Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христовим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У четвртак, 28. маја 2020. године, када Црква Божија прославља празник Вазнесења Господњег - Спасовдан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Саринaц. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали свештеници и игумани манастира Епархије шумадијске: игуман манастира Јошаницa архимандрит Евтимије, игуман манастира Денковaц архимандрит Серафим, игуман манастира Ћелије јеромонах Доситеј, протојереј Срђан Кандић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Литургијско појање увеличали су дивни гласови монахиња манастира Липара, које је предводила игуманија мати Тавита. На Светој Литургији присуствовао је већи број верника који су се на крају свете Литургије сјединили са Васкрслим Господом кроз Свету Тајну Причешћа. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован, најпре честитавши празник Вазнесења Христовог игуману и братству манастира, као и свим сабраним на Светој Литургији. Преосвећени Владика је говорио о значају и смислу празника Спасовдана за сав род људски, а који слави васцела Православна Црква: “Срећан празник овоме свештеном манастиру и нека је благословен ваш долазак, да се данас Богу помолимо, да данас од Спаситеља света затражимо и да Га замолимо да нас спасе... Овим празником прослављамо догађај вазнесење или узнесење Христа са земље на небо. Али Господ својим Вазнесењем није оставио и препустио нас саме себи, већ чусмо Његове речи и обећање “Ја сам са вама у све дане до свршетка века”, а кад је Господ са нама, ко може против нас? Господ се свих чедрдест дана јављао својим ученицима припремао их и учио о Царству Божијем. Свето Писмо сведочи о тим јављањима Спаситеља апостолима, мироносицама, као и другим људима попут онога пута за Емаус Луки и Клеопи. После, дакле, ових четрдесет дана, Он се вазнео на небо и сео где? – тамо где је увек и био, са десне стране Бога и Оца. Господ се родио и дошао на овај свет и проживео тридесет и три ипо године, али се никад није одвајао од Оца. Он сада оставља овај свет физички, али је присутан кроз Цркву, Литургију, Јеванђеље, кроз Духа Светога. Два пута је Господ говорио о своме Вазнесењу, једном Никодиму, а други пут на Тајној Вечери када је рекао “Ја изиђох од Оца и дошао сам на свет и опет остављам свет и идем Оцу своме”. Шта је тиме хтео Господ да каже? Хтео је да нам каже да је то и наш пут, пут нашег узношења на небо, нашег вазнесења. Јер вазнесењем Христовим, људска природа је узнета на небо и спашена. Након овог догађаја читаво небо постало је достижно човеку. Али ком човеку? Оном човеку који живи по Богу и у Богу. Ето нам радости Вазнесењем Господњим, јер је и нама отворено небо. Но од нас зависи да ли ће оно бити затворено, нашом саможивошћу, нашом гордошћу, или ћемо врлинским животом да га задржимо отвореним када пођемо к њему. По речима Светог Јована Златоустог Вазнесење Господње је потврда да се Бог спријатељио са људима. Да би се узнели на небо потребно је да збацимо терет греха са себе, злобе, мржње, себичности, одвојености, да се покајемо да се исповедамо. Јер ако се не ослободимо оваквог терета, он нас вуче ка земљи и не да нам да идемо горе. Вазнесење Господње има и морални значај, да имамо на уму да не припадамо само земљи него и небу, не само времену већ и вечности, не само материји већ и духу. Ако то осећамо и ако тако живимо бићемо вазнесени. Док живимо на земљи да се мислима и срцем уздигнемо изнад свега што је приземно чулно и грешно. Овим празником ми славимо растанак Господа са својим ученицима, а ми знамо да је сваки растанак са оним кога волимо болан. А управо овај растанак је једини растанак који је описан као радостан. Због чега? Због тога што су Апостоли поверовали и веровали у све оно што је рекао Господ да ће се збити и што се збило. Да ће испунити Очево обећање и да ће им послати Духа Светог, који води и руководи Цркву и све нас у Цркви“. Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 19. маја, када прослављамо Праведнога Јова, пренос моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије се вјерницима обратио ријечима архипасторске поуке у којој је казао да је у овим Божијим угодницима Господ себе прославио и преко њих се посвједочио као она најдубља истина о Богу – Оцу Творцу неба и земље, Сину Његовом јединородном и Духу Божијем животворном, који је извор живота и вода којом се напијамо за живот вјечни. Говорећи о Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у Цетињски манастир, Високопреовећени је истакао да је он ходио стопама многострадалнога Јова, свога стрица Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Саве. “Доживио је и схватио у кратком свом времену, кроз сусрет са Светим својим стрицем и преко њега кроз сусрет са живим Христом Господом, ходећи тим путем, најдубље истине живота и био свједок и распећа Христовога и распећа људскога и људске природе и распећа уграђеног у творевину Божанску, али с друге стране и бесмртнога достојанства човјековог и људскога бића”, казао је Митрополит. Говорећи о Лучи микрокозми као живом свједочанству тога његовога опредјељења, Високопреосвећени је казао да је данас више него икада у досадашњој историји оних који се клањају лажним идолима и који се опредјељују за пут смрти и пролазности, и за земаљску част и власт, одричући се тога пута који је пут истина и живот, преко којега се задобија вјечни и непролазно Царство Божије. “Управо зато што је Петар Други Ловћенски Тајновидац писао Лучу микрокозму у вријеме Светога поста, није случајно да је једини, колико је мени познато, записао да је искра васкрсења у дубинама Божанске творевине, у дубинама свесветија. Искра Божанске свјетлости васкрсења је у дубинама бића, тиме почиње његова Луча микрокозма, а у исто вријеме у њој он описује да је човјек биће вјечно и непролазно, да је он луча небеска, луча микрокозма, а сва творевина храм који је Бог саздао својом руком и на средини тога храма је Његов Божански престо.” Владика је казао да је Ловћенски Тајновидац сараспет Христу, као и многострадални Јов, на Ловћену гдје је тражио да буде похрањен, као што је и био, да би касније ту пострадао јер је његова црква срушена и оскрнављена а он у тамницу уведен. Тај пут који води у живот вјечни, и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, то је пут, како је казао, једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове. На крају Свете литургије Митрополит Амфилохије је у част Светога Петра Ловћенскога Тајновидца благосиљао и пререзао славски колач у нади да ће доћи вријеме да се овај Божији угодник извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Житије Светог Петра Другог, Тајновидца ловћенског Тропар и кондак Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. Разговор /PDF/ *Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса? Ону исту коју су нам доносиле и све претходне: Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти. Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима: Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу. Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву. Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама. Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог из гроба свима нам је засјала. Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога. Једна божанска најсветија природа уствари је надбожанска, надсвета и натприродна. Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот. У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу. Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио. *Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом? Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе! *Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије? Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити! Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима! Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну! Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом. *Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ? У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)! Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )? Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање. *У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако? Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији. *Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише? Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима. *Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе? Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност. *Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак? Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије. Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума: Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало. Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду). Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили. Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили. Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости. Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили. Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб … Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ. *Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”? Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости. *Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили? Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије. *Која је Ваша порука Србима на Косову? Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово! *Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати? Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио! *Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке? Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“ Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид? Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа. Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију. Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге. Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо? Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали. *Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи? Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју. *Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника? Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација; на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и неминовно – апостасије! Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост. Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.
  5. Кондак 1. Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником: Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Икос 1. Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог, мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо: Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне! Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле! Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио! Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио! Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 2. Видевши Те у Гетсиманском врту где се у молитви бориш до крвавог зноја, Анђео Ти се јави и крепљаше Те, када Ти греси наши као тешко бреме отежаше, јер Ти узевши на раме погинулог Адама, показа га Оцу, молећи се коленопреклоно. Због тога Ти и ја с вером и љубављу певам: Алилуја! Икос 2. Несхватљиви разум добровољног страдања Твог Јевреји не схваташе. Тога ради, када Те ноћу с буктињама тражаху, Ти рече: „Ја сам”. Али мада попадаше на земљу, ипак Те потом везаше и у судницу поведоше. А ми на том путу припадајући к ногама Твојим, с љубавлуу кличемо: Исусе, Светлости света, омрзнут од злог света! Исусе, Ти који живиш у неприступној Светлости, би ухваћен од власти таме! Исусе, бесмртни Сине Божји, Ти би од сина погибли показан свету за смрт! Исусе, у Теби нема лукавства, али Те издајник лукаво целива! Исусе, Ти свима дајеш Себе забадава, али си продат за сребрнике! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 3. Силом Божанства Свог Ти си ученику прорекао трократно одречење. А он потом, иако се са клетвом одрече Тебе, ипак, када у двору првосвештениковом угледа Тебе, Господа свог и Учитеља, срце му се потресе, и он, изишавши напоље, плака горко. Стога погледај и на мене, Господе, и порази сурово срце моје да сузама овим сперем грехе своје, појући Теби: Алилуја! Икос 3. Као Вечни Архијереј, имајући заиста власт по реду Мелхиседекову, Ти Владика и Господ свих, стаде пред првосвештеником Кајафом. Стога Ти, Који си од слугу својих примио мучење, прими од нас ово: Исусе непроцењиви, ценом купљени, стекни ме у вечно наслеђе Твоје! Исусе, Жељо свију, Тебе се Петар из страха одрекао, али се Ти не одреци мене грешног! Исусе, Јагње безазлено, од љутих зверова растрзан, отми ме од непријатеља мојих! Исусе Архијереју, Који си Својом крвљу ушао у Светињу над светињама, очисти ме од телесних нечистота! Исусе свезани, Ти имаш власт везивати и дрешити, разреши моја тешка сагрешења! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 4. Дишући буром Христоубиства, Јевреји, послушавиши глас оца лажи и исконског човекоубице - ђавола, одбацише Тебе - прави Пут, Истину и Живот. А ми, исповедајући да си Ти Христос - Божја сила, у коме су све ризнице премудрости и знања сакривене, кличемо: Алилуја! Икос 4. Слушајући кротке речи Твоје, Пилат Те као заслуженог смрти предаде на распеће, иако сам сведочаше да никакве кривице не нађе на Теби; он дакле руке своје уми, али срце оскврнави. А ми, дивећи се тајни добровољног страдања Твог, са умилењем кличемо: Исусе, Сине Божји и Сине Дјевин, Ти си од синова безакоња уморен! Исусе, Ти си наружен и обнажен, а дајеш лепоту љиљанима пољским и заодеваш небо облацима! Исусе, Ти си ранама прекривен, а наситио си пет хиљада људи са пет хлебова! Исусе, Царе свију, уместо љубави и захвалности, Ти си жестоке муке добио! Исусе, нас ради цео дан мучени, излечи ране душа наших! Исусе ,Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 5. Сав си се оденуо боготочивом крвљу Својом, Ти који се одеваш светлошћу као ризом. Знам, заиста знам са пророком, зашто су хаљине Твоје црвене: ја, Господе, ја Те гресима својим раних. Зато Теби, мене ради рањеноме, благодарно кличем: Алилуја! Икос 5. Богоречити Исаија, провидевши Те у Духу наружена и изранављена, ужасну се и викаше: Видесмо Га, и не имађаше ни обличја, ни лепоте. А ми, гледајући Те на крсту, са вером и дивљењем кличемо: Исусе, Ти трпиш срамоту, а човека си венчао славом и чашћу! Исусе, на Тебе Анђели не могу гледати, а Тебе бију по образима! Исусе, Тебе трском бијаху по глави, приклони на смирење главу моју! Исусе, светле очи Твоје беху крвљу замагљене, одврати очи моје да не гледају таштину! Исусе, од ногу до главе на Теби не беше места читавог, начини ме васцелог читавим и здравим! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 6. Пилат објави Твоју невиност, изјавивши народу да у Теби не налази ништа што заслужује смрт; али Јевреји, као дивље звери кад угледају крв, шкргутаху зубима на Тебе, вичући: распни га, распни. А ми, целивајући Твоје свете ране, кличемо: Алилуја! Икос 6. Засијао си на гледање и удивљење Анђелима и људима, када Пилат рече за Тебе: Ево човека. Ходите стога, да се поклонимо Исусу нас ради исмејаноме, кличући: Исусе, Творче и Судијо свих, Ти си од Твојих створења суђен и мучен! Исусе, Даваоче премудрости, Ти не даде одговора безумнима! Исусе, Лекару рањених гресима, дај ми лек покајања! Исусе, Пастиру ударани, удари бесе који ме кушају! Исусе, Теби сакрушише тело, сакруши страхом Својим срце моје! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 7. Желећи да човека избавиш од робовања ђаволу, Ти си Исусе, понизио Себе пред непријатељима Твојим, и био си као немо Јагње вођен на заклање, свуда подносећи ране, да би исцелио целог човека који кличе: Алилуја! Икос 7. Ти показа дивно трпљење када војници, по наређењу неправедног судије, ругајући се Теби, љуте ране задаваху пречистом телу Твом, те се оно обли крвљу од главе до пете. Тога ради ми Ти са сузама вапијемо: Исусе, човекољубиви, Ти си од људи трњем овенчан! Исусе, Божанством нестрадални, Ти трпиш страдања да нас од страсти ослободиш! Исусе, Спасе мој, спаси мене који заслужујем све муке! Исусе, од свих напуштени, Тврђаво моја, утврди ме! Исусе, од свих вређани, Радости моја, развесели ме! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 8. Чудесно и необично јавише се Теби на Тавору Мојсије и Илија, говорећи о изласку Твом, Који сада окончаваш у Јерусалиму. И они видевши тамо славу Твоју, а овде угледавши спасење наше, кличу: Алилуја! Икос 8. Гоњен свуда од Јевреја, Ти због мноштва грехова мојих претрпе ругања и муке; јер једни говоре да си противник ћесару, други Те осуђују као злочинца, а неки вичу, узми, узми распни га. Теби Господу, од свих осуђеноме, на распеће вођеноме, из дубине душе зборимо: Исусе, неправедно осуђени, Судијо наш, не осуди нас по делима нашим! Исусе, изнемогли на путу под крстом, Сило моја, не остави ме у часу невоље и потиштености! Исусе, Ти си вапио к Оцу за помоћ, Подвигоположниче мој, укрепи ме у немоћи мојој! Исусе, срамоту си примио, Славо моја, не одбаци ме од славе Твоје! Исусе, Обличје Пресветло Ипостаси Очеве, преобрази моје нечисто и мрачно житије! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 9. Сва се природа узнемири, гледајући Те где висиш на крсту: сунце на небу зраке своје сакри, земља се затресе, завеса се у храму раздре на двоје, камење се распаде, пакао изврже умрле; а ми се клањамо на месту где стајаху пречисте ноге Твоје, појући: Алилуја! Икос 9. Красноречиви говорници, Човекољубче, ма како много говорили, нису у стању одати достојну благодарност Божанским страдањима Твојим. Наша душа и тело, срце и сви састојци, са умилењем кличу: Исусе, на крсту приковани, прикуј и уништи обвезницу грехова наших! Исусе, Који са крста свима шириш руке, привуци и мене заблуделог! Исусе, врата овцама, у ребра прободени, уведи ме ранама Својим у Дворе Своје! Исусе, телом распети, распни тело моје са страстима и жељама! Исусе, Ти, скончаваш у мукама, дај ми да срце моје ни за шта друго не зна осим за Тебе распетог! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 10. Желећи да спасеш свет, Ти си исцељивао хроме, губаве, неме и глуве, и изгонио нечисте духове; а неразумни Јевреји, дишући злобом и мучени завишћу, приковаше Те на крст, не знајући певати: Алилуја! Икос 10. Исусе, Царе Превечни, Ти сав страдаш за моју неуздржљивост, да би ме свега очистио, у свему нам дајући пример да идемо стопама Твојим вапијући: Исусе, Љубави неиспитљива, јер онима који Те распеше, Ти то не уписа у грех! Исусе, Ти си са великим вапајем и сузама молио у врту, научи и нас да се молимо! Исусе, Ти си испунио сва пророштва о Теби, испуни на добро жеље срца нашег! Исусе, Ти си дух Свој предао у руке Оцу, у час изласка мога прими дух мој! Исусе, Ти ниси забранио да се хаљине Твоје разделе, одвој кротко душу моју од тела! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 11. Свеумилну молбу приношаше Теби свебеспрекорна Мати Твоја, говорећи: Иако страдаш на крсту, ипак знам да си рођен од Оца пре свих векова, јер видим како сва твар састрадава Теби; Ти дух Свој предајеш Оцу, прими и мој дух, и не остави мене који узвикујем: Алилуја! Икос 11. Као светлосна свећа свебеспрекорна Дјева гораше крај крста Твога љубављу к Теби, и материнском тугом туговаше када Ти, истинито Сунце Правде, захођаше у гроб. Са Њом прими и ове молитве срца нашег: Исусе, Ти си се на дрво узнео, да би нас пале узнео са Собом ка Оцу Своме! Исусе, Ти си Мајку Своју подарио девственику, да би нас девству и чистоти научио! Исусе, Ти си ученика Богослова поверио Оној Која је Тебе, Бога Слова, родила, повери и све нас Њеном материнском заступништву! Исусе, света и ада Победитељу, победи неверје, гордост живота и похоту очију, који живе у нама! Исусе, Ти си разорио моћ смрти, избави ме од вечне смрти! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 12. Подај ми благодат Твоју, Исусе, Боже мој, прими ме као што си примио Јосифа с Никодимом, да би душу моју принео Теби као чисту плаштаницу, и мирисима врлина помазао Пречисто Тело Твоје, и имао Тебе у срцу свом као у гробу, кличући: Алилуја! Икос 12. Опевајући Твоје добровољно распеће, ми се клањамо страдањима Твојим, Христе, верујемо са капетаном да си заиста Божји Син, и да ћеш са силом и славом великом доћи на облацима. Тада немој посрамити нас, искупљене Твојом крвљу и који овако вапију: Исусе, многострадални, ридањем Дјеве - Мајке Твоје избави нас вечнога плача! Исусе, од свију остављени, не остави ме сама у час смрти моје! Исусе, прими мене који се са Магдалином дотичем ногу Твојих! Исусе, не осуди ме са издајником и са онима који Те распеше! Исусе, уведи ме у рај са благоразумним разбојником! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 13. О, Исусе Христе, Јагње Божје, које узима на себе грехе света, прими ову малу благодарност, коју Ти од све душе приносимо, и Твојим спасоносним страдањима исцели нас од сваке бољке душевне и телесне; огради нас крстом Твојим од видљивих и невидљивих непријатеља, и при крају живота нашег не остави нас, да бисмо, смрћу Твојом избављени од вечне смрти, увек клицали Теби: Алилуја! (Овај Кондак се чита трипут) и поново: Икос 1. Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог, мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо: Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне! Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле! Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио! Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио! Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио! Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! Кондак 1. Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником: Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме! *** Молитва прва ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ На крсту приковани за нас, Исусе Христе, Јединородни Сине Бога Оца, Бездане милости, љубави и неисцрпне доброте. Знам да си ради грехова мојих, по неисказаном човекољубљу Свом, благоизволео пролити на крсту крв Своју, коју ја, бедни и неблагодарни, гадним делима својим досада газих и низашто не сматрах. Стога, из дубине безакоња и нечистоте моје погледавши очима ума на Тебе, распетог на крсту Искупитеља мог, ја са смирењем и вером понирем у дубину Твојих страдања препуних милосрђа Твог, просећи опроштај грехова и исправљење неваљалог живота мог. Буди ми милостив, Господару и Судијо мој; не одбаци ме од лица Твог, већ ме свемоћном руком Својом сам обрати к Теби, и на пут истинског покајања упути, да бих од сад поставио почетак спасењу моме. Божанским страдањима Својим укроти телесне страсти моје; проливеном крвљу Својом очисти нечистоте душе моје; распећем Својим распни мене свету и његовим саблазнима и жељама; крстом Својим огради ме од невидљивих непријатеља који вребају душу моју; прободеним ногама Својим одврати ноге моје од сваког рђавог пута; прободеним рукама Својим задржи руке моје од сваког дела које Ти није по вољи; прикованим телом, прикуј страху Твом тело моје, да бих, уклонивши се од зла, творио добро пред Тобом. Ти који си приклонио главу Своју на крсту, приклони к земљи смирења надмену гордост моју. Трновим венцем Својим огради уши моје, да не би слушале оно што је некорисно. Ти, Који си у устима окусио жуч постави стражу нечистим устима мојим. Ти, Коме је срце копљем прободено, изгради у мени срце ново. Свим ранама Својим свега ме слатко рани за љубав к Теби, да бих Тебе, Господа мог, заволео свом душом, свим срцем, свом снагом, и свом мишљу. Дај ми Себе, Ти Који немаш где главе склонити; дај ми Себе свеблагог, Који избављаш душу моју од смрти; дај ми Себе свеслатког, Који ме љубављу Својом заслађујеш у невољама и напастима, да бих Онога Кога раније незнах, гневљах, од себе одгоњах и на крст приковах, сада заволео, радујући се примио Га, и слатко крст Његов до краја живота свог носио. О, свеблаги Искупитељу мој, не дај одсада ни једној жељи мојој да се испуни, пошто је рђава и непотребна, да не бих опет пао у тешко ропство царујућег у мени греха; него нека се у мени свагда врши Твоја блага воља која жели да ме спасе; Њој себе поверавам, Тебе распетог Господа мог духовним очима срца мог представљам и молим из дна душе да и при разлучењеу мом од земаљског тела мог само Тебе на крсту Твом гледам како ме рукама Својим штитиш и примаш, и од ваздушних духова зла браниш и како ме настањујеш са грешницима који су Ти покајањем угодили. Амин. Молитва друга ГОСПОДУ ИСУСУ РАСПЕТОМЕ Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Творче Неба и земље, Спаситељу света, ево ја, недостојан и грешнији од свију, смирено приклањам колена срца свог пред славом величанства Твог, певам крст и страдања Твоја, и благодарност приносим Теби, Цару свих и Богу, што си благоволео да као човек понесеш све трудове и сваковрсне невоље, напасти и муке, да би свима нама био састрадални помоћник и избавитељ у свима жалостима, невољама и страдањима. Знам, свемоћни Господе, да све то не беше Теби потребно, него Ти ради спасења људског, претрпе крст и страдање, да би нас све искупио од љутог робовања ђаволу. Чиме ћу Ти, Човекољубче узвратити за сва страдања која си поднео ради мене грешнога? Не знам. Јер и душа, и тело и сва добра су од Тебе, и све моје Твоје је и ја сам Твој. Једино надајући се на Твоје безгранично милосрђе, милосрдни Господе, певам Твоју неисказану дуготрпељивост, величам Твоје ненадмашно понижење, славим Твоју неизмерну милост, клањам се Пречистим страдањима Твојим, и свесрдно целивајући ране Твоје, вапијем: помилуј ме грешнога и учини да крст Твој свети не буде у мени бесплодан, да бих узимајући овде са вером удела у страдању Твоме, удостојио се видети славу Царства Твога на Небесима. Амин. Велики Понедељак Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 8. Јаков је плакао када остаде без Јосифа, а он добро седеше на колима, као цар поштован од Египћана, док им у раскоши не послужи, и прослављен би од Онога који познаје човечија срца, окитивши га венцем нетрулежним. Велики Уторак Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 2. Сети се душо часа Суда и уплаши се да не будеш посечена као неплодна смоква. Добијени талант са трудом неуморно умножавај, окајана, кличући: Да не останем изван дворца Гослода Христа! Велика Среда Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас. Кондак, глас 4. Слично блудници, Блажени, чиних безакоња, али никако да Ти принесем кишу суза. Зато Ти сада са плачем припадам, и са љубављу љубећи Твоје пречисте ноге, молим Те да ми подариш опроштај грехова, као Владика, да би Ти клицао Спаситељу: Избави ме од мојих прљавих дела! Велики Четвртак Тропар, глас 8. Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти! Кондак, глас 2. Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац. Велики Петак Тропар, глас 2. Учинио си спасење по свој Земљи, Христе Боже, и на Крсту си раширио Твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који Ти кличу: Господе, слава Теби! Кондак, глас 8. Приђите сви да у песмама прославимо Онога Који је ради нас разапет. Јер када Га виде на Крсту, Богородица Марија говораше: Иако распеће трпиш, Ти си Син мој и Бог мој. Велика Субота Тропар, глас 2. Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио. Кондак, глас 6. Закључан у бездану, виђен си мртав, и са смирном и плаштаницом обавијен, у гроб си положен као смртан, Бесмртни: Жене које су дошле да Те помажу миром, плакале су горко и клицале: Ова субота је преблагословена, јер је у њој Господ Христос уснуо, да би Васкрсао трећега дана. ПРАВОСЛАВНИ АКАТИСТИ, II допуњено издање, издаје манастир Денсковац, л.Г.2004. са благословом његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована
  6. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског господина Теодосија, данас је архијерејско намесништво митровачко организовало молебан са литијом за светиње и верни народ у Црној Гори. Вечерња служба је одржана у цркви Светог Ђорђа у 16:00 сати у Звечану, одакле је река људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић, начелник косовско-митровачког округа – Славко Симић , многи званичници и сав верни народ северног Космета су учествовали у овој литији. Свима је заједнички циљ сачувати светиње у Црној Гори. Једино слогом и јединством можемо постићи оно што желимо. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен песмом ” Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У све храмове Митрополије црногорско-приморске јутрос су се слиле ријеке вјерног народа на литургијску прославу Рождества Христа Богомладенца. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством централну Божићну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Одговарали су чланови Храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом диригента Људмиле Радовић. Прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са свим архијерејима СПЦ у отаџбини и расијању. Након причешћа хиљада вјерника уз Божићни програм Дјечјег црквеног хора „Свети Козма Етолски“, вјернима се обратио Митрополит Амфилохије традиционалним Божићним поздравом: Мир Божји! Христос се роди! „Нек је благословен рођендан Господа и Спаса нашега Исуса Христа кроз чији рођендан и наше рођење добија вјечни и непролазни смисао. Христос Господ, најљепши рођени на земљи, освећује свако рођење“, казао је Митрополит црногорско-приморски. А Пресвета Дјева, додао је он, она освећује сваку мајку својим рођењем. „И сваком дјетету рођеном на земљи дарује вјечни и непролазни, бесмртни живот. То је смисао овога дивнога догађаја“, рекао је он. Владика је рекао да га радује што је наш народ све ближи познању те свете истине, посебно у Црној Гори. „То се показало и ових дана у припреми постом и молитвом, и молитвеним подвигом припреме за овај велики и свети празник кроз оне ходове кроз овај град и широм Црне Горе који су се одразили на све људе и на све народе у Европи“, рекао је Владика. Посебно је поздравио свештенике из Албаске православне цркве Николу и Александра Петанија који су донијели благослов Архиепископа албанског Анастасија. Митрополит је додао да су нам истовремено донијели и жалост, јер су улазећи у Црну Гору били заустављени на нашем граничном прелазу када су рекли да иду на Литургију у Подгорицу. „Срамота је то оних који су то наредили. Није крив тај који је био на граници, већ они који су му наредили да се тако безумно и нечовјечно понаша према свештеницима наше Православне цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да се тај безбожни, братомрзачки и братоубилачки дух нажалост поново повампирује на нашим просторима. „Али, слава Богу, слабашан је он, а све је више Божјега Духа, Духа Христовога, Духа који призива мир и љубав, и заједницу међу људима која укида све подјеле међу људима и народима земаљским“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Овим радосним поздравом све вас, који Нас гледате и слушате, срдачно поздрављамо поводом нашег великог и радосног празника Божића. Поздрављамо сво свештенство, свештеномонаштво и монаштво наше богоспасаване митрополије Дабро-босанске, све благочестиве и Православне хришћане. Поздрављамо браћу римокатолике који су већ прославили Божић. У празничном озрачју са великом љубављу и поштовањем поздрављамо браћу муслимане и јевреје који заједно са нама дијеле Авраамовско наслијеђе вјере у једног Бога, и све људе добре воље – независно које су религије или вјере. Христос се једном Роди у тијелу да свакога од нас појединачно и све заједно сједини са Собом и са Богом Оцем и са Духом Светим. То је суштина тајне Христовог Рођења. Превјечни Бог Логос сједини се са човјеком у времену и простору и постаде човјек. Зато ми хришћани увијек и непрестано пјевамо: С' нама је Бог, разумите народи! Управо само име Богочовјека Христа које је анђео господњи открио Богородици јесте Емануил, а што преведено значи С' нама је Бог. Осим поздрава и честитке упућујемо вам поруку охрабрења да вјерујете и да знате да је Господ Исус Христос рођен у Витлејему Јудејском и да је Он истински Бог и истински човјек. Али не било који ,,бог“ неке религије, већ Онај Који Јесте, који је за себе казао Ја Сам Онај Који Јесте. Рођење Онога Који Јесте ми славимо и свима вама то јављамо. Христовим Рођењем све се промјенило. Гле, све ново настаде, ново вријеме, нови човјек, Нови Савез, Нова Заједница – Црква, коју Господ на себи као на темељу и крајеугаоном камену сазида. Знајући то, браћо и сестре, имамо много разлога: да будемо радосни- умјесто да смо жалосни, весели – умјесто да смо тужни. Бог је с' нама и Он нас избавља од чамотиње овога свијета и времена. Вријеме у којем живимо, прилике и околности у којима јесмо, тешке су и обесхрабрујуће, али не губимо наду и вјеру у помоћ божију. Боље сутра управо је Божић, - празник који нас на то не само потсјећа, већ и позива да вјерујемо и да се надамо, и да не допустимо да нас зли људи и зла времена обесхрабре. Божић је универзални празник - сваке творевине и сваког човјека, свих људи и свих времена. Зато га честитамо свима и свакоме! Нашавши се пред овом великом и широком тајном божије љубави, покажимо и ми љубав према ближњима и даљњима. Покажимо да јесмо са Христом Господом као што је Он са нама у свом безграничном давању Себе за овај свијет и сваког човјека. Пјевајмо и узвикујмо: Слава Богу на висини! Мир на земљи! Међу људима добра воља! Да управо тако, дајмо славу Богу, а поштовање човјеку – ближњем и даљњем. Земљи припада мир, јер је земља богомдани заједнички простор у којем смо сви једнакоправна дјеца божија. Немири су резултат злог дјеловања људи, који злоупотребљавају слободу коју им је Бог дао. Треће што Бог преко светих анђела поручује јесте да међу нама људима буде и влада добра воља. Без добре воље међу људима нема ни мира на земљи, нити славе Богу на висинама. Радосна вијест, коју анђели објавише овом пјесмом, јесте управо Рођени Христос. Све је у Њему, и слава и мири добра воља. Славећи овај велики празник примимо Рођеног Богомладенца Христа у срца своја, у куће и домове своје, у своје породице и наше заједнице. Застанимо за тренутак од ове наше свакодневне журбе и пресаберимо се. Размислимо: ко смо и што смо и куда идемо!? Божић није само славља ради. Божић је позив на промјену, да Њиме постанемо бољи људи, богатији вјером, јачи љубављу и надом. Изнад свега испунимо се добротом, којом нас Он обогати. Божић је духовни препород. Христос се Роди да све нас Собом и у Себи препороди! Опет и поново апелујемо да нам Божић не протече искључиво у разноразним манифестацијама и у материјалним задовољствима, већ себе богатимо вишим и узвишеним вриједностима, које нам Бог увијек и непрестано доноси и даје. Посебно апелујемо на све људе, браћу и сестре, да себе и свој живот ускладимо са Богомладенцем Христом. Подјеле и завађе, зли језици и горке ријечи које свакодневно слушамо и читамо нека исчезну из наших комуникација. Умјесто тога, допустимо љубави и доброј вољи да надвладају наше разлике и завађе, како оне из прошлости, тако и ове садашње. Мислимо и говоримо различито, јер смо различити, али не допустимо да наше различитости буду испуњене мржњом и нетрпељивошћу. Све је већ виђено и чувено! Смијемо ли пред Божић остати на својим мрзовољама и непријатељствима? Не може нико да каже да љуби Бога којег не види, а да мрзи на човјека – брата свога којег види пред собом.Питаће Бог сваког од нас – а гдје ти је брат твој? Небрига за човјека давно је превазишла своје оквире и прерасла у небригу за народ, за државу, за отачаство. Такав однос према човјеку, према народу и према држави чини нас све заједно и несрећнима и забринутима. Свима који имају уши да чују нека чују: не заборавимо да је човјек непроцјењива вриједност и да се због њега Сам Бог оваплотио. А гле, ми сваки дан гледамо како се та богочовјекова слика обезврјеђује, и из дубине наше несрећне реалности чујемо вапаје: Докле Господе!? Зато, са теретом одговорности коју носимо позивамо све одговорне и апелујемо да се ово и овакво стање промијени. Нека нам овогодишњи празник Христовог Рођења - Божић буде свима срећан и благословен, и да у њему видимо пут вјечног живота и нашег спасења. Мир божији – Христос се роди! Срећна нам Нова 2020. година! Митрополит дабробосански Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска
  9. У петак, 4. октобра 2019. године, када наша Црква празнује Оданије Воздвижења Часнога Крста, као и светог апостола Кодрата, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епиксопу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног Јеванђеља у којем је описан догађај како је Господ нахранио четири хиљаде људи, Владика је беседио о милосрђу Божијем истакавши врлине које би требало да красе сваког православног хришћанина. “Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о другом храњењу хлебом народа Божијег од стране Господа нашег Исуса Христа. Да се подсетимо, прво храњење је било са оних пет хлебова када је Господ нахранио пет хиљада људи осим жена и деце. Ово друго храњење јесте храњење од седам хлебова од којих је јело четири хиљаде људи. Господ није увек хранио народ, иако су Га људи стално пратили, из разлога да не би противници Његови, а то су фарисеји, садукеји и књижевници, рекли како народ иде за Њим само због хлеба. Из данашњег Јеванђеља видимо како је Господ милостив и сажаљив, а те две врлине би требало да красе сваког хришћанина, дакле сваког човека који се у Христа крстио и сваког човека који се у Христа обукао. Када читамо Јеванђеље, видимо како Господ лечи болеснике, исцељује, васкрсава мртве, чисти и теши оне који од Њега траже исцељење, и не само то, него и то како Господ мисли на изнемоглост људи који су три дана и три ноћи ишли за Њим и слушали Га. Господ мисли о немоћи људској и исцрпљености и зато каже: “Жао ми беше народа”. Он зато каже ученицима да им дају хлеб, а ученици, још увек непросвећени Духом Светим, питају се како нахранити толико људи. Апостоли су заборавили на оно претходно храњење и зато су рекли Христу да немају толико хране. Овим чудом, храњењем четири хиљаде људи, Господ показује да је питање хлеба заправо Божије питање. Господ својом љубављу и самосажаљењем показује да је то главна побуда, љубав Божија према народу, љубав која се манифестује не само исцељењима него и храњењем људи. За ове нахрањене људе најважније је било да буду уз Христа, да слушају речи Његове и да ишту оно што је најпотребније, а то је Царство Небеско. Господ узима ту бригу на себе, као што је узео на себе и наше грехе и нашу невољу и нашу муку. Наша поука је да прво тражимо Царство Божије и правду Његову, а друго ће Господ све да да ако ми живимо од Речи Божије. Прави хришћани ишту најпре Царство Небеско, а самилостиви Спаситељ када види да се човек са тим тражењем одвојио од земље, да гледа горе, е Господ њих награђује том храном. Само је потребно да се човек преда Богу. Али да би се човек предао Богу, он мора да заборави на себе. Господ нам овим данашњим Јеванђељем открива тајну да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Тело човеково тражи телесну храну, и треба му је дати, док душа човекова, срце, ум и биће човеково траже небеску храну, а та небеска храна је Христос. Зато и ми данас, сабрани на овој светој Литургији, да потражимо од Господа ту Његову храну од које се никад не огладни, и да потражимо то пиће Његово од којег се никад не ожедни, а то су Тело и Крв Господња. Да потражимо снагу да не малаксамо на овој земљи, јер смо ми овде само пролазници. Нека нам Господ помогне да ми, браћо и сестре, сећајући се ових двеју Христових врлина – милостивости и сажаљивости, да и ми те врлине упражњавамо у животу, па ће онда доћи смирење, а преко смирења и спасење. Бог вас благословио”, поучио је вернике Епископ Јован у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  10. На дан 21. јула 2019. године, када Црква слави светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију на Липовачи у Борову Насељу. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим изрекао је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан када овде у Липовачи прослављамо светог великомученика Прокопија. Принели смо Жртву од свих и за све, помолили смо се Богу да благослови ову нашу светињу која се изграђује како би она била утеха и нада народу овога места. Радује се што могу данас заједно са вама да делим радост данашњег празника - светог великомученика Прокопија који је заиста диван светитељ и велики угодник Божји, мученик за веру Христову. Свети великомученик Прокопије је прво био незнабожац и гонитељ Хришћана, да би на послетку, како говори његово житије, када му се Господ јавио увидео Крст на небесима, схватио да не треба даље ићи путем којим је кренуо. Од тог часа се свети Прокопио прими Хришћанску веру, преобразио се и постао велики проповедних Христовог Јеванђеља. Својим животом је проповедао страдалог и васкрслог Христа Који нам је показао којим путем треба да ходимо. Овај наш "брдовити Балкан", како га и песници називају, јесте пун недаћа и тескоба. Али тескобе су производ људске сујете, док ми требамо бити небески народ који зна свој пут. Мноштво је светитеља браћо и сестре, који су, можда и у тежим временима и околностима проповедали веру и ходили путем Христовог Јеванђеља. Није лако живети на овом брдовитом Балкану, али са вером у Христа и Његове свеце можемо имати наде, крепости и утехе. Овај живот јесте оно пролазно кроз шта се припремамо за онај Вечни Живот. Светитељи, а међу њима и свети великомученик Прокопије, знали су за ову Истину. Можда није случајно да ово место прославља управо овог светитеља, јер требамо да се укрепљавамо у вери надом и утехом светог Прокопија. Требамо да се утврђујемо у вери коју је он имао у свом срцу, том вером требамо да сијамо, у тој вери да се утврдимо да бисмо били савршени као Отац наш небески. Међу нама требамо да изграђујемо љубав, а не мржњу и нетрпељивост. Најгоре је што међу нама увек постоје критичари који гоне Цркву и причају против Цркве разне недостојне неистине. Црква је увек била на путу истине са нашим народом. Где год је био наш народ, и у највећим невољама и тескобама, Црква му је била утеха нашем народу. Све дође и прође, али Црква остаје да увек сведочи Истину, не ону истину која нам се у овом свету намеће него ону Вечну Истину омеђену вером, надом и љубављу. Често се пута деси да људи у оквирима свог разума и свог сазнања долазе до схватања која нису истина, него сурогат онога што Црква проповеда. Ми проповедамо Живога Христа, увек смо уз свој народ, свој народ штитимо и молимо се да га Господ очува и умножи како би остао на овим нашим просторима који су проживели мучење и страдање. Свакако, ми увек гледамо у Васкрсење јер је оно смисао нашег живота. Да Христос није васкрсао, како каже свети апостол Павле, узалуд би била и вера ваша и проповед наша. Да Христос није васкрсао не бисмо имали наде, нити неки коначан циљ ка којем идемо. Ако смо верујући и црквени људи и слушамо свето Јеванђеље, знамо да је Христос васкрсао. Његовим васкрсењем требамо да ходимо кроз живот, јер је то путоказ нашега усмерења у овоземаљском животу. Радујем се што сам данас овде са вама, што смо благословили да ова светиња буде место сабрања нашег народа у овом месту, да се обнови и добије своју лепоту и пуноћу. Можемо све то обновити и направити, али ако нема нашега народа ништа нам не вреди. Морате да долазите у ову светињу да јој ви будете украс. Видите како нас је лепо видети сабране, без обзира што у материјалном смислу није све сређено. Лепо је када смо сви заједно. Желимо да имамо своје богослужбено место овде, своју цркву и свог свештеника који ће проповедати, служити и усмеравати наш народ дајући му утеху и наду у овоземаљском животу. Дубоко се надам да ће то тако бити, Бог је тако благословио да оснујемо и другу боровонасељску парохију са седиштем овде у Липовачи где ће ако Бог да живети свештеник. Ово место ћемо обновити да оно буде место сабрања нашег народа друге боровонасељске парохије. Верујемо да ћете нам и ви у овом делу помоћи и да ћете се сабирати на овом месту које треба да буде путоказ нашем народу ка Царству Божјем. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  11. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије. Род човечији је пре доласка Христовог и Његовог Васкрсења проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. Ово не означава само смрт као физички феномен који и даље постоји, већ пре свега дубоку духовну одвојеност човека од Бога, што и јесте најдубље значење смрти. Христовим оваплоћењем, крсним страдањем и Васкрсењем побеђена је сила смрти јер човек је не само вечно сједињен са божанском природом у личности Христовој, већ и биолошки феномен смрти више није безнадежни крај и одлазак у свет таме, већ за оне који живе у Христу, наставак узрастања у „пуноћи раста висине Христове” (уп. Еф. 4.13) јер како Господ говори уплаканој Лазаревој сестри Марти „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек.” (Јн 11.25-26). Ово је нови смисао живота који надраста биолошко постојање које је нама познато. Овај нови живот у Христу изразио је најбоље апостол Павле речима „Не живим више ја него живи у мени Христос” (Гал. 2.20) – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије одговарајући на питање „Јединства”, какав је био смисао људског живота пре Васкрсења Господњег. Појам смрти Христовим Васкрсењем добија нову димензију. Да ли се верни хришћанин треба плашити смрти? Управо је о томе реч. Господ је наш „пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу осим преко мене” (Јн. 14.6), говори нам даље Господ. Зато је управо кључ разумевања новог живота у Христу у Његовом Васкрсењу, јер апостол Павле нас учи: „Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли” (1Кор 15.20). Као предвечни Бог Логос, он је постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми који као удови његовог Тела живимо крштени у Христа живимо Његовим Васкрсењем након телесне смрти. Проблем је што људи обично васкрсење доживљавају као неку реинкарнацију нашег садашњег биолошког постојања, Господ нам јасно говори да у Царству Божијем „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28-29). Зато наше лично васкрсење не може да се сагледава ван контекста Васкрсења Христовог и наше постојање у вечности изван Христа. Отуда нема разлога за страх. За нас хришћане који смо изабрали пут живота и светлости у Христу, телесна смрт је само једна станица на путу узрастања у радости Божијој. Апостол Павле који пуноћом свога бића живи Христом говори: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље” (Фил. 1.23). За њега телесна смрт није крај већ још један корак ка непрестаном узрастању у љубави Божијој. Ако, међутим, живот и смрт гледамо искључиво као биолошке категорије из перспективе себичног начина постојања, наравно, и једно и друго је трагедија, али у еванђелској истини све добија потпуно другачији смисао. Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Веома важан услов да бисмо заживели Христом и Његовим Васкрсењем, како у садашњем начину постојања, тако и у вечности, јесте покајање, односно промена нашег начина размишљања, живота (што оригинална грчка реч „преумљење – метанија”) значи. То није моралистички предуслов након кога ће уследити награда, већ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Без сагледавања сопствених промашаја тј. сагрешења и без снаге и труда да у сваком ближњем, пријатељу или непријатељу, видимо икону Христову, не можемо да постанемо причасници Духа Светога. Неопраштање сагрешења, мржња, нетрпељивост, клеветање, вређање, све су то показатељи недостатка истинске свести и искуства живота у Христу. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Неретко се може чути од људи: „Дајте ми и поштујте ме док сам жив, а тамо како буде”. Воде ли овакве речи у бесциљност и немарност за вечно спасење? Наравно, овакве речи могу да дођу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постојања. Хришћанство као блага вест није философија, нека теорија или скуп правила, већ начин новога постојања. Зато крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у новом – Христу. Цео наш живот је заправо заживљавање у том крштењском завету. За оне који сада и овде заживе новим животом у Христу и осете дејство силе Духа Светога кроз љубав, праштање, милосрђе и све друге врлине које постају природан начин постојања, већ и пре васкрсења васкрсавају у Христу и за њих се живот не дели на овоземаљски и загробни. У том смислу хришћанство се разликује од многих других религија које се баве управо темом „загробног живота”. Ми у Христу улазимо сада и овде у Царство Божије кроз свете тајне, а посебно тајну Евхаристије која нас све повезује као удове у Телу Христовом и учвршћује у радости вечног живота чији причасници постајемо. Ако је суштина нашег живота и нашег спасења да се одрекнемо зла и уђемо у заједницу са Богом кроз Свето крштење, да ли као народ скрећемо са Божијег пута и да ли нас је историја често опомињала да то не чинимо ? Зло само по себи не постоји, као што физички не постоји мрак који је заправо само одсуство светлости. Зло се пројављује само онда када изађемо из природног, богомданог начина живота у који ми хришћани верујемо да улазимо Светим Крштењем. Вечни живот је безусловни дар Божији и Бог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили овај дар мора да отворимо своје срце и за Бога и за ближње. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода – беседио је Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски Теодосије и у њему живимо кроз светотајински живот Цркве као евхаристијске заједнице. Као што појединац може да одступи од пута живота, тако и један народ може да мање или више одступи од Божијег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. Овде није реч о казни Божијој као што гневан човек кажњава свог потчињеног, већ о божанској педагогији која залутало дете враћа очинском дому. У зависности колико одступимо то може бити мање или више болно, али је спасоносно уколико Божију педагогију примамо са променом погрешног начина постојања и погрешних избора тј. покајањем. Да ли чин покајања у духовном смислу настаје оног момента када човек швати да је учинио грех и када тај грех почне да га пече у души или када у Христовој цркви приступи Светој тајни покајања и исповести свештенику? Покајање, односно преумљење, почиње свешћу о погрешном начину живота који нас удаљава од смисла нашег постојања. У причи о блудном сину каже се да он најпре „дође себи”, што значи постао је свестан своје ситуације и погрешног избора којим се удаљио из очинског дома отишавши у „земљу страну”. Онда наступа одлука да се то стање промени. Ако паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даље, а не да седимо у блату и јадикујемо што смо се у њему нашли. То није покајање, већ очајавање. Вратимо се причи о блудном сину: „А кад дође к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу свом”. Дакле, новој свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. Видимо да га после отац још издалека види и трчи му у загрљај: „А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се” (уп. Лк.15.11-32). Отац га прима у загрљај видећи његову добру намеру још и пре његовог исповедања греха и не кажњава га, већ награђује. У овој причи је читав смисао тајне покајање тј. исповести. Ми одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Богом који нас чека у загрљај. Господ не осуђује жену блудницу већ јој само говори „Жено, гђе су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.” (Јн 8.1-11). Живимо у тешком времену пуном искушења за опрост, очај, завист и осуду. Да ли, управо, чврстом вером у Господа спаситеља можемо одолети свим искушењима? Борба са грехом као погрешним начином постојања и живота није лака јер грех постаје навика, друга природа и потребно је доста педагогије од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од њега. Опроштај грехова није неко „одобровољавање разгневљеног Бога”, већ отварање грехом запарложеног срца за Божију љубав која нам се безусловно даје и пружа. Од зависности од наше вере можемо се изборити са грехом јер је Божија помоћ увек уз нас. Зато је потребан труд, подвиг, не зато јер он треба Богу, већ треба нама, као што нам је потребна вежба за сваку вештину којом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше. Колико нам је значајан свети пост да бисмо боље спознали веру и примили Господа у себе? Управо о томе смо говорили у нашој Великопосној посланици верном народу. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства” (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом” (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Држање заповести поста подразумева и уздржавање од одређене врсте хране у складу са здравственим могућностима, али уколико телесни пост није праћен духовним постом он је само једна врста дијете. Пост нас целовито отвара за пуноћу љубави Божије, чини нас осетљивијим према ближњима, пријемчивијим за Божију благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником Васкрсења Христовог. У време четрдесетодневног поста пред Васкрсење Господње на улицама главног нам града видимо поларизацију и разједињеност српског народа. Да ли је могуће страначко надметање претворити у витешко такмичење и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо једно и заједно у тајни Христовог Васкрсења? У свету у коме живимо постоје другачија правила него у Цркви. Црква подразумева јединство у љубави и стално позива народ да се оцрквени и уједини, али не око неке пролазне идеологије овог света, већ око вечне истине спасења. Колико је могуће као хришћани и грађани истовремено ове принципе треба да примењујемо и у свакодневном животу у друштву. Демократија подразумева различитост мишљења, али и једнака права свих да та мишљења изразе, не аргументима силе већ силом аргумената. Спречавање слободе изражавања политичког мишљења, као и било каква употреба силе нису пут ка решавању проблема, већ отварају нове ране на ионако изранављеном телу српског народа. Зато Црква позива на јединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког грађанина да слободно изрази своје мишљење и мирно се бори за боље сутра и њих и своје деце. Производња насиља око нас и баналне изопачености обликују младе људе патолошки равнодушне на зло и развија моралну индиферентност. Да ли породица као основни темељ друштва све више заказује да оплемени младе нараштаје? Породица је у хришћанском смислу мала, домаћа црква и представља основну ћелију нашег живота. Без здраве породице људи тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. Живимо у времену када западни свет ради једну целовиту демонтажу хришћанске етике и самим тим и породичних вредности. Црква је увек учила да брак није само емотивна заједница човека и жене, већ света тајна која подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. Уопште љубав без одговорности и жртве није љубав, већ пролазна хемија. Свет у коме се човек као небоземно биће своди на своју „полну оријентацију” што се данас пројављује кроз афирмацију потпуне распуштености без икаквих правила потпуно је страна хришћанској традицији. Овакав приступ и посебно насиље које неизбежно прати свођење човека само на тело и похлепу осиромашује човека. Зато неговањем породичних вредности, осећаја одговорности за оне који страдају, за сиромашне, болесне Црква нас све позива да надрастемо један себични, индивидуалистички начин постојања. На нашем духовном простору, колевци наше Цркве и државе, потискивањем, насиљем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светињама. Може ли се живети заједно са народом, који жели да вас маргинализује, асимилује и потисне са наше вековне земље? Христос је дошао да све људе приведе у познање истине и као наследници једне богате хришћанске, светосавске традиције дужни смо да вредности на којима смо узрасли афирмишемо и међу онима који не деле нашу веру. Господ нас не позива да делимо људе на пријатеље и непријатеље, већ штавише учи нас да љубимо и непријатеље своје јер, уосталом, када чине зло, они „не знају шта раде”. Зато је потребно да се боримо љубављу, трпљењем, истином поштујући друге људе, али чувајући своје као залог и нашег и њиховог спасења. Како је бити духовни пастир народу који трпи претње и притиске на прадедовским огњиштима зато што славећи Бога сведочи тајну Христовог страдања и Васкрсења? Епископски позив је пут следовања Богу до потпуног предавања својој пастви по угледу на нашег пастироначалника Христа. Вековима су епископи водили свој верни народ кроз најтежа искушења усмеравајући их ка путу истине, јачајући их у нади и вери и позивајући да се држе чврсто и јединствено у Христу. Зато је наше сведочење, као и нашег свештенства христоподобно служење којим дајемо себе на распеће ради других да бисмо сви заједно угледали радост Васкрсења. Служење на Косову и Метохији и древној Рашкој за мене је увек било посебан дар Божије љубави јер смо у страдању и невољама увек духовно јачи, што смо могли ових дана да видимо обилазећи наш верни народ са Његовом Светошћу Патријархом Српским и доживљавајући огромну силу духовне радости и наде која бива јача када слаби свако светско и овоземаљско уздање у оно што је пролазно. Никада не смемо заборавити да је светлост Васкрсења засијала управо из гроба Христовог и да ако зрно пшенично не умре неће родити плода. Постоје најаве да ће Косово поново аплицирати за чланство у УНЕСК-у, а самим тим нас очекује тешка борба и нова лобирања. Има ли краја борби за правду и истину, или, пак, у животној борби за спасење нема одмора? Наше је да наставимо наш труд и настојања у очувању српске православне баштине на Косову и Метохији као делу Србије и у том смислу било какви покушаји да се наше светиње отуђе од нашег народа и Цркве неће остати без нашег чврстог става да се историја не може мењати политички. Остајемо у нади да ће цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоћи нам у очувању наших светиња које су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине. Рада КОМАЗЕЦ Извор: Јединство
  12. ”Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. ” - истиче Епископ. У недељу 24./11. фебруара када наша Црква слави светог свештеномученика Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, Светом Евхаристијом у Угљешу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након заамвоне молитве Владика Херувим освештао је крстове који ће красити куполу угљешког храма и људима “светлити светлошћу Христовог Васкрсења” - истиче Преосвештени Владика Херувим. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у новоподигнутом, још незавршеном али свакако велелепном храму у Угљешу. Сабрали смо се да прославимо Име Божије и да пројавимо суштину због чега се храмови граде, због чега је добро и благословено да, као народ који има немањићко наслеђе, градимо своје храмове и манастире. Овај храм се довршава и све је лепши. Надамо се да ћемо видети пуноћу ове градње када храм буде украшен у потпуности, освећен, како би свету светлио тајну Распећа и Васкрсења – то су темељи нашега живота и наше вере. Сабрали смо се како бисмо литургијски испунили тајну вечнога живота. Та тајна се испуњава при сваком нашем сабрању на Литургији, где смо сви као браћа у Христу испуњени вечном радошћу и истином која нас обнавља и утемељује у оној љубави којом Бог љуби човека. Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. Какви смо ми људи? Чинимо грехове свакодневно, и својим мислима и својим делима, али Бог је увек ту. Бог је милостив и излива ту љубав коју је отац у Светом Јеванђељу излио на сина који је отишао од њега. Отац се и после свега обрадовао и помиловао сина, поново му је дао наду у живот, није га одбацио. У животу ми често имамо различите побуде да критикујемо једни друге, налазимо другима замерке, иако требамо да живимо у духу Јеванђеља и љубави. Љубав се излила на овај свет Оваплоћењем Христовим у Тајни Литургије, јер се у Литургији она испуњава и добија своју пуноћу. Само на Литургији сви једни друге гледамо лицем к лицу јер је то суштина и тајна вечнога живота. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан, нека нас Бог све благослови да дочекамо довршење овога храма. Данашњи чин освећења часнога крста и иконе је почетак довршења овога храма. Као што смо прочитали у молитвама, ови крстови требају да светле светлошћу Христовог Васкрсења како би били наша нада и утеха на Христовом путу, на путу Јеванђеља и вечног живота. Нека сте благословени, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао! Амин! Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому трудом пароха дарђанског протојереја Ђорђа Ковачевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. У Недјељу пред Празник Рођења Христовог, тридесет другу по Духовима и Недјељу Светих Отаца, посљедњег дана предпразништва Божића, у име Цркве мостарске и херцеговачке, Благодарење Господу и Свете Дарове са Трпезе Старе мостарске цркве, принио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Свештеном благодарењу саслуживали су презвитери, ђакони и вјерни народ Мостара и околних крајева.Указујући на управо прочитани еванђеоски родослов и приповијест о Рођењу Господа Исуса Христа, епископ Димитрије, нагласио је да тек са Христовим Рођењем и наше рођење добија нарочит смисао. У ишчекивању самог Празника, мостарска заједница, на челу са својим епископом, присјетила се и Светих Отаца и свих отаца који стријеме светости. ХРИСТОС СЕ РОДИ – ЗАИСТА СЕ РОДИ! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  14. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА ГЛАВА 1 О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега ГосподаГЛАВА 2 О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим ТајнамаГЛАВА 3 О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тогаПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћујеПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану светиПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелскиПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћујуПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнилиПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишњеПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштоватиПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”ЕПИЛОГ извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/
  15. Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. -Четврт вијека Сабора Светог Архангела Гаврила на Превлаци- Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства, монаштва и вјерног народа служио је Свету архијерејску литургију у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила на Превлаци код Тивта. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургија је служена поводом Сабора Светог архангела Гаврила на Превлаци гдје већ четврт вијека Манастир Михољска Превлака и Братство православне омладина Црне Горе организују Сабор православне омладине. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је рођењем Христовим човјек постао већи и узвишеније од анђела тиме што се удостојио части и достојанства кога се ни анђели небески не удостојавају. Његова природа кроз личност Исуса Христа Сина Божијег је сјела са десне стране Бога и Оца. „То је тајна коју Црква Божија Христова – тијело Његово – чува у својим Њедрима и преноси с покољења на покољење. То свето свједочанство, запечаћено Силаском Духа Светога на прву Цркву Божију на Гори Сионској, се наставља кроз вјекове на разним мјестима. Свако мјесто гдје се призива Дух Свети постаје Гора Сионска а једно од таквих мјеста јесте и ово на коме се сабирамо вјековима које је посвећено Пресветој Тројици, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу“, истакао је Митрополит и додао: „Ова светиња не само да је свједок Христа Бога него и свједок свега онога што се са њим догодило. Он се и рађа овдје и препорађа читава покољења, непрекидно распиње и разапиње, па зато није чудо да је ова светиња, која се родила од времена Цара Константина, Христолика и Боголика и као Христос разапет тако је и она распињана, али увијек остаје да буде свједок Христа Васкрслога и Вазнесенога на небеса.“ Нагласио је да је и ово данашње, 25 сабрање на Превлаци, наставак оног Сабора који је трајао од 4. вијека и да се њиме потврђује да су сви земаљски народи призвани да постану заједничари тога Светога сабора. То потврђује присуство браће и сестре не само из Црне Горе већ и шире, као и оца Игнатија (Миринда) и попадије из Гватемале (Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке). Подсјећајући да је ове године на Сабору и владика пакрачко-славонски Јован, кога је изњедрила ова светиња, и нови архијереј, владика диоклијски Методије, Високопреосвећени је казао да и сама титула Епископ диоклијски свједочи живи континуитет Цркве Божије на овим просторима од времена цара Констатина. „Обнављајући титулу Епископа диоклијскога ми потврђујемо да Црква Христова православна Божија овдје постоји од трећег- четвртог вијека не само у Диоклији по којој је овај Епископ добио и добија име, него и по овом мјесту јер овдје је нађена крстионица из времена цара Констатина“ рекао је Митрополит и додао да су овдје у трећем слоју храма пронађене мошти једног од древних хришћанских мученика који је највероватније пострадао за вријеме цара Диклицијана кога је народ запамтио као проклетога цара Дукљанина. „Те мошти свједоче тај живи континуитет ове светиње кроз вјекове, то живо сабрање до наших времена. Само Господ зна колико се њих сабирало и сабрало овдје кроз вјекове, уздижући се на небеса са десне стране Бога и Оца, тамо гдје је престо и трон Јагњета закланога за живот свијета у новом Јерусалиму граду у кога се уграђују сви земаљски народи и светиње сабирајући се око Јагњета .“ Владика је подсјетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске православне цркве и изразио наду да ће се ова сабрања наставити и у будућа времена и да ће, као што се Сабор обновио и васкрсао, и ова светиња обновити. „Ми се трудимо свих ових година, а посебно ове године да васкрсне ова светиња и ја се надам да ће Бог уразумити и оне који су задужени за чување културног наслеђа Црне Гора и да ће помоћи не само да се очува камење, остаци ове грађевине, него да се обнови овај свети храм“, рекао је Митрополит и нагласио да је та обнова већ почела, обновом манастирског братства на челу са оцем Бенедиктом. Говорећи о том јубилеју Митрополит црногорско-приморски је казао да да је Митрополија један живи – живоносни изданак те Жичке архиепископије-светосавске и Пећке патријаршије. „Надамо се да ће 2020. године овдје бити велики сабор приликом освећења обновљеног храма Светих архангела Михаила и Гаврила. Тиме ћемо обиљежити и прославити 800-годишњицу која ће се прославити свуда у нашој Цркви, и у Жичи, и у Пећи, и у Београду и широм васељене“, рекао је Високопреосвећени и додао да се Црква светосавска раширила на свих пет континената. „То Тијело и крв Христова су живо, опипљиво свједочанство живога наставка и продужетка Цркве Христове и ширења Његовог присуства на свих 5 континената у ово наше вријеме послије великих распећа и страдања Цркве Божије које се наставља и овдје код нас и широм свијета, али по ријечима Ловћенскога Тајновидца Васкрсења не бива без смрти, тако без распећа нема Васкрсења“закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије пререзан је славски колач а богатим програмом је настављен Сабор Светог архангела Гаврила на Превлаци који је почео јуче Трибином о наталитету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене.
  18. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја са данашњег евхаристијског сабрања. Првојерарх наше помесне Цркве подсетио на значај непоколебиве вере која представља основ хришћанског живота, подсетивши да кроз веру као хришћани на смрт гледамо као на један привремени сан који ће бити окончан другим Христовим доласком. У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, који чува честицу моштију Светог Георгија Победоносца, ризу и јастуче Свете Петке из манастира Јаши, Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургији са свештенством храма и уз присуство бројних верника. Патријарх је у недељној беседи тумачио прочитано Свето Јеванђеље, причу о васкрсењу Јаирове дванаестогодишње кћерке и исцељењу крвоточиве жене. View full Странице
  19. Version 1.0.0

    93 downloads

    ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА - св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...