Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'храмова'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Његово високопреосвештенство Аехиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је данас, у сриједу Свијетле седмице када наша Света Црква слави Светог мученика Евпсихија, Свету архијерејску литиргију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је између осталог позвао на љубав и слогу у породицама, да се дом претвори у Цркву Божију, у храм Божији. “Да, у исто вријеме, свако срце постане дом Божји, храм Божији и Црква Божија јер је људско срце призвано да буде обиталиште Духа Светога. Да се и душа и тијело човјеково очисте од гријехова који је скрнаве људску душу и људско срце. Одсуство из храмова прилика је да своје домове и срца претворимо у храмове Божије. Тако ћемо остварити братску слогу и љубав међу свима који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога“- каже Митрополит Амфилохије. Извор: Радио Светигора
  2. Како нам је рекао Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, говорећи о времену у којем је изникао Алмашки храм, након задобијања статуса слободног краљевског града, 1748. године, долази до правог демографског и економског успона Новог Сада, који је до половине 19. века имао српски карактер, без обзира што су у граду живеле многе друге нације и вере, и имао је важан православни печат, а постао је и седиште бачког владичанства. Звучни запис емисије Поред историјата места и храма, у претходној емисији чули смо зашто су наши богобојажљиви преци одабрали баш тројицу јерараха: светитеље Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, за своје молитвенике пред Господом, посветивши им овај велелепни храм. У наставку наше приче о Алмашком храму, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, говорио је о архитектури и доминантном ликовном изразу овог споменика културе од изузетног значаја, као и о надгробним споменицима који постоје у порти, осталом уметничком благу ове православне светиње и знаменитим паросима који су у њој служили. Историчари уметности сматрају да су иконе иконостаса Арсенија Теодоровића међу најбољим његовим остварењима. Примерци монографије, која је представљена 2019. године, а носи назив Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост, уручени су библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Алмашки храм је, у односу на континуитет трајања, најстарији храм у Новом Саду. Он је 2018. године прославио тристоту годишњицу свог постојања, као центра духовног сабрања у Христу свих побожних Алмашана. Тим поводом, 2019. године објављена је и монографија под називом Алмашка црква – храм Света Три Јерарха, чији је уредник и један од аутора био наш гост. Звучни запис емисије Протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, био је уједно и дугогодишњи настојатељ Алмашког храма, у ком је служио безмало 15 година. Први историчар Новог Сада, Ђорђе Рајковић, овако је описивао дух ондашњег времена у којем је изникао Алмашки храм, крајем 18. и почетком 19. века. „Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, често ми се чини да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном; учини ми се да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане… Ко је у оно доба ушао у српску кућу, тај је у соби затекао читав музеј од иконâ, крстовâ и бројаницâ…ˮ О постанку Алмашког краја и Aлмашке цркве говорио је и Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада. Он је истакао да се у овом велелепном храму некада налазила чудотворна икона Пресвете Богородице. Такође нам је рекао да око значења речи алмаш постоје многа спорења, али је највероватније да значи јабука, подсећајући на оно чиме су се Срби бавили у старом завичају и што су пренели у нови крај. Алмашка црква је споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. У другој емисији посвећеној храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици, настављамо шетњу кроз векове Православља у Епархији бачкој. Звучни запис емисије Храм који је данас пред нама грађен је између 1723. и 1726. године. Кроз дугу историју неколико пута је обнављан, ширен и дограђиван, да би имао визуру коју данас поседује. Прва велика обнова била је почетком 19. века, друга почетком 20. века. Скоро сто година након друге обнове започела је 2008. године и последња велика обнова Световазнесењског храма. Обнова из 2008. године највише је заслужна за данашњи изглед храма. О изазовима овог великог подухвата раговарамо са парохом храма, протојерејем Миодрагом Шипком, који готово двадесет година богослужи у овом храму. Кроз емисију Летописи храмова у Епархији бачкој имамо прилику да осетимо део атмосфере велике растаурације храма, да чујемо којим техникама су рестауратори радили, и на који начин, да би сачували изворни изглед храма за будућност. О томе нам најбоље сведочи наш саговорник рестауратор-конзерватор господин Горан Болић. Стазе Православља нас потом воде до црквене библиотеке, са више од тринаест хиљада наслова, која је отворена за све грађане Суботице. У порти храма налази се и црквени Радио-Славословље. Јединствено у околини, а и у свету, јесте да исту фреквенцију деле две хришћанске радио-станице: Радио-Славословље и Радио-Марија. Неизоставан део сваке Литургије, као и свакодневног живота храма, чини и црквени хор Свети Роман Мелод, са чијом зачетницом имамо прилику да се сусретнемо у самом храму. Госпођа Драгана Николић нас подсећа на значај духовне музике кроз векове. Музичке нумере које слушамо кроз емисију су у извођењу црквеног хора Свети Роман Мелод, као и дечјег хора Емануил при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Наше данашње путовање завршавамо причом о људима, човековом сусрету са Богом и храму као богослужбеном месту, месту где се савршавају свете Тајне и света Литургија. Протојереј Миодраг Шипка, будни сведок свакодневице у храму, сведочи нам овом приликом о православном животу Србâ у Суботици. Црквеној општини суботичкој, поред храма Светог Вазнесења Господњег, припадају храм Светог архиђакона Стефана на Келебији, параклис Успења Пресвете Богородице на Водицама, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, 2017. године почела је изградња храма посвећеног Светом Нектарију Егинском. На Прозивци, делу града који је већински насељен српским православним живљем, 22. новембра – када се празнује светитељ Нектарије Егински, у храму без врата и прозора, на Литургији је било сто педесет људи, док се осамдесет верника причестило. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Данашња емисија Летописи храмова у Епархији бачкој посвећена је храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Звучни запис емисије Храм је грађен 1723 – 1726. године. На споменику од пешчаника, који затичемо у ходнику Црквене општине суботичке, пише: ,,Здје почивјат раб Божји Драгић Ковачевић 1726ˮ, што несумњиво сведочи о постојању православног храма у то време. У шетњу кроз векове Православља у Суботици води нас парох храма Светог Вазнесења Господњег, протoјереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички. У првој од две емисије посвећене Световазнесењском храму у Суботици трагови православног живота воде нас да се осврнемо далеко у прошлост. Након Велике сеобе Срба са Косова и Метохије, 1690. године, Срби у Суботици изборили су право да саграде свој храм од блата. Народ га је звао плави храм. О постојању плавог храма сведоче најстарији писани помени о Српској Православној Цркви Црквене општине Суботица. То су црквени протоколи из 1744. године, под називом: „Малија и великија церкве храма св. Вазнесења Господа нашега Исуса Христа в. Санци или мјестје Суботицјеˮ. Храм је кроз скоро три века свог постојања неколико пута обнављан и дограђиван, да би стекао данашњи изглед. Пројекат да се план прошири и реконструише враћа нас у 1909. годину, у време када је положен темељ новог звоника, уз присуство патријарха карловачког Лукијана Божића и епископа бачког Митрофана Шевића. Међутим, ратне године доносе многа искушења за српски народ и Српску Православну Цркву. Мермерне плоче на храму нас опомињу да се осврнемо на најтежи период за Црквену општину суботичку и њене вернике, 1848. и 1849. годину, време када су Срби били прогоњени. Наш саговорник, протојереј Миодраг Шипка, подсећа на недаће српског народа кроз векове, хапшења и одвођења у логоре и сабирне центре, највише у Шарвар. Са леве стране солеје, према Богородичином трону, и данас стоји оштећење које подсећа на гелер од бомбе, који је упао у храм кроз прозор. Сведочи о Савезничком бомбардовању када је зграда Црквене општине суботичке потпуно изгорела. О ратним годинама неизвесности, судбини народа и Српске Православне Цркве кроз векове, имамо прилику да чујемо у новој емисији Летописи храмова у Епархији бачкој, емисији посвећеној храму Вазнесења Господњег у Суботици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16, 18). Звучни запис емисије Храмови су одувек били место сусрета човека са Богом. Они су истовремено и будни сведоци времена и нашег битисања на земљи. У новој емисији на програму Радио-Беседе – Летописи храмова у Епархији бачкој говоримо о храмовима Епархије бачке Српске Православне Цркве, њиховом историјату, архитектури, уметничком благу, као и о историјској судбини народа, коју су – у молитвеној тишини – носили под својим сводовима. У првој емисији новог циклуса говоримо о храму Светога великомученика Георгија у Новом Саду, његовом настанку, страдању и обнови, затим о велелепном Владичанском двору који је пројектовао архитекта Владимир Николић, специфичном иконостасу знаменитог српског сликара Паје Јовановића, као и о томе ко је сахрањен у крипти Саборног храма. Емисија Летописи храмова у Епархији бачкој премијерно четвртком од 14 часова и у репризном термину понедељком од 19.30 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Предложеним законским текстом чини се правно убиство свих цркава и верских заједница, упозоравала је Митрополија црногорско-приморска јавност Црне Горе у августу 2015. године, када је на светло дана изнета прва верзија контроверзног Закона о слободи вероисповести. Скоро пет година касније исти закон је изазвао најдубљу друштвену кризу у Црној Гори у њеној новијој историји, пишу „Новости“. Заједничка црта радне верзије спорног прописа из 2015. и закона усвојеног у црногорској Скупштини у драматичној ноћи између 26. и 27. децембра 2019, јесте огољени удар на статус и имовину Српске православне цркве. Несхватљивом упорношћу и доследношћу у кршењу права, па и здравог разума, власт је прогурала акт који више од месец дана изазива бунт десетина хиљада грађана. Против оваквог закона изјаснили су се готово сви — Српска православна црква, остале верске заједнице, Руска и Васељенска патријаршија, Венецијанска комисија, небројени домаћи и страни правни стручњаци... Међутим, све то није довољно да режим сагледа све опасности и ризике његове примене, да га повуче и отвори дијалог о његовом унапређењу. © ФОТО : НОВОСТИ Мапа храмова које Подгорица хоће да отме СПЦ А све је почело у лето 2014, када је министар за људска и мањинска права Црне Горе Суад Нумановић формирао радну групу за израду акта који је требало да замени стари закон о правном положају цркава и верских заједница из 1977. године. Архијереји Српске цркве и правни тимови Митрополије црногорско-приморске, очекивано, енергично су се успротивили намери законописца да одступи од начела одвојености државе и Цркве, али и да отворено конфискује црквену имовину. Спорна је била и обавеза регистрације, као и низ других чланова противних међународним нормама, Уставу Црне Горе и постојећим законима. Нацрт је послат Венецијанској комисији, да би после више од две године, делимично, али не и суштински измењен, поново био изнет пред црногорску јавност. Истинског дијалога и јавне расправе о његовим решењима — није било. © ФОТО : МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА Синод СПЦ Црква је текстом који је крајем године постао званични законски предлог, доведена у ситуацију да доказује оно што је вековима уназад било неспорно — да је пуноправни власник својих храмова, цркава, манастира, конака, имања... Историчари и стручњаци за канонско право виде јасан континуитет права својине Српске цркве од средњег века до данас. О томе говоре многобројне задужбине Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића широм Црне Горе. У прошлости Цркве уочава се јасна правна веза која сведочи да су црквеноправни субјекти — парохије, цркве, епархије, манастири одувек били власници своје имовине, односно да црквена добра никада нису била државна имовина. Доказа за то је прегршт — од Манифеста краља Николе из 1895. године, преко акта Митрофана Бана из 1910, до небројених судских пресуда и докумената државне власти из претходних деценија. У доказивању наводног права да спроведе „враћање на старо“, режим у Подгорици потеже за тобожњом аргументацијом из паучине дубоке прошлости. Своје мотиве темељи, између осталог, и на одлукама црногорске Народне скупштине, која је на Цвети 1868. извршила дефинисање државне, црквене и имовине владара. Вешто се притом избегава и једноставан закључак, да је и ово тело уважило чињеницу постојања добара чији је власник Црква. © SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ Доњи манастир Острог Познаваоци црквене прошлости истичу да нема јасних доказа да је имовина Српске цркве икада била у државној својини. Аутори неславног закона, у покушају узурпације добара, повукли су црвену линију на 1918. години, коју монтенегринска историографија узима као датум почетка наводне српске окупације и прекида црногорске државности. Међутим, нова краљевина је преузела већину прописа из претходне државе, па црквена имовина ни за њу није била упитна. Чак и комунистички режим, иако строго идеолошки обојен, није дирао у неприкосновено право верских заједница. То се види и по томе што је после 1945. године опустошену Митрополију црногорско-приморску аграрном реформом, национализацијом и конфискацијом лишио свих добара која нису била неопходна за богослужења, односно издржавање свештеника и монаха. Правна природа храмова, цркава и манастира није била спорна чак ни комунистима, што је свој коначни исход добило у Закону о правном положају цркава из 1977. године. Архијереји, свештеници и правни тимови Митрополије црногорско-приморске који воде вишегодишњу борбу за своју цркву и њене светиње, упозоравају и на још један аспект црквене кризе у Црној Гори — она је генерална проба за сличну операцију која ће бити изведена на Косову и Метохији. Уколико трансфер својине са Цркве на државу успе у Црној Гори, истим путем ће кренути и власти у Приштини, којој је СПЦ већ дуго трн у оку. Апсурд је да Црква бољу правну заштиту ужива на КиМ, међу Албанцима, али то не искључује будуће покушаје њеног подржављења или проглашавања за културно добро тзв. Косова. © SPUTNIK / НЕБОЈША ПОПОВИЋ Верници СПЦ на Цетињу Иако притиснут невиђеним незадовољством верника, али и мирним изражавањем њиховог протеста, режим у Подгорици не одустаје од примене скандалозног прописа. Државни органи имају рок од годину дана да попишу имовину која долази под удар закона и припреме се за прекњижбу. Црква је у међувремену најавила жалбу Уставном суду Црне Горе, од кога с правом очекује да контроверзни акт стави ван снаге. Ренесанса изградње храмова Контраверзе око будућег статуса СПЦ долазе на врхунцу епохе незапамћеног црквеног градитељства у Црној Гори. Нови и обновљени храмови и цркве успешно су испунили празнину коју су за собом оставиле комунистичке, атеистичке власти. У Митрополији црногорско-приморској истичу да је за три деценије обновљено чак око 600 храмова, да су изграђени и многи нови сакрални објекти. У овом кругу је и подгорички Храм Христовог васкрсења, који се сматра саборним храмом верника у Црној Гори. По лепоти и монументалности истиче се и трећи храм у центру Берана, посвећен Светом Симеону Мироточивом. Круна црквеног градитељства свакако је недавно завршени и освећени Саборни храм Светог Јована Владимира на Тополици, у Бару, који се убраја међу најимпресивније православне храмове у свету. Сваки трећи у литијама Масовне протестне литије верника у Црној Гори рођене су спонтано, као израз незадовољства свештенства и верника усиљеним усвајањем спорног закона у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године. Рођене су после позива који је Митрополија црногорско-приморска, само дан после драматичне вечери у подгоричкој Скупштини, упутила верницима — да се окупе и помоле Богу и Богородици за мир и разум у Црној Гори. Број окупљених је већ прве вечери премашио сва очекивања. © ФОТО : ВЛАДИМИР ПАВИЋЕВИЋ Литија у Подгорици Литије су се из Подгорице и са севера Црне Горе прелиле и у друге крајеве земље, а затим и државе региона. Подршка је из дана у дан расла и бујала. Васојевићи, Кучи, Братоножићи, Пипери, Бајице, Паштровићи, Грбљани, Бокељи, иако раздвојени, сви заједно из вечери у вече слали су јединствену поруку — Не дамо светиње! Протестна окупљања своју кулминацију доживела су почетком фебруара, када је на литијама пребројано више од 200.000 учесника — трећина свих становника Црне Горе. Кључне правне примедбе на Закон Написан и усвојен једнострано, без истинске јавне расправе и учешћа СПЦ; Прекида вишевековни правни субјективитет Митрополије и осталих епархија које делују у Црној Гори; Крши међународне конвенције и домаће законе о имовини; Суспендује велики број прописа, уводи правну несигурност; Својину Цркве не оспорава у редовном судском поступку, већ директно законом и у управном поступку; Нема правних лекова, а терет доказивања својине је на власнику; Закон дискриминише одређене категорије грађана — вернике СПЦ; Не поштује и не примењује препоруке Венецијанске комисије. Најважније реликвије Друштвена превирања услед црквене кризе која већ месецима тресе Црну Гору и намера власти да загосподари имовином Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија, отворили су и питање будуће бриге над драгоценим реликвијама које оне чувају. Цетињски манастир чува неколико светиња које се сматрају најдрагоценијим у читавом православном свету. То је пре свега рука Светог Јована Крститеља, којом је крштен Исус Христос, као и честица Часног крста Господњег, на коме је Христ био разапет. У седишту Митрополије чувају се и мошти Светог Петра Цетињског, епитрахиљ Светог Саве, круна српског краља Стефана Дечанског (којом се крунисао и црногорски краљ Никола Петровић 1910. године), као и штап првог црногорског владара Ивана Црнојевића из 15. века.
  8. Мапа храмова и реликвија које Подгорица хоће да отме СПЦ RS.SPUTNIKNEWS.COM Предложеним законским текстом чини се правно убиство свих...
  9. И вечерас су хиљаде Подгоричана, предвођене Митрополитом Амфилохијем, учествовале у Литији од Саборног храма Васкрсења Христовог до цркве Светог Димитрија на Крушевцу и назад, у молитвеном отпору антизакону о слободи вјероисповијести. Литији је претходио молебан у Саборном храму Христовог Васкресења. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Крушевцу се вјернима обратио протојереј-ставрофор Борис Брајовић, старјешина цркве Светог Димитрија који је рекао да их поздравља црква солунског ратника и Христовог првоборца. По повратку пред саборни храм Митрополит Амфилохије је вјерном народу пренио благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог синода СПЦ. Замолио је сабране за нарочити аплауз за дјецу. Властодршцима је поручио да је отимање светих храмова од Бога живога и од светаца Божјих најгори гријех. Затим је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског прочитао данашње саопштење Светог синода СПЦ, у којем се наглашава да би Закон о слободи вјероисповести било правилније назвати законом против Православне цркве у Црној Гори. Владика диселдорфски и све Њемачке г. Григорије је казао да у последње вријеме, до ових најновијих догађаја није баш било похвално говорити о свом црногорском поријеклу. „Сада је највећа похвала ма коме у свијету да је поријеклом из Црне Горе, јер сте ви најживља Црква живога Бога у данашњој Европи. Сваки вјерник у Њемачкој диви се вашој борби за слободу. Према томе, није могуће да ми будемо поражени, јер ко је са Христом, зна да Христос побјеђује“, поручио је владика Григорије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У неким регионима Кине већ је уведен пробни "систем оцењивања лојалности храмова и капела". Кинески хришћани очекују да ће се овај систем проширити на целу земљу. Храмови су обавезни да скупљају бодове, максималну лојалност држави изражава 100 бодова, а ако се падне испод 70 бодова, храм може да изгуби право деловања и буде затворен. Негативни бодови су због прљавих тоалета (5 бодова), због неистицања државне заставе (5 бодова), због коришћења верских текстова који нису штампани у државној штампарији (10 бодова), због критике владе (10 бодова), због примања помоћи из иностранства (15 бодова). Поједина црква може да добије и позитивних 5 бодова ако пријави нелојално држање унтар своје заједнице или у деловању друге цркве. Извор: В Китае вводят систему оценивания религиозных объектов - СПЖ - Союз православных журналистов SPZH.NEWS
  11. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије данас је у Храму Рођења Пресвете Богородице у Прибоју код Лопара служио Свету архијерејску Литургију у част 136 година од освећења овог храма на крсну славу - Светог мученика Агатоника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. "Око овог храма видимо васкрсење, а васкрсење је и када се народ у оволиком броју окупља и чини добро својој Цркви", рекао је Владика Фотије и додао да Црква непрестано живи мучеништвом и прогонима Светог Агатоника. Владика Фотије је истакао да велики број вјерника окупљених око светих храмова представља наду да ће српски род опстати на овим просторима и да ће бити очувани свети храмови и православна вјера. Након Литургије и опхода око храма одржан је помен погинулим борцима Војске Републике Српске и цивилним жртвама рата из парохије прибојске и растошничке. Старјешина храма протојереј-ставрофор Јеремија Лазић истакао је да мајевички вјерници све чешће долазе у своје цркве. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. У Москви ће током 2019. г. бити изграђено 10 нових храмова у оквиру ”Програм 200”, извештава «Благаовест-Инфо», позивајући се на прес службу Владимира Ресина посланика Државне Думе овлашћеног за овај програм. ”Најважнији задатак програма у новој 2019.години је да се десет храмова стави у употребу, и да се започне изградња нових десет” – рекао је Ресин. По његовим речима, у Мосви се рестаурирају и два споменика од историјског значаја – Храм Рођења Богородице на Бутирској слободи, и Храм Животворне Тројице у 1. Рижској уличици. Програм изградње нових православних храмова у Москви (”Програм 200”) је активан у свим окрузима престонице, осим Централног, с обзиром да у центру има довољно храмова, појашњено је за РИА Новости у прес служби Сектора за економију Руске православне цркве. ”Новим рејонима Москве много недостају храмови. Често на 100-150 хиљада становника постоји један или два активна храма. Градимо храмове на местима где су најпотребнији народу. Центар града пре спада у пројекат рестаурације, док се на новим општинама граде храмови.” Програм се реализује добротворним прилозима. У сврху прикупљања средстава, направљен је хуманитарни Фонд за подржавање изградње храмова града Москве. 2019.г. је подигнуто 63 храма, док је још 28 објеката у изградњи, појаснили су за РИА Новости. Програм је покренуо Патријарх Кирил 2009. г. и у првој етапи се планира изградња 200 храмова у Москви, који би били свима доступни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Од 2010. године, откако је започет програм за изградњу нових храмова у Москви, у главном граду је подигнуто већ 85 цркава, а биће још око 150, – ово је у уторак за „Интерфакс“ саопштио координатор програма, посланик Државне думе Владимир Ресин. „За свега осам година у Москви је у оквиру програма и ван њега саграђено 85 комплекса храмова. Притом је 59 већ уведено у употребу, укључујући девет у „новој Москви“, 14 је у фази припреме за увођење, а на 12 објеката су завршени груби грађевински радови,“ – прецизирао је Ресин. У целини, по његовим речима, у програм изградње православних храмова на парцелама које је Црква изабрала и одобрила, уврштено је 193 комплекса храмова у Москви и 18 на територији „нове Москве“, као и 22 комплекса храмова ван програма. „Од почетка реализације програма изградње православних храмова који се у народу незванично назива „програм-200“ већ смо премашили границу од 200 храмова. Од 2010. до 2018. године радимо на 233 одобрених локација,“ – истакао је В. Ресин. У години која је на измаку по „програму-200“ уведено је у експлоатацију девет храмова, још девет комплекса храмова се налази у фази припреме за увођење и на 12 су завршени груби грађевински радови. У плану за 2019. године у различитим фазама изградње биће 29 храмова: 25 у оквиру програма и четири ван њега. „Иако град у реализацију програма не улаже буџетска средства, помоћ и надзор владе, придавање статуса званичног градског програма народној иницијативи отвара мноштво могућности за његову реализацију – на пример, благовремено укључивање грађевинске локације у генералне планове будућих стамбених насеља,“ – истакао је В. Ресин. По његовим речима, у години на измаку се испоставило да је оптимална изградња храмова који могу да приме најмање 500 људи. „Моје мишљење је – чак и 1000 људи,“ – додао је координатор програма сматрајући да ће се пројекти мањег капацитета користити приликом изградње храмова у регионима Русије. „Ови пројекти су већ проверени у пракси, примедбе су отклоњене и предали смо их на поклон Руској Православној Цркви,“ – наводи В. Ресин који истиче да је програм поставио високе критеријуме у погледу темпа реализације, система контроле, формирања заједница и избора локација. „Програм-200“ је започет 2009. године. Идеја је потекла од патријарха Кирила. Као повод за изградњу нових цркава у руском главном граду послужило је то што је у Москви у том тренутку број храмова био најмањи у поређењу са свим регионима у Русији, ако се узму у обзир број храмова и густина православног становништва. Извор: Православие.ру
  14. Васцели хришћански свет као великог чудотворца слави светитеља Николаја из 4. века, епископа Мире Ликијске у Малој Азији. У Србији Светог Николаја Мирликијског слави огроман број православних породица као заштитника дома, док је Свете Николај крсна слава и Владике нишког г. Арсенија. Протојереј Зоран Филиповић, старешина Храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу био је гост у емисији "Пирг" који је говорио о сутрашњем празнику као и обележавању у овом нишком храму. Звучни запис емисије
  15. Челник НВО Црногорска православна црква распоп Мираш Дедеић казао је да, након што је црногорски парламент усвојио резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. на ред мора доћи и рјешавање питања црквене имовине. Према његовим ријечима, храмови „морају што прије бити враћени држави“. Он је казао да је то „правда на коју Црногорци чекају већ 100 година“. –Велики је притисак на Црну Гору и данас, али ми смо стигли до правих резултата и Црна Гора је слободна држава, утврдила је своје границе и нашла пут којим треба да иде заједно са ЦПЦ. Нијесмо сами сви идемо напријед и добићемо оно што одавно желимо већ један вијек, поручио је распоп Мираш. извор
  16. Челник НВО Црногорска православна црква распоп Мираш Дедеић казао је да, након што је црногорски парламент усвојио резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. на ред мора доћи и рјешавање питања црквене имовине. Према његовим ријечима, храмови „морају што прије бити враћени држави“. Он је казао да је то „правда на коју Црногорци чекају већ 100 година“. –Велики је притисак на Црну Гору и данас, али ми смо стигли до правих резултата и Црна Гора је слободна држава, утврдила је своје границе и нашла пут којим треба да иде заједно са ЦПЦ. Нијесмо сами сви идемо напријед и добићемо оно што одавно желимо већ један вијек, поручио је распоп Мираш. извор View full Странице
  17. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Реаговање на „Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација манастира Острог и Режевићи“, Побједа, 25, 26, 27, 28. и 29. јун 2018. г. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије Црногорско Приморске. У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, министар културе Републике Србије г. Владан Вукосављевић и помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић, као и представници републичког и нишког Завода за заштиту споменика културе, обишли су данас манастир св. Николе код Куршумлије који ће бити обновљен у наредном периоду, сазнаје радио Слово љубве. Црква Св. Николе у Куршумлији, задужбина Стефана Немање, по датуму градње, старија је од Хиландара 32, а од париског Нотр Дама 92 године. Током поподнева, Свјатјејши Патријарх Иринеј, Епископ нишки Арсеније и други званичници присуствују округлом столу у Пролом бањи. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...