Претражи Живе Речи Утехе

Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године. 1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања? - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе? - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије. 3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења? - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија... Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма. 4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви? - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године. Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју. 5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве? - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији. 6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве? - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани. Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова). 7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори? - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима. Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе. 8. Који је по Вама пут изласка из кризе? - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“. 9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску? - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве. Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена... Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић. 10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика? - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији. Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца. Разговор водио, Дејан Давидовић новинар Извор: Подворје СПЦ у Москви

У ноћи између 6. и 7. августа 2020. године, непознати починиоци су покушали да изврше провалу у храм Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору. Разбојништво је откривено 7. августа, у јутарњим часовима, о чему је одмах обавештена сомборска полиција. Увиђај су извршили инспектори Полицијске управе у Сомбору. Приликом овог разбојничког чина начињена је мања материјална штета. Управа храма Успења Пресвете Богородице на Великом православном гробљу у Сомбору апелује на актуелне градске власти и надлежне органе унутрашњих послова да се у што краћем року открију починиоци овог дела и да се спречи даље пљачкање и скрнављење ове светиње и свих светиња у Сомбору. Српска Православна Црквена општина Сомбор Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Празничним бденијем и културно-уметничким програмом 6. јула 2020. године ће почети прослава Ивањдана у Сомбору, а биће настављена служењем свете архијерејске Литургије на дан празновања Рођења светога Јована Претече. Такође, биће обележен и велики јубилеј – 230 година Светојовановског храма у Сомбору. Предстојећу прославу и обележавање великог јубилеја најавио је протонамесник Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму. Повезана вест: Јубилеј 230. година Храм Рођења Светога Јована Претече у Сомбору Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новом издању емисије Храм слушаћете архимандрита Стефана Вучковића, игумана фрушкогорског манастира Велика Ремета, протосинђела др Клеопу (Стефановића), професора Богословије "Светог Арсенија Сремца" у Сремским Карловцима и свештеника Душка Масларића, секретара Eпархије сремске. Звучни запис емисије У првом делу емисије, о моралу, култури, Светој тајни брака и Светој тајни свештенства, монаштву, о непрестаним чежњама човековим, говори отац Стефан. У наставку емисије, кроз Богословију у Сремским Крловцима провешће нас протосинђел др Клеопа (Стефановић). Иначе, Богословија у Сремским Крловцима једна је од најстаријих и најважнијих образовних и културних установа код Срба. Прву српску православну богословију основао је митрополит Стефан Стратимировић 1794. године. Зграду у којој је данас смештена Богословија подигао је патријарх Георгијре Бранковић 1900. године. У наредном делу емисије, о хришћанским врлинама, посту, молитви и, пре свега, Oптинској пустињи у Русији и чувеним оптинским старцима, њиховом аскетском наслеђу, говори свештеник Душко Масларић, секретар Епархије сремске, иначе, бивши студент руског богословског факултета. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког. Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У четвртак пете недеље по Пасхи, а на дан Светог Јована Богослова, 21.маја 2020 године у 18 часова , Епископ сремски Господин Василије осветио је земљиште за нову цркву у Новој Пазови. Епископу Василију су саслуживали протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки и протојереј-ставрофор Ђорђе Павловић са ђаконима Гораном Власцем и Светогором Сандићем. Певао је хор „Свети владика Николај Српски“ из Нове Пазове. Нова црква ће бити посвећена Светом првомученику и архиђакони Стефану, а заветна слава ће бити Света мученица Недеља. После обреда освећења земљишта Епископ сремски Господин Василије беседио је о Светом првомученику и архиђакону Стефану, као и његовом исповедању вере у Господа Исуса Христа описано у Делима апостолским. Такође, Епископ је истакао да је ово ново упаљено кандило пред престолом Божијим. Епископ Василије се захвалио ктитору будућег храма, Раденку Ђуричићу предузетнику из Нове Пазове, као и протојереју Зорану Јовићу старешини храма Свете Петке у овоме месту. Трпеза љубави је уприличена у ресторану „Старо место“ у којем се наш владика Василије захвалио за гостопримство господину Раденку Ђуричићу и протојереју Зорану Јовићу. Извор: Епархија сремска

Од почетка карантина у парохији храма Светих царских страстотрпаца на Красној горки у Севастопољу почела је необична добротворна акција: бесплатно се дели хлеб који се пече у пекари храма потребитима, укључујући породице с више деце, преноси сајт Симферопољске и кримске епархије. У току дана се подели око 300 векни. На адресу старешине храма протојереја Алексија Петренка стижу изрази захвалности од становника Севастопоља за пружену помоћ. Сајт митрополије такође саопштава да су по благослову Митрополита симферопољског и кримског Лазара на дан прославе Међународног дана породице у парохијама Севастопољског намесништва одржане добротворне акције с циљем пружања помоћи сиромашним породицама и породицама с много деце у парохији. Извор: Православље

У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији „Гост Радијаˮ протонамесник Срђан Нешић, парох при храму Рођења Светога Јована Претече у Сомбору, говорио је о прослави 230 година поменутог храма, његовој богатој историји и плановима прославе јубилеја у овој години. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења. Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара: – Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада. *Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје. – Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи. *Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете? – Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође. * Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву? – Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање. ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ *A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије? – Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње. Извор: Новости

Посљедујући завјетима Светог владике Николаја Велимировића, испуњавају се времена да се у радости Васкрсења Христовог поносимо нашим светим мученицима који су просијали у ужасима система логора Јасеновац. Ово мјесто страдања се жртвом новомученика, трудом клира и вјерног народа Епархије пакрачко-славонске и нашим заједничким прослављањем њиховог спомена, претвара у простор најдубљег српског свједочења мира Велике суботе, из којег трепери Васкрсење и Христова побједа. Прилику да себе уградимо у овај свеопшти подвиг нашег преображења овог пута имамо кроз могућност учествовања у осликавању храма Светог пророка Илије у славонском селу Млака. У овом храму, подигнутом 1782. године, као и око њега, током Другог свјетског рата биле су заточене жене и дјеца са Козаре, заробљене приликом офанзиве 1942. године. Млака је, заправо, била један од подлогора Јасеновца, одакле је Диана Будисављевић са сарадницима спасавала српску дјецу. Храм девастиран у рату деведесетих година, обновљен је залагањем Епископа пакрачко-славонског Јована, а 22. априла 2018. године освештао га је Његова светост Патријарх српски Иринеј са више архијереја СПЦ. Фрескописање обновљеног храма започето је управо фрескама Рахиље која оплакује своју дјецу и Акције Диана Будисављевић. Вријеме је да заједно наставимо ово дјело, прославимо Новомученике и одужимо се онима који су спасавали жртве. Придружимо се, уградимо себе у храм Божији! Своје прилоге можете уплатити на банковни рачун Манастира Јасеновац: У Хрватској: IBAN: HR22 2340 0091 1107 7767 9; SWIFT CODE: PBZGHR2X У Србији: Поштанска штедионица 200-2723110104033-48 Извор: Саборник

Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Алмашки храм је, у односу на континуитет трајања, најстарији храм у Новом Саду. Он је 2018. године прославио тристоту годишњицу свог постојања, као центра духовног сабрања у Христу свих побожних Алмашана. Тим поводом, 2019. године објављена је и монографија под називом Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, био је уједно и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, у ком је служио безмало 15 година. Први историчар Новог Сада, Ђорђе Рајковић, овако је описивао дух ондашњег времена у којем је изникао Алмашки храм, крајем 18. и почетком 19. века. „Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, често ми се чини да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном; учини ми се да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане… Ко је у оно доба ушао у српску кућу, тај је у соби затекао читав музеј од иконâ, крстовâ и бројаницâ…ˮ О постанку Алмашког краја и Aлмашке цркве говорио је и Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада. Он је истакао да се у овом велелепном храму некада налазила чудотворна икона Пресвете Богородице. Такође нам је рекао да око значења речи алмаш постоје многа спорења, али је највероватније да значи јабука, подсећајући на оно чиме су се Срби бавили у старом завичају и што су пренели у нови крај. Алмашка црква је споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Требињски ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке за културу и медије, истиче у тексту који је објавио „Аваз“: „Црква је жива заједница верних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа“. Ђакон Бранислав је рекао: "Највиши не живи у рукотвореним црквама. Он ту борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лењости и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље“, истиче ђакон Бранислав. „Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови“, закључио је ђакон Бранислав Рајковић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Градоначелник Загреба г. Милан Бандић посјетио је у суботу, 28. марта 2020. године, настрадали у земљотресу, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу. Градоначелника је са стањем храма и зграде Црквене Општине загребачке упознао Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије са сараданицима. Повезана вест: ПОСЛЕДИЦЕ ЗЕМЉОТРЕСА НА САБОРНОМ ХРАМУ У ЗАГРЕБУ Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У другој емисији посвећеној храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици, настављамо шетњу кроз векове Православља у Епархији бачкој. Звучни запис емисије Храм који је данас пред нама грађен је између 1723. и 1726. године. Кроз дугу историју неколико пута је обнављан, ширен и дограђиван, да би имао визуру коју данас поседује. Прва велика обнова била је почетком 19. века, друга почетком 20. века. Скоро сто година након друге обнове започела је 2008. године и последња велика обнова Световазнесењског храма. Обнова из 2008. године највише је заслужна за данашњи изглед храма. О изазовима овог великог подухвата раговарамо са парохом храма, протојерејем Миодрагом Шипком, који готово двадесет година богослужи у овом храму. Кроз емисију Летописи храмова у Епархији бачкој имамо прилику да осетимо део атмосфере велике растаурације храма, да чујемо којим техникама су рестауратори радили, и на који начин, да би сачували изворни изглед храма за будућност. О томе нам најбоље сведочи наш саговорник рестауратор-конзерватор господин Горан Болић. Стазе Православља нас потом воде до црквене библиотеке, са више од тринаест хиљада наслова, која је отворена за све грађане Суботице. У порти храма налази се и црквени Радио-Славословље. Јединствено у околини, а и у свету, јесте да исту фреквенцију деле две хришћанске радио-станице: Радио-Славословље и Радио-Марија. Неизоставан део сваке Литургије, као и свакодневног живота храма, чини и црквени хор Свети Роман Мелод, са чијом зачетницом имамо прилику да се сусретнемо у самом храму. Госпођа Драгана Николић нас подсећа на значај духовне музике кроз векове. Музичке нумере које слушамо кроз емисију су у извођењу црквеног хора Свети Роман Мелод, као и дечјег хора Емануил при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Наше данашње путовање завршавамо причом о људима, човековом сусрету са Богом и храму као богослужбеном месту, месту где се савршавају свете Тајне и света Литургија. Протојереј Миодраг Шипка, будни сведок свакодневице у храму, сведочи нам овом приликом о православном животу Србâ у Суботици. Црквеној општини суботичкој, поред храма Светог Вазнесења Господњег, припадају храм Светог архиђакона Стефана на Келебији, параклис Успења Пресвете Богородице на Водицама, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, 2017. године почела је изградња храма посвећеног Светом Нектарију Егинском. На Прозивци, делу града који је већински насељен српским православним живљем, 22. новембра – када се празнује светитељ Нектарије Егински, у храму без врата и прозора, на Литургији је било сто педесет људи, док се осамдесет верника причестило. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом. Извор: РТС

Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске говорио је за Радио Светигору о снажном земљотресу који је јутрос, 22. марта, погодио Загреб, приликом кога је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег, као и зграда Црквене општине. Звучни запис разговора “У граду је завладала дупла паника, изазвана земљотресом и корона вирусом који је захватио и Хрватску. Уз Божију помоћ и узајамне молитве цијелог свијета надамо се да ћемо превазићи ову тешку ситуацију. Надамо се да ће ускоро на терен изаћи градска или републичка комисија која ће пописати насталу штету како би се обновило оно што је могуће обновити у самом граду. Надамо се да ће и наша црква бити узета у обзир, с обзиром да се налази под заштитом државе“, каже отац Данило и додаје да се споља на цркви оштећења не виде. “Оштећења у унутрашњости Саборног храма су велика, урушио се плафон и лустери, пали су украси у цркви, али колике су пукотине и колика је стварна штета то се сада не може рећи. Ово је врло тежак шок за све. Не може се објаснити шта све за собом носи један овакав ударац, као што је земљотрес, у стању коме се, због пандемије која влада, налазимо и ми овдје, али и цијели свијет”, казао је Радио Светигору отац Данило (Љуботина). Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У недељу 22. марта 2020. године у раним јутарњим часовима град Загреб је погодио снажан земљотрес праћен са неколико мањих потреса. Приликом земљотреса оштећен је и Саборни храм Преображења Господњег као и зграда Цркве општине у улици Илица 7. Молимо се свемогућем Богу да не буде жртава и да се не понови. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Данашња емисија Летописи храмова у Епархији бачкој посвећена је храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Звучни запис емисије Храм је грађен 1723 – 1726. године. На споменику од пешчаника, који затичемо у ходнику Црквене општине суботичке, пише: ,,Здје почивјат раб Божји Драгић Ковачевић 1726ˮ, што несумњиво сведочи о постојању православног храма у то време. У шетњу кроз векове Православља у Суботици води нас парох храма Светог Вазнесења Господњег, протoјереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички. У првој од две емисије посвећене Световазнесењском храму у Суботици трагови православног живота воде нас да се осврнемо далеко у прошлост. Након Велике сеобе Срба са Косова и Метохије, 1690. године, Срби у Суботици изборили су право да саграде свој храм од блата. Народ га је звао плави храм. О постојању плавог храма сведоче најстарији писани помени о Српској Православној Цркви Црквене општине Суботица. То су црквени протоколи из 1744. године, под називом: „Малија и великија церкве храма св. Вазнесења Господа нашега Исуса Христа в. Санци или мјестје Суботицјеˮ. Храм је кроз скоро три века свог постојања неколико пута обнављан и дограђиван, да би стекао данашњи изглед. Пројекат да се план прошири и реконструише враћа нас у 1909. годину, у време када је положен темељ новог звоника, уз присуство патријарха карловачког Лукијана Божића и епископа бачког Митрофана Шевића. Међутим, ратне године доносе многа искушења за српски народ и Српску Православну Цркву. Мермерне плоче на храму нас опомињу да се осврнемо на најтежи период за Црквену општину суботичку и њене вернике, 1848. и 1849. годину, време када су Срби били прогоњени. Наш саговорник, протојереј Миодраг Шипка, подсећа на недаће српског народа кроз векове, хапшења и одвођења у логоре и сабирне центре, највише у Шарвар. Са леве стране солеје, према Богородичином трону, и данас стоји оштећење које подсећа на гелер од бомбе, који је упао у храм кроз прозор. Сведочи о Савезничком бомбардовању када је зграда Црквене општине суботичке потпуно изгорела. О ратним годинама неизвесности, судбини народа и Српске Православне Цркве кроз векове, имамо прилику да чујемо у новој емисији Летописи храмова у Епархији бачкој, емисији посвећеној храму Вазнесења Господњег у Суботици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16, 18). Звучни запис емисије Храмови су одувек били место сусрета човека са Богом. Они су истовремено и будни сведоци времена и нашег битисања на земљи. У новој емисији на програму Радио-Беседе – Летописи храмова у Епархији бачкој говоримо о храмовима Епархије бачке Српске Православне Цркве, њиховом историјату, архитектури, уметничком благу, као и о историјској судбини народа, коју су – у молитвеној тишини – носили под својим сводовима. У првој емисији новог циклуса говоримо о храму Светога великомученика Георгија у Новом Саду, његовом настанку, страдању и обнови, затим о велелепном Владичанском двору који је пројектовао архитекта Владимир Николић, специфичном иконостасу знаменитог српског сликара Паје Јовановића, као и о томе ко је сахрањен у крипти Саборног храма. Емисија Летописи храмова у Епархији бачкој премијерно четвртком од 14 часова и у репризном термину понедељком од 19.30 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом 1440 година од рођења великог византијског филозофа и богослова Светог Максима Исповедника (580.-662.) Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду заједно са Факултетом хуманистичких и друштвених наука Кáроли Гáспáр универзитета Реформистичке цркве Мађарске из Будимпеште je 3. и 4. фебруара 2020. године организовао колоквијум посвећен Максимовом делу Opuscula theologica et polemica. Отварање колоквијума је било 3. фебруара у 17 часова у парохијском дому храма Светог Саве, а Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је отворио скуп и благословио његов рад. Уводно предавање на скупу је одржао проф. Миклош Васањи са Кароли Гаспар универзитета у Будимпешти. Овај колоквијум је први у реду годишњих колоквијума који се планирају у организацији Универзитета у Београду и Кароли Гаспар универзитета Реформистичке цркве Мађарске и који ће се на даље наизменично организовати у Београду и Будимпешти и то увек на празник преноса моштију Светог Маскима Исповедника у Цариград, тј 3. фебруара. Ове године је фокус колоквијума био на мало проучаваном делу Opuscula theologica et polemica или Мањим богословским и полемичким списима који се састоје од писама и мањих радове Светог Максима Исповедника насталих у каснијем периоду његовог живота односно од средина 630-их до средине 640-их године. Презентације су биле на енглеском језику, док је на отварању био уприличен и превод на српски. Извор: Храм Светог Саве на Врачару

Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из Манастира Никоља. У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве. Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет. Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас. Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“ Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем. По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих. Извор: Епархија жичка