "Увек с децом" за оболеле од рака), 2844 (Нахрани гладног) и 3030 (Буди хуман) уз редни бој по избору - за Александра Адамовића 165, за Марију Милошевић 255, за Дарију Антовић 358, за Дарију Петровић 298, за Теодору Врањешевић 292, за Павла Милошевића 274, за Лазара Зарубицу 301, за Андријану Јовановић 325, за Жељка Митровића 323, за Андријану Обрадовић 406, за Анастасију 396, за Василија 247, за Сергеја 219.  
  9. Божићна песма: Радост у срцу, мир у души (ВИДЕО) В. Н. | 05. јануар 2018. Спот у склопу акције "Обновимо себе, подигнимо ступове" сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача Фото приватна архива У СУСРЕТ великом хришћанском празнику Божићу, а у оквиру акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове", уметници и деца снимили су божићну песму и спот "Христов рођендан". Стихове Светог владике Николаја и протинице Виолете Сандић, која је и аутор музике, отпевали су Леонтина Вукомановић, дечји хорови "Ступови" и "Чаролија", Јелена Томашевић, Никола Роквић, Сергеј Ћетковић, Жељко Васић, Јована Бараћ, протојереј Радомир Сандић и сама протиница Виолета. Спот је сниман у Храму св. Јована Владимира у Београду и манастиру Ђурђеви ступови у Старом Расу, а у њему су наступила и деца извођача, али чланови певнице и дечје певнице "Ступови", као и музичког састава "Ступови". "Христов рођендан" је песма о радосном празнику Божићу и представља православне врлине и вредности које се темеље на љубави, толеранцији, радости, саосећању, дељењу, заједништву и породици. Кроз спот су приказане све оне радње које се дешавају и у православним храмовима и домовима верника. Окупљени најпре око крста и бадњака, затим око трпезе и уз чесницу, орахе, воће и слаткише деца памте најлепше успомене из свог детињства. "Господ ти је даровао, даруј и ти" је слоган који се често помиње у акцијама "Обновимо себе, подигнимо Ступове" и позива на помоћ свима онима који не могу сами да се изборе са животним искушењем болести или немаштине. Сергеј Ћетковић је деци пожелео срећан и благословен најрадоснији хришћански празник, много здравља, радости, осмеха, среће и игре, а Јелена Томашевић да им све буде здраво, радосно и благородно. - Нека нас овај Божић подсети да имамо разлога за радост у срцу и мир у души - поручила је Леонтина Вукомановић. - У свету брзине и претрпавања информацијама, духовност је једина која нас теши и враћа благостању, јер са вером у рођење Христово и његово рађање у нама, и ми постајемо бољи, самилосни и пажљивији према свему што је Бог створио. Свака песма коју отпевамо за овај радосни празник долази из његовог срца, а тече кроз наша. Попадија Виолета Сандић казала је да су песма и спот "Христов рођендан" снимљени у жељи да радост Витлејемске пећине пренесу на своје ближње: - Мир, љубав, топлину и радост рођења Христовог послали смо песмом, а видео-записом породичну, пријатељску, дечју љубав и радост, као и прелепе српске божићне обичаје, попут уношења Бадњака и ломљења чеснице. Још један мотив је брига о ближњем свом. СМС И СРЦЕ ЗА ДЕЦУ КАО апел на самилост и даривање, у споту "Христов рођендан" појављују се бројеви телефона на које можете упутити поруку и помоћи. То су 2552 (Срце за децу за Деспота), 5757 (Подржи живот), 1150 (За децу оболелу од рака), 1033 (Један СМС за један оброк за породице на Косову и Метохији), 7673 (Срби за Србе - за многодетне породице на Балкану), 7175 (удружење "Увек с децом" за оболеле од рака), 2844 (Нахрани гладног) и 3030 (Буди хуман) уз редни бој по избору - за Александра Адамовића 165, за Марију Милошевић 255, за Дарију Антовић 358, за Дарију Петровић 298, за Теодору Врањешевић 292, за Павла Милошевића 274, за Лазара Зарубицу 301, за Андријану Јовановић 325, за Жељка Митровића 323, за Андријану Обрадовић 406, за Анастасију 396, за Василија 247, за Сергеја 219. View full Странице
  10. ризница богословља

    Кроз огањ страдања у загрљај Христов

    Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ.   У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем  Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака.   Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању?   -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде.   Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године.   -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру.   -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице.   -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена...   -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила  којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије.   Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу:   -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима.    -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године  унео у диптихе светих, рекао је отац Саво.   У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи.   После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве.   Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске.   Извор: Српска Православна Црква
  11. Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ. У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака. Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању? -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде. Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године. -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру. -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице. -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена... -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије. Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу: -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године унео у диптихе светих, рекао је отац Саво. У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи. После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве. Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. ... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише.          И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање.     Игуман Петар Драгојловић        Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине?          ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама!          Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ...               Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“...          ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ...          Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ...          Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница.   За Поуке.орг  Настојаељ  Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић)  
  13. Понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. ... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише. И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање. Игуман Петар Драгојловић Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине? ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама! Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ... Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“... ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ... Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ... Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница. За Поуке.орг Настојаељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  14.   Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."   У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.   Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.   Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
  15. Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) View full Странице
  16. Веродостојници хришћанске вероисповести учествовали су на церемонији код гроба чија мермерна конструција сада поново има оригиналну окер боју, преносе новинари. „To није само поклон Светој земљи, то је поклон целом свету“, истакао је јерусалимски православни патријарх Теофил Трећи обраћајући се присутнима, међу којима је био и грчки премијер Алексис Ципрас. Грчки тим за рестаурацију, сачињен од археолога и других стручњака, успешно је окончао радове на рестаурацији едикула – реч изведена из латинског термина „aedecule“, што значи „мала кућа“. Радови су почели у мају 2016. Христова гробница На градилишту се, у октобру, догодило нешто несвакидашње, када је мермерна плоча која покрива гроб била склоњена на три дана. Последњи пут пре тога људи су дошли до срца најсветијег места хришћанства – 1810, када је, после пожара, обављена рестаурација. Током шездесетих и деведесетих година 20. века друге обнове су изведене у разним деловима цркве која се налази у старом граду Јерусалиму, код највећих светилишта јудаизма и ислама – Зида плача и Брда храма, међутим, едикула није дирана. За девет месеци и за цену од 3,4 милиона евра практично све је демонтирано, очишћено и рестаурирано, укључујући и стубове и куполе изнад и унутар зграде. Прозор је отворен да би се дозволо ходочасницима да први пут виде голи камен старе пећине. Уклоњена је ружна гвоздена конструкција коју су британске власти направиле 1947. године као потпору за зидове. Очишћена је чађ која се накупила на зидовима камене фасаде пошто су ходочасници на том месту деценијама палили свеће. Више нема страха за стабилност старог храма који је последњи пут обновљен пре више од 200 година. Светски фонд за заштиту споменика, који је прикупио четири милиона долара за обнову, саопштио је да је интервенција била неопходна јер је постојала опасност од колапса. Радове су финансирале три водеће хришћанске вере у тој цркви: грчко-православна, фрањевачка и јерменска, као и од јавних и приватних донација. Конструкција на остацима из четвртог века Конструкција од мермера и кречњака стоји у Храму Христовог васкрсења из 12. века, на остацима из четвртог века. Била је потребна хитна обнова гробнице која је годинама била изложена факторима животне средине, као што су вода, влага и дим.
  17. Гроб где је по традицији сахрањен Исус Христос откривен је данас на церемонији у Цркви Светог гроба у Јерусалиму, после девет месеци рестаурације Откривен Христов гроб у Јерусалиму после рестаурације Веродостојници хришћанске вероисповести учествовали су на церемонији код гроба чија мермерна конструција сада поново има оригиналну окер боју, преносе новинари. „To није само поклон Светој земљи, то је поклон целом свету“, истакао је јерусалимски православни патријарх Теофил Трећи обраћајући се присутнима, међу којима је био и грчки премијер Алексис Ципрас. Грчки тим за рестаурацију, сачињен од археолога и других стручњака, успешно је окончао радове на рестаурацији едикула – реч изведена из латинског термина „aedecule“, што значи „мала кућа“. Радови су почели у мају 2016. Христова гробница На градилишту се, у октобру, догодило нешто несвакидашње, када је мермерна плоча која покрива гроб била склоњена на три дана. Последњи пут пре тога људи су дошли до срца најсветијег места хришћанства – 1810, када је, после пожара, обављена рестаурација. Током шездесетих и деведесетих година 20. века друге обнове су изведене у разним деловима цркве која се налази у старом граду Јерусалиму, код највећих светилишта јудаизма и ислама – Зида плача и Брда храма, међутим, едикула није дирана. За девет месеци и за цену од 3,4 милиона евра практично све је демонтирано, очишћено и рестаурирано, укључујући и стубове и куполе изнад и унутар зграде. Прозор је отворен да би се дозволо ходочасницима да први пут виде голи камен старе пећине. Уклоњена је ружна гвоздена конструкција коју су британске власти направиле 1947. године као потпору за зидове. Очишћена је чађ која се накупила на зидовима камене фасаде пошто су ходочасници на том месту деценијама палили свеће. Више нема страха за стабилност старог храма који је последњи пут обновљен пре више од 200 година. Светски фонд за заштиту споменика, који је прикупио четири милиона долара за обнову, саопштио је да је интервенција била неопходна јер је постојала опасност од колапса. Радове су финансирале три водеће хришћанске вере у тој цркви: грчко-православна, фрањевачка и јерменска, као и од јавних и приватних донација. Конструкција на остацима из четвртог века Конструкција од мермера и кречњака стоји у Храму Христовог васкрсења из 12. века, на остацима из четвртог века. Била је потребна хитна обнова гробнице која је годинама била изложена факторима животне средине, као што су вода, влага и дим. View full Странице
×