Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'фашизам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/
  2. Челник НВО ЦПЦ Мираш Дедеић и Црногорски покрет поново су насрнули на једину канонску Православну цркву у Црној Гори. Тако су овог пута затражили ништа мање него протјеривање из Црне Горе митрополита црногорско-приморског Амфилохија и координатора Правног савјета Митрополије Велибора Џомића. Распоп Дедеић сматра да би митрополит Амфилохије због „изјава које даје“ у свакој „другој земљи био протјеран“. распоп Мираш Дедеић са следбеницима Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/ View full Странице
  3. Version 1.0.0

    6 downloads

    За основно упознавање.
  4. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести)
  5. Сисачки бискуп Владо Кошић, иначе на срамоту свих нормалних људи било које вјере, прочелник Одјела за екуменизам Хрватске бискупске конференције, ових дана отворено је поново исповједио своју припадност усташком покрету, праћену најсуровијим екстремизмом према Српској православној цркви и остацима њених вјерника у Хрватској. Истини за вољу и до сада је било Хрвата антифашиста, у том смислу и истакнутих католика, који су исказивали незадовољство Кошићевом дјелатношћу. Међутим, коначно је дошао тренутак да Српска црква затражи од папе уклањање овог нацистичког ревизионисте са службених положаја. Било какав контакт Српске цркве са Римокатоличком црквом у Хрвата, па и са Римском црквом уопште, потпуно је немогућ у ситуацији када њени високи званичници, још задужени "за екуменизам", величају најсуровије клање Срба и залажу се за даљи прогон православних вјерника у Хрватској. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести) View full Странице
  6. Како су добри познаваоци "медијско-политичких" операција очекивали удар на СПЦ и њене великодостојнике у таблоидним медијама, убрзава се са почетком тзв. "унутрашњег дијалога". Блицу је припала част да и даље доноси највеће "скандале": У "вести" бомбастично названој "Скандалозно", која је ударна на насловној страни Блиц пише: "Митрополит црногорскоприморски вређа жене и релативизује фашизам: Амфилохије: Српкиње су убиле више деце од Хитлера". У самом тексту Марка Ташковића говори се о томе како је "најострашћенији епископ СПЦ" поново изазвао скандал и узнемирио јавност тиме што је на Покров Пресвете Богородице у Пећкој Патријаршији, слави Лавре, говорио против абортуса. За сведоке овог узнемирења позвани су Координаторка Сигурне куће Весна Станојевић која је "нагласила да су изјаве митрополита Амфилохија већ годинама уперене против жена". У Аутономном женском центру уопште нису хтели да коментаришу митрополитову изјаву. Социолог културе, митрополитов земљак из познате четничке породице, професор Ратко Божовић је лично уплашен "таквих изјава јер оне воде екстремизму и насиљу". Да би се дала маска објективности пуштен је Драшко Ђеновић да каже да митрополит говори у складу са Светим Писмом. За сваки случај тексту је придодат списак митрополитових "вербалних деликата". View full Странице
  7. Године 1942, када сам имао десет година, освојио сам прву регионалну награду на Ludi Juvenilesu, добровољном и обавезујућем такмичењу за младе италијанске фашисте, што ће рећи – за сваког младог Италијана. Реторички вјешто елаборирао сам на тему „Требамо ли умријети за славу Мусолинија и бесмртност Италије”. Одговорио сам позитивно. Био сам паметан дјечак. Провео сам своје двије ране године међу фашистима, СС-овцима, републиканцима и партизанима, који су сви пуцали једни на друге, па сам научио како избјегавати метке. Била је то добра вјежба. У априлу 1945. партизани су освојили Милано. Два дана касније дошли су у градић у којем сам тада живио. Био је то тренутак радости. Главни трг је био пун људи који су пјевали и махали заставама, дозивајући Мима, регионалног партизанског вођу. Као негдашњи maresciallo Carabiniera, Мимо се придружио присташама генерала Бадољија, Мусолинијевог насљедника, и изгубио ногу у једном од првих окршаја с преосталим Мусолинијевим трупама. Мимо се појавио на балкону градске вијећнице, блијед, ослоњен на штаку и машући руком покушао умирити окупљену масу. Ја сам чекао говор, јер је цијело моје дјетињство било обиљежено великим и хисторијским Мусолинијевим говорима, чије смо најзнаковитије одломке учили напамет у школи. Тишина. Мимо је говорио промуклим, једва чујним гласом. Рекао је: „Грађани, пријатељи. Након толико болних жртава… ту смо. Слава онима који су пали за слободу.” И то је било то. Вратио се унутра. Грађани су викали, а партизани су подигли своје пушке и свечарски запуцали. Ми дјеца пожурили смо скупљати чахуре, драгоцјене стварчице, но ипак сам имао времена научити да слобода говора значи ослобођење од реторике. Неколико дана касније видио сам америчке војнике. Били су то Афроамериканци. Први Јенкији којег сам упознао био је црнац, Џосеф, који ме у увео у свијет чуда Дика Трејсија и Ли’ла Абнера. Његови јарко обојени стрипови лијепо су мирисали. Један официр (капетан или мајор Мудy) био је гост у вили породице, чија кћерка је била моја школска колегица. Упознао сам га у њиховом врту, гдје су неке даме, окружујући капетана Мудyија, причале заводљиви француски. Капетан Мудy знао је нешто француског, такођер. Моја прва слика америчких ослободилаца била је – након толико бијелаца у црним кошуљама – слика култивираног црног човјека у жуто-зеленој униформи, који говори: Oui, merci beaucoup, Madame, moi aussi j’aime le champagne… Нажалост, није било шампањца, али сам од капетана Мудyија добио свој први Wrigley Spearmint, који сам жвакао по цијеле дане. Увечер сам своју жваку стављао у чашу воде како би сутрадан била свјежа. У мају смо чули да је рат завршен. Мир је за мене био занимљива сензација. Било ми је речено да је перманентно ратовање природно стање за једног младог Италијана. У наредним мјесецима сам открио да Отпор није био само локални него европски феномен. Научио сам нове, занимљиве ријечи попут réseau, maquis, armée secrète, Rote Kapelle, варшавски гето. Видио сам прве фотографије Холокауста, иако сам значење разумио прије него сам научио саму ријеч. Схватио сам од чега смо били ослобођени. У мојој земљи данас постоје људи који се питају да ли је Покрет отпора уопште имао реалног војног утјецаја на ток и исход рата. За моју је генерацију ово питање ирелевантно: ми смо непосредно разумјели морал и психолошки значај Отпора. За нас је предмет поноса било знати да ми Европљани нисмо пасивно чекали на ослобођење. А за младе Американце који су својом крвљу плаћали нашу слободу ипак је нешто значило знати да су тамо иза линија фронта били неки Европљани који су унапријед отплаћивали свој дуг. У мојој земљи данас постоје они који говоре да је мит о Отпору био комунистичка лаж. Истина је да су комунисти Отпор експлоатирали као да је њихово лично власништво, јер су играли главну улогу у њему, но ја се сјећам и партизана с марамама различитих боја. Ноћи и ноћи сам провео прилијепљен уз радио и слушао поруке партизанима одашиљане преко Гласа Лондона. Биле су то истовремено шифриране и поетичне поруке (The sun also rises, The roses will bloom), а већина од њих биле су „messaggi per la Franchi”. Неко ми је дошапнуо да је Франки, човјек легендарне храбрости, био вођа најјаче илегалне мреже у сјеверозападној Италији. Франки је постао мој херој. Франки (чије је право име било Едгардо Соњо) је био монархиста и такав антикомуниста да се одмах послије рата придружио ултрадесничарским групама, а потом био оптужен за колаборацију у пројекту реакционарног државног удара. Кога брига? Соњо је и даље бајни херој мог дјетињства. Ослобођење је било заједнички чин људи различитих боја. У мојој земљи данас постоје они који кажу да је ослободилачки рат био трагично вријеме подјела и да је све што требамо национално помирење. Памћење тих страшних година требало би бити потиснуто, refoulée, verdrängt. Али Verdrängung изазива неурозу. Ако помирење значи суосјећање и поштовање за све оне који су војевали своје ратове у добрим намјерама, онда опрост не подразумијева и заборав. Могу чак и признати да је Ајххман искрено вјеровао у своју мисију, али не могу рећи „Океј, врати се и уради то опет”. Ту смо да се сјетимо шта се десило и свечано кажемо да „Они” то не смију опет направити. Али, ко су Они? Ако још увијек мислимо на тоталитаристичке владе које су владале Европом прије Другог свјетског рата, онда нам је лако рећи да се оне не могу поновно јавити у истом облику у друкчијим хисторијским околностима. Ако је Мусолинијев фашизам био заснован на идеји каризматичног вође, на корпоративизму, на утопији империјалне судбине Рима, на империјалистичкој вољи за освајањем нових територија, на разјареном национализму, на идеалу цијеле нације униформиране у црне кошуље, на одбацивању парламентарне демократије, на антисемитизму… онда без икаквих тешкоћа могу потврдити да данашња италијанска Аллеанза Назионале, настала из пост-ратне фашистичке странке МСИ, а сада десничарска политичка странка, има, за сада, веома мало сличности са старим фашизмом. На истој линији, премда јесам забринут због разних нацоидних покрета који се јављају ту и тамо у Европи, што укључује и Русију, не мислим да ће се нацизам у свом оригиналном облику наново јавити као свенародни покрет. Међутим, иако политички режими могу бити срушени, иако се идеологије могу критизирати и може их се одрицати, ипак иза режима и његове идеологије увијек постоји начин мишљења и осјећања, мјешавина културних навика, опскурних инстинката и недокучивих нагона. Постоји ли још увијек неки други дух који се шуња Европом (о другим дијеловима свијета да не говорим)? Јонеску је једном рекао – рачунају се тек ријечи, све остало је пуко брбљање. Лингвистичке навике често су важни симптоми дубинских осјећања. Сходно томе, вриједи упитати се зашто су не само Отпор него и цијели Други свјетски рат генерално диљем свијета (били) дефинирани као борба против фашизма. Ако наново прочитате Хемингвејов роман За ким звона звоне, примијетит ћете да Роберт Џордан своје непријатеље именује „фашистима”, чак и онда када мисли на шпанске фалангисте. А Рузвелт је рекао: „Побједа америчког народа и његових савезника биће побједа над фашизмом и мртвом руком деспотизма којег представља.” Током Другог свјетског рата, Американце који су одлазили у шпански грађански рат називали су „пренагљеним антифашистима”, што ће рећи да је борба против Хитлера у 40-тим годинама била морална дужност за сваког Американца, а борба против Франка, мало раније, у 30-тима, с друге стране, заударала је, јер су је углавном водили комунисти и други љевичари… Зашто су амерички радикали тридесет година касније користили израз фашистичка свиња говорећи о полицајцу који не одобрава њихове пушачке навике? Зашто нису говорили cagoulardska свиња или фалангистичка свиња или усташка свиња или нацистичка свиња? Мајн Кампф је манифест комплетног политичког програма. Нацизам је садржавао расистичку теорију о изабраности аријевске расе, прецизне описе дегенериране умјетности (entartete Kunst), филозофију воље за моћ и филозофију Übermenscha. Нацизам је био стриктно антикршћански и неопаганистички, док је Стаљинов Диамат (званична верзија совјетског марксизма) био вулгарно материјалистички и атеистички. Ако се под тоталитаризмом подразумијева сваки режим који сваки чин појединца и појединца самог подређује држави и њеној идеологији, онда су и нацизам и стаљинизам били истински тоталитаристички режими. Фудбалска репрезентација Италије 1938. пред меч са Француском Италијански фашизам је засигурно био диктатура, али није био у потпуности тоталитаризам, не због своје благости, већ због филозофске слабости своје идеологије. Насупрот уопштеном мишљењу, италијански фашизам није имао посебне филозофије. Чланак о фашизму којег потписује Мусолини, а који је објављен у енциклопедији Treccani, у основи је инспириран Џованијем Џентилијем и рефлектира каснохегелијанско разматрање о апсолутној и етичкој држави, што Мусолини никада није реализирао. Мусолини није имао никакву филозофију; имао је само реторику. На почетку је био милитантни атеиста, а касније је ипак потписао конвенцију с Црквом и толерирао бискупе који су благосиљали фашистичке заставице. У својим ранијим антиклерикалним годинама, у неком говору који је по свему судећи легенда, једном је затражио од Бога да га удари равно у лице, уколико постоји. Касније је Мусолини често спомињао име Божије у говорима и није му сметало да га називају човјеком Провиђења. Италијански фашизам био је прва десничарска диктатура која је завладала једном европском земљом, а сви каснији слични покрети проналазили су неку врсту архетипа у Мусолинијевом режиму. Италијански фашизам је први засновао војну литургију и фолклор, па чак и начин одијевања са својим црним кошуљама, далеко утјецајнији него ли ће Армани, Бенетон или Версаће икада бити. Управо у тридесетим годинама појавили су се фашистички режими, с Муслијем у Великој Британиј, па у Латвији, Естонији, Литванији, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Југославији, Шпанији, Португалу, Норвешкој, па чак и у Јужној Америци. Управо је италијански фашизам увјерио многе европске либералне вође да нови режим доноси занимљиву социјалну реформу и да осигурава угодну револуционарну алтернативу комунистичкој пријетњи. Ипак, хисторијско право ми се не чини довољним аргументом да објасним зашто је ријеч фашизам постала синегдоха, односно ријеч која се употребљава за различите тоталитаристичке покрете. Сигурно не због тога што је фашизам можда садржавао, у свом квинтесенцијалном стању, све елементе било којег касније облика тоталитаризма. Напротив, фашизам није имао квинтесенцију. Фашизам је био узбуркан и збркан тоталитаризам, колаж различитих филозофских и политичких идеја, кошница разлика. Је ли могуће појмити истински тоталитаризам који је био у стању комбинирати монархију с револуцијом, Краљевску војску с Мусолинијевом милизиом, давање привилегија Цркви с државним образовањем које је славило насиље, апсолутну државну контролу са слободним тржиштем? Фашистичка партија родила се хвалишући се да је донијела револуционарно нови поредак, а финансирали су је најконзервативнији земљопосједници коју су од ње очекивали да буде контрареволуционарна. У почетку је фашизам био и републикански, а ипак је преживио двадесет година јавно испољавајући своју оданост краљевској породици, док је Дуче ишао руку под руку с Краљем, којем је чак нудио и титулу цара. Али кад је Краљ отпустио Мусолинија 1943, партија се поново јавила два мјесеца касније, с подршком Њемачке, са захтјевом за „социјалну” републику, рециклирајући своју стару револуционарну скрипту, обогаћену скоро па јакобинским надтоновима. Постојала је само једна једина нацистичка архитектура и нацистичка умјетност. Ако је нацистички архитекта био Алберт Шпер, онда није било мјеста за Мијеса ван дер Роха. Исто тако, под Стаљиновом влашћу, ако је прихваћен Ламарк, онда није било мјеста за Дарвина. У Италији су постојали извјесни фашистички архитекти, али тик до њихових псеудоколосеума стајале су грађевина инспириране модерним рационализмом Гропиуса. Није било фашистичког Жданова који би задао јасан и стриктан културни правац. У Италији су тада постојале двије важне умјетничке награде. Премио Цермону је контролирао фанатични фашиста Роберто Фаринаци, који је подржавао умјетност као пропаганду. (Могу се присјетити слика као што су „Слушање Дучеовог говора на радију” или „Стања свијести створена фашизмом”). Премио Бергамо спонзорирао је култивирани и разумни фашиста Ђусепе Ботаи који је штитио концепт умјетности ради умјетности саме, али и многе авангардне концепте који су у Њемачкој проглашени изопаченим и криптокомунистичким. Национални пјесник био је Д’Анунцио, боем којег би у Њемачкој или Русији послали пред стрељачки одред. Проглашен је режимским бардом због свог национализма и култа херојства, који је уствари био добрано измијешан с утјецајима француске fin de siècle декаденције. Узмимо футуризам. Олако се да рећи да је и он био једно стање дегенериране умјетности, као што су то били експресионизам, кубизам и надреализам. Али рани италијански футуристи били су националисти, подржавали су идеју учешћа Италије у Првом свјетском рату из естетских разлога; славили су брзину, насиље и изазов, а све то лако је повезати с фашистичким култом младости. Док се фашизам самоидентифицирао с Римским царством и наново откривеним руралним традицијама, Маринети (који је тврдио да је аутомобил љепши од Нике са Самотраке, па чак и мјесечину желио убити) проглашен је у међувремену чланом Италијанске академије, у којој се на мјесечину гледало с великим поштовањем. Многи будући партизани и многи будући интелектуалци Комунистичке партије школовали су се на ГУФ-у, фашистичкој организацији студената, која је била колијевка нове фашистичке културе. Ови клубови били су својеврсни кипући лонци у којима су циркулирале нове идеје без икакве стварне идеолошке контроле. То не значи, ипак, да су партијски људи били толерантни према радикалном мишљењу, но неки од њих ипак нису користили средства за контролу. Током ових двадесет година, поезија Монталеа и других пјесника окупљених око групе „Ерметици”, била је, заправо, реакција на бомбастични стил режима, а овим пјесницима било је дозвољено развијати свој литерарни протест из својих, како је тада виђено, бјелокосних кула. Расположење поезије из „Ерметици” групе било је потпуно супротно хероизму и оптимизму режима. Режим је толерирао њихово несумњиво, мада друштвено невидљиво, дисидентство, јер фашисти напросто нису обраћали пажњу на тако херметичне језике. Све ово не значи да је италијански режим гајио толеранцију. Грамши је држан у затвору све до смрти, опозициони лидери Ђакомо Матеоти и браћа Росели су убијени, укинута је слобода штампе, распуштени су синдикати, а политички дисиденти су одаслани на далека острва. Законодавна власт је била поприлично фикционална, при чему је извршна власт, која је на себе преузела и овласти правосуђа, сама доносила нове законе, међу којима и оне о заштити расе (што је формална геста италијанске подршке ономе што је постало холокауст). Контрадикторна слика коју описујем није резултат толеранције, него политичке и идеолошке неуравнотежености и распршености. Али, треба нагласити, била је то ригидна распршеност, структурирана конфузија. Фашизам филозофски није, заправо, постојао, али је емоционално био чврсто привезан за неке архетипске подлоге. Мусолини у кампу младих фашиста Тако стижемо до друге важне тачке. Није постојао сам један нацизам. Не можемо Франков хиперкатолички фалангизам означити као нацизам, јер је нацизам у суштини пагански, политеистички и антикршћански. Но, фашистичка игра може се играти на много начина, а назив игре се не мијења. Појам фашизма овдје није друкчији него Витгештајнов појам игре. Игра може бити натјецатељска или не, може захтијевати неке посебне вјештине или не, може подразумијевати новац, али и не мора. Игре су различите активности које показују једну исту „породичну сличност”, како каже Витгештајн. Узмимо сљедећу секвенцу: 1 2 3 4 абц бцд цде деф Замислимо низ политичких група у којем прву групу карактеризира елемент „абц”, другу групу „бцд”, трећу „цде”, и тако даље. Прва и друга група су сличне, јер имају два заједничка елемента; на истој основи су сличне друга и трећа група. Обратимо пажњу на то да је трећа група слична првој, јер имају „ц” као заједнички елемент. Но, најзанимљивија је засигурно четврта група, која је слична другој и трећој, али нема ништа заједничко с првом групом. Ипак, захваљујући непрекинутом низу опадајућих сличности од прве до четврте групе, остаје, као нека врста илузорне транзитивности, породична сличност између прве и четврте групе. Фашизам је постао свенамјенски појам, јер се из фашистичког режима може уклонити један или више елемената, а он ће и даље бити препознатљив као фашистички. Одузмите империјализам од фашизма и опет ћете имати Франца и Салазара. Одузмите му колонијализам, опет ћете имати балкански фашизам усташа. Додајте италијанском фашизму радикални антикапитализам (који Мусолинија никада није импресионирао) и добит ћете Езру Поунда. Додајте култ келтске митологије и мистицизам Светог Грала (који је потпуно стран званичном фашизму) и добит ћете једног од најцјењенијих гуруа фашизма – Јулиуса Еволу. Али упркос цијелој овој збрци, ипак мислим да је могуће скицирати листу елемената типичних за оно што називам ур-фашизмом или вјечним фашизмом. Ови елементи не могу сачињавати систем, многи од њих су међусобно контрадикторни и типични су за многе друге врсте деспотизма или фанатизма. Но, довољан је један од њих да отвори простор фашизму који ће се око њега згрушати. 1. Култ традиције Први елемент ур-фашизма је култ традиције. Традиционализам је, наравно, много старији од фашизма. Није он типичан само за контрареволуционарну католичку мисао након Француске револуције, него је рођен у касном хеленистичком периоду као реакција на класични грчки рационализам. У Медитеранском базену народи различитих религија (од којих је већину прихватио римски Пантеон) почели су сањати о откровењу одасланом у праскозорје људске хисторије. Ово откровење, према традиционалистичкој мистици, дуго је било скривено испод вела заборављених језика: у египатским хијероглифима, у келтским рунама, у савитцима мало познатих религија Азије. Та нова култура требала би бити синкретичка. Синкретизам није, како то рјечник тврди, тек „комбинација различитих облика вјеровања и пракси”, јер таква комбинација мора толерирати одређене контрадикције. Свака изворна порука носи бљесак мудрости, и кад се чини да свака од њих говори друкчије и неспојиве ствари, то се само чини, јер свака од њих алудира, алегорички, на једну те исту исконску истину. Посљедица томе је да учење не доноси никакву корист. Истина је изречена једном за свагда, а ми тек можемо интерпретирати њену закукуљену и несхватљиву поруку. Довољно је само погледати програм било којег фашистичког покрета како би се пронашли главни фашистички мислиоци. Нацистички гносис храњен је традиционалистичким, синкретистичким, окултним елементима. Најутицајнији теоретичар савремене италијанске деснице, Јулиус Евола, спојио је Свети Грал с Протоколима Сионских мудраца, алхемију са светим Римским и Њемачким царством. Чињеница да је савремена италијанска десница, с циљем да покаже своју отвореност, недавно проширила свој програм укључивањем радова и идеја Де Мистреа, Генона и Грамшија, чисти је доказ синкретизма. Ако у америчким књижарама истражујете полице које су означене као „Нови талас”, наћи ћете тамо чак и Светог Аугустина, који, колико ја знам, није био фашиста. Али, комбинирање Светог Аугустина и Стонхенџа – то је симптом ур-фашизма. 2. Одбацивање модернизма Традиционализам подразумијева одбацивање модернизма. И фашисти и нацисти су обожавали технологију, док су је традиционалисти обично одбацивали као негацију традиционалних вриједности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његова похвала модернизму била је тек површина идеологије засноване на крви и тлу (Blut und Boden). Одбацивање модерног свијета било је замаскирано одбијањем капиталистичког начина живота, али је у бити подразумијевало одбацивање Духа 1789. (и 1776., наравно). Просвјетитељство, односно Доба разума, виђено је као почетак модерне изопачености. У својој се суштини ур-фашизам може дефинирати као ирационализам. 3. Ирационализам Ирационализам, такођер, опстоји на култу чина зарад чина самог. Чин лијеп сам по себи мора бити предузет прије или без било каквог размишљања. Мишљење је облик кастрираности. Тако култура постаје сумњива чим се поистовјети са критичким ставовима. Неповјерење према интелектуалном свијету увијек је био симптом ур-фашизма, од наводне Гоерингове изјаве „Када чујем ријеч култура, латим се пиштоља”, до учесталих израза какви су „дегенерирани интелектуалци”, „штреберчине и паметњаковићи”, „јалови снобови” или „универзитети су легла црвених”. Званични фашистички интелектуалци углавном су били задужени за нападе на модерну културу и либералну интелигенцију која је, наводно, издала традиционалне вриједности. 4. Неслагање као издаја Ниједно синкретистичко вјеровање не може поднијети аналитички критику. Критички дух изводи разлике, а увиђање разлике је знак модернизма. У модерној култури научна заједница цијени неслагање као начин унапрјеђења знања. За ур-фашизам неслагање је издаја. 5. Страх од разлике Надаље, неслагање је знак разноликости. Ур-фашизам ојачава и придобива подршку тиме што искориштава и распирује природни страх од разлике. Први знак једног фашистичког или предфашистичког покрета управо је страх од дошљака. Ур-фашизам је тако, по дефиницији, расистички. 6. Индивидуална или социјална фрустрација Фашизам потјече из индивидуалне или социјалне фрустрације. Зато је један од типичних елемената повијесног фашизма био позив фрустрираној средњој класи, класи која је трпјела економску кризу или патила од осјећаја политичког понижења, уплашена притиском нижих социјалних група. У наше вријеме, када су стари пролетери постали малограђанима (а лумпенпролетери углавном одстрањени с политичке сцене), фашизам сутрашњице своју ће публику пронаћи у овој новој већини. 7. Опсесија завјером Људима који осјећају да им је одузет њихов друштвени идентитет, ур-фашизам као једину привилегију додјељује чињеницу да су рођени у истој земљи. Ово је коријен национализма. Осим тога, једини који народу могу приуштити његов идентитет јесу његови непријатељи. Тако у коријенима ур-фашистичке психологије лежи опсесија завјером, по могућности међународном. Присташе се морају осјећати опкољеним. Најлакши начин рјешавања проблема завјере јесте позив на ксенофобију. Но, завјера такођер мора долазити и изнутра: Јевреји су углавном најбоља мета, јер доносе ту предност да су истовремено и вани и унутра. У САД-у ћемо најочитију појаву опсесије завјером пронаћи у Новом светском поретку Пата Робинсона, али, као што смо већ видјели, има и много других. 8. Осјећај понижења због моћи непријатеља Присташе се морају осјећати пониженима због очигледног богатства и моћи својих непријатеља. Док сам био дјечак, научили су ме да Енглезе видим као народ пет дневних оброка. Они су јели чешће него ли сиромашни, али смјерни Италијани. Јевреји су богати и једни другима помажу кроз мрежу узајамне подршке. Присташе, међутим, морају бити увјерени да могу савладати непријатеље. Непрестаним мијењањем реторичког фокуса непријатељи су час слаби час јаки. Фашистичке владе осуђене су на ратне поразе, јер су уставно неспособне тачно процијенити снаге непријатеља. 9. Живот је перманентно ратовање У ур-фашизму нема борбе за живот него се, прије ће бити, живи да би се борило. Отуда је пацифизам трговина с непријатељем. Пацифизам је лош, јер живот је перманентно ратовање. Ово, међутим, доводи до комплекса Армагедона. Ако непријатељи морају бити поражени, онда мора постојати и посљедња битка, након које ће покрет имати потпуну контролу над свијетом. Но, такво „коначно рјешење” подразумијева неки дужи период мира, Златно доба, што се супротставља принципу перманентног рата. Ниједан фашистички вођа није успио ријешити овај проблем. 10. Презир према слабијем Елитизам, који је у основи аристократски, типичан је аспект сваке реакционарне идеологије, а аристократски и милитаристички елитизми по крви подразумијевају презир према слабијем. Ур-фашизам може заговарати само пучки елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свијету, чланови партије најбољи су међу свим грађанима, а сваки грађанин може (или би морао) приступити партији. Али патрицији не могу постојати без плебејаца. У ствари, Вођа, који зна да му моћ није демократски дата него је силом узета, такођер зна и да је његова снага основана на слабости маса, које су толико слабе да заслужују господара. Како је група хијерархијски организирана (према војном моделу), сваки од подређених вођа презире своје потчињене, а сваки од њих, надаље, презире оне који су њему потчињени. Управо то појачава свијест о масовном елитизму. 11. Култ хероизма и херојска смрт У таквој перспективи свакога се образује да постане херој. У свакој митологији херој је изнимно биће, а ур-фашизам херојство поставља као норму. Овај култ хероизма тијесно је повезан с култом смрти. Није случајно парола фалангиста била Viva la Muerte (живјела смрт). У нефашистичким друштвима, широј јавности говори се да је смрт неугодна, али да се с њом мора суочити достојанствено, а вјерницима се каже да је смрт болан начин досезања наднаравне среће. Насупрот томе, ур-фашистички херој жуди за херојском смрћу, која се рекламира као најбоља награду за херојски живот. Ур-фашистички херој нестрпљиво чека смрт. У својој нестрпљивости често друге људе шаље у смрт. 12. Мачизам Како су и перманентни рат и хероизам тешке игре, ур-фашиста своју вољу за моћ преноси на сексуални ниво. Ово је извор мачизма, који подразумијева и презир према женама и осуду неуобичајених сексуалних навика, од чедности до хомосексуалности. Како је чак и секс тешка игра, ур-фашистички херој се радије игра оружјем, што је сурогат фалусног практицирања. 13. Селективни/квалитативни популизам Ур-фашизам је заснован на селективном популизму, на једном, такорећи, квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али грађани у цјелини имају политички утјецај само с количинског аспекта, јер појединац се мора повиновати одлукама већине. За ур-фашизам индивидуе као индивидуе немају права, а Народ се поима као квалитет, као монолитни ентитет који изражава Заједничку Вољу. Како нити једна велика количина људских бића не може имати заједничку вољу, Вођа се надаје као њихов тумач. Изгубивши моћ демократског делегирања, грађани не дјелују него се од њих тражи да играју улогу Народа. Управо због тога народ није ништа друго до театрална измишљотина. Као добар примјер квалитативног популизма не морамо више узимати Пиаца Венецију у Риму или Нирнбершки стадион, јер нас у будућности чека својеврстан ТВ-популизам или интернетски популизам у којем ће емоционална реакција одређене одабране групе бити представљена и прихваћена као глас Народа. Због свог квалитативног популизма ур-фашизам се мора успротивити „трулим” парламентарним властима. Једна од првих Мусолинијевих реченица у Италијанском парламенту гласила је: „Могао бих ово глухо и жалосно мјесто претворити у камп за моје манипуле.” (Манипуле су војне јединице у римским легијама.) Смјеста је, уствари, пронашао боље мјесто за своје манипуле, али је мало касније ипак уништио Парламент. Гдје год политичар исказује сумњу у легитимност парламента јер, тобоже, више не представља глас Народа, ту се може намирисати ур-фашизам. 14. Ур-фашизам говори новоговором Новоговор је измислио Орвел у 1984, као званични језик Енгсоца, енглеског социјализма. Но, елементи ур-фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички или фашистички уџбеници служили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом, с циљем да ограниче средства за комплексно и критичко размишљање. Морамо бити спремни препознати нове форме новоговора, чак и кад се појављују у потпуно невином облику ток шоа. *** Ујутро 27.7.1943. сазнао сам преко радија да је фашизам пао и да је Мусолини ухапшен. Када ме је мати послала да купим новине, открио сам на најближем киоску да новине имају различите наслове. Штавише, након прегледавања свих наслова схватио сам да у сваким новинама пише нешто друго. Купио сам једне, наслијепо, и на првој страници видио проглас који је потписало пет-шест политичких партија, међу којима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија. Дотада сам вјеровао да у свакој земљи постоји једна партија, а да се у Италији она зове Национална партија фашиста. Сада сам откривао да у мојој земљи може истовремено постојати неколико партија. Како сам био бистар дјечак, схватио сам да оне нису могле преко ноћи настати и да су неко вријеме дјеловале илегално. Порука на насловној страници славила је крај диктатуре и повратак слободе: слободе говора, слободе штампе и слободе политичких организација. „Слобода”, „диктатура”, „права”… тада сам први пут чуо за те ријечи. Наново сам се, уз те ријечи, родио као слободан човјек Запада. Морамо пазити да смисао ових ријечи никада поново не буде заборављен. Ур-фашизам је још увијек око нас, често неуниформиран и свакодневно одјевен. Лакше би нам било када би се данас појавио неко ко би јавно говорио „Хоћу поново отворити Аушвиц”, „Хоћу да Италијом поново парадирају црне кошуље”, али живот није тако једноставан. Ур-фашизам се може вратити под најневинијим маскама. Наша је дужност да га разоткријемо и покажемо прстом на сваки његов примјер, свакога дана, на сваком мјесту на свијету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја. *Текст је првобитно објављен 22. јуна 1995. у „New York Review of Books”, а потом и у „Utne Reader” у децембру исте године. Овај пријевод направљен је према оба издања, при чему се разлике огледају само у томе што друго издање има поднаслове. Превод: Кенан Ефендић
×
×
  • Create New...