Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'храбри'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса. ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!
  2. Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару)
  3. За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату". Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару) View full Странице
  4. Јуче смо се подсетили на Божидара Бошка Петровића, нашег јединог ваздушног аса. Пре 80 година је погинуо у Шпанији. Пре тога је оборио неколико фашистичких летелица. Та породица Петровић је поред Бошка, резервног пилота ЈКВ, дала и Брану, пилота ловца учесника Априлског рата и Владету, пилота хидропланца, који жив није хтео да се преда, те је са неколицином својих људи након Априлског "слома", прелетео у Египат. Ово је прича о њему... Пре 76 година из Боке је кренула интересантна ратна епопеја једног од најхрабријих југословенских хидроавијатичара Корпулентан и нервозан човјек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама неке стране армије, привукао је својим чудним изгледом 18. априла 1941 године у центру Атине, пажњу грчке војне полиције. Други свјетски рат је био у пуном јеку, а у току напад Сила Осовине на Југославију и Грчку. Колоне њемачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно су нападали луке по Егеју. Ратно стање одражавало се и правим хаосом на улицама Атине, али су у свом том метежу грчки безбједњаци примијетили сумњивца у летачком комбинезону и одмах га ухапсили мислећи да се ради о њемачком шпијуну. Послије два сата проведена иза решетака, из затвора је уз извињење, пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода I класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније у необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана типа „Дорниер До-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) ПВ, одлучили да након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвјесност и на Медитерану наставе борбу против Сила Осовине… Суморна, облачна зора 16. априла 1941 године осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Њемачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941 напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства. У редовима југословенске војске ипак, била је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част им није дозволила да се предају чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја који до краја остају вјерни свом бушидоу – кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач „Загреб“ да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница „Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат са силама Тројног пакта. Исто су учинили и торпедни чамци „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је међутим, одлазак цијеле 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић. Из свакодневице Абукирске ескадриле „Шеснаестог априла 1941. године у 5 часова, седам хидроплана у групи, затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини „Невјесте Јадрана“ и полетјевши у…. неизвјесност.“– записао је у свом ратном дневнику Петровић. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили. Владета Петровић као поручник фрегате Владета Л. Петровић рођен је 18. априла 1905 године у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете чиме је постао официр. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Љубављу према авионима „заразио“ је и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка који је као велики комуниста, отишао као добровољац у Шпанију где је на страни републиканаца, учествовао у Шпанском грађанском рату. Летећи на ловцима типа „поликарпов И-15“, Бошко Петровић је оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот-ас. Бошко Петровић погинуо је у ваздушном дуелу 18. априла 1937 код Вила Нуева Дел Кањеде у Шпанији. Каријера Владете Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству КрМЈ, гђе је од 1938 године обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Овде се Владета жени својом великом љубави, лијепом Тивћанком Маријом Фажо са којом ускоро добија и двије кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свијету, чувеним њемачким „Дорниер-ом До-22“. Владета Петровић врши смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту Друга ХГ је у освит напада на Југославију 6. априла 1941. из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је тзв. далеко извиђање јужног дијела јадранског војишта на коме су се и одигравале главне борбене активности с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих посљедица претрпјели неколико њемачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице под командом Владете Петровића већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода на правцу Бока- Мљет и Бока –Улцињ, те око јужнодалматинских отока, а касније и главне италијанске базе на јужном Јадрану – луке Бриндизи. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Владета Петровић лично који је на захтјев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албанији или Италије, са хидропланом „307“ 14.априла на висини од 5 хиљада метара изнад Будве, примијетио пет италијанских ловаца „фиат Г-50“ и неопажено их пратио 5 минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији. До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ, обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана. Хидроплани Абукирске ескадриле Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту наредио збор свог особља Друге ХГ. „Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, где још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у њемачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве.“– записао је 10. априла Петровић у свом дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посјетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега је су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске, грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана. Петровић са југословенсмким ваздухопловцима у Египту „Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво!“– пише о тим тренуцима Петровић који је у зору 16. априла из Боке полетио на челу групе од седам исправних хидроплана са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана, па је ескадрила „нарасла“ на 10 авиона и 27 авијатичара. Послије много перипетија, укупно 8 борбено способних југословенских хидроплана типа „До-22“ стигли су 22. априла око подне у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан „313“ чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2 хиљаде километара, успјешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног њемачког „Африка корпуса“ и његовог легендарног команданта – „Пустињске лисице“, фелдмаршала Ервина Ромела. Капетан корвете Владета Петровић У Египту је 20. хидропланска ескадрила, једина југословенска војна јединица која се организовано повукла из окупиране земље и није своју ратну заставу спустила пред Силама Осовине, званично ушла у састав британског РАФ-а под новим службеним називом „No.2 Yugoslav Squadron“. Много познатији био је међутим њен незванични назив – Абукирска ескадрила. На пјешчаној обали залива уређена је привремена база, а већ 7. маја из луке Александрија креће на први ратни задатак – извиђање Средоземног мора на удаљености од 200 миља од обале на линији Порт Саид – Марса Матрух. Упоран у одлуци да његова јединица настави дејства, Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио од избјегличке југословенске Владе. Тражено је да преда хидроплане Енглезима и да се са својим људима упути у Јордан. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнориосао обје депеше иако је прву потписао предсједник Владе, генерал Душан Симовић, а другу и сам југословенски краљ Петар Други Карађорђевић. „Да сам извршио та наређења, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бјегунаца из домовине.“– објаснио је он разлоге зашто је радије наставио да се директно бори на фронту источног Средоземља и сјеверне Африке, где је однос снага тада био 2:1 у корист Њемаца. „Енглеска је била једина брана и нада Савезника у спашавању еропске цивилизације. За No.2 Yugoslav Squadron је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“– стоји у Петровићевом дневнику. Тиватски зет на челу Абукирске ескадриле у наредних годину дана је са својим авијатичарима редовно вршио извиђања Средоземног мора, садејствовао са британском флотом, испраћао конвоје бродова који су упловљавали у Александрију, водио борбу против непријатељских подморница, тражио и спашавао из мора посаде оборених британских авиона или потопљених бродова. При томе је Абукирска ескадрила извршила укупно 912 ратних задатака провевши у ваздуху 1.760 сати. Наши авијатичари претрпјели су и губитке па је тако у инциденту са британским бродом који је погрешно идентификовао наш хидроплан „307“ као њемачки авион и запуцао на њега, 22. децембра 1941 авион је оштећен, а наредник Јово Кикановић из Кртола код Тивта, тешко је рањен. Другог фебруара 1942. године, на плажу 40 километара западно од Александрије, под њемачким мецима, срушио се југословенски хидроплан „157“ типа „Рогожарски СИМ-14“а у њему су погинули су наредници Шишмун Пишпек и Каменко Петровић, док јепоручник фрегате Болеслав Ивковић једва преживио са тешким повредама. Један од хидроплана Абукирске ескадриле у Египту Абукирска ескадрила је одлично вршила добијене задатке за што је у неколико наврата и званично похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем Истоку. Самог Владету Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Један од њених подвига било је и налажење 26. јуна 1941, малог гуменог сплава са 4 преживјела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Након што су Њемци оборили њихов бомбардер, њих четворицу безуспјешно су пет дана непрекидно тражили сви расположиви бродови британске Средоземне флоте и бројни енглески авиони, али их је нашао југословенски хидроплан са пилотом Ладиславом Зобунџијом. И то не једном, већ два пута у мање од 24 сата јер им први пут Забунџија није могао помоћи, а сутрадан се вратио по њих и бацио им из ваздуха пакете са храном и водом и остао кружити над њима, док је други југословенски хидроплан у помоћ довео оближње британске ратне бродове. На жалост, за три од четири британска летача у сплаву, било је касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживјели спашен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао базу Абукирске ескадриле да се лично захвали својим спасиоцима. Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје посљедњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избјегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пјешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију. У домовини је „крила окачио о клин“ јер за њега као краљевског официра, није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив једног свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран и запослио се у тамошњој школи где је предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије. Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, Владете Петровића, заувијек се смирио 7. јуна 1984 у Ловрану. Међу ријеком људи за коју се не памти да је до тада неког од мјештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА – комадант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором дошао званично опростити од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим одијелима који су донијели највећи од свих вијенаца. На њему је стајао натпис „Нашем комаданту – последњи поздрав -Абукирска ескадрила“. Синиша ЛУКОВИЋ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...