Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хлеб'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  2. Теоријско убиство И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара. Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом. Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика! Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна. Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе. Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије. Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа. Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања. Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична. Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје. Он је другачији Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији. Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима. „За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“ Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“ Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња. Тако тежак хлеб Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао: – Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране. И пастир поче да прича: – Прво треба поорати земљу. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба засејати земљу. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано. Вук: – Па може да се једе? Пастир: – Не. Треба прикупити летину. И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“ На крају ће вук рећи: – Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну! Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус. Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење. Осећај за вечност Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност. Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност. Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун? Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом. Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника? Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама. Учите да се молите! Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите. А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину. Извор: Православие.ру
  3. Све док се налази на Предложењу, издвојени хлеб бива обичан хлеб; поприма само то својство да је посвећен Богу и да постаје Дар, те тада символише Христа у оном Његовом узрасту кад је и Сам постао Дар. А постао је Дар од Свог Рођења, као што је то већ речено, пошто је, по Закону, самим Својим Рођењем био Дар као Прворођени. 2. Пошто су, међутим, сва она страдања, односно Распеће и смрт, која је Он ради нашега спасења претрпео на своме Телу, најпре пророчки описана од стране древних пророка, стога и свештеник овде, пре него што положи хлеб на Жртвеник и пре него што га жртвује, настоји да изобрази на њему те символе страдања. На који начин то чини? Пошто један хлеб издвоји између многих и пошто га учини даром, тада, као на каквој слици, изображава на њему страдање и смрт Господњу; и све што свештеник обавља – нешто из практичне нужности, а нешто по својој вољи потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти. 3. Стари је обичај да се догађаји понекад кроз дела приповедају, представљају и пророкују. Наиме, желећи да покаже заточеништво јеврејског народа, Пророк је и сам себе везао. И Агав је касније на исти начин поступио да би указао на Павлове окове. Причају и следеће: кад је један од богоносних Отаца био упитан шта је то монах, никаквог одговора није дао, него је своју одећу свукао са себе и погазио је ногама. 4. Тако и саму смрт Господњу и свеукупни Његов домострој, древни пророци нису само речима објављивали него и делима; а томе су се учили из Божијих дела, као што је штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје, и купина која је и усред пламена била једра, и Исак, кога је отац повео на заклање, и толика друга знамења којима се од самог почетка указивало на свету Тајну. 5. Јасно је да и свештеник тако чини. Оно што зна о оној Жртви Христовој, то и речима саопштава и делима показује, онолико колико је то могуће показати таквим вештаственим средствима. Као да каже: Овако је Господ доспео до страдања, овако је умро, овако су Му ребра прободена, овако је тада из прободених ребара потекла она Крв и она Вода. 6. Све то чини да би показао, као што рекох, да су овој истини и овој стварности претходили праобрази и праслике кроз које је унапред све то људима објављено. Тако и сам свештеник, пре но што принесе хлеб на Жртвеник и пре но што га жртвује, исписује на њему знаке Жртве, показујући тако да ће овај хлеб свакако бити претворен у онај истински, распети и жртвовани Хлеб. Но, и поред свега тога (пошто смрт Господњу треба да објављујемо), свештеник је саопштава и речима и делом, како не би био изостављен ниједан начин објаве или приповести о ономе за шта би нам безброј уста било потребно. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Потребно је да разјаснимо и ово: зашто свештеник не принесе на жртву све хлебове који су предложени, него приноси као дар и посвећује Богу само онај хлеб који исече, те га полаже на Жртвеник и свештенослужи? 2. И то је својство Христовог приноса. Јер, остале дарове су њихови власници изабрали између истородних и донели их у храм и предали свештеницима у руке; а свештеници су их примили и принели на Жртвеник и жртвовали, или су, опет, са сваким од њих учинили оно што му приличи. 3. Тело Господње је, међутим, Он Сам, као Свештеник, изабрао између осталих истородних и посветио га и узвисио и принео Богу и, коначно, жртвовао. Јер, Сам Син Божији је за Себе прихватио Своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он Сам га је дао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предато Богу. Коначно, Он Сам га је довео до Распећа и жртвовао. 4. Из тог разлога хлеб који ће бити претворен у оно Тело, сам свештеник одваја од сродних хлебова и приноси га Богу, полажући га на свештени дискос, а затим га доноси на Жртвеник и жртвује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), на тему: Христос хлеб живота. Владика је ово предавање одржао 17. септембра 2006. лета Господњег у Духовном центру Црквене општине Подгорица. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. У оквиру чертдесет друге емисије "Светотајинско богословље" нашу пажњи посветили смо управо значају приноса, са посебним нагласком на хлеб као евхаристијски принос. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО
  7. У суботу пете седмице Часног поста, 24. марта 2018. године, у свечаној дворани Школе за основно музичко образовање у Кули, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање на тему: „Ја сам хлеб живота“ (Јн. 6, 48.). Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  8. Божо Видачковић (85) из Градишке, један од последњих преживелих из дечјег логора у Сиску. Најмлађима чорба затрована киселином. У логору у Сиску последњи пут видео сестру Бранку и браћу Саву и Јову Божо са супругом Олгом и породицом обележава 85. рођендан ПУНИХ 85 година навршио је Богдан Божо Видачковић из Градишке. Његов рођендан је, првог фебруарског дана, окупио целу породицу - супругу Олгу, два сина, четворо унучади и снаје. У добром расположењу, окружен најмилијима, присећао се деда Божо лепих животних догађаја. А чим је угасио "свећице" на слављеничкој торти, причу је "окренуо" према другом слављу које тек следи. Предстојећег 12. маја обележиће шест деценија брака са вољеном Олгом. Славио је деда Божо тог првог фебруара - живот. Све његове лепе стране. Јер, нажалост, памти и оне које нису такве. Оне кад породица нестане у трену, кад је острашћен човек човеку вук, кад одрасли постану звери које своју силу искаљују на нејачи. Један је од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији - дечји логор у Сиску. То је, вели, жива рана. Не зацељује. - У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, маћехом Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом - прича деда Божо. - У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота. Убрзо је, како говори, стигла оштра зима, а с њом и жестока усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом Видачковићи су најпре избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где су презимили. Ту су преживели бомбардовање, погибију много цивила. У јуну 1942. започела је Битка на Козари. И, како каже наш саговорник, стравичан покољ српског, слободарског народа. - Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка - видно узбуђен, али тихо прича деда Божо. - Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале. По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, Видачковићи су у Старој Градишки преживели 15 дана. - Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања - говори нам. - Највеће понижеље било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни. После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. После дубоког, тешког уздаха, деда Божо каже: - Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао! Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло. Сведок је деда Божо и паљења цркве пуне цивила у селу Млаки. Уследио је, за њега, други, најтежи дан породичне трагедије - насилно одвајање деце од мајки: - Најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно. Божо Видачковић 1956. као возач предузећа "Изградња" У Јасеновцу су били дан - у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени возом, у сточним вагонима, препуним малишана...- Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и шутирале... Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама... Или су одвођена на усвајање или за слуге. Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали... Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата. Божо 1949. и 2018. године - Породица Алтић је бринула о мени - каже. - Али, од страхота које памтим прошло је више од 75 година, а као да није. Ту су. Још живе, јасне, стравичне... Због њих никог не мрзим, али памтим. И не дам да се заборави. Не сме! Грех је. УДАРНИК 15 ПУТА ПО одслужењу војног рока Божо Видачковић је био возач у градишћанском предузећу "Изградња". Од 1950. до 1952. на радним акцијама широм Југославије ударник је био 15 пута. Носилац је бројних југословенских признања, међу њима и Златне медаље рада коју је добио од Тита. Од свих одличја, каже, ипак су му најдража многобројна од возача и ловаца. И много воли још, вели, усну хармонику. ПОТРЕСНИ СУСРЕТ СА ОЦЕМ ИАКО ми је крштено име Богдан Видачковић, у свим документима пише Божо - прича наш саговорник. - Док ме из логора водио Алтићима, Ђуро ми је рекао да не могу бити Богдан већ Божо, јер код католика не постоји то име. А Божо може бити и код католика и код православаца. До краја рата био сам Божо Алтић. По ослобођењу смештен сам најпре у Дом за ратну сирочад у Сиску, а потом у Ловран у Истри. Ту сам 1947. сазнао да су ми живи отац, сестра Петра и маћеха. Кад сам се враћао кући најпре сам угледао брдо Главицу, њене церове... Пришао сам, угледао ме отац. Није знао ко сам. Кад је схватио, од силине осећања нисмо могли прићи један другом. Само смо јаукали... Тек касније смо се загрлили. Сазнао сам да је био интерниран у Немачку, а маћеха и сестра преживеле су Јасеновац. Срећи није било краја, али је породица готово нестала. Пре рата у Цимиротима је било 10 кућа Видачковића, а сад је само једна... Извор
  9. Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда. Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма. Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха. У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола – Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме. Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу. На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу. Бранислав Илић, теолог извор
  10. Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда. Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма. Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха. У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола – Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме. Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу. На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу. Бранислав Илић, теолог извор View full Странице
  11. Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха. У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола - Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме. Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу. На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу. Бранислав Илић, теолог, oбјављено у Православном мисионару број 356, стр. 22-23.
  12. Када говоримо о Светој Евхаристији као јавном делу многих, увек нам се намеће питање везано за наш принос који представља дело нашег труда. Још у Старом Завету саздавање хлеба људским трудом и бригом подразумевало је читав процес почев од сејања пшенице, па све до производа у виду хлеба. Сведочанства о зрневљу пшенице налазимо још код Плинија Млађег који казује да не постоји плодније, благословеније и обилније зрно од пшеничног зрна. Богослужбени принос хлеба присутан је и у Старозаветном богослужењу јерусалимског храма. Наиме, принос бесквасног хлеба приношен је као дело човечијег труда, а приношење је обављано испред храма и оно је на неки начин било обаваљано уз приношење крвних жртава животињског порекла, као неки вид пропратног чина. Једно од најпознатијих сведочанстава приношења бесквасног хлеба налазимо приликом постављања на свештеничку службу Арона и синова његових. Принос хлеба био је устаљен и на празник првих плодова, али и на празник Свете Педесетнице. У Старом Завету налазимо сведочанства да је у Јерусалимском храму на златној трпези приношено дванаест хлебова и то у сваки суботњи дан и по мишљењу Филона александријског ови хлебови символизују хлеб живота. Централни Старозаветни догађај приношења бесквасног хлеба била је Пасха. У ранохришћанском спису Учење дванаесторице Апостола - Дидахи налазимо сведочаснтво о приносу хлеба (ломљења хлеба) у контексту Евхаристијске жртве, а исто сведочанство налазимо и у списима Светог Игнатија антиохијског и Светог Јустина мученика и философа. Свети Апостол и Евангелист Лука у Делима Апостолском на неколико места помиње сабирање првих хришћана ради ломљења хлеба, што свакако указује на још један од видова приноса хлеба. Централни новозаветни моменат помињања хлеба као Евхаристијског приноса налазимо код Апостола Павла: „Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). У молитви Господњој налазимо једно од битнијих сведочанстава о Телу Христовом као насушном хлебу Новог Завета „Хлеб наш насушни дај нам данасˮ. Ова молитвена прозба најављује да је Господ Христос вечни приноситељ и Онај који се свагда приноси, како и литург чита на свакој Литургији у молитви Херувимске песме. Хлеб као принос представља првину људског живота и основну храну којом се одржава живот свакога од нас. Људско бивствовање незамисливо је без жртвоприношења, као центарлног догађаја богослужбеног живота подразумевајући свагда уз приношење одређеног приноса, приношење целокупног живота. Наш живот у својој свеобухватности бива показиван кроз хлеб, а на то нас подсећају речи Светих Апостолâ: Једосмо и писмо по Његовом (Христовом) васкрсењу како би на видљив начин доказали да су видели живог Спаситеља. Приносећи првину хлеба ми на принос приносимо свој живот и целога себе. Када је у питању значај приношења првина, Свети Никола Кавасила поучава: Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродан; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дарова установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља. Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.Моменат предавања целокупног живота Богу можемо видети и у Светој Тајни Просветљења (Крштења), јер ми у бањи поновног рођења бивамо предани на смрт, да би израњајући из крштењске купељи цео свој преображени и нови живот у Духу Светоме предали Господу, што свакако указује да хришћански етос подразумева континуирано и непрекинуто приношење и предавање нашег живота Господу. Ако мало дубље проникнемо у чин светог предложења (проскомидије) знамо да литург не приноси све хлебове на жртву, већ само један. Ово поред практичног има дубок богословски значај, на шта указује сведочанство Светог Николе Кавасиле: Тело Господње изабрано је између свих осталих да би било принешено на жртву, јер Син Божји је за себе прихватио своје Тело, издвајајући га из целовитости наше грађе; а опет, Он сам га је предао Богу на Дар, полажући га у крило Очево као да се никада од тога крила није ни одвајао, него је тамо то Тело и саздао и узео на себе, тако да је оно истога трена и саздано и предано Богу. На концу, учешће лаоса у литургијском животу цркве као Богочовечанске заједнице не огледа се само у активном учешћу у богослужењу већ и у делатном (до)приносу који је најочигледнији у припремању просфора за Свету Литургију. Са жаљењем морамо да констатујемо да је код нас у потпуности нестала благословена пракса доношење приноса у храм, већ то сада при парохијама обично чини једна или више старијих жена која су задужене за прављење просфора. Код наше Православне браће Грка пракса доношења приноса у храм је саставни део литургијског живота и литургијске свести да кроз принос верни делатно приносе сав свој живот Богу. Бранислав Илић, теолог, oбјављено у Православном мисионару број 356, стр. 22-23. View full Странице
  13. Guest

    Проја или хлеб?

    Питање је сад фото: http://www.panacomp.net/srbija?s=srpska_kuhinja или фото: http://www.coolinarika.com/recept/moja-pogaca-tj-domaci-hleb/
×
×
  • Креирај ново...