Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'учење'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  2. ризница богословља

    Митрополит Калистос Вер: Теорија еволуције и хришћанско учење

    Религија и наука оперишу на различитим нивоима, имају различите методе и користе различите врсте доказа. Дакако, оно што свака од њих говори релевантно је за ону другу, али не смијемо да мешамо ова два нивоа говора. Научник свој рад темељи на свједочанству наших чула, док теолог и религијски мислилац користи податке из откривења – Светог Писма. Овдје имамо двије различите форме доказа, као и двије различите форме аргумената. Како ја то видим, сукоб између религије и науке није нужан, уколико обје ваљано разумијемо. То је стога што ове одговарају на различите врсте питања. Научник нам говори шта постоји у универзуму, као и, у мјери у којој је то могуће открити, како је универзум настао и попримио обличје какво данас има, и кроз које стадијуме се развијао. У религијској сфери, питамо се зашто је свијет створен и који је смисао нашег живота на земљи. По мом схватању, то нису, у строгом смислу, научна питања. Научник ни не претендују на њих да одговори. Премда, оно што нам он говори о томе какав је свијет и како је таквим постао, може бити од помоћи приликом пружања одговора на ова религијска питања. Неки научници би рекли да питања попут – Зашто постоји универзум? Откуда потиче? Шта је постојало прије Великог праска? – просто и нису питања која треба постављати. Међутим, то јесу питања која као људска бића желимо и имамо потребу да постављамо. Не мислим, с друге стране, да научници могу да дају одговор на ова питања базирајући се само на својој научној дисциплини. Шта је са теоријом еволуције? Многи православци одбацују ову теорију, док неки заступају форму интелигентног дизајна. Ја не марим много за теорију интелигентног дизајна, јер мислим да се њоме нивоу религије и науке мијешају на начин који није од помоћи. Као православац, немам потешкоће у прихватању еволуционе слике универзума каквом је представља савремена наука. Мислим да не би требало да говоримо да је еволуција „само теорија” или „спекулација”. Докази за њу су веома снажни. Као православни хришћанин, ја не видим у њој проблем за моју вјеру. Богу је могуће да дјелује кроз еволуцију. Није морао да створи све оно што данас постоји на самом почетку. Могао је да дјелује кроз еволуционе процесе. Међутим, када о томе говоримо излазимо ван домена науке која се не бави изношењем оваквих мишљења. Поново, с религијске тачке гледиште, желимо да потврдимо да људска бића имају јединствен статус у универзуму, јер су створени по слици и прилици Божијој. Човјек није напросто супериорнија врста мајмуна. Међутим, и када користимо израз „слика и прилика Божија” говоримо о стварима које наука не може ни прихватити ни одбацити. Тиме излазимо ван оквира науке. Сматрам да ваљано разумијевање науке и начина на који она функционише може заиста помоћи задатку који као религијски мислиоци имамо. Неопходно је, ипак, да сачувамо одговарајуће разликовање. Уколико је ова разлика очувана, не мислим да треба на науку да гледамо као на пријетњу. Извор: Теологија.нет
  3. Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)
  4.   – Богословско благо хришћанске старине – Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом.   Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету. Различити аспекти месијанских пророштава Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије. У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52). Одбацивање адопционизма у Христологији Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња. Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу. Христос – Завет верни У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г.
  5. – Богословско благо хришћанске старине – Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом. Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету. Различити аспекти месијанских пророштава Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије. У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52). Одбацивање адопционизма у Христологији Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња. Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу. Христос – Завет верни У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице
  6. Различити типови учења уторак, 17. окт 2017, http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2906595/razliciti-tipovi-ucenja.html Извор: Science Daily Када учимо да возимо бицикл или усвајамо правила у шаху, примењујемо два различита типа учења ‒ научници су први пут успели да их разликују према обрасцима можданих таласа који се у тим радњама производе. Ти различити нервни обрасци могу знатно помоћи научницима у проучавању основа неуробиологије, од учења моторичких вештина до сложених когнитивних задатака, навео је Ерл К. Милер, професор неурологије на Институту за проучавање учења и памћења „Пиковерˮ. Нова студија открила је различите типове учења Неурони производе електричне сигнале који формирају мождане таласе, а ови осцилирају на различитим фреквенцијама. „Наш крајњи циљ је да помогнемо људима који имају тешкоће у учењу и сметње у памћењуˮ, напомиње Милер. „Можда ћемо наћи начин да стимулишемо људски мозак", додаје професор, мислећи, између осталог, и на технике вежбања које би ублажиле те проблеме. Аутори студије сматрају да нови резултати могу да помогну у раном идентификовању Алцхајмерове болести или у побољшању одређених типова учења. Када су истраживачи чувеног МИТ-а (Massachusetts Institute of Technology) проучавали понашање различитих животиња пред које су били постављени одређени задаци, открили су да ти задаци захтевају или експлицитно или имплицитно учење. На задацима који су захтевали упоређивање и усклађивање две ствари, животиње су користиле и тачне и нетачне одговоре како би побољшале наредне резултате, што указује на експлицитан облик учења. Експлицитно и имплицитно учење подразумева различите мождане таласе Међутим, у задатку где су животиње научиле да померају поглед у једном или другом смеру у складу са различитим визуелним обрасцима, оне су само побољшале своје перформансе, што указује на имплицитно учење. Штавише, истраживачи су открили да су те различите врсте понашања праћене и различитим обрасцима можданих таласа. „Ово нам је показало да се приликом експлицитног и имплицитног учења покрећу другачији механизмиˮ, напоменуо је професор Милер. Приредила: Татјана Цвејић
  7. Давор73

    Python

    Има ли кога да се бахће са Пајтоном? Планирам да по трећи пут кренем из почетка, мада сам својевремено био дошао до класа али сам направио за мене већу паузу тако да...Ако је неко вољан за размену мишљења, искуства, заједничко учење нека цимне. Иначе тотални сам почетник и ово ми је први језик тако да ми аналогије са неким другим језицима за сада нису од користи.
  8. Version 1.0.0

    17 downloads

    епископ Атанасије Јефтић
  9. Version 1.0.0

    9 downloads

    О освећењу и бестрашћу О познању божанствене воље О поретку (реду) и нереду О искушењима и духовном закону Различитост искушења Закон промене у нашем делатном животу Немар – недремана опасност за верујућег О молитви
  10. Предавач је објаснио зашто се питање оваплоћења Сина Божијег не може посматрати ван учења Православне Цркве о стварању. Бог је све створио ex nihilo, покретом своје слободне воље, која је узрок постојања творевине. Међутим, круна свега створеног, човек, одбио је заједницу са Богом, а последица је повратак ка небићу. Бог му, по љубави, шаље Сина свога, а не нове законе. То није етичко, већ онтолошко питање и зато су оци били веома осетљиви на бројне христолошке јереси. Уколико се оваплоћење не схвати у свој његовој реалности, то постаје и сотириолошки проблем. Творевина без телесне и крвне заједнице са Творцем не би могла да постоји вечно. Крсна смрт Христова суштински руши јелинско схватање смрти, као избављење од тела. Смрт је у хришћанском поимању, највећи непријатељ, она је одвајање од Бога. Васкрсење је нови стваралачки чин Божији, Бог пресаздава све што је створио, призива у вечно постојање не само душу, већ и тело. Наше телесно васкрсење значи преображај читаве творевине. По Халкидонском оросу, у ипостаси Сина Божијег су сједињене две природе, божанска и човечанска и то несливено и нераздељиво, где нераздељивост осигурава љубав, а несливеност слободу.Професор је нагласио да ми можемо реално да учествујемо у Христовом Васкрсењу и то кроз живот у Цркви. Да бисмо избегли судбину творевине, а то је умирање, трулеж, распадање, нестајање, потребно нам је ново рођење, не више из материце жене, већ из материце Цркве. Христос, прворођени из мртвих, залог је нашег васкрсења, Њему се присаједињујемо и Њиме је време васкрсења и Царства Божијег у историји већ почело. Христос је победио ђавола, грех и смрт. Наше је само да у тој победи одлучимо да учествујемо.      
  11. У присуству Епископа шумадијског Јована, 9. априла 2017. године одржано је пето, последње у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом „Учење отаца о Очовечењу и Васкрсењу Сина Божијег“ одржао је ђакон др Здравко Јовановић, доцент на Катедри за патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за канонско право на ПБФ УБ. Предавач је објаснио зашто се питање оваплоћења Сина Божијег не може посматрати ван учења Православне Цркве о стварању. Бог је све створио ex nihilo, покретом своје слободне воље, која је узрок постојања творевине. Међутим, круна свега створеног, човек, одбио је заједницу са Богом, а последица је повратак ка небићу. Бог му, по љубави, шаље Сина свога, а не нове законе. То није етичко, већ онтолошко питање и зато су оци били веома осетљиви на бројне христолошке јереси. Уколико се оваплоћење не схвати у свој његовој реалности, то постаје и сотириолошки проблем. Творевина без телесне и крвне заједнице са Творцем не би могла да постоји вечно. Крсна смрт Христова суштински руши јелинско схватање смрти, као избављење од тела. Смрт је у хришћанском поимању, највећи непријатељ, она је одвајање од Бога. Васкрсење је нови стваралачки чин Божији, Бог пресаздава све што је створио, призива у вечно постојање не само душу, већ и тело. Наше телесно васкрсење значи преображај читаве творевине. По Халкидонском оросу, у ипостаси Сина Божијег су сједињене две природе, божанска и човечанска и то несливено и нераздељиво, где нераздељивост осигурава љубав, а несливеност слободу.Професор је нагласио да ми можемо реално да учествујемо у Христовом Васкрсењу и то кроз живот у Цркви. Да бисмо избегли судбину творевине, а то је умирање, трулеж, распадање, нестајање, потребно нам је ново рођење, не више из материце жене, већ из материце Цркве. Христос, прворођени из мртвих, залог је нашег васкрсења, Њему се присаједињујемо и Њиме је време васкрсења и Царства Божијег у историји већ почело. Христос је победио ђавола, грех и смрт. Наше је само да у тој победи одлучимо да учествујемо. View full Странице
  12. Grizzly Adams

    Учење програмирања - план

    Ово је генерални "план" шта све треба научити да би се најкраћим путем дошло до неког "употребљивог" нивоа, да би имали глобалну слику. Наравно да ће ту остати неке "рупе", али циљ је да поставимо довољан темељ да после може свако самостално да "у ходу" учи. Ако знаш глобално шта све постоји, можеш да имаш самопоуздања да ћеш бити у стању да научиш нове ствари како буду наилазиле. Данас апсолутно све може да се нађе на Google, само треба да знаш шта да тражиш. Ево кратког прегледа: 1) Програмски језик - C#. C# сам одабрао зато што је Microsoft, они имају вероватно најбоље окружење и алате. Осим тога, он је базиран на синтакси језика C/C++ - исто као Java, Javascript и још неки. Тако да кад научите синтаксу за C#, ово остало ће вам бити врло блиско. То смо почели овде: https://pouke.org/forum/topic/46093-програмирање-лекција-бр-1/ 2) Базе података. Како се праве и користе базе података. SQL језик. Како се онда са подацима барата из C#. Ови на Windowsu користиће SQL Server, Linux и остали може PostgreSQL. 3) Web апликације. Овде ћемо коначно "црни ДОС прозор" да заменимо правим корисничким интерфејсом. Ту иде HTML/CSS/Javascript и сл. Циљ ће бити да направимо неку функционалну апликацију која барата са подацима. То је ASP.NET/MVC/jQuery и слично. 4) Додатни алати. Има још неких једноставнијих алата који се користе у свакодневном раду и треба их знати. Debugging - тражење грешака. Source control - систем за чување кода и тимски рад. FTP, VNC и слично. То су пуно једноставније ствари, али треба да се зна о чему се ради. 5) ... биће ту још неких ствари ... После тога, још мало вежбања, направити пар апликација и може да се прође негде као "млађи веб програмер". Можемо да направимо један заједнички, тимски пројекат као у "правој фирми" и да то уједно буде и референца за касније. Звучи амбициозно, али је стварно "раван пут". Само треба уложити време и бити упоран. Овде ћу да додам ако ми још нешто падне на памет или колеге дају неки савет.
  13. Ко би био заинтересован да учи програмирање овде преко форума? Овде би имали приступ стручњацима из области да одговоре на сва питања и упуте у правом смеру, дају "домаћи" и слично. Не би био класичан "курс", већ нешто другачије - у ствари пуно боље. Уместо да седиш са двадесет људи у учионици и слушаш некога како прича, седиш кући и питаш директно све што ти није јасно. Само има два услова: 1) Да се ради озбиљно и одговорно, нема одустајања после три дана. 2) Да приложи месечно одређену суму за одржавање сајта Поуке. Ако сте одговорили негативно или нисам сигуран молио би коментар - зашто? Шта предлажете да се поправи?
  14. МОРМОНИ Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања. Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана. Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују? Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”. ОСНОВЕ Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата: “У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”. Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”. Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада. То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”. ПОРЕКЛО Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”. Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске. ВЕРОВАЊА Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос. Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”. Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”. Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство. Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”. Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље. Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења. У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”. Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце. Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма. Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије. Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера. Свештеник Алексеј Јанг Са енглеског: Слободанка Зарић ГРУПА АУТОРА БИБЛИЈА БЕЗ БОГА ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА,
×