Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. Данас, на Томину недјељу одржан је на остацима ранохришћанске светиње на Дукљи код Подгорице традиционални црквено-народни сабор. Архијерејску литургију је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживали су му Архиепископ берлински и све Њемачке Руске заграничне цркве господин Марко, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије, као и многобројно свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. У току Литургије крштене су слушкиње Божје Јелена и Марија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Методије је, тумачећи причи о невјерју апостола Томе, рекао да је Господ Томи рекао оно што говори читавом човјечанству до данашњега дана: Не буди невјеран него вјеран. „Говори нам: Имајте повјерења у Мене. Све што сам вам говорио, нисам вас обмањивао, нисам заступао лаж, нисам вас на криви пут заводио, нисам вас на пут смрти и гријеха заводио: Не будитте невјерни, него будите вјерни“, казао је Владика диоклијски. Додао је да се дах Христов, који је дунуо тада у своје апостоле, шири кроз вјекове. „Шири се благодат Духа Светога преко њихових прејемника – наследника до данашњега дана. И на овоме мјесту гдје стојимо, чак из трећега вијека постоје овдје темељи, из доба цара Константина. Онда, ми овдје стојимо на темељима из шестога и деветога вијека, на темељима базилика епископија најстаријих у данашњој Црној Гори“, казао је он. Додао је да је затим Свети Сава наставио тај континуитет. „Наставио је, не на ничему, него на постојећој епархији. Наставио је континуитет тог Христовога даха и благодати Духа Светога – све до данас, до Митрополије црногорско-приморске, претходно Епископије па Митрополије зетске. Читајмо Јеванђеље, волимо Христа, имајмо повјерења у Њега и повјерења у Цркву Његову“, поручио је Владика Методије. Након причешћа, архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Христовим васкрсењем васкрсава и ова древна диоклијска светиња. „Послије толико вјекова, данас су први пут овдје заједно четворица епископа – наш Архиепископ Марко из Њемачке Руске заграничне цркве, наш Владика Кирило, који је сад Епископ у Латинској Америци и наш Владика диоклијски, који својом титулом, а и својом данашњом проповијеђу наставља то свето дјело овдашњих епископа, којих су наследници и данашњи митрополити црногорски и приморски“, рекао је он. Владика Марко је рекао да је велика част служити на историјском мјесту каква је древна Дукља. „То нас обавезује да идемо истим корацима којима су ишли наши преци, да пригрлимо православну вјеру, да не будемо православци само по звању него и по духу истине, да идемо корацима људи који су нам донијели Јеванђеље Христово овдје – светих апостола и мученика који су положили своје тијело и своју крв за Христа“, казао је Владика Марко. Након Литургије приређена је богата славска трпеза хришћанске љубави са васкршњим концертом полазника школа вјеронауке из Подгорице, Колашина и Бара. Уз игроказе, рецитације, пјесму и игру малишана, сабор су поздравили и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-колашински Велибор Џомић. Уз струне гусала пјевао је народни гуслар Жељко Бугарин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У ноћи између 27. и 28. априла 2019. године, у катедралној цркви Христа Спаситеља у Москви Његова Светост патријарх московски и све Русије одслужио је божанску службу – у поноћ, литију, јутрењу и Божанску литургију св. Јована Златоуста. Његовој Светости су саслуживали: архиепископ каширски Теогност, председник Синодалног одељења за манастире и монаштво; архиепископ Беча и Будимпеште Антоније, руководилац Управе за иностране установе Московске Патријаршије; архиепископ егоревски Матеј; епископ воскресенки Дионисије, први заменик начелника администрације Московске Патријаршије, свештеномонаштво и монаштво града Москве. На васкршњој служби у катедрали Христа Спаситеља молили су се председник Руске Федерације В.В. Путин, председник Владе Руске Федерације Д.А. Медведев са супругом, градоначелник Москве С.С. Собјанин. У храму је био и апостолски нунције у Руској Федерацији надбискуп Целестино Миљоре, дијецезан у Москви надбискуп Паоло Пеци. Патријарашки хор Катедрале Христа Спаситеља (диригент И.Б. Толкачев) и Камерни хор при овој катедрали (диригенткиња С.Н. Соколовскаја) певао је на божанској служби. Уживо емитовање патријарашке божанске службе реализовали су телевизијски канали „Первиј“, „Росија 1“ и „Спас“. Уз техничку подршку ТВ канала „Спас“, патријарашка божанска служба је емитована на интернету на званичном сајту Руске Православне Цркве, Патриархиа.рууз коментир професора Московске Духовне Академије А.К. Светозарског. На телевизијском каналу „Спас“ и порталу Патриархиа.ру емитовање је омогућено и на знаковном језику. Пре почетка литије Првојерарх Руске Цркве обратио се присутнима поздравним словом. Према традицији, на васкрсну ноћ, у храм Христа Спаситеља је унет благодатни огањ из цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму, који је донела делегација коју је предводио председник Управног одбора Фондације Светог апостола Андреја Првог позива В.И. Јакунин и архиепископ јегорјевски Матеј. Пре почетка литије Предстојатељ Руске Православне Цркве запалио је свеће са благодатног огња и предао их учесницима божанске службе речима: „Почињемо васкршњи празник паљењем благодатног огња који је донет са Светог Гроба“. Уз појање стиха „Воскресеније Твоје, Христе Спасе“ уређена је литија око катедрале Христа Спаситеља. Његова Светост патријарх Кирил прочитао је Огласитељно слово Св. Јована Златоуста за свету Пасху. На крају јутрење Његова Светост патријарх Кирил, В.В. Путин, Д.А. Медведев, С.В. Медведев и С.С. Собјанин разменили су ускршње честитке и празничне дарове. Васкрсно јеванђеље (Јован 1,1-17) читано је на 21 језику. Његова Светост Патријарх је почео да чита Јеванђеље, које говори о оваплоћењу Божје Речи, на грчком и латинском језику, а затим је служашче свештенство наставило да чита на јерејском, црквенословенском, арапском, енглеском, санскритском, руском, украјинском, молдавском, татарском, гагауском, литванском, естонском, енглеском, француском, немачком, италијанском, шпанском, кинеском и јапанском. На сугубој јектенији читане се прозбе за јединство Православне Цркве и очувању Цркве од подела и раскола. За време причастна протојереј Михаил Рјазанцев је прочитао Васкршњу посланицу Његове Светости патријарха Кирила упућену архипастирима, пастирима, монаштву и свим верним чедима Руске Православне Цркве. После заамвоне молитве Првојерарх Руске Цркве је осветио Артос. На крају службе Његова Светост патријарх Кирил поново је честитао присутнима и ТВ гледаоцима Васкрс. Извор: Српска Православна Црква
  3. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством централну васкршњу Литургију у Митрополији црногорско-приморској. Појао је храмовни хор „Свети апостол Марко“, а молитвено је учествовало више хиљада вјерника из Подгорице. Свето крштење примили су слуге Божје Ирина и Дарко. Прочитана је Васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са архијерејима Српске православне цркве. Митрополит Амфилохије је након Литургије освештао васкршња јаја. Владика је, честитајући празник сабранима традиционалним поздравом Христос воскресе! рекао да постоје двије врсте људи на земљи: „Они који се причешћју живога Бога и постају једно и заједно, не само овдје на земљи него и у вјечности, и они други, који се одричу Христа Бога и који пљују на Њега, као они првосвештеници лажни, као Јуда издајник, који га продају за тридесет сребреника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да и данас у савременом свијету постоје само те двије врсте људи. „Они који у Христа Бога вјерују, распетога и васкрслога из мртвих, који се причешћују тијела и крви Његове и постају једно биће и у времену и у вјечности, и они који се од Њега одричу и продају га за сребрнике“, рекао је он. Казао је да само они који у Христа вјерују и Христа се причешћују вјерују у вјечног човјека. „Вјерују у вјечно људско достојанство, непролазно. И кроз Њега су призвани сви земаљски народи и сви људи да постану један човјек, једно човјечанство, један народ Божји. На то нас је Бог призвао, на то смо се ми опредијелили Светом тајном крштења“, поручио је Митрополит је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Звуци радосне песме чули су се на Велики уторак у Богородичином храму у Земуну, не само од свештеника и са певнице, него и из грла 25 новокрштених ученика верске наставе основних и средњих школа са простора Земуна и Новог Београда. Проповедајући Реч Божју на часовима веронауке и сведочећи Христа, вероучитељи средњих школа Новог Београда и Земуна су изразили потребу да Мајци Цркви приведу младе људе који су желели да постану део стада Христовог и на тај начин отворе врата Царства небеског. У тој племенитој и душекорисној активности вероучитеље је подржало братство Богородичине цркве у Земуну на челу са старешином протојерејем Небојшом Тополићем. Треба истаћи да је устаљена пракса да се сваке године организује саборно крштење средњошколаца. Ове године, по предлогу оца Небојше Тополића, позив за крштење је упућен и родитељима деце из основних школа. Следујући црквеној традицији свето просветљење, како се једним именом зову спојене свете тајне крштења, миропомазања и евхаристије, ученици су примимили на Велики уторак када се по канону Цркве служи Литургија пређеосвећених дарова. Извор: Српска Православна Црква
  5. У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Извор: Радио Беседа
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Благовијести са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Владика је служио Литургију поводом храмовне славе манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. На Литургији, у којој је молитвено учествовао велики број вјерних, одговарао је хор из Крушевца. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да ријечи Светог пророка Божијег Велики си Господе и чудесна су дијела Твоја и нема ријечи је да опише чудеса Твоја одјекују кроз вјекове на сваком мјесту, а посебно пред овом светињом, гдје су се сретале и сретају душе са живим и вјечним Господом. Он је подсјетио да се у овој светињи, у којој почивају мошти Свете Јелене Лазареве, сусреће древна Зета и Рашка, да у њој живи сусрет и загрљај Србије и Црне Горе – Крушевца града царскога и овога светога простора. Истакао је владика да се велика и дивна истина овдје открива и сусреће, истина у којој је почетак нашег спасења, тајна Благовијести и тајна Христовог Васкрсења: „Овдје се сусреће кроз вјекове и непрекидно свједочи та Света тајна Христа од Дјеве рођенога, кога су пророци прорицали, кога је анђео благовјестио са небеса, који се родио од Пресвети Дјеве и који је овдје са нама поживио и са нама је до краја свијета и вијека, јер је обећао и испуњава Своје обећање нећу вас оставити саме, остаћу са вама до краја свијета и вијека.“ Владика је казао да је Господ са нама и међу нама, а заједно са Њим и сви они који су Га предсказивали прије Његовог рођења, сви који су кроз вјекове служили и Христа Бога приповиједали. Исказао је радост због традиционалних сусрета житеља древне Зете, садашње Црне Горе и потомака Цара Лазара, хора и свештеника из Крушевца који су донијели благослов владике крушевачког Давида. Митрополит је нагласио да се обнављањем ове древне светиње, која је била запуштена и запостављена стољећима, обнавља свето вјековно памћење. Захваљујући Господу, Богородици, Светој Јелени који су дали снаге нашим сестрама на челу са мати Фотином, да у ову светињу уграђују своју младост и свој живот, као и многи прије њих, Храм Светога Ђорђа и Храм Пресвете Богородице Благовијести, као и само острво, свједочанство је Божије љепоте и свједочанство да је диван Бог у светима Својим и у творевини Својој, и да заиста нема ријечи да опише творевину божанску.. Након причешћа вјерних, Митрополит је предводио славску литију која је три пута опходила храм. Након што је благословио и пререзао славски колач, владика је честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином и свим данашњим свечарима. Потом је благословио и славу манастира Ћелије код Ваљева гдје почивају мошти Светога Јустина који се родио на Благовијести и на исти празник га је Господ призвао из овога у вјечни и непролазни живот . Митрополит је саопштио да је Књижевна награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, припала једном од најбољих савремених српских песника Рајку Петровом Ногу који из здравствених разлога није могао да присуствује данашњој свечаности, тако да ће му Повеља и икона Свете Јелене, дар ове Свете обитељи, насликана руком мати Фотине, накнадно бити уручене у Српској књижевној задрузи у Београду. Жири за додјелу награде одлучивао је у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Душко Бабић, књижевник Мирослав Максимовић, професор Љубица Петковић и Симон Ђуретић, секретар Савјета књижевне задруге. У одлуци жирија, коју је прочитао господин Ђуретић, наводи се да се Рајко Петров Ного у свом књижевном стваралаштву дотакао мотива који су дубоко укорењени у архетипе слојеве српског националног биће. У свом богатом опусу пјесник преко индивидуалног и колективног искуства преноси слике свог најранијег доживљаја свијета: „Митровдан и Ђурђевдан, трагање за топлином дома, гдје је изгорјела кућа и у кући бол, код пјесника буди мелодију успаванке коју умјесто мајке пјева паук. Лични пјесников доживљај свијета није могао да се фокусира на колективно насљеђе, гдје се у његовом пјесничком изразу јасно детерминишу историјски, митолошки, религиозни,социјални и други слојеви традиционалне културе. У стваралаштву Рајка Петрова Нога слили су се лирски, епски и баладични тонови колективног наслеђе којима је пјесник дао лични израз. Симболима огњишта, прага, иконе, дувара, верига, паука, змија, хљеба, крста, пјесник је исказао најдубље слојеве свога бића у којима доминирају слике завичаја природе и људи.“ Награда „Јелена Балшић“, чиј је покровитељ Митрополија црногорско-приморска, додјељује се најугледнијим књижевницима и пјесницима сваке друге године у част ктиторке ове светиње и пјесникиње Јелене Балшић. Митрополит је у своје и у име манастира Благовијести уручио и захвалнице приложницима и добротворима манастира Бешка: Александру Вујошевићу, Жарку Вукадиновићу и Дејану Крачковићу. У наставку сабрања је изведена празнична духовна академија у којој су учествовали глумица Љиљана Ђоговић из Крушевца, Милисав Поповић, гуслари Славко Драшковић, Жарко Бојић, Павле Радоњић, представици Удружење српских књижевника „Горска вила“ и пјесници Удружења књижевника Црне Горе хаџи Радован Радовић и Никола Ненезић-Чудесни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему: Васкрсење Христово и Други долазак Господа Исуса Христа. По завршеном излагању, отац Жељко је одговарао на питања присутних. Ово је друго предавање које је, у току Васкршњег поста, организовала Црквена општина футошка. Извор: Радио Беседа
  8. (ВИДЕО) прота Александар Михаиловић: Дијалог Бога и човека кроз Господа Исуса Христа, предавање одржано у парохијском дому цркве светог Александра Невског у Београду. Продукција ТВ ХРАМ View full Странице
  9. Tоржествено велико вечерње богослужење, којим на радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, у Kатедралном храму Христа Спаситеља у Москви традицонално началствује Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, било је служено и ове године благости Господње. Са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, у богослужењу је учествовао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 7. јануара 2019. године, тачно у 16 часова по московском времену, звона храма Христа Спаситеља у Москви су позвала верне на свечано рождественско вечерње богослужење. Његовој светости Патријарху руском г. Кирилу саслуживао је велики број архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Православне Цркве, намесници мушких ставропигијалних манастира, као и представници помесних Православних цркава при Московској патријаршији. У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, многобројно свештенство града Москве, чланови црквених одбора и сарадници синодалних структура, као и знатан број верника. Богослужење, на коме је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља, уживо су преносиле телевизијске станице „ТВ-Центар“ и „Сојуз“. На малом входу, Свјатјејши Патријарх сверуски г. Кирил наградио је чином митрополита Архиепископа сингапурског и југоисточноазијског г. Сергија, представника Патријарашког егзархата у Југоисточној Азији. После вечерњег богослужења, Митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Његову светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је, између осталог, указао и на велико искушење које се данас догађа на тлу Украјине. Узносећи молитве Богомладенцу Христу да уразуми све иницијаторе подела међу браћом, Његова Светост је позвао вернике да се моле за јединство Православне Цркве и вернике у Украјини. На крају су архијереји, свештенство и мирјани честитали Његовој светости празник Рођења Господа Исуса Христа. Извор: Прес-служба Патријарха Московског и целе Русије
  10. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Српска Православна Црква
  11. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Српска Православна Црква
  12. Оваплоћење Господа Исуса Христа један је од најзначајнијих догађаја у Божјем домостроју спасења. Према светоотачком Предању Цркве, Бог је постао човек како би човек постао Бог по благодати. У том смислу, Оваплоћење Сина Божјег јесте догађај у којем је остварен почетак спасења рода људскога. О Оваплоћењу Господа Исуса Христа разговарали смо са презвитером Браниславом Ђурагићем. Извор: Радио Беседа
  13. Увече 31. децембра 2018, уочи Нове године, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је молебан пред почетак Нове године у храму Христа Спаситеља у Москви. Патријарх је истакао да се без Божје помоћи не може ништа учинити, ми се надамо божанској помоћи и отуда је важно да се уочи Нове године обратимо молитвом срца Господу како би он био с нама на путевима нашег живота, како би нам помагао да се никада не упустимо у лаж, него да свој живот утврђујемо у добру и правди. А преко овога ће се умножити доброи срећа у свету око нас. Свјатјејши даље истиче да су се многи политичари, философи и други трудили како да преуреде друштвени живот, увереравајући нове генерације да ће друштвени односи бити далеко бољи и да ће постепено наступити епоха глобалне људске среће. Све те мисли, сва та маштања никада се нису остварила, јер тој ствари нису прилазили божанском стазом. Црква нас учи шта треба чинити и како треба живети да би човек данас био срећан у свом личном, породичном животу, како би у друштву људи били срећнији, како би зло и неправда били уклоњени из наших друштвених односа. „Помолимо се за нашу Отаџбину, за нашу Цркву. Помолимо се нарочито за нашу браћу и сестре у Украјини који пролазе кроз тежак период своје новије историје. Надамо се да сав тај беспоредак, да ће сва та искушења бити превладана, и да никакве силе не могу разорити духовно јединство украјинског народа, да неће нашкодити Православној Цркви..“ Извор: Српска Православна Црква
  14. Детаљним навођењем Христових предака по телу (Мт 1, 1–25), јеванђелист (благовесник) жели да нас увери да је Исус исто онолико колико је Син Божији уједно и потомак рода људскога. Будући истовремено и Бог и човек, Исус је оним видом свога богочовечанског бића који је божански, онај који је не само пре свих векова, него онај којим су сви векови (тј. време) створени (дакле – творац историје). А оним видом свога бића који је људски, он је уистину потомак људи од крви и меса. Тако су у њему несливено сједињене божанска и људска природа. И људска природа не припада му мање него божанска, јер он није мање човек, него што је Бог. Овим детаљним набрајањем предака благовесник Матеј жели да нам покаже како Христова људска природа нипошто није привид, него непромењива стварност. И није свеједно да ли је Исус био човек заиста или само привидно. Није свеједно зато што је Христово људско тело посредник нашег спасења. Када оно не би било право људско тело, онда нам он не би био сродан, не би имао исту природу као што је наша, па стога ми са њим не бисмо могли бити у потпуности сједињени, нити бисмо управо преко те његове људске природе могли бити повезани са Богом. Заиста, када би Христово тело било привид, онда ни нама не би било искупљења и спасења. („Ако је Логос… само привидно био у телу… следи… да је људско спасење и васкрсење само привид“ – Св. Атанасије Велики). Он је постао прави човек управо зато да би наше спасење било не само замисливо, него и оствариво. Они који не верују да је Бог постао прави човек, не верују да Бог може ући у људску историју, а све то не верују зато што немају поверења према твари и тварном, зато што твар држе за злу и за извор зла. Бог, њима насупрот, има поверења у твар(ност). Он је први пут указао поверење твари приводећи је из не-бића у постојање (и то као добру: стварајући, Бог виде да је све добро); а други пут Бог указује поверење твари узевши твар на себе и то не само стварно, него и вечно (што значи да се људске природе Христос неће одрећи ни у све векове царства небеског). Међутим, иако су божанско и људско у Христу две потпуно различите природе, између њих не постоји никаква раздељеност. Људска и божанска природа у Христу постоје не само несливене (једна у другу), него и нераздељиве (једна од друге). Отуда је Исус с правом назван Богочовек. Зачет је божански, а родио се човечански. Говорио је људским језиком, али су му речи биле божанске. „Као човек би пљунуо, али му је пљувачка била божанска: њоме даваше вид очима слепом од рођења“ (Св. Атанасије Велики). Умро је као човек, али је васкрсао као Бог. Васкрсао је као Бог, али са телом као прави човек, и управо тиме показујући да је код њега божанско и људско спојено заувек. И баш је та спојеност оно што даје могућност сваком од нас да буде нераскидиво повезан са Богом. Јер, човек са Богом може бити повезан једино Христом, тј. кроз Христа или путем Христа. Отуда је Христос спаситељ људи зато што би без њега божанско и људско остали заувек раздвојени, а са њиме су спојени у сву вечност. То и јесте прави разлог због којег без Христа нема спасења, нема избављења, нема вечног живота. И стога није никакво чудо што онај кога данас у Христу прослављамо (Св. Игњатије Богоносац) није хтео да се одрекне таквог Христа ни за шта на свету (док су га водили у Рим да га баце лавовима). Он је знао да одрећи се Христа не значи само одрећи се неког (макар и најисправнијег) учења, или одрећи се једног становишта и прихватити неко друго, него да одрећи се Христа значи ништа мање него одрећи се вечног живота. Будући да нам је Христос једини посредник ка Богу Оцу, једини мост који води на другу обалу вечног живота – у будуће царство Божије, одрицање од њега значи сурвавање у чељуст небића. Не изабрати Христа, значи изабрати непостојање, а пошто оно није у нашем домету (тј. није у нашој моћи) то значи вечно се мучити зато што немамо оно што желимо и зато што желимо оно што не можемо имати. Уместо тога Игњатије пријања за Христа Спаситеља „нераздељиво“, тј. тако да га од њега ништа (ни живот, ни мучење, ни поткупљивање, ни мученичка смрт) не може раздвојити. Страдајући за Христа (без трунке колебљивости) Игњатије нам показује да је смрт пред Христом потпуно немоћна, да она, у ствари, у суштини, у крајњој анализи, и не постоји, него да је оваплоћени Христос – Спаситељ и Избавитељ, онај који је „све у свему“, чија личност испуњава и препуњава све светове и све ново твори и животвори, и коме због тога, заједно са Св. Игњатијем, треба непрестано и бескомпромисно да узносимо славу и част у векове векова. Амин. *Беседа на празник Св. Игњатија Богоносца у Недељу светих отаца – Саборни храм у Требињу, 2. 1. 2005, објављено у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 141–142. Извор: Теологија.нет
  15. Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија. Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura: Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1] 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање. 2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн). 3. Библијско истраживање у корист ПИ износи: - Изабрање и вечно предодређење ИСХС. - Послање Сина Божијег у свет у телу. - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС. - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај. - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање. - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама. 4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу. 5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом. [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false
  16. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. „ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“. То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.
  18. Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
  19. Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква
  20. У молитви људи клекну из поштовања пред Господом. Али савремени европски човек не зна да клекне ни пред ким. Његова гордост и бес су довели дотле да је морал срушен, а материјално богатство гори у некој невиђеној ватри, па је само питање дана када ће изгорети. Шта се то десило да човек не зна коленопреклоно да тражи од Бога благодат и заштиту од свега што се никако другачије не може решити до само Божјом силом? Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство. Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“ Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити. Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом. Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху. Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова? А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом. Из књиге: Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник
×
×
  • Create New...