Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'филма'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Православни филм Исцељење који сте сада видели,[1] а у оквиру теме „Теологија филма и светлописање“, има много тога што захтева објашњавања, улажење у терминологију итд. То одузима време и уме да буде професорски поучно и подучавајуће, што мени лично није никада било пријатно да радим. У сваком случају, морао сам да пронађем неки модел у којем могу сада, после филма, да испричам нешто што се тиче филма уопште, религиозности, теологије и онога што смо ми направили. Пробаћу сада да у неколико црта испричам оно што сматрам значајним за религиозни филм. Религиозни филм и егзистенцијални филм нису исти већ битно другачији, на начин на који су философија и религија битно другачије. Како то поставити на неке основе а избећи ту врсту замке да то не буде жанр филм и нешто уврежено: то се рецимо у руском филму често јавља – ти поучни вероучитељски филмови типа „буди добар да не будеш лош“ – који онда немају значење васкрсења на крају, већ онај холивудски happy end. Једна од првих замки на пољу религиозног филма, а и теологије филма, јесте да филм не може имати happy end али може призивати васкрсење. То је нешто што мене у основи одређује, кад год радим, саопштавам или желим да саопштим неку истину филмским путем, да покажем да она има своје васкрсење, само је питање да је ми нађемо. Како каже један светитељ: „Држи свој ум у аду и не очајавај“ – дакле, наш ум јесте у аду и ово све што видимо око нас, а што изгледа дисхармонично и хаотично, јесте заиста тако, али оно на шта смо ми позвани јесте васкрсење. Желео бих да вам прочитам нешто, па онда да то прокоментаришемо: „Има ли наде за човеков опстанак упркос скучености са јасним знацима претеће апокалиптичне тишине? Можда ће одговор на то питање бити пронађен у легенди о осушеном дрвету, лишеном воде за живот, на којој сам засновао овај филм који има тако одсудно место у мојој биографији. Монах, корак по корак, и ведро по ведро, носи воду на брдо како би залио суво дрво, подразумевајући да је његов чин неопходан и ни секунде не одступајући од уверења у чудотворну снагу своје вере у Бога. Напослетку, он доживљава виђење чуда – једног јутра, дрво је оживело, његове гране прекрило је младо лишће, а ово чудо није ништа мање од истине.“ Можда би било патетично да сам овако почео своје предавање, али ово је цитат из књиге „Вајање у времену“ Андреја Тарковског и нешто што је он написао након филма „Жртва“. Тај филм Тарковски је снимио, захваљујући Бергману, у Шведској, и то је био омаж тренутку када је већ било сасвим сигурно да су његови дани били последњи, када је био у поодмаклом стадијуму канцера. Снимио је тај филм у умирућем стању и нашао суштину свог живота трагајући за жртвовањем, па је отуд тако назвао и филм. Трагао је за одговорима на два суштинска питања која постављамо у животу – питања љубави и смрти. Тарковски је доста разговарао са Бергманом о та два питања, и тај однос бисмо могли додатно да рашчлањујемо у мојој поетици, али оно што је значајно јесте да је Тарковски открио једну битну ствар, а то је да се на питање смрти – које оптерећује све нас, а и све религије постоје да би одговориле на питање смрти – одговара питањем љубави. Питање љубави опет решавамо одговарањем на питање жртве. Те две егзистенцијалне ствари, око којих се Тарковски питао, а на које сам се овде ослањао и цитирао ту епизоду са сувим дрветом, јесу у суштини човековог живота и спасења. Оно преко чега сам пробао да водим дијалог са Тарковским у филму Исцељење јесте то дрво у чијој основи се налази жртва, док се у чину заливања дрвета налази вера. Испод те вере се налази послушност, она је чин вере – да обајаснимо у терминологији значење послушности – она је чин поверења. Питање да ли верујемо у Бога или верујемо Богу се налази у основи приче о заливању сувог дрвета. Када одгонетамо то питање или стављамо себе пред питање смрти, и љубави наравно, када остављамо себе на жртву одређеном поверењу или вери у нешто – у филму конкретно почињемо тако што монах полази из манастира узимајући благослов од свог старца, а тај благослов заправо говори: заливај то дрво – то је оно што нас исцељује. То дрво и та вера, непоколебљива вера у Бога као што Тарковски у овом цитату каже, јесте оно што њега исцељује. Ако поставимо ствари тако да исцељење јесте враћање у целину (што и постоји у самој речи: цело, целина, бити „исцела“) лако долазимо до тога да се исцељујемо (да не звучи превише теолошки или поповски) кроз покајање, оно нас враћа у целину. Наша исповест јесте наша чежња за рајем, наша исповест је наша жеља да се вратимо у првобитну целину. И то је заправо прича овог филма – како да се вратимо у целину. Покајање које се догађа у филму има два дела. У првом делу, који би могао да се назове и магијски, старац долази и каже нешто попут: хајмо да обавимо тај посао – ти опрости, читај молитву и ја водим дете назад кући и све у реду. Такав однос је нешто што ми најчешће имамо са Богом – ја ћу да постим или да прочитам молитву а ти ћеш, Боже, мени да даш оно што мени треба и ми смо онда намирили своје рачуне. Међутим, враћање у нешто што је есхатолошка целина, целина људског бића, не подлаже том трговачком односу већ односу усиновљења. Шта хоћу да кажем – дечак у овом филму је огледало тог односа између деде и монаха који не види никакву сврху у томе што ће некоме можда механички прочитати молитву и рећи: опростио сам. Филм се прелама оног тренутка када долази глас, онтолошки или есхатолошки, како год, глас детета из Есхатона, из раја, који се обраћа оцу кроз то друго дете. Зашто кроз дете? Ако поставимо ствари да идемо у правцу целине јер сви ми желимо да се исцелимо, сви имамо потребу да будемо целовити, а оно што спаја наше раздвојене делове јесте љубав… Ми сви имамо потребу за љубављу и то што сам ја направио филм је последица моје жеље да ме ви волите и то што причам са вама је мој начин да вам кажем: волите ме. То исто има и онај крајњи злочинац, јер док жртва клечи пред њим и он је удара, он то ради говорећи: зашто ме не волиш, он је изгубио наду да ће тај човек да га воли и из силне жеље да га неко воли – он и удара. Зато што је љубав тај цемент, лепак који саставља наше раздвојене делове. То враћање у целину је битно јер се у филму јавља кроз три дела. Први део је ембрионални или како сам га назвао – дечја целина – ми смо у почетку у целини као деца. Онда у зрелом добу, како наша снага воље и наша слобода расту, тако се и ми растачемо на разне делове, науке, људе, и од ембрионалне, дечје целине у зрелом добу се растворимо потпуно да бисмо у добу старости поново имали жељу за целином (зато старци и личе толико на децу). Имамо тад потребу да се вратимо у есхатолошку целину, не у ембрионалну целину, јер ми морамо да прођемо тај пут распада који је и Христос прошао од Божића преко Великог Петка до Вазнесења – он је заправо прошао пут уцеловљења. Ако бисмо то пренели на нешто што бисмо звали теологија филма, онда је сценарио ембрионални део филма, па га онда снимате рашчлањајучи га на кадрове, углове и ракурсе – да би се на крају у монтажи поново саставио у нову целину, једну зрачећу целину која заправо доноси уметност и вредност вишу од оне почетне ембрионе целине. У филму је дечак неко ко означава ту почетну целину, он носи целовитост почетног човека; старац, деда, неко је ко се расточио између наде, жеље, воље, љубави итд. и на крају је монах који је призван да уђе у есхатолошку целину. То су три дела која функционишу у оквиру филма. И у овој причи о филму постоје три дела – једна је прича о исцељењу, друга је о светлости и трећа је о писању, односно, остављању трага. Светлописање Исцељења је заправо процес исцељивања остављењем светлосног трага иза нас. Када се појави лист на том сувом дрвету, појави се мали сакупљач светлости, појави се нешто што је врло значајно за траг живота – а живот, то је сакупљање светлости. Ту долазимо до тачке светлости у којој се све око нас заправо догађа у сфери светлости. Човек прикупља светлост, биљка својим хлорофилом прикупља светлост, обрађује и шаље назад као кисеоник, а филм, управо зато што је његова суштина прикупљање светлости, и јесте једна од најутицајнијих уметности. Филм сакупља светлост, тј. сакупља један концентрат светлости који на крају експлодира у лампи видео-пројектора у коју не можете да гледате, као што не можете да гледате у Сунце. Хлорофил у телу филма јесте камера, она је сакупљач светлости. Као што биљка сакупља светлост и производи кисеоник, тако камера сакупи светлост и произведе уметност. И то је суштина онога што се догађа у свету филма јер је архетип филма ватра – оно што је у почетку било нису покретне слике, већ сенке које су се дешавале око ватре. Значајан је код човека тај процес сакупљања светлости, важан елемент, јер све што видимо око нас сабира светлост и одашиље је ка нама. Кад је угашено светло, као малочас, ми смо у простору у којем не примамо светлост. Кад човек сакупља светлост она улази у њега и излази у облику музике, у облику ритма. Човек је вибрирајуће биће, то не треба нешто посебно ни објашњавати – јер ритам срца, пулс, крвоток – све се то чује. И када вам неко каже: немаш довољно слуха за мене, он говори да не чујемо довољно његово унутарње биће. Музика коју одашиље човек је заправо унутрашње биће светлости. Када чујете у филму неки такт који вам пробуди зебњу, страх, нелагоду – то није откриће композитора филмске музике, нису они то пронашли у нама те ритмове – ми смо то чули много раније, музика филмска која нам говори, објашњава, потцртава страх, нелагодност или стрепњу – само освешћује у нама оно што смо одавно чули, тај оркестар који је свирао у нашем бићу. Трећи елемент који се налази у оном пољу које се зове писање, односно остављање трага, јесте покрет. Покрет је нешто што, заједно са музиком, излази из нас и сви покрети задовољства су хармонични и складни, а сви покрети бола су нехармонични (аритмичност срца, ужас са Мункове слике итд). У тој нехармоничности покрета, у том односу према болу, задовољству, крије се корен нашег односа према лепоти и нашег односа према укусу и ту долазимо до три основна елемента – светлост, музика и покрет; сва три елемента чине филм и сва три елемента чине сваку религију, а литургичност посебно. И када кажем светлост, ја под тим подразумевам иконичност. И икона, односно фрескопис, јесте заправо прикупљање светлости. Шта друго радимо лепећи златне листиће на икону него привлачимо и одашиљамо ту исту светлост? И појање које чујемо јесте унутрашња страна те светлости, као и што и покрет који се врши током сваког литургичног, односно религиозног чина јесте део те заједнице светлости и музике. Ја бих сад изнео још један детаљ који је написао један од мојих омиљених редитеља, Алехандро Ходоровски. Он је цитирао Еја Такату (не знам ко је, али знам ко је Ходоровски!). „Мочвара није свесна када створи лотосов цвет. Када би себи рекла: сада ћу се припремити и произвести лотосов цвет, никада не би ништа створила. И даље би била мочвара непријатног мириса. Али изненада, у тој густој, мрачној маси, животна сила створи бели цвет. Никада нисмо спремни да стварамо, стварање се дешава кроз нас јер се повинује стварима ширим од личне воље.“ Тај лотосов цвет, у тој тамној мочвари, ја доживљавам као филм – у једној мрачној сали, у којој су заустављења сва наша чула и сви наши покрети сведени на нешто што се догађа дубоко у нама, а што је музика, светлост и покрет… Овде ћу вам само назначити један део који покреће целу ову причу о светлости, а то је моја лична теорија везана за Сунце. Волим да мислим да Сунце јесте извор светлости, али да оно није светлост. Сунце је сакупљач светлости и оно се понаша исто као Месец који прикупља сунчеву светлост. Дакле, Сунце прикупља нетварну светлост из космоса и одашиље даље. А светлост се, наравно, даље одбија и одлази у васиону. Када настају проблеми – када постигнемо ефекат стаклене баше, када више нема циркулације између светла, између Сунца, Земље и васионе. То је тај ефекат стаклене баште када, уместо да рефлектујемо хармоничну музику, из нас излази бука, уместо да рефлектујемо ту светлост у озон, ми рефлектујемо отровне гасове и затварамо се у себе. То затварање у себе је неприступачно Богу и тада почиње друга прича коју је Виктор Франкл објашњавао кроз логотерапију и која отвара другу тему, а ја бих сада са овом темом заокружио. Филозофски филмски фестивал Скопље, 30. април 2017. [1] Филм можете погледати овде – први део, други део. View full Странице
  2. Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng
  3. Поштовани, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог организује пројекције документарно – играног филма „Тихи кутак Христов“, редитеља Радисава Јеврића. Пројекције ће бити одржане 11. јуна 2018. године у Биоскопу 85, са почетком у 19, 20 и 21 час. Гости пројекција биће редитељ Радисав Јеврић и продуцент Ивана Костић. Добро дошли! Информативна служба Епархије ваљевске новинар Јадранка Јанковић ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ Филм је снимљен по благослову високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог Сценарио и режија: Радисав Јеврић Радивоје Буквић –владика Мардарије Вук Бубало – Иван (дете) Лазар Шћекић – Иван (16 година) Кристина Стевовић – Мајка Иванова Небојша Глоговац – отац Жика Слобода Мићаловић – Болничарка Директор фотографије: Миодраг Миша Јелић Монтажа: Марко Ковачевић Музика за филм: Матеа Прљевић Елени Караиндроу Извршна продукција: Ивана Костић Делиус филм Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng Свети Мардарије Либертвилски, Први епископ-администратор Српске православне цркве у Америци и Канади био је данас Свети владика Николај Охридски и Жички који је предложио јеромонаха Мардарија Ускоковића за првог епископа Америчко-канадске епархије Српске православне цркве. Свети Мардарије родио се 2. новембра 1889. године у селу Корнет надомак Подгорице, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Од раног детињства предан вери и православљу, желео је да свој живот посвети Христу и Богослужењу. Као дете из знамените породице, послат је на школовање. Основну школу похађао је у Реци Црнојевића, а средњу школу у престоном граду Црне Горе, Цетињу. Иван је рано осетио позив ка монашком животу, већ у једанаестој години тражио је од црногорског митрополита Митрофана да за замонаши. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд на даље школовање. За његов боравак и школовање у Београду најбоље говори сама чињеница да је свако јутро и свако вече одлазио у Саборну цркву где се молио Богу да се замонаши. Благослов је добио од српског патријарха Димитрија који је написао препоруку владици Жичком Сави. На пут ка Жичи и Струденици кренуо је пешке из Београда, владика Жички мислићи да је још млад не хтеде да га замонаши, али га примише у Студеници царској лаври Немањића где је замонашен 19. Марта 1906 године. У Студеници је боравио годину и по дана одакле се упутио на даље школовање у драгу му Русију на предлог СПЦ. Наредних дванаест година провео је у Русији, прво у Подворју СПЦ у Москви где је имао прилике да се упозна са великим бројем руских званичника који су нагињали идеји свесловенских православних земаља. Након Москве своје школовање наставља у Богословској школи у Житомиру у Молдавији, а на своју молбу од Житомира одлази у Кишињев, у Духовну семинарију у главном граду Молдавије коју је завршио с највишим оценама. Његов боравак у Кишињеву обележио је милосрдан рад, помоћ деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. После три године проведених у Кишињеву, одакле је испраћен свечано са златним крстом и иконом захвалних житеља овог града свих звања, вероисповести и националности што преставља преседан у историји и животу Руске цркве. Свој боравак у Русији наствио је у једној од највећих руских светиња Александро-невском манастиру, припремајући се за полагање пријемног испита за Санкт-Петербуршку духовну академију, на којој је био један од малобројних који су положили пријемни и био примљен. Током студија у Петрограду често је позиван да служи у Царском селу, у тамошњом Саборној цркви у коју је долазила цела царска породица Романових. Проповедао је у школама, билницама, војним камповима, остала су бројна сведочанства о беседничком дару архимандрита Мардарија. Његове беседе забележене су и у књигама које је објавио: Завет руском народу, Зборник проповеди, Тихи кутак Христа, чији је приход од продаје дат сиромашној деци Русије. Његове проповеди слушане су са великом пажњом, јер јер реч овог младог паситра Божијег деловала на срца слушалаца, који су често говорили: „Ово је српски Златоуст“. Добродошао свуда у царској Русији па и на самом двору Романових Отац Мардарије био је највећи опонент самом Распућину, за кога се верује да га је сироашни српски монах Мардарије открио да је немачки шпијун на руском двору. По избијању Првог светског рата, желео је да буде са својим народом. Иако му је остала још једна година студија, упутио се у Ниш, где се налазило седиште српске владе и одмах се јавио српском патријарху израживши жељу да остане у Србији. Синод СПЦ је проценио да ће његова помоћ бити много већа уколико би се вратио у Русију и проповедао и даље уједињење свих православних Словена под окриљем Русије, што је било тада у директној супротности према тадашњој европској политици. Свој мисионарски пут отац Мардарије наставио је у далекој Америци. Свети Синод Руске православне цркве зарад потребе за организовањем духовног живота међу Србима у Америци, одлучио да пошаље осведоченог слугу Божијег Мардарија Ускоковића који би руководио српском мисијом на тлу Америке. Он је на то пристао само ако за то добије благослов своје СПЦ и ако наша црква добије самосталност у Америци. И то је наравно успео да издјествује. Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра ново основане Српске православне америчко-канадске епархије као зборно место свих Срба, одлучио је да то буде Чикаго. У Либертвилу пронашао имање које га је навише подсећало на окружење у којима се налазе манастири-сиротишта у отаџбини и Русији. Новац за куповину земљишта дао му је Михајло Пупин. На том имању сазидан је манастир Светом Сави, сиротиште и дом за старе, као и гробље које су са правом називали Мала Србија. Владика Мардарије упокојио је се 12. Децембра 1935. године у 46 години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либервилу. Године 2015. Сабор СПЦ донео је одлуку о канонизацији Светог Мардарија, а његове нетрулежне мошти откривене су у мају 2017. Године. Тихи кутак Христов је играно-документарни филм о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. Идеја овог пројекта је да филм Тихи кутак Христов буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве. Трејлер: https://www.youtube.com/watch?v=0fSIGLl-Jng View full Странице
  4. Филм „Тихи кутак Христов“ је снимљен по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог. Извршни продуцент и дистрибутер је Делиус филм, а сценарио и режију потписује Радисав Јеврић. Ово играно-документарно остварење је о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. – Идеја овог пројекта је да филм „Тихи кутак Христов“ буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве – каже извршни продуцент Ивана Костић из „Делиус филма“. Светска премијера филма била је 16. јула 2017. у Либертвилу (Чикаго) на свечаној канонизацији. Филм је приказан на Православном фестивалу у Краснодару и Сретењском православном фестивалу у Подмосковљу на коме је награђен. Сада ће бити одржана и српска премијера, 4. маја, у крипти Храма Светог Саве. Улаз је слободан. У главним улогама су Радивоје Раша Буквић (владика Мардарије); Небојша Глоговац (отац Жика); Кристина Стевовић (мајка Ивона); Лазар Шћекић; Вук Бундало; Слобода Мићаловић; и Симо Требјешанин. Директор фотографије је Миодраг Миша Јелић. Музика за филм урадили су Матеа Прљевић и Елени Караиндроу. IMdB link: https://www.imdb.com/title/tt7187782/?ref_=ttmi_tt
  5. После светске премијере прошлог лета у Чикагу, играно-документарни филм „Тихи кутак Христов“ први пут ће бити приказан и у Србији. И то, 4. маја у крипти Храма Светог Саве. Филм „Тихи кутак Христов“ је снимљен по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у продукцији манастира Острог. Извршни продуцент и дистрибутер је Делиус филм, а сценарио и режију потписује Радисав Јеврић. Ово играно-документарно остварење је о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родних Корната надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења. – Идеја овог пројекта је да филм „Тихи кутак Христов“ буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве – каже извршни продуцент Ивана Костић из „Делиус филма“. Светска премијера филма била је 16. јула 2017. у Либертвилу (Чикаго) на свечаној канонизацији. Филм је приказан на Православном фестивалу у Краснодару и Сретењском православном фестивалу у Подмосковљу на коме је награђен. Сада ће бити одржана и српска премијера, 4. маја, у крипти Храма Светог Саве. Улаз је слободан. У главним улогама су Радивоје Раша Буквић (владика Мардарије); Небојша Глоговац (отац Жика); Кристина Стевовић (мајка Ивона); Лазар Шћекић; Вук Бундало; Слобода Мићаловић; и Симо Требјешанин. Директор фотографије је Миодраг Миша Јелић. Музика за филм урадили су Матеа Прљевић и Елени Караиндроу. IMdB link: https://www.imdb.com/title/tt7187782/?ref_=ttmi_tt View full Странице
  6. Филм се завршава заједничком поруком да Албанци и Срби могу да раде заједно и да његови јунаци желе коначно решавање ситуације на Kосову – што се очигледно није допало Заветницима Током пројекције филма „Kосово… Наздрављ! Гезуар!“, која је одржана вечерас у Дому омладине, у салу је улетело неколико припадника организације Заветници и покушало да прекине пројекцију филма. Узвикивали су:“Kосово је Србија, срам вас било“, обраћајући се публици. А викали су и да желе да им се врате паре (вероватно за карту коју су платили да би гледали филм). На самом излазу су певали песму о Грачаници. Прича филма прати сусрет Арија Абдуљија, ратног ветерана Ослободилачке војске Kосова, и Исака Воргучића, некадашњег оца Нектарија, бившег монаха Српске православне цркве, који сматрају да је мултиетничко Kосово „пропала идеја“ и да је суживот Срба и Албанаца немогућ. Али, са друге стране, у филму имамо Србина и Албанца који их демантују јер Славиша Стојановић и Ментор Гаши у истој српској енклави држе азил за уличне псе. Заветницима се очигледно овај део није свидео. Филм се завршава заједничком поруком да Албанци и Срби могу да раде заједно и да његови јунаци желе коначно решавање ситуације на Kосову. С обзиром на то да је полиције било на улазу у Дом омладине, јасно је да су очекивали нереде, с обзиром на тематику филма. Других инцидената осим овог није било. Након што је обезбеђење „Заветнике“ избацило, пројекција филма је настављена, да би се на крају салом заорио и аплауз. http://patriot.rs/zavetnici-upali-u-dom-omladine-i-prekinuli-projekciju-filma-o-srbima-i-albancima/ Цео филм на доњем линку:
  7. На овој теми можемо да помажемо како да се дође до имена неког филма. Како се зове онај филм где су као у некој канцеларији а баве се продајом осигурања, па долази шеф који им каже да тог дана морају да остваре квоту. Ко не оствари добија отказ а ко победи добија најбоље контакте. Филм је одличан, али појма немам како се зове ни ко глуми, а хтео бих да га поново погледам.
  8. Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету. Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић. Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова.
  9. Документарни филм у продукцији Музеја жртава геноцида Музеј жртава геноцида у оквирима својих активности започео је продукцију дугометражних документарних филмова. Први у планираној серији био је филм „Пакао Независне Државе Хрватске“. Вредност филма потврђена је емитовањем на програмима Радио телевизије Србије и Радио телевизије Републике Српске, на неколико мањих локалних телевизијских програма и доступан је на Интернету. Продукцију настављамо дводелним филмом о логору Сајмиште: први је под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“), а други „Anhaltelager Semlin“ („Прихватни логор Земун“). Филм је урађен у оквиру обележавања 75-годишњице страдања српског народа на Козари (1942–2017) од којих је више од 8.000 особа било депортовано на Сајмиште. Овим филмом подсећамо и на страдање припадника јеврејског народа са територије Краљевине Југославије са посебним освртом на Сајмиште. Екипа која је урадила филм „Пакао Независне Државе Хрватске“, урадила је и овај: аутор филма је др Вељко Ђурић Мишина а режију потписује Драган Ћирјанић. Пројекција филма ће бити 21. октобра 2017. (дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941) у простору Дома Војске Србије, у 13 часова. View full Странице
  10. Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“ 5. октобра 2017. 28. септембра у средњовековној престоници Србије, у Крушевцу се завршио Трећи међународни фестивал православног филма у Србији „Снажни духом“, који се одржава уз благослов патријарха српског Иринеја. Део конкурсног програма фестивала су чинила три играна филма и за најбољи је признат руски филм новосибирског свештеника протојереја Александра Новопашина „Поред нас,“ на примеру Русије, који поставља актуално питање о постојању секти широм света. Експлозије на јавним местима, бомбаши-самоубице, џахадисти, дијалози јунака – све ово је приказано у филму са документарним снимцима. Режисер филма се већ дуго бави овим проблемом и познаје суштину питања. Председник жирија Сергеј Катјер, режисер и продуцент из Белорусије, рекао је следеће: „Сваки од филмова из такмичарског програма је вредан награде на фестивалу. У оквиру овог фестивала жири је одлучио да је најактуелнији, најмодернији и данас највише потребан филм – филм, коме смо доделили главну награду. И мишљење жирија се у потпуности поклопило са мишљењем публике фестивала, која је такође високо ценила ово остварење, доделивши му своју награду.“ Жири за документарни филм није имао лак задатак. У конкуренцији је учествовало 10 филмова а апсолутно сва остварења су била на веома високом нивоу. Ово су речи оца Игора Собко, председника жирија, које је изговорио на уручењу награде за најбољи документарни филм: „Желим да замолим публику да имају разумевања за чланове жирија, није било лако да се донесе одлука за најбољи филм, јер је учествовао 10 документарних филмова и сваки филм је био вредан награде. И жири моли публику да строго не суди о одлуци жирија. “ Неопходно је истаћи висок квалитет рада документарних филмова из Републике Српске. На прошлом фестивалу Гран при је уручен Снежани Брезо за филм „Дух живота“, а овогодишњи је додељен Милани Мајар за најбољи документарни филм фестивала. „На ивици разума“ је филм, који говори о судбини једне породице из Дамаска (Сирија), која се растурила због рата. Прво су отишла деца, а затим њихова мајка, супруга главног јунака. Остао је сам у својој родној кући са успоменама, ретким телефонским позивима и порукама. Породица и њено очување, управо о тим хришћанским вредностима нас филм тера да размишљамо. Гран при фестивала отишао је у Русију заједно са режисером Александром Куприним. Документарни филм „Пут за двоје“ – путовање свештеника и режисера филма на Свету Гору Атос у потрази за састојцима за израду тамјана. Дуг и богат животним околностима, мирним путем у потрази за Миром за све. Специјалну награду од Фонда Св. Кнеза Лазара је добило остварење српског режисера Ивана Јовића „Завештање“, који говори о геноциду над Србима у хрватском логору Јасеновац. Тада деца и затвореници логора се сећају своје историје. То је изузетно важан и потребан филм за све Србе. Светска премијера филма одржана је у оквиру Московског међународног филмског фестивала 2017.г. Крушевачка епархија Српске православне цркве је сматрала да је неопходно наградити епархијском дипломом режисера из Грузије, Константина Црцвадзе и његов филм „Диадема старца“, који сведочи о преподобном Гаврилу. Филм говори о сећањима његових сестара, свештеника, духовне деце. „Ми, организатори фестивала, смо се потрудили да саставимо програм тако да буде приступачан за разумевање различитим категоријама гледалаца. Наш главни задатак – привући публику ка моралном и духовном филму. Нама није занимљиво да приказујемо филмове, који су направљени за кокице. Представљајући готов програм, сваки пут пролазимо кроз неку врсту теста за будуће интересовање ка тим филмовима, који нудимо гледаоцу“, – рекао је директор фестивала Филип Кудрјашов. Такође треба напоменути да је ове године фестивал укључен у календар званичних догађаја Туристичке организације Србије, па самим тим привлачи додатну пажњу на догађај. Видовдан
  11. Mеђународни фестивал православног филма -„Снажни духом“ 5. октобра 2017. 28. септембра у средњовековној престоници Србије, у Крушевцу се завршио Трећи међународни фестивал православног филма у Србији „Снажни духом“, који се одржава уз благослов патријарха српског Иринеја. Део конкурсног програма фестивала су чинила три играна филма и за најбољи је признат руски филм новосибирског свештеника протојереја Александра Новопашина „Поред нас,“ на примеру Русије, који поставља актуално питање о постојању секти широм света. Експлозије на јавним местима, бомбаши-самоубице, џахадисти, дијалози јунака – све ово је приказано у филму са документарним снимцима. Режисер филма се већ дуго бави овим проблемом и познаје суштину питања. Председник жирија Сергеј Катјер, режисер и продуцент из Белорусије, рекао је следеће: „Сваки од филмова из такмичарског програма је вредан награде на фестивалу. У оквиру овог фестивала жири је одлучио да је најактуелнији, најмодернији и данас највише потребан филм – филм, коме смо доделили главну награду. И мишљење жирија се у потпуности поклопило са мишљењем публике фестивала, која је такође високо ценила ово остварење, доделивши му своју награду.“ Жири за документарни филм није имао лак задатак. У конкуренцији је учествовало 10 филмова а апсолутно сва остварења су била на веома високом нивоу. Ово су речи оца Игора Собко, председника жирија, које је изговорио на уручењу награде за најбољи документарни филм: „Желим да замолим публику да имају разумевања за чланове жирија, није било лако да се донесе одлука за најбољи филм, јер је учествовао 10 документарних филмова и сваки филм је био вредан награде. И жири моли публику да строго не суди о одлуци жирија. “ Неопходно је истаћи висок квалитет рада документарних филмова из Републике Српске. На прошлом фестивалу Гран при је уручен Снежани Брезо за филм „Дух живота“, а овогодишњи је додељен Милани Мајар за најбољи документарни филм фестивала. „На ивици разума“ је филм, који говори о судбини једне породице из Дамаска (Сирија), која се растурила због рата. Прво су отишла деца, а затим њихова мајка, супруга главног јунака. Остао је сам у својој родној кући са успоменама, ретким телефонским позивима и порукама. Породица и њено очување, управо о тим хришћанским вредностима нас филм тера да размишљамо. Гран при фестивала отишао је у Русију заједно са режисером Александром Куприним. Документарни филм „Пут за двоје“ – путовање свештеника и режисера филма на Свету Гору Атос у потрази за састојцима за израду тамјана. Дуг и богат животним околностима, мирним путем у потрази за Миром за све. Специјалну награду од Фонда Св. Кнеза Лазара је добило остварење српског режисера Ивана Јовића „Завештање“, који говори о геноциду над Србима у хрватском логору Јасеновац. Тада деца и затвореници логора се сећају своје историје. То је изузетно важан и потребан филм за све Србе. Светска премијера филма одржана је у оквиру Московског међународног филмског фестивала 2017.г. Крушевачка епархија Српске православне цркве је сматрала да је неопходно наградити епархијском дипломом режисера из Грузије, Константина Црцвадзе и његов филм „Диадема старца“, који сведочи о преподобном Гаврилу. Филм говори о сећањима његових сестара, свештеника, духовне деце. „Ми, организатори фестивала, смо се потрудили да саставимо програм тако да буде приступачан за разумевање различитим категоријама гледалаца. Наш главни задатак – привући публику ка моралном и духовном филму. Нама није занимљиво да приказујемо филмове, који су направљени за кокице. Представљајући готов програм, сваки пут пролазимо кроз неку врсту теста за будуће интересовање ка тим филмовима, који нудимо гледаоцу“, – рекао је директор фестивала Филип Кудрјашов. Такође треба напоменути да је ове године фестивал укључен у календар званичних догађаја Туристичке организације Србије, па самим тим привлачи додатну пажњу на догађај. Видовдан This post has been promoted to an article
  12. У Дому Гарде на Топчидеру свечано је представљено још једно остварење ВФЦ „Застава филма“ документарно-стручни филм „Војногеографски институт кроз три века“. Свечаној пројекцији присуствовали су начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима Колегијума, садашњи и некадашњи радници Института, кадети Геодетског смера Војне академије и ученици Војне гимназије, новосадске Техничке школе „Милева Марић – Ајнштајн“ и Геодетске техничке школе из Београда. - Војногеографски институт се развијао и опстајао од 1876. године из потребе за премером државе, за израдом тачних и нужних карата, за обезбеђивањем војске свим геотопграфским материјалима. Из потребе да сами премеримо и снимимо нашу земљу, да исцртамо нашу земљу и направимо наше дигиталне и друге моделе терена. Филмска прича о ВГИ је прича о нама, нашим успесима и падовима, о нашој судбини. То је прича о жељама, намерама, струци, о могућностима, одлукама и дометима. То је прича о националном идентитету, рекао је потпуковник Вељко Бућковић поздрављајући присутне у име начелника Управе за односе с јавношћу капетана бојног брода Петра Бошковића. Обраћајући се гостима, начелник ВГИ пуковник Зоран Срдић је истакао да је историја Војногеографског института готово две деценије дужа од историје филма. - Поносно истичемо да је ВГИ институција Војске Србије и Министарства одбране задужена за израду геотопографских материјала за потребе система одбране. Он је уједно и национална картографска институција. Али, пре свега, ВГИ су људи, генерације стручњака које су стварале историју српске геодезије и картографије. Њима је посвећен овај филм. Он је документ о историји и успесима геодетске струке у нас. Он је својеврсно сведочанство о стварању и развоју српске државе. Пред нама је запис о једном времену, простору, о људима и њиховом стварању кроз три века. Пред нама је белег, камен међаш којим је за сва времена сачувано сећање на наше претходнике, сведочанство о нашем раду и инспирација за будуће генерације, рекао је поред осталог пуковник Срдић. Бројним гостима на премијери филма „Војногеографски институт кроз три века“, представљени су и аутори тог остварења, сниматељи Мирко Лукановић и Жарко Пекез, организатор Ненад Чобелић, монтажер Душан Милуновић из ВФЦ „Застава филма“ и редитељ Марко Каменица.
  13. Вечерас је у Свечаној сали Дома Војске Србије премијерно приказан документарни филм „Небо над Бјеловаром“, аутора Недељка Лајшића, посвећен народном хероју Милану Тепићу и војнику Стојадину Мирковићу, који су погинули у том граду, септембра 1991. године. Пројекцији су, уз чланове породица хероја, присуствовали начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, државни секретари у Министарству одбране Александар Живковић и Бојан Јоцић, вд помоћника министра Ненад Милорадовић, чланови колегијума начелника Генералштаба као и представници Министарства одбране и Војске Србије. Филм, који је сниман на бројним локацијама у Босни и Херцеговини, настао је уз подршку приједорске Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила, а потписује га бројна екипа. Осима аутора, ту су новинарка Гордана Вила, сниматељи Дејан Косић и Дејан Мариновић и монтажер Бојан Куртовић. У обраћању присутнима, председница Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила и извршни продуцент филма Здравка Карлица, истакла је да она и њени сарадници добро знају како је остати без најближих. – Сви су они наши хероји јер су дали живот за отаџбину. На почетку наше борбе, мајор Тепић и Стојадин Мирковић показали су своје херојство, а њихов пример су следили други – и додала да је филм покушај да им се одуже и да их сачувају од заборава, те да је то дуг према херојима. Аутор филма Недељко Лајшић, који иза себе има 20 документарних филмова, од којих су многи награђени на међународним фестивалима, у свом кратком обраћању, у име екипе која је радила филм захвалио се посетиоцима и истакао је да је срећна земља која је имала Милана Тепића и Стојадина Мирковића.
  14. Preminuo Uroš Stojanović, reditelj filma "Čarlston za Ognjenku" Blic | 24. 09. 2017 - 12:43h Reditelj Uroš Stojanović (44), autor filma "Čarlston za Ognjenku", preminuo je prošle noći u Los Anđelesu gde je živeo poslednjih godina. Foto: D Zivancevic / RAS Srbija Uroš Stojanović Uroš je sin našeg slavnog glumca Feđe Stojanovića, a nakon uspešnog filmskog prvenca "Čarlston za Ognjenku" (2008), odlučio je da živi u Americi. Kako nezvanično saznajemo, Stojanović je najverovatnije preminuo od posledica infarkta.
  15. Премијера филма "Косово–моменат у цивилизацији" у Паризу петак, 15. сеп 2017, 21:28 -> 23:55 Извор: Танјуг У Српском културном центру у Паризу одржана је премијера филма "Косово–моменат у цивилизацији", а директор канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић је поручио да је српска борба за КиМ планетарног карактера и да је ово остварење важан допринос очувању истине о томе чије је Косово. "Филм говори о културној и духовној баштини која треба да буде приказана европској и светској публици и ово је важан допринос за очување истине о томе чије је Косово и да је историја и култура на КиМ српска", истакао је Ђурић. Maрко Ђурић Навео је и да је важно да путем филма, интернета, друштвених мрежа и свих других видова комуникације прича о српској баштини доспе до што више људи. Указао је и на значај премијере филма у Паризу, седишту Унеска, организације где Србија води одлучну борбу да заштити свој статус и своје светиње, цркве и манастире. "Овде се води борба за подршку оних који одлучују, а они који одлучују треба да буду информисани и овај филм је сјајан начин за то", указао је Ђурић. Додао је да се борба Србије огледа у томе да што више људи из академских, дипломатских и интелектуалних заједница у Француској и другим земљама света види истину о нашим светињама како би допринели формулисању ставова значајних друштвених група и земаља које утичу на могућности Србије да сачува своје светиње. "Наш посао је да пред сваког од њих изнесемо чињенице, а они треба да донесу свој суд према савести. За људе који се воде по савести, историји и поштењу нема дилеме да су светиње на КиМ хришћанске, православне, српске", навео је Ђурић. Нагласио је да одбраном интегритета Косова не бранимо само нашу територију, већ и универзалне законе и вредности на којима почивају Уједињене нације, а које поштују милиони људи широм света. "Када се држимо тих принципа ми одржавамо међународни поредак безбедности и закона, као универзалне вредности света. На Косову се и данас сусрећемо са тежњом ка сепарацији одређених група које мисле да ће притиском на мањинске народе своје циљеве остварити. Проглашење илегалне независности и даље уважава подршку међу нацијама које сигурно не би волеле да се то деси на њиховој територији, морамо да се сетимо да исти принципи важе за све, јер такав сценарио може да се деси свакоме. На примеру Косова лежи порука за све нације", поручио је Ђурић. Редитељ филма Борис Малагурски каже да је идеја филма да се прикаже угроженост, али и лепота српске баштине на КиМ. "Филм је снимљен са циљем да се прича о манастирима представи кроз личну причу водитеља Стефана Поповића који је аустралијски водитељ, али је одрастао на Косову и тамо је провео детињство. Сценарио је писао Милош Нинковић, а овај документарни филм није класична форма документараца, већ је испричан тако да буде пријемчив свима, младима и старима", објаснио је Малагурски. Истиче да је од 1990. године до данас на подручју КиМ уништено више од 150 цркава и манастира и да то треба да изазове реакцију у свету као што је изазива рушење културне баштине у, на пример, Ираку. "Желимо да мотивишемо светску јавност да се више бави овом темом, да се види да се на територији КиМ угрожава наше наслеђе и вредносне поруке које манастири носе. Важно је видети да се у случају поништавања наше прошлости у великој мери угрожава и будућност цивилизације", закључио је Малагурски. Многобројни представници дипломатских, културних и интелектуалних кругова дошли су да виде филм који приказује српску културну баштину на Косову и Метохији као део шире кампање Србије против чланства Косова у Унеску. Канцеларија за КиМ пројектно је подржала снимање овог филма.
  16. Крушевац ће бити домаћин Трећег међународног фестивала православног филма у Србији под називом „Снажни духом“ од 25. до 28. септембра 2017. године. Фестивал има конкурсна и ванконкурсна приказивања играних, документарних и анимираних филмова из многобројних земаља света. Главе награде фестивала су диптих са иконом Светог кнеза Лазара (Гран при фестивала), Светог Николаја Чудотворца („за најбољи играни филм“). Светог Василија Острошког („за најбољи документарни филм“) , Светог Саве Српског („награда за симпатије гледалаца“). Предвиђене су такође допунске награде омладинског жирија и новинарског жирија. Фестивал има традицију од 2015. године када је покренут уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а организатори су Kрушевачка епархија Српске православне цркве, град Крушевац и компанија „Вифсаида“. Фестивал се одржава при подршци Српске православне цркве, амбасаде Србије у Русији, Српског одељења Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа, Координационог савета руских сународника, који живе у Србији, при финансијског подршци „Православне иницијативе“. Извор: епархија крушевачка Аудио прилог о фестивалу:https://hearthis.at/fjrbd7ft/otac-dragi-krusevac/
  17. Крушевац ће бити домаћин Трећег међународног фестивала православног филма у Србији под називом „Снажни духом“ од 25. до 28. септембра 2017. године. Фестивал има конкурсна и ванконкурсна приказивања играних, документарних и анимираних филмова из многобројних земаља света. Главе награде фестивала су диптих са иконом Светог кнеза Лазара (Гран при фестивала), Светог Николаја Чудотворца („за најбољи играни филм“). Светог Василија Острошког („за најбољи документарни филм“) , Светог Саве Српског („награда за симпатије гледалаца“). Предвиђене су такође допунске награде омладинског жирија и новинарског жирија. Фестивал има традицију од 2015. године када је покренут уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, а организатори су Kрушевачка епархија Српске православне цркве, град Крушевац и компанија „Вифсаида“. Фестивал се одржава при подршци Српске православне цркве, амбасаде Србије у Русији, Српског одељења Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа, Координационог савета руских сународника, који живе у Србији, при финансијског подршци „Православне иницијативе“. Извор: епархија крушевачка Аудио прилог о фестивалу:https://hearthis.at/fjrbd7ft/otac-dragi-krusevac/ View full Странице
  18. Чланови Српског сабора Заветници прекинули су данас пројекцију филма „Косово...Наздравље! Гезуар!” у Медија центру у Новом Саду, у седишту удружења Независног друштва новинара Војводине. Испред Медија центра Заветници су претходно одржали конференцију за новинаре, на којој је члан Главног одбора Слободан Јовић, како је саопштено, упозорио да се у самом садржају филма, чији је копродуцент Динко Грухоњић, српска војска и полиција приказују као окупаторске снаге док се припадници терористичке ОВК представљају као легитимни борци за слободу. „На делу је покушај рехабилитације албанских ратних злочинаца и очигледна замена теза где се Србима приписује кривица за рат на Косову и Метохији, а Албанцима улога жртве”, навео је Јовић, саопштили су Заветници. Јовић сматра да је овакав филм врста промоције сепаратизма у Новом Саду са циљем подстицања истог у самој АП Војводини. После конференције, како је саопштено, неколико чланова Српског сабора Заветници успело је да уђе у салу у којој је било најављено емитовање филма „Косово… Наздравље! Гезуар!”. „На самом почетку пројекције чланови Заветника угасили су пројектор и прекинули приказивање филма, уз повике: „Ово је срамота!” Члан Главног одбора Ведран Ћосић поставио је питање организатирима: „Где је правда за српске жртве?! Ко је одговоран за читаве српске породице које су убијане и киднаповане?! Како живе Срби на КиМ?!”, наведено је у саопштењу. „У првом реду налазио се председник Лиге социјалдемократа Војводине који је Заветницима псовао мајку и вређао их, након чега је неколико чланова Заветника брутално избачено из сале”, стоји у саопштењу. Српски сабор Заветници позвао је надлежне органе да убудуће забране све сличне догађаје који имају за циљ подривање уставног поретка Србије и омаловажавање српских жртава. Документарни филм „Косово... Наздравље! Гезуар!” је прича о сусрету Арија Абдуљија, ратног ветерана ОВК и Исака Воргучића, некадашњег оца Нектарија, бившег монаха Српске православне цркве. Њих двојица су данас новинари и у филму причају о стању на Косову, рату, односима Срба и Албанаца, прошлости, садашњости и будућности тог простора. Двојица представника, дубоко супротстављених страна, сматрају да је мултиетничко Косово „пропала идеја” и да је суживот Срба и Албанаца немогућ... ТАНЈУГ
  19. Француски писац познат по русофобним и србофобним ставовима, Бернар Анри Леви погођен је данас тортом у лице, неколико секунди пошто је почео да се обраћа публици у Културном центру Београда после пројекције свог филма у оквиру програма Белдокса. Уз повике "Убицо напусти Београд" и "Овај гад се залагао за бомбардовање Југославије осам година пре интервенције НАТО", троје левичара припадника СКОЈ-а, прекинула су данас обраћање француског филозофа Бернара Анрија Левија у Дворани Културног центра, после пројекције његовог филма "Пешмерга" у оквиру програма Белдокса. Контроверзни француски филозоф је добио парче торте у лице неколико секунди након што је почео да говори публици која је видела филм. Озбиљнији инцидент спречили су сниматељи различитих телевизија, који су задржали једног припадника СКОЈ-а, који је имао намеру физички да насрне на француског филозофа. На бини изнад места где је редитељ Горан Марковић имао намеру да разговара са Левијем о његовом филму, други младић је развио транспарент на коме је на енглеском писало "Бернар Леви подржава импријалистичка убиства", у потпису СКОЈ и срп и чекић. За сво време инцидента два полицајца су била изван сале, на улазу у Културни центар Београда. Публика је извела младиће из сале, из повике "Ко сте ви да прекидате културни догађај у сред Београда”. Леви је у току инцидента говорио да је ово што се догађа фашистички чин. После инцидента, Леви се вратио у салу, захвалио публици што је гледала његов филм и казао да се Србија није променила колико су се надали њени пријатељи. "Демократија још није победила у Београду. Истину не желе сви да чују у овом граду. Живела Европа и живела демократска Србија у Европској унији. Поносан сам што данас пред вама браним тековине антифашизма у Европи" казао је Леви. БЕЛДОКС: ДРЖАВА ДА ЗАШТИТИ ГОСТЕ ФЕСТИВАЛА Организатори Међународног фестивала документарног филма Белдокс, поводом вечерашњег напада на француцког филозофа, писца и редитеља Бернара Анри Левија, госта Белдокса, захтевају да Град Београда и држава Србија заштите госте фестивала и омогуће слобода говора. У саопштењу организатора Белдокса се наводи да је “Бернар Анри Леви рекао након напада да је спреман да говори на трибини фестивала, која се одржава сутра у 12 сати у Дворани Културног центра, уколико му се омогући безбедно учешће”. "Белдокс фестивал захтева од надлежних да се починиоци инцидента идентификују и одговарајуће казне. Такође, фестивал осуђује сваку врсту насиља, спречавања слободног говора и јавне речи", пише у саопштењу. (Танјуг)
  20. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело.
  21. На Младенце, када обележавамо и мучеништво и овенчање љубави жене и мушкарца, објављујемо надахнути приказ др Александра Раковића филма Емира Кустурице "На млијечном путу". Приказ је објављен првобитно у обилатој садржини Православља бр 1200, од 15. марта о.г. Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ? Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма. Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица. Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину. Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља. Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства. Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ. Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци. Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке. Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“. Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа. Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“. Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље. У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа. Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело. View full Странице
  22. Глумац и продуцент Тика Станић после десет година одустао је од снимања филма о Јасеновцу јер није успео да сакупи новац за овај пројекат, пише Информер. Како каже, највећа жеља му је била да на филмском платну прикаже страшан погром Срба у усташком логору, али нико није хтео да му да паре. Ово остварење најављивано је као српска „Шиндлерова листа“, али су изгледи да ће филм угледати светлост дана све мањи, јер за његов завршетак фали више од два милиона евра. „За сада сам одустао од снимања филма о Јасеновцу. Борио сам се десет година да екранизујем причу о највећем српском стратишту, али ниједна институција није заинтересована за то. Жао ми је због тога. Написао сам сценарио, почео снимање, али је све ту стало. А ја не могу ово да изгурам сам. Немам снаге, а ни енергије да се даље борим. Потребно је 2.320.000 евра да се сними филм. Декларативно ми сви пружају подршку, али нико не даје паре,“ каже Тика и додаје да се нада да ће се овај филм једном ипак снимити. „Можда то не урадим ја, већ неко други. Људи доскора нису чули за Диану Будисављевић, која је спасла 12.000 српске деце из логора. Није припадала никаквој организацији, већ је њено ангажовање било плод њене личне одлуке и храбрости. Она, али и многи други заслужују да се њихова борба исприча на филму.“ Станић већ зна и које би глумце волео да види у главним улогама. „Мислим да би Дијану могла да глуми Аница Добра. Главног команданта логора Макса Лубурића играо би Марко Јанкетић.“ Тика Признаје да је финансијска помоћ стигла са неочекиване стране, али да никако није довољна. „Снимање смо започели пре две године у Инзбруку, на гробљу хероине Дијане Будисављевић. Новчано су нас помогли град Инзбрук и градоначелница Кристина Опиз Плорер. То је једина помоћ коју смо добили,“ истакао је глумац. Станић је објаснио да је филм требало да буде његов морални дуг према настрадалима. „Одрастао сам 12 километара од самог логора Јасеновац, у Козарској Дубици. Целог детињства сам слушао приче о Јасеновцу од мајке и рођака. Чак сам и упознао људе који су преживели боравак у том језивом логору. Филм је требало да буде мој морални дуг према њима.“ ИСКРА
×
×
  • Create New...