Претражи Живе Речи Утехе

Поводом 1440 година од рођења великог византијског филозофа и богослова Светог Максима Исповедника (580.-662.) Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду заједно са Факултетом хуманистичких и друштвених наука Кáроли Гáспáр универзитета Реформистичке цркве Мађарске из Будимпеште je 3. и 4. фебруара 2020. године организовао колоквијум посвећен Максимовом делу Opuscula theologica et polemica. Отварање колоквијума је било 3. фебруара у 17 часова у парохијском дому храма Светог Саве, а Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је отворио скуп и благословио његов рад. Уводно предавање на скупу је одржао проф. Миклош Васањи са Кароли Гаспар универзитета у Будимпешти. Овај колоквијум је први у реду годишњих колоквијума који се планирају у организацији Универзитета у Београду и Кароли Гаспар универзитета Реформистичке цркве Мађарске и који ће се на даље наизменично организовати у Београду и Будимпешти и то увек на празник преноса моштију Светог Маскима Исповедника у Цариград, тј 3. фебруара. Ове године је фокус колоквијума био на мало проучаваном делу Opuscula theologica et polemica или Мањим богословским и полемичким списима који се састоје од писама и мањих радове Светог Максима Исповедника насталих у каснијем периоду његовог живота односно од средина 630-их до средине 640-их године. Презентације су биле на енглеском језику, док је на отварању био уприличен и превод на српски. Извор: Храм Светог Саве на Врачару

Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из Манастира Никоља. У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве. Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет. Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас. Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“ Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем. По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих. Извор: Епархија жичка

Наша света Црква у среду, 12. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Света Три Јерарха – Јована Златоуста, Григорија Богослова и Василија Великог. Престони празник Алмашког храма у Новом Саду прослављен је светом архијерејском Литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе У беседи изговореној после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је поучио верне о значају празника, наводећи да данас прослављамо тројицу великих светилника Цркве. Понекад смо слаби и маловерни, и недовољно се трудимо, мада би требало, уствари, да цео наш живот буде подвиг, као што је био код тројице Јерараха и код свих светих угодника. Кад се каже подвиг, то значи, преведено на данашњи, наш говорни језик: кретање, кретање ка Богу, стално успињање духовном лествицом ка небу. Нема неког статичног, истоветног стања у нашем животу. Наш живот је стални покрет, стална динамика – или навише или наниже, нема ту ни десно ни лево, као у овоземаљским политикама и идеологијама, него или нагоре или надоле, или ка Богу или ка непријатељу Божјем и нашем. То је порука данашњих светих, који су, свако у свом времену – а живели су приближно у исто време, у 4. веку – дали огроман, немерљив допринос Цркви за све будуће векове, казао је Епископ бачки господин Иринеј. После заамвоне молитве, владика Иринеј благословио је принесене славске дарове, колач и жито. Заблагодаривши Епископу бачком који је узнео молитву за спас душа и свег рода људскога, протопрезвитер Бранко Вујиновић пожелео је владици Иринеју да му Господ подари здравља, снаге и моћи да истраје у временима која су пред њим. Прота Бранко је захвалио и кумовима овогодишње храмовне славе, породици Милошевић, а залог кумства преузела је Месна заједница Салајка, део друге парохије алмашке. Молитвено сабрање увеличало је појање хора Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу 25. јануара 2020. године, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне Московске Патријаршије, у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Чин освећења храма обављен је и по благослову митрополита минског и заславског Павла, патријаршијског егзарха све Белорусије. Поштовање Светог Саве у Белорусији води дубоке историјске корене и датира од 15-16. века. Познато је да је његово име међу најзначајнијим словенским светитељима навео Франциско Скорина у календару своје „Мале путничке књиге“ (1522.г.), а Захарија Копистенски је у свом трактату „Палинодија“ (1621.г.) поменуо Светог Саву Српског као образац за подражавање. Епархијска управа представља место где се доносе важне одлуке за читаву епархију, па је за епископску службу у савременим условима веома важан не само пример великог епископа Христове Цркве какав је Свети Сава био, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно изражајне уколико му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму, подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и за Србе и за Белорусе, јер јача духовне везе двају блиских православних народа, што је посебно важно данас када се односи између Србије и Белорусије развијају на свим нивоима. Пре освећења и прве одслужене Свете Литургије, у домски храм је, уз благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја, донета икона Светога Саве, да би одмах потом био служен молебан Светом Сави. Епископ моравички Антоније је, после одслуженог молебна, подарио новој цркви комплет литургијских сасуда, а потом је уследило освећење самога храма. Освећење престола и Божанску Литургију служили су епископ борисовски и мариногорски Венијамин и епископ Антоније Моравички, представник СПЦ у својству старешине Подворја СПЦ у Москви. Молитвено учешће на богослужењу узео је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напеве на српском језику изводио је дечји хор при саборном храму Христовог Васкрсења из Борисова, под руководством диригента Ксеније Качановске. После богослужења присутнима су се обратили владике Антоније и Венијамин. Владика Венијамин је уручио архијерејске грамате православном публицисти Ранку Гојковићу и професору Ивану Алексејевичу Чароти. На крају службе је Преосвећени Венијамин делио верницима иконице с ликом Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html

Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског изговорена на празник светог великомученика Прокопија, 21. јула 2010. године, а приликом освећења храма Свих светих у свештеној обитељи манастира Бошњане. Велика је радост за ову светињу, за ову свету обитељ, за Цркву Божију Православну, за Цркву Божију у Шумадији, јер за кратко време овде, у овој светињи, освештасмо и трећи олтар. Три олтара, браћо и сестре, на којима се приноси бескрвана жртва! На тако малом месту, на тако узаном месту, три буктиње литургијске светле са молитвама оних који служе и који приносе бескрвну жртву, али исто тако и са вама, браћо и сестре, који долазите на свето богослужење, првенствено мислим на Свету Литургију. Рекох, ово је велика радост за Цркву Божију православну и нашу Српску Цркву, велика радост што баш сада и баш данас, у ово време, освештавамо трећи храм ове свете обитељи. Игуман ове свете обитељи, архимандрит Алексеј, са ктитором ове нове цркве, господином Верољубом Мијајиловићем и са осталим приложницима и дародавцима, није се могао лепше одужити нашим прецима, него да данас одслужимо овде Литургију, осветимо храм у име Свете Животворне и Нераздељиве Тројице, а у спомен двестогодишњице Варваринске битке. Видите, како је лепо игуман то уклопио; и остаће, као што је остала Варваринска битка у сећању, овај новоподигнути храм и он ће остати дуже, јер ће се спомињати и овога и онога света. Да, овде ће се, браћо и сестре, од сада приносити бескрвна жртва за све и свја, како то ми увек понављамо на Светој Литургији. Овај дан и ваше учешће, како у самом чину освећења, тако и на овој Светој и Божанској Литургији, биће записано не само у летопису овог манастира, ове светиње, него првенствено у срцима нашим и у срцима вашим, како бисте то што је записано у вашим срцима преносили и вашим потомцима, да и они преносе својим потомцима: да је овде ово парче неба на земљи данас удостојено благодаћу Божијом да се овде освети овај храм и ова светиња. Говорите свима да је овде васпостављена светиња која вековима пре нас овде пројављује свуда присутног Свезнајућег и Свевидећег Бога. И сигурно, да није било тог предања којег су и ваши преци преносили вама, вероватно би се овај део светиње заборавио. Али светиња се не може заборавити! Ако не проговоре људи о светињи, камење ће да проговори, а и проговара. Онде где су људи затајили, Бог чини чуда, да на разне начине проговори и покаже нам како на сваком кораку у роду људском, па и у овом нашем српском роду, стоје светиња до светиње. Овде ћете ви долазити, као што и сада долазите, да се учите богопознању, да се учите љубави хришћанској. Али, овде нећете само учествовати у приносу светиње, него ћете, ако будете долазили са сазнањем шта је Света Литургија, шта је Црква, шта је Тајна Цркве и Литургије, онда ћете овде почети сада да спознајете пут који води у Царство Небеско. А то је у ствари и смисао и циљ нашег живота овде на земљи, да овде Царство Небеско преко Свете Литургије предокусимо, да осетимо сласт светиње Божије и Духа Божијега и Благодати Божије које примамо да бисмо задржали ту сласт до оне праве истините сласти гледања лица Божијега. Зато, данас овде окупљени, заблагодаримо Богу на Његовом дару и радости које нам је подарио, које смо осетили сви када смо се у овом новоосвештаном храму зарадовали. Како да се не зарадујемо, браћо и сестре, кад је данас Црква Божија добила још један храм? Па како да се не зарадује породица, кад се у њој обнови пород? Ето, и ми смо се данас зарадовали том новом члану свеукупне Цркве Божије, овом храму којег смо овде осветили. Да заблагодаримо Богу у Тројици, Духу Светоме који нас је сабрао да се у овом храму, окупаном Благодаћу Божијом, освештаном Духом Светим, окупаном Силом Божијом, помолимо Господу. Богу у Тројици увек треба благодарити на Његовим даровима. Али, уз благодарност Богу, треба исто тако да заблагодаримо и народу који има веру да подиже храмове - не само за себе, јер овај храм, и ниједан други, није саграђен само за нашу генерацију, него за генерације и генерације. Да заблагодаримо народу који када подиже храм има осећај да гради свеопшту заједничку кућу у којој се Бог призива, у којој се свршавају најсветије тајне, у којој се оно што је природно Духом Светим претвара у натприродно, то јест хлеб и вино у истинито Тело и истиниту Крв Христову. То је кућа у којој се Бог прославља, у којој се ми освећујемо и у којој се ми просвећујемо са оним што доживљавамо на Литургији. Доживљавамо Благодат Божију, и како певамо: видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небескога, нађосму веру истиниту, клањајући се нараздељивој Тројици, јер нас је Она спасла. Има ли лепше учионице од храма Божијега и цркве Божије? Има ли лепше и боље веронауке него што је Литургија, браћо и сестре? Заиста – нема! Рекох, у нашим храмовима се свештенодејствује да би се у тим храмовима ми освештавали и тако освештани примили Светињу над Светињама. Да овде, испред ових престола, а и овога који смо данас освештали, где смо се помолили Богу, да добијемо принос од оних који приносе, то јест од правоверних свештеника. Од оних свештеника који су у заједници са епископом, Црквом и народом Божијим, да тиме посведоче заједницу Бога и људи, да је та заједница наше спасење. Наша је велика благодарност, браћо и сестре, и мене као владике шумадијског, упућена брату Верољубу Мијајиловићу, који је ктитор овога новог храма. Ево нам доказа да није српски народ изгубио веру, да није изгубио ни оне дарове и ону племенитост које су имали наши свети преци, на првом месту наши Немањићи, Лазаревићи, све до дана данашњега. Ево данас се и наш брат Верољуб сврстава у ктитора Цркве српске, у ктитора Цркве Божије у Шумадији. Нека њему, његовој породици, а и свима дародавцима, Господ Дародавац подари оне дарове и благодарности које ми не умемо да дајемо као људи, не умемо о тим даровима нашим језиком и нашим речима да говоримо. Ту праву благодарност Бог ће дати онима који Га љубе! Али сигурно, овога храма не би било, не би било ни Верољуба као ктитора и вас као приложника, да није било игумана ове свете обитељи, који вас је окупљао и окупља да се сетите себе, ове светиње и да се сетите живота хришћанскога. Наравно, није ни он радио сам, него опет у заједници са браством и са онима који му заиста притичу у помоћ. Сабрасмо се данас овде да осветимо храм, а где ћемо се на другом месту сабирати, браћо и сестре? Где данас да идемо, код кога да тражимо избављење, исцељење, очишћење, освећење, оздрављење и душе и тела, него ли до Бога?! А до Њега долазимо преко наших светиња, првенствено преко светиње нашег живота која треба да буде у нама, да осећамо да смо управо светиња Божија. Од кога да тражимо данас помоћ? Цар Давид каже, не уздајте се у кнезове ваше, у њима нема спасења. Може човек човеку да помаже, хвала Богу, али само донекле, како би то рекао наш народ. А Бог може оно што ми мислимо да не може. Коме Бог помаже? Ономе ко има вере у Бога! Баш оне вере за коју је Господ рекао - све је могуће ономе који има вере. Ономе који има љубави, који има осећања. Ономе човеку хришћанину, који је себе испразнио да би у себе уселио Благодат Божију, да би у себе уселио Господа Христа. Може ли нам човек помоћи? Понављам, може али само донекле. Бог је тај који чини чуда. Чудом можемо назвати и ово све што се овде данас догађа, на овом парчету неба. А шта је се догодило? Догодио се народ Божији. Ви сте се догодили, браћо и сестре. Па зар није прави догађај ово окупљање око наших светиња, наша молитва? Нека би дао Бог да ова прелепа звона овде опомињу нас да смо људи, да смо хришћани, да смо православци. Да смо Срби, браћо и сестре, да смо Срби на делима и по делима, а не само по имену. Нека би нам Господ помогао, а и ова светиња, да се благодат данашња, која је сишла да освети овај храм, усели и остане у нама, да нас она води и руководи! Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

Храм Светога Саве на Врачару у Београду постао је символ српско-руске сарадње, показује љубав између два народа и две помесне Цркве, као и вековне духовне и братске везе српског и руског народа, поручено је у среду, 18. децембра 2019. године, у Руском дому у Београду, где је одржано закључно заседање Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве. У раду Комисије учествовали су представници Руске и Српске Православне Цркве, Министарстава спољних послова Србије и Русије, Министарства културе Русије, Росотрудничества, Руског дома, компаније Гаспром њефт, као и руски и српски уметници. Израда олтарског простора и централног дела храма у техници мозаика је завршена, као што је и планирано, до најважнијег датума Српске Православне Цркве – прослављања 800 година аутокефалности Српске Цркве. Укупна површина мозаика олтара и централног дела храма износи скоро 2000 квадратних метара, што заједно са претходно израђеном куполом чини тај пројекат уређења ентеријера Храма Светога Саве једним од највећих у свету примера мозаичке декорације. Пројекат је финансирала руска компанија Гаспром њефт, а на изради мозаичке композиције радио је колектив руских и српских уметника под руководством г. Николаја Мухина, народног уметника Русије. Г. Александар Васиљевич Радков, председник Комисије за пријем изведених радова мозаичке декорације олтарског простора и централног дела Храма Светога Саве, обраћајући се на заседању, казао је да је за све у Комисији велика част да учествују у том пројекту и истакао да то није велики догађај само за Србију и Русију, већ за читав православни свет. Амбасадор Русије, г. Александар Боцан-Харченко, казао је да посебан значај изведени радови имају и ако се узму у обзир сви односи између Србије и Русије, како историјски, тако и духовни. Према његовим речима, Храм Светога Саве важан је и за Руску и Српску Православну Цркву и стајаће на бедему одбране Православља, као и на бедему будуће сарадње две земље. Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије казао је да има пријатну част и обавезу да пренесе благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и захвалност пре свега руском народу, Цркви и држави који, како каже, своју љубав према нашем народу, Цркви и држави показују на сваки начин одувек. Митрополит је изразио радост Српске Православне Цркве због једне фазе која је завршена на постављању мозаика у Храму Светога Саве на куполи и додао да је радост због завршене декорације на олтару већа због чињенице да се, после много деценија од када је почео да се зида, Храм завршава у години када наша помесна Црква слави осам векова од добијања аутокефалности. Тај духовни догађај – добијање аутокефалије, оставио је плодове и резултате на свим другим пољима живота. Тим догађајима Свети Сава је поставио светлост у центар нашег духовног живота и одредио идентитет нашег народа, који је, пре свега, духовна стварност, а тај идентитет је да су Срби православни хришћани и то чини нас Србе да имамо исти духовни идентитет са Русима, као и са идентитетом свих других православних народа, казао је Митрополит загребачко-љубљански. Протојереј Виталиј, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду, казао је да Храм Светога Саве, грандиозни пројекат, сведочи о сарадњи, али да се, захваљујући њему, и продубљују и шире духовне везе и вековна сарадња српског и руског народа. Извор: РТВ

У среду, 04. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Ваведење Пресвете Богородице у храм Господњи, своју славу прославила је наша велика средњевековна светиња – манастир Каленић. Литургијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање: протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, протојереја-ставрофора Животе Марковића, протојереја-ставрофора Милована Антонијевића, протојереја-ставрофора Мирослава Филиповића, протојереја Драгослава Цветковића и протођакона Ивана Гашића. На светој Литургији су појали гласови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђелском одељку, Преосвећени се обратио присутнима рекавши како смо се окупили у овој светој обитељи каленићкој да бисмо молитвено и литургијски уздигли своја срца пред престо Божији, где се налази Мајка Божија која је наша заступница пред Богом. “Овај празник је испуњење завета Богородичиних родитеља да ће, уколико их Господ удостоји да добију дете, то дете посветити Богу и дати га у храм Божији. Они су то учинили да би се она тамо васпитавала, да би се након очишћења и тела и душе у њену девичанску утробу уселио нико други до сами Бог. То је речено и у служби данашњега празника: “У храм се уводи она која је у себи сместила Бога”. На овај начи Она нам је показала да је могуће и нама да сместимо Бога у себе, а да би Бог био у нама потребно је да прво очистимо своја срца, јер Бог само у чистоти пребива. Свети Григорије Палама нам говори да је Богородица лествица која нас узводи на небо. За Јевреје јерусалимски храм је био средиште сусрета са Богом. Међутим, све се то променило када је Пресвета Богородица уведена у Светињу над Светињама јерусалимског храма. Та промена најбоље је изражена у главној химни празника Ваведење: “Пречисти Храм Спасов уводи се у Дом Спасов”. До њеног уласка у храм, храм је освећивао човека, а од тог тренутка се открива да је истински храм сами човек јер се у Њу сместио Бог. Она је ушла у храм да би се васпитала у побожности и то је нешто чега треба увек да се сећамо. Васпитавати нашу децу је наша света дужност. Важно је чему учимо своју децу. Пример је кључна ствар. Од примера који пружамо својој деци све зависи. Ако дајемо добар пример, онда заиста можемо да се надамо добру од стране наше деце. Ако хоћемо да нам деца буду поштена морамо и сами бити поштени. Ако хоћемо да нам деца буду испуњена љубављу, а сами смо некако склони и свађи и нељубави, шта смо онда урадили? Зар смо заборавили да оно што сејемо то и жањемо? Добро се добрим враћа. Леп и добар пример доброте је живот Пресвете Богородице. Из чега се састојао њен живот у храму? Не у лењости, него у молитви, у читању Светог Писма. Она је чистила храм Божији. Мајка Божија није се стидела да чисти храм, да послужи другоме и тако је постала служитељка и Бога, али и народа Божијег. Она, и премда је постала Мати Цара није престала бити слушкиња, зато је и рекла анђелу: “Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој”. Смирење је највећа хришћанска врлина и оно ју је учинило Богородицом. Она и сада служи Цркви Христовој, Телу Христовом, а ми смо то Тело Христово. И сада притиче вернима у помоћ, где год верни завапе Њој у помоћ. Не долази нам у помоћ незвана, него када завапимо Њој, јер ни Бог ништа не чини на силу. Она нам се не намеће већ нам се даје. Зато је призивајмо у помоћ. Коме Она милостиво подари Свој благослов ако је и грешан оправдаће се, ако је губав очистиће се, ако је пао устаће, ако је жалостан обрадоваће се. Ко може да боље обрадује дете него мајка, телесна мајка, а шта тек да кажемо за Мајку Божију? Благо ономе ко прими благослов Богородице, а сваки ће примити и сваки прима који се Њој молитвено обраћа; Она се моли Ономе кога је родила”, истакао је Епископ Јован. На крају је Преосвећени пожелео да благослов Божији буде на свима нама, и на овој светињи каленићкој истакавши да је овај велики празник слава многих наших Цркава и манастира. По заамвоној молитви, после Литије, Преовећени је пресекао славски колач, након чега је уследила Трпеза љубави коју је уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом, мати Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у среду 4. децембра 2019. године у свим храмовима Епархије милешевске. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Велики број верника сабрао се код саборног храма да дочека свог Архијереја, из чијих су руку примили Чашу спасења, призивајући Име Божије и благодарећи Богу на даровима које нам несебично пружа а нарочито да изрази своју љубав и благодарност Пресветој Богородици поводом њеног дивног и величанственог Празника. У свом обраћању присутнима Епископ Атанасије је увео верне у тајну Празника: – Овај светли дан посвећен је ономе што је најсветије, светоме храму Божијем. Данас славимо Мајку Божију и гледамо у њу као свети храм који се припрема да буде обитавалиште Божије. И гледамо у свети храм јерусалимски којем је она посвећена као девојчица. Храм је место где се људи освећују, а оно што се догодило на данашњи дан показало је нешто необично. На данашњи дан је ушао у храм неко ко је светији од храма, неко ко је додао храму његовој светости и додатно осветио храм, та девојчица Пресвета Богородица која је у храм одведена. Преко ње људски род ступиће у заједницу са Богом, Бог сићи у овај свет и створити заједницу са нама и трајно са нама остати. – Сви они који Бога призивају у чистом исповедању, који говоре чисти Символ вере, исповедање вере које држи Црква Христова, и сами постају храм Божији својим умом, својим целим бићем, а нарочито они који се причешћују Телом и Крвљу Господа Христа, постају сви обитавалиште Божије, храм Божији. Владика је затим изразио захвалност свима који су помогли да се храм Светог Василија Острошког уреди, одржи, начини лепшим и пријатнијим местом за разговор душе са Богом. У том подухвату уређења храма помоћ су указали цео српски народ преко Канцеларије за вере Владе Републике Србије, градска заједница Пријепољска, црквена заједница при храму Светог Василија, верници који улазе у овај свети храм, свештеници, Епархија милешевска, поједини добри људи изван овог нашег простора. Сви су они додали део за обнову овог светог храма. Много је урађено али ће још доста тога бити потребно да се уради да би овај храм заблистао у свом пуном сјају и показао колика је слога и љубав верних који у овај храм долазе, показао да смо сви заједно жива црква. – Ми можемо приметити и примећујемо промене које чинимо на храму, материјалне, видљиве. Али постоје веће промене, веће израде и дораде које се не виде а које храм врши у нама, на нама, у нашој души, нашем срцу, на нашем карактеру. Веће су промене које се у човеку догађају неголи на храму. Више делује храм на човека него човек на храм као грађевину и зато наставимо да се ангажујемо више на одржавању овога светог храма, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Телевизија Храм је 4. децембра 2019. године први пут обележила своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је преломио славски колач у присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милете Радојевића, председника општине Врачар др Милана Недељковића, запослених и гостију . Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Сабора Светог архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних – Аранђеловдан, Саборни храм у Београду прославио је своју храмовну славу, 174. пут у историји. Звучни запис беседе Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита г. Макарија, протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића, Милојка Топаловића, Мирољуба Стојановића, Радича Радичевића, Вајка Спасојевића и Бранка Топаловића, јереја Панајотиса Каратасиоса, Славише Поповића и Арсена Миловановића, као и протођакона Радомира Перчевића и Дамјана Божића. Песме хвале и славе Господу узнело је Прво београдско певачко друштво, хор који више од век и по прати богослужења у Саборном храму. Током свечаног молитвеног чина, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са члановима породице Милорада Рајевића, овогодишњег домаћина храмовне славе. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј обишао је 17. новембра 2019. године, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, радове на изградњи храма Светог Василија Острошког у Нишу. Његову Светост и Преосвећеног Владику дочекао је протојереј Предраг Радосављевић, свештеник задужен за изградњу тог велелепног храма. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је данас обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима код Доњег Михољца, родном мјесту блаженопочившег Патријарха Павла. Патријарх Иринеј је у обраћању истакао да је ово велики дан за Славонију и све народе овог краја, те пожелио да објекти, попут ове Цркве, никада не буду рушени, као што се десило у посљедњем рату. – Хвала Богу обновисмо храм и надамо се да ће се та обнова, уз благослов Божији, пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да та зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје никада, јер сваки човјек је икона Божија без обзира ком народу припадао и коју боју коже имао – рекао је Патријарх Иринеј. Свајтејши је поручио се сви морају вратити Богу да се зла времена не понове, те нагласио да је блаженопочивши Патријарх Павле био изузетан човјек кога би пожељели сваки народ и Црква. – Красили су га смиреност, скромност и доброта коју су сви осјећали. Његова скромност је била примјер свима. О томе говори податак да ми је као свом ђаку једном приликом дао своју собу, а он преспавао у штали. Његове ријечи попут – будимо људи, постале су данас пословице. Он је свугдје сијао ријеч Божију. Он је за народ свети патријарх. Да је више таквих људи, другачије би било стање у свијету и код нас – оцијенио је Патријарх Иринеј. У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској и 270 година храма Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, у новоосвећеном храму служена је Света архијерејска литургија. Свету службу Божију служио је Свајтејши Патријарх Иринеј са Високопреосвећеном господом: Архиепископом катарским Макаријем, Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем и Преосвећеном господом епископима: пакрачко-славонским Јованом, милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијем, далматинским Никодимом, осјечко-пољским и барањским Херувимом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним средњоевропским Константином. У освећењу Цркве Светих Петра и Павла учествовали су и ученици Цетињске богословије по благослову Митрополита Амфилохија, предвођени професорима ђаконом Павлом Љешковићем и Александром Вујовићем и др Миодрагом Чизмовићем. Свечаности су присуствовали амбасадор БиХ у Хрватској Александар Врањеш, министар иностраних послова у Савјету министара у техничком мандату Игор Црнадак, представници амбасаде Србије у Хрватској и српских организација из Хрватске. Присутни су били и представници других цркава, предсједник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац, директор Секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, бројни православни вјерници из Славоније, гости из Српске и Србије, свештенство, добротовори и донатори обнове овог храма. Сви они су, након што је освештана црква у Кућанцима, у којој је крштен Патријарх Павле, посјетили имање на коме је он рођен. Храм Светих апостола Петра и Павла подигнут је из темеља с обзиром да је миниран и потпуно уништен за вријеме протеклог рата. Обнова је трајала око десет година. У Кућанцима се данас говорило о томе да на мјесту гдје је рођен Патријарх Павле буде саграђена истовјетна кућа у каквој је живио, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак. Кућанци су село које су 1680. године основали Срби из Подриња, бјежећи пред Турцима. У селу данас живи око 500 становника. У Храму Светих апостола Петра и Павла јуче је служена Света архијерејска литургија у спомен на десет година од упокојења Његове светости Патријарха српског Павла, а у Слатини је одржана свечана академија поводом обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској. Његова светост Патријарх српски Иринеј том приликом је истакао да је блаженопочивши Патријарх Павле оставио дубок траг у српском народу и СПЦ. Патријарх Павле рођен је у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији као Гојко Стојчевић. Студирао је у Београду и 1957. године постао је владика рашко-призренски, а 1990. је изабран за патријарха СПЦ, коју је водио 19 година. Људи и вјерници су Патријарха Павла цијенили због скромности и приступачности, као и због залагања и борбе за права Срба на Космету, БиХ и у Хрватској. Био је 44. српски патријарх. Преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 3. новембра 2019. године свету арихијерејску Литургију у храму Светог владике Николаја Жичког у Реснику. Том приликом Његова Светост осветио је Часне Крстове, дар државног секретара и заменика Министра полиције г. Милосава Миличковића. Патријарху су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, духовник манастира Раковице протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, старешина храма Преображења Господњег протојереј Александар Петровић, свештеник из братства храма Светог Симеона Мироточивог протојереј Невенко Сукур, јереји Горан Мишановић и Александар Милутиновић и ђакони Никола Мићаловић и Горан Нухановић. Верници са својом децом, који се радују подизању првог храма Светог Николаја Жичког у Архиепископији београдско-карловачкој, међу којима су били и игуманија манастира Раковице високопреподобна мати Евгенија, ктитор храма гђа Сања Јаковљевић, директори школа и предузећа и најугледније личности из насеља Ресник, радосно су прихватили благослов Његове Светости Патријарха да се овај храм што пре освети. Старешина храма јереј Александар Милутиновић је за трпезом љубави у име свих присутних заблагодарио Његовој Светости Патријарху Иринеју на молитвеној подршци и затражио благослов и помоћ да за будуће освећења храма на заједничку молитву дођу епископи, свештеници, ћакони и верници из многих других епархија. Патријарх је приликом испраћаја истакао да је личност Светог Николаја највећа после Светог Саве у српском народу и да ће се око њега у будућности све више окупљати многи људи. Извор: Инфо-служба СПЦ

Црква из времена византијске епохе, посвећена непознатом светом мученику, откривена је, након трогодишњих ископавања, у близини Јерусалима, саопштили су израелски истраживачи 23. октобра 2019. године. Услед археолошких ископавања, на светлост дана изашли су подови различитих делова овога храма – украшени великим мозаицима на којима су изображене птице, воћни плодови и биљке, као и вишебојне фреске и један неуобичајен епиграф на грчком језику. У порти храма пронашли смо епиграф, који нам сведочи да је храм посвећен једном славном мученику, истакао је Венијамин Сторчен, руководилац ископавања. Он је додао да се у епиграфу не наводи име мученика. Из Израелске управе за антиквитете (IAA) процењују да овај храм, који је удаљен око 16 километара западно од Јерусалима, датира из 6. века. Приликом ископавања, испод главног дела храма пронађена је подземна крипта и истраживачи верују да су у њој биле положене мошти мученика којем је храм посвећен. Премда је поменути мученик непознат, Сторчен је истакао да раскош читавог здања може да укаже на чињеницу да је реч о једној угледној личности. Други епиграф сведочи о томе да је византијски цар Тиберије Други Константин новчано помогао радове на проширењу овога храма. Знамо за неколико стотина храмова у Светој Земљи, али ова црква надмашује већину њих по питању стања очуваности и учешћа цара у новчаној помоћи за њену изградњу, нагласио је Сторчен. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу осамнаесту по Педесетници, на празник Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан, 2o. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сјеници. Саслуживали су парох штаваљски протојереј-ставрофро Мирослав Вранић, парох сјенички протојереј-ставрофор Андрија Јанковић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Поздрављајући присутне и честитајући свима на пожњевеним богатим духовним даровима Епископ Атанасије је рекао: – Дошавши у овај свети храм стадосмо пред Бога и пред Његове Свете апостоле и све Свете Његове. Тако учвршћујемо своју заједницу са Богом и са Светима Његовима и учвршћујемо заједницу једни са другима. – Велика је и многострука корист од овог нашег сабирања у овом светом храму. Заблагодарили смо Богу за течење ове године. Заблагодарили смо Богу за плодове које нам је дао ове године. Молимо се Богу да да и богату идућу годину. Помолили смо се Богу и да да успеха деци која су отпочела нову школску годину да добро уче, да се добро владају, да добро савлађују градиво и наставницима да Бог да умеће у обављању свога учитељског посла. За све смо се молили Богу, за све што нам је потребно. – Молећи се Богу за оно што нам треба немојмо заборавити оно што је најпотребније а то је заједница са Њиме, то је живот вечни. Живот вечни да иштемо најпре од Бога. Да Бог да да живимо у јакој вери, нади и љубави, да једни друге не заборављамо, да једни другима праштамо, да увек кроз живот ходимо растерећени, чисте душе, неоптерећени никаквим злом, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска

Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2019. љета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је новоподигнути Покровски храм у Бања Луци. Изградња новог храма у бањалучким насељима Росуље и Нова Варош започела је 2012. године. У годинама после свечаног освећења новоизграђених темеља приступило се зидању храма Покрова Пресвете Богородице. Освећење црквених звона наговестило је тренутак великог освећења храма и помоћних просторија - капеле за прислуживање свећа, парохијске сале и свештеничке канцеларије. Његово Преосвештенство Епископ г. Јефрем уручио је ктиторску грамату ктитору храма г. Пантелији Дамјановићу, док је његовом сину г. Давору Дамјановићу уручио орден Светог краља Милутина. Епископу бањалучком саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, архијерејски намесник бањалучки; протојереј-ставрофор Војо Балабан, парох петрићевачки; протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља; протојереј Драган Видовић, парох мркоњићки; протођакон Радојица Жагран и јерођакон Силуан, сабрат светогорског манастира Григоријата. Многобројне званице и сав верни народ који се у великом броју окупио да буде учесник историјског догађаја за Епархију бањалучку, Бању Луку, а посебно насеља Росуље и Нова Варош, послужени су на свечаном ручку који је организован после свете архијерејске Литургије. Истог дана у 18 часова у новоосвећеном храму Покрова Пресвете Богородице служено је свечано бденије уочи великог Богородичног празника. Сутрадан, на празник Покрова Пресвете Богородице и славу храма, служена је света Литургија и освећен први славски колач са житом после чега је уприличен ручак у црквеној сали која је налази у склопу комплекса. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ

-Прослављено шест година од освећења Саборног храма у Подгорици- Поводом шест година од освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово Преосвештенство викарни Епископ Диоклијски г. Методије је са свештенством и вјерним народом одслужио данас, 5. октобра, 2019. године Свету архијерејску литругију. Током службе, Преосвећени Епископ Диоклијски г. Методије миропомазао је новокрштену дјевојчицу Магдалену Радовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Повезана вест: Свечаним концертом у крипти Саборног храма у Подгорици отпочела прослава шесте годишњице његовог освећења Владика Методије је у свом епископском обраћању првенствено свима сабранима и свештеном братству Саборног храма честитао празник и јубилеј освећења. Он је на самом почетку своје бесједе протумачио прочитана зачала из Светог Јеванђеља, осврнувши се овом приликом на исповједање вјере Светог апостола Петра, нагласивши ријечи Господње, да ће на камену те вјере у Њега као Сина Божијега, сазидати Цркву Своју, коју ни паклена врата неће надвладати. Он је затим повукао паралелу наводећи управо и народ у Црној Гори, у Подгорици, у Саборном храму, као живе свједоке тих Господњих ријечи: ,,А ево, ко је већи свједок тих истинитих и нелажних Господњих ријечи, него управо ми данас овдје који смо се сабрали у овоме дивноме Храму. Ми знамо да физички вријеме не можемо зауставити и знамо да вријеме немилице носи и све гази и знамо да нас вријеме може прегазити, али, исто тако и ми знамо да смо у могућности вријеме прегазити. Стара пословица каже да нема људскога дјела које вријеме није у стању разорити. Али, ипак је Јеванђеље свједок томе да има дјела људских које ипак вријеме не може разорити, у ствари, има људских дјела која су ванвременска и надвременска, која се све своје савременике преживјела и која су све епохе преживјела." Владика Методије је указао и на битност свијести о оном истинском и непролазном богатству, а то је бескрајно велико Богом дано људско и хришћанско достојанство, наводећи љубав као ону која побјеђује вријеме, пролазност, смртност, бивајући свевремена и надвремена: ,,Заиста, велико је људско и хришћанско достојанство. Зато је врло важно да сви ми овдје данас сабрани спознамо ту велику и важну истину у своме животу. Крх је овај сасуд у коме ми носимо земаљски живот, али, љубав је она која ће побиједити вријеме и која ће нас извести у једну другу духовну димензију надвремену и којим ми у ствари побјеђујемо пролазност." Преосвећени владика Методије је нагласио да је нада садржана управо тамо гдје је пречесто свијет не тражи, гдје по расуђивању свијета који у злу лежи смисао људског живота јесте одбачен, а гдје је покопана будућност и гдје нема изгледа а ни наде у васкрсење и преображај. ,,А нада је управо тамо гдје је нема и гдје је одбачен смисао људскога живота и гдје је покопана будућност. Јер само прије 25 година на овом мјесту овдје, било је баш такво вријеме. Вријеме одбаченог смисла живота и наизглед покопане будућности.'' Владика Методије се у другом дијелу свог обраћања присјетио и својих дана ране младости, када је још као средњошколац корачао једном стазом која је пролазила управо на мјесту гдје је сада изграђени Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици, евоцирајући притом успомене на своје прве почетке и духовне кораке које је направио и које су га учиниле дијелом једне тада мале али ревношћу и дјелима богате хришћанске заједнице у Подгорици из које се Божијим благословом и благословом и трудом Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија изродила сада велика и плодоносна хришћанска заједница, заједно са прелијепим Храмом Васкрсења Христовог у Подгорици: ,,Овдје на овом мјесту, на мјесту овог Храма је била једна ливада са асфалтном стазом преко које сам и ја ишао у гимназију. И једном приликом прескакао сам раскопани канал и видио неке за мене тада чудне људе симпатичне и радосне у том каналу који копају, а видио сам и једног свештеника који је данас овдје међу нама и ја сам се придружио тој групи чудних људи који су радили нешто што нико у том времену није разумио. И хтио сам, желио сам, да постанем један од њих, један од те групе и заједнице личности међу којима је владала љубав. Управо та љубав, љубав те заједнице и та вјера Петрова на коју је Христос саздао Цркву Свију подигли су ове велелепне зидове. Онај човјек који је по Божијем благослову и промислом Божијем дошао овдје у ове крајеве да крштава као што се данас крстила мала Магдалена и да васкрсава душе, као што је и Васкрснуо и овај Храм, баш као што и то име носи и призива нас и позива на васкрсење наших душа. Е тај човјек је обишавши претходно цијели свијет, под својим трепавицама сачувао све оне најљепше храмове које је походио и којима се Богу молио. Од Европе, Грчке, Русије, па до Свете Горе и истресао из тих својих трепавица оно најљепше што је сабрао и скаупио и објединио, што и јесте садржано и што заиста доживљава тај прњсјек овдје у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.'' - истакао је Преосвећени владика Методије, алудирајући на лик и дјело Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија. Он је додао да оно што држи Цркву Божију нису арматуре и бетон, ни темељи земаљски већ су то тврда Божија вјера и љубав међусобна и љубав према Богу: ,,Хвала Богу што је на овако дивном мјесту овај Храм саздан. Али, треба да знамо да она вјера у љубав, нашу љубав међусобну и ону према Богу ће бити једина која ће очувати ове зидове да се не стропоштају. Јер ови зидови и ова дивна купола не стоје на бетону и арматурама или на темељима земаљским, него на оним најдубљим темељима које је она претходно поменута групица људи са својим Митрополитом копала у блатњавом каналу. А ту групицу су гледали околни суграђани и сународници, а тада нису разумјевали шта о и у том тренутку раде, у шта се уграђују и шта се изграђује." - подсјетио је он. ,,Нека нас Господ укријепи и уразуми и дај Боже да спознамо оно што је најважније а то је људско и хришћанско достојанство које почива и темељи се на љубави према Богу и ближњима и нашој међусобној љубави." - пожелио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Методије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави у крипти Саборног храма, гдје је уприличен и богат културни програм. Домаћин овогодишње славе био је Влатко Иванишевић са породицом, а кумови славе за следећу годину су Милан Мраковић и Иван Никитовић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова (1,700 година) од доношења Миланског едикта-слободе вјероипсовједања Хришћанске вјере на територији Римског царства од стране Светог Цара Константина. Наиме, када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије и захумско-херцеговачки Димитрије, са свештенством служили су данас, 29. септембра, Свету архијерејску литургију и освештали обновљену Цркву Светог Јована Крститеља манастира Заграђе из XV вијека, на граници БиХ и Црне Горе. Звучни запис беседе У часну трпезу положене су мошти Светих Превлачких мученика. У литургијској бесједи владика Амфилохије је казао да је ово мјесто, посвећено највећем рођеном од жене Светом Јовану Крститељу и Претечи, било вјековни духовни и државни центар нашега народа од времена Стефана Вукчића Косаче. Подсјетио је да се на брду изнад манастира, задужбине Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, налазе остаци Соко Града, гдје је била његова пријестоница, а у Шћепан Пољу испод манастира Шћепаница, светиња која такође очекује обнову и васкрсење. Говорећи о обнови манастира, која трајала је више од двадесет година, Митрополит је нагласио да је данас велики догађај и дан и да је труд који је уложен у обнову ове светиње неизмјирен. „Посебно треба да захвалимо нашем оцу архимандриту Лазару, који је уградио овдје свој живот и који је деценијама, заједно са другим помоћницима и сарадницима, обнављао светињу, тако да је овај храм засијао изворном и првобитном љепотом.“ Тумачећи данашње Свето јеванђеље када је Господ на питање Јевреја да ли је Он Месија, обећани избавитељ и спаситељ, одговорио да дијела која Он твори свједоче о Њему и Отац Његов који је на небесима и да они који припадају Његовој заједници вјерују да Га је Отац небески послао да се око Њега сабирају, не само Јевреји – тадашњи изабрани Божији народ, него сви земаљски народи: „Снага Његове ријечи изговорене прије 2000 година се наставља до нашега времена и потврђује и овим данашњим сабрањем око Њега и Његовог Светог имен, као пута истине и живота и око претече Његовога Светог Јована Крститеља коме је овај храм посвећен.“ Митрополит је казао да је обнова храма одавно започета и подијелио сјећање на дан када је први пут дошао у овај крај (1996. године) и када се договарао о обнови са малим бројем људи, напомуњући да су међу њима били и неки који су били и онда и сада на власти. Са жаљењем је примјетио да они не припадају овој светој заједници, већ стварају неку своју која није заједница Херцега Шћепана, ни Светог Јована Крститеља. Нагласио је да Божије сјеме које је овдје посијано прије толико времена и вјекова, не може а да не донесе плода: „Божије, Христово сјеме и истина, без обзира како се мијењали моћници и власти овога свијета који долазе и пролазе, оно кроз вјекове увијек изнова доноси и рађа светога плода и васкрсава све оно што је никло из тога Светога сјемена. Али да би васкрсло оно мора да прође кроз распеће, као што је прије Васкрсења и Христос био разапет од ондашњих безбожника и гонитеља имена Божијег.“ Христос је жртвовао Себе за живот свијета и жртвеник који је данас освештан у овоме светом храму је мјесто гдје се преноси Његова жртва. И наставља се кроз вјекове Његово жртвовање за спасење свијета, истакао је владика Амфилохије и додао: „Овај свети олтар је тај жртвеник на коме ми приносимо и себе и своје душе, преносимо и своје дарове да би тим Светим приносом и ми постали христолики и да би наш принос Њему, хлеб и вино, постали Тијело и Крв живога Господа.Тијело и Крв Његова посвједочује Његово присуство опипљиво и видљиво кроз вјекове, па и у наше вријеме и овдје на овом светоме мјесту.“ Даље је Митрополит бесједио да је овај Храм живи свједок непобједивости Цркве Божје и Свете Божје заједнице сабране око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, око његовог жртвеника. Господ је благословио онај Соломонов храм из кога ничу храмови широм васељене и освећују се и просвећују, казао је Архиепископ цетињски. Подсјетио је на јучерашњи величанстевни догађај у Подластви када је на челу са нашим Патријархом српским г. Иринејем освештан храм цара Лазара и обновљени манастир Рођења Пресвете Богородице из 4. вијека који је 6 пута рушен, а данас је љепши него икада. „И данас седам владика освештава овај храм да би он био наше освећење, и да би и даље призивао све који долазе и пролазе и живе овдје да се врате тој Светој заједници Цркве Божије, јер је то једина заједница која није привремена, већ је вјечна. Да се врате Светоме крштењу у име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, Мирпопомазању и добију печат Духа Светога.“ Појаснио је владика да је ће се тако сви вратити својим прецима и светињи Божијој, вјечном призвању и достојанству, напретку, мјери раста висине Христове. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је оца архимандрита Лазара и све који су учествовали у обнови, васкрсавању манастира Заграђе, истакавши допринос предсједника и других у Општини Плужине. На крају Свете службе Божије Преосвећени владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије се захвалио браћи архијерејима који носе тај дух обнове, нарочито Високопреосвећном Митрополиту, који је и започео обнову ове древне светиње и први казао ријеч истине о светињама на Шћепан Пољу и цркви Шћепаници. „Ево данас на овом великом дивном сабору сабрали смо се и ми архијереји и свештеници, монаси и монахиње, и добротвори и приложници, и вјерни народ да заједнички узнесемо благодарност Богу и измолимо благодат и милост Божију која је сишла на овај свети храм и учинила га заиста светим и благословеним, испунила га Божијом светлошћу и милошћу. Амин Боже нека тако буде у све наредне вјекове“, рекао је владика Јоаникије. Љубављу игумана ове свете обитељи, оца Лазара, обновитеља овога Светога храма, уприличен је богат културно-умјетнички програм и братска трпеза љубави. * * * Обнова манастира Заграђе, који је задужбина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, трајала је више од двадесет година. На брду изнад манастира налазе се остаци Соко Града, Херцегове пријестонице, а у Шћепан Пољу испод манастира, темељи цркве Шћепанице посвећене Св. архиђакону Стефану, такође из XV вијека. Током турског ропства манастир је срушен, његову обнову је иницирао владика Амфилохије. Игуман манастира Заграђа архимандрит Лазар Стојковић у манастир је дошао 2001. године, од када је и почела интезивна обнова цјелокупног манастирског комплекса, али и литургијског живота. Прву Литургију служио је блаженопочивши отац Лазар Острошки. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 28. септембра 2019. године, у крагујевачком насељу Шумарице, освећен је новоподигути храм Светог Великомученика Георгија. Чин освећења, извршио је преосвећени Епископ шумадијски Јован, уз саслужење великог броја свештенослужитеља и свештено монаха, како из шумадијске епархије, тако и из других епархија наше Цркве. За певницом, појали су ученици Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу, које је предводио професор црквеног појања Немања Старовлах. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По предању Цркве, Часна Трпеза освећује се полагањем дела Светих Моштију мученика, у ову Трпезу положене су мошти Светог Кнеза Лазара, и имена парохијана. Епископ се обратио народу са поруком да је њихово насеље добило још једног заштитника и молитвеника пред Господом, и позвао да своју светињу свагда испуњавају и чувају, да живе црквено и буду послушни цркви. Након трократног опхода око Храма, и освећења иконостаса и унутрашњости богослужбеног простора служена је Света Литургија. На малом входу, преосвећени владика је протонамесника Срђана Тешића, пароха шумаричког, произвео у протопрезвитера, као награду за труд у изградњи Храма. У духовној поуци оцу Срђану, владика је нагласио разлику између световног и црквеног одликовања, нагласивши да му тек предстоји учење и развијање. Да ово одликовање није на гордост и хвалу, него на смирење и послушност, на трезвеније служење Богу и народу. У наставку Свете Литургије становници овог насеља и присутни верни народ, као и многобројно монаштво више манастира, сјединили су се са Христом кроз Свето Причешће. Након Свете Литургије епископ се обратио верном народу, наглашавајући поново важност данашњег Светог чина, поредећи Свети Храм, са парчетом неба на земљи. Владика је такође истакао лепоту Храма, позивајући вернике да га учине још лепшим, тиме што ће редовно учествовати у богослижењима и животу Цркве. На крају, уприличен је културно-уметнички програм и послужење за све присутне. Овај Свети храм, има и свој дечији хор, на чијем челу се налази Милица Тешић, супруга протојереја Срђана Тешића, па су својим извођењем улепшали данашњу духовну свечаност. Завршна реч, припала је пароху шумаричком, протојереју Срђану Тешићу, који се захвалио Епископу и свима који су уложили и најмањи труд да ова светиња никне. Извор: Епархија шумадијска