Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христову'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора
  2. У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Николаја Мирликијског чудотворца, уз саслужење свештенства, Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Митрополит Амфилохије је претходно замонашио послушника ове свете обитељи брата Николу и дао му монашко име Николај. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Тумачећи данашње Јеванђеље које говори како се око Христа сабрало безброј људи са свих страна у жељи да Га се дотакну, јер је из Њега излазила жива сила која их је исцјељивала, владика је казао да већ 2.000 година милиони душа хоће исто, да се дотакну Христа Бога нашега: „Сва сабрања у име Господње, па и ово данашње, јесу сабрања око Христа, Његовог имена, Њега као живога Бога, око силе Његове. Сви хоћемо да Га се дотакнемо, јер знамо да из Њега избија сила која исцјељује и душевне и тјелесне немоћи.“ Високопреосвећени је казао да су најбољи свједоци тога, свети Божји људи који су живи свједоци живога Бога и силе Његове, која их је учинила светим сасудима Божије благодати – храмовима Духа Светога животворнога. Међу њима посебно мјесто заузима Свети Николај коме је посвећена ова светиња на Ободу, а у којој се налази дјелић његових моштију, који су вјерни данас цјеливали. Мошти је оставио отац Серафим, Француз, који је био игуман и обновитељ овога манастира у ове наше дане: „Тај дјелић моштију Светог Николаја потврђује да је наша вјера жива, да се не темељи на причама и бајкама, него на истини живота, на сили Христовој која дарује исцјељење и која призива све људи и земаљске народе да приме ту силу Његову, да се преобразе и крену за Њим. Око његових моштију које се чувају у Барију окупљају се више од 1.000 година душе гладне и жедне живога Бога желећи да се дотакну његових моштију које нису ништа друго до Христова хаљина .“ Појаснио је Митрополит да су се Христос и сила Његова уселила у његове мошти и да су зато су оне тако моћне и чудотворне, као и мошти других светих Божијих људи: Светога Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светога Станка Острошког, Светога Јована Крститеља….. Говорећи о значају крштења, Митрополит је казао да је свако рођење од мајке и оца тјелесно за овај пролазни живот, а тајна крштења је рођење за бесмртни, непролазни – вјечни живот. Објаснио је да иако свуда треба покајања, тамо гдје се испрти велико зло безбожништва треба још више и као примјер навео безбожништво код нас, не само у прошлим већ и у овим временима: „Ево поново се безбожништво повампирује у Црној Гори, подижу се споменици носиоцима тог безбожништва, клањају им се као божанствима. Али, ипак је сила Божја, сила додира Тијела Христовог, Причешћа Тијела и Крви Господње, неуништива и непобједива, и то је оно што чува да не сатруне људска душа и душа једног народа.“ Архипископ цетињски је казао да је Црква Светог Николе на Ободу посебно свето мјесто и да се у њему вјековима проповједа име Господње, као и да Свети Николај свједочи овим храмом и својим присуством, светим моштима, живоносност мјеста гдје је била и Ободска штампарија у којој је штампана прва српско – словенска књига, Октоих Светога Јована Дамаскина, најчуднија пјесма спјевана у част живога Господа и силе Његове. Осврнуо се владика и на рушење, оскрнављење цркава од стране безбожника, посебно наглашавајући погубност рушење цркве на Ловћену и утамничење Петра Ловћенског Тајновидца. Изразио је наду да ће се Црква Светога Петра вратити на Ловћен и да ће се он ослободити из тамнице, а тиме ће се вратити и душа Црне Горе: „Обновиће се та светиња, као што се обнављају многе друге светиње широм Црне Горе, као што се и ова на Ободу обновила, јер је сила Божија она која је непобједива“, казао је Митрополит и објаснио да се присуство силе Христове види и данас у овај светињи, кроз још једног Николаја који је на себе примио јарам, бреме Христово и постао монах ове свете обитељи. „Све су то Божија знамења, Бог све уткива у Божију мрежу и призива људске душе да Га се дотакну и да Га вјером доживе као камен темељац на коме се гради грађевина свеукупнога свијета, сваке људске душе и земаљског народа. Свети Божји људи су уграђено камење у ту Христову грађевину. На првом месту ту је Свети отац Николај Николај, као и Св. Николај Јапански, Николај Патарски и Николај Караман… Сви су они су живи свједоци живога Бога и вјере живе, вјере да је Бог наш – Бог живота, Бог живих јер за Њега су сви живи, и они који су упокојени и они који ходе по земљи, и сви су призвани на задобијање вјечнга и непролазнога живота у Царству Оца и Сина и Духа Светога“, поручио је у литургијској бесједи Митрополит Амфилохије. На крају службе Високопреосвећени Митрополит је новопроизведеног јеромонаха Евстатија рукопроивео у чин игумана ове свете обитељи и подсјетио на игумане, свештенике, монахе који су од 15. вијека,1484. године, прошли и спасавали се кроз ову светињу. Један од њих је отац Серафим, Француз, који се потрудио око обнављање овога храма, након њега садашњи владика у Охридској архиепископији Јоаким, а онда сестре са мати Атанасијом које су такође, уградиле себе у ову светињу и отишле на ново послушање, а сада ову светињу поново преузимају монаси. „Ево, сад је послао Бог нашега Евстатија новога игумана, послије толико времена баш произведеног за игумана овдје гдје је рукоположен што показује да он неће мењати своју обитељ, него ће овдје са парохом оцем Божидаром заједно да служи овој светиње.“ Митрополит је од дародаваца посебно истакао Олгу (Гвозденовић) Иванковић која живи у Њујорку. Она је одавде отишла након убиства свога оца (1944.), али је сачувала вјерност овоме светом мјесту и дала велике прилоге за обнову ове, али и других цркава. Након Лутургије, литија предвођена Митрополитом Амфилохијем, опходила је овај свети храм у славу Светог Николе, небеског покровитеља цркве на Ободу Црнојевића. Владика је благосиљао и пререзао славски колач који је принијела братија Манастира Светог Николе, као и колаче данашњих свечара и честитао славу овој светој обитељи и свим свечарима. Након тога Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио помен свештенику Милошу Јовићевићу. Заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Да за Цркву Христову и светитеље Његове не постоје границе, потврђивали су и потврђују бројни примјери током двије хиљаде година дуге историје. Потврђиваће то и свједочити до краја свијета и вијека. Житије Светог Мардарија – пдф Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...