Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'уснуо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура. Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова. Извор: Српска Православна Црква
  2. Познати српски архитекта и професор на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић преминуо у 89. години. Повезан садржај: У знак сећања на новопрестављеног архитекте Предрага - Пеђе Ристића Предраг Риситћ је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а Гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике заснованој на математичкој теорији скупова. Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира". Докторат је нострификован на Београдском Универзитету. Државни испит је положио 1979. године. Био је члан УЛУПУДС-а, и предавач на бројним академијама у Европи. На Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Био је носилац Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм. Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а. Био је познат по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. У најлепша здања која је он пројектовао спадају црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној Гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју... Извор: Српска Православна Црква
  3. Дана 25. јула 2019. године у 9 часова, на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у свом дому у Винчи после кратке и тешке болести упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Чедо Савичић, пензионисани парох лештански. Отац Чедо Савичић је рођен 10. октобра 1947. године у селу Герзово код Мркоњић Града где је завршио основну школу. Богословију Светог Саве у Београду завршава 1969. године. По одслулжењу војног рока ступа у свету тајну брака са спупругом Војном Лукић и бива рукоположен руком Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића) 27. јануара 1971. године у Карловцу и постављен за пароха требињског, поред Карловца, где је и службовао све до егзодуса српског народа из Републике Хрватске 4. августа 1995. године. По доласку у Србију постављен је за пароха при храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи где му је на опслужиување дато насеље Лештане у којем је саградио велелепни храм Светог великомученика Георгија. Сахрана проте Чеде биће обављена у суботу, 27. јула 2019. године. Заупокојена Литургија биће служена у 9 часова у храму Светог великомученика Георгија у Лештанама, а опело на Новом Бежанијском гробљу у 13,30 часова испред цркве на гробљу. Служашче свештенство ће понети своје светло одјејање. Извор: Архиепископија београдско-карловачка
  4. На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве. ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ПРОТЕ ИЛИЈЕ, ДОНОСИМО СЛЕДЕЋИ ИНТЕРВЈУ: Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колио је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. Мали Мокри Луг, почетак јула, 36 степени у хладу. Стигли смо у Цркву Св. Муч. Трифуна на акатист њеном заштитнику, који средом у 17 сати служи старешина, прота Илија Ђурић. По завршетку, обратио се присутнима: "Ево дали смо души духовну храну – изволите сада у парохијски дом да дамо храну и телу". Жене, које назива „мироносницама“, међу којима је и протиница, износе укусно посно вариво и он благосиља трпезу. Док вечерамо, један брат чита из Охридског пролога за сутрашњи дан. - Прото, да ли увек после акатиста припремате трпезу љубави? - Да, а такође и после јелеосвећења, које служимо једном месечно, сваког младог петка. - Лепо Вам је овде. Све је ново, а двориште је прави цветни врт. Предивни су олеандри. - Да, семе смо донели из Хиландара и све се примило. Заиста је сада ово украс нашег насеља, али знате ли шта је овде било? Градска депонија. Како се овај део града ширио, а није било цркве, становници су припадали миријевској Цркви Св. Илије, затим Храму Покрова Пресвете Богородице. Али, пре 15 година, Божијом милошћу и заступништвом Св. Трифуна, уз благослов Патријарха Павла, као и трудом Грађевинског и Црквеног одбора, и захваљујући несебичној помоћи наших парохијана и свих људи добре воље, започели смо изградњу. А сад је скоро све завршено: и црква, и парохијски дом са пратећим просторијама и станом за свештеника. Имамо и извор Св. Трифуна, попут наших старих светиња, уклопљен у зграду нове капеле за свеће, а ту су још и учионица за хорске пробе, продавница. Видели сте да је у току живописање храма, а ради се и нов иконостас. - Каква је посећеност богослужења? - Хвала Богу и Св. Трифуну, наш храм је пун недељом и пазником, нешто мање радним данима. Активан је пододбор Верско-добротворног старатељства који ос 2002. издаје наш храмовни билтен Глас Св. Трифуна. Ускоро излази монографија о нашој цркви, а о насељу М. М. Луг већ је штамана. Организујемо и бројна предавања, као и поклоничка путовања. А можемо се похвалити да је у нашим основним школама „Десанка Максимовић“ и „Драгојло Дудућ“ посећеност веронауке изнад просека београдских школа. - Ви сте баш неуморни, оче! Ни врућина Вам не смета. Мислите ли на пензију? - Навикао сам, али мислим и на пензију. Треба млади да раде. Пуне 42 године служим, али ми шест година што сам радио у Хрватској још није регулисано. - Чили смо о Вама много похвалног, ево, и уверили смо се, али дошли см код Вас да бисмо написали чланак о још једној многодетној породици. - Често су долазили новинари да снимају и пишу о мојој породици. Кажу – то је интересантно. Ето, што је некад било нормално и уобичајено то је сада малтене ненормално. - Али, ми нисмо дошли са том намером него баш напротив, како у прошлом броју Мисионара рече архимандрит Василије Гондикакис, игуман светогорског манастира Ивирон, да ми од Вас „узмемо снагу“, као од духовног оца, али и оца седморо деце и деде 18-оро унучади. Вечера је завршена, парохијани отишли. Протиница Босиљка донела је албуме са фотографијама и села поред нас. У миру смо разговарали. Протојереј ставрофор Илија (66) и Босиљка (58) су непосредни, предусретљиви и комуникативни људи, који имају однегован осећај за заједницу. Она је за њих извор наслађивања. Та сладост сија са њихових лицам као рај кога већ сад предокушају, који им испуњава срца. Немају горко искуство болесника из бање Витезде, који је 38 година боловао и који се Христу пожалио да нема човека да га спусти у исцелитељну воду, и зато га милосрдни Христос исцели (Јн 5, 1-9). Напротив, имају човека и имају људе, јер имају Христа за Бога и Спаситеља. Испоњавају питомост и култивисаност људи којима је угодан живто у заједници и незамислив ван ње. Сетимо се да је ави Макарију (Старечник) Богом откривено да је пакао немогућност гледања у људска срца. Испричали су нам од када су њих двоје кренули овим подвижничким путем. Обоје су родом из мачванског села Клење, код Богатића, данас Епархија шабачка, а венчао их је 1970. године у Цркви Успења Пресвете Богородице прота Данило Дукић, потомак косовског војводе Дуке. Пошто је завршио богословију у Крки, исте године Илија је одређен за Епархију далматинску и од стране владике Стефана у том манастиру рукоположен у чин ђакона, а потом и чин презвитера у месту Преодац, код Босанског Грахова, који је припадао истој епархији. Служио је у Шибенику, Кистањама и Бенковцу. Тамо им се родило петоро деце (нажалост, пето, мушко дете, рођено у Задру, умрло је након рођења из непознатих разлога). Прота Илија (унапређен у протојереја-ставрофора 2007. г. од стране блаженопочившег Патријарха Павла) потиче од побожних родитеља: отац земљорадник и песник, чије су песме објављиване, био је председник црквене општине, а стричеви и ујаци у епархијском одбору, до је мајчин рођак прота који их је венчао. Илијин отац је имао седморо деце, а многи од родбине – седморо и осморо. И то је било сасвим нормално. Босиљкина мајка је родила петоро, а баба осморо деце. Њен деда по оцу био је председник црквене општине у Клењу, а деда по мајци у Прњавору. Након 16 година проведених у Далмацији, 1986. прешао је у Београд и распоређен у Цркву Покрова Пресвете Богородице, са станом у Топчидеру, а додељена му је парохија у М. М. Лугу где је 1996. започео изградњу новог храма, који је освећен 1998. г., и ту је његова породица коначно, после девет сеоба, нашла уточиште. Иначе, прота је познат као неимар и добротвор. У Далмацији је ударио шест темеља за нове цркве, а у М. М. Лугу три темеља, а после прогона српског народа из Хрватске и Босне, од 1995. до 2005. удомио је 55 избеглица. Ти људи памте њихово добро и данас им се јављају. А кум Раденко из Сарајева увек наглашава: „Нико нема такву куму! Она је све делила до најмањег делића на равне части, па ако не ко не стигне кад је ручак, ипак га сачека његов део. Само се бојала да не би неко од њихове деце то појео“. У Београду им се родило још троје деце. Тек тада се Босиљка запослила у Индустрији обуће Земун и радила 20 година. Крсна сава име је Св. Георгије Победоносац. - Причајте нам о Вашој деци. Имате пет кћери и два сина. Где су они сада? - Сви су у Београду, сви су своји људи, имају своје породице. Сви су, хвала Богу, завршили више школе и факултете, а неки и два, почевши од најстарије ћерке, која има 41 годину, до најмлађег сина, који има 29 година. А унучад су узраста од 21 године до 8 месеци. Драгиња има петоро, Мирјана, која је упоредо учила и филолошки и богословски факултет – троје, Љиљана – троје, једино је Биљана без деце јер је рано остала удовица, Смиљана – двоје, Миладин, који је завршио богословију и Академију за уметност и конверзацију а сада ради на изради новог иконостаса у нашој цркви – једно, а најмлађи Младен, који се тек уписао на Богословски факултет има већ четворо деце. - Ето, то су плодови Ваше деце, у ствари, Ваши оплођени плодови, Ваше принете жртве, попут зрна пшеничног које приносећи се рађа богати плод, или горушичиног зрна које израста у разгранато дрво. То је Божији благослов због Ваше верности Православној Цркви кроз коју сте учили своју децу, али и сву духовну децу, да се науче језику Цркве и надахњују светлошћу и светошћу њене Истине, јер је у њој живот човека и света. Зато ћемо Вас, као искусног проту, замолити да и нам поучите значењу јеванђелских Христових речи које говоре у односима у породици. - Бог је Творац, а све остало је Његова творевина: и родитељи наши, и браћа, и деца. Зато се треба везати за Творца. Прва Божија заповест каже да прво љубимо Бога свим својим бићем, а дрга каже да љубимо ближње као саме себе. Сам Бог нам је рекао шта је прво, али то прво не може ни без другога, па нам је лепо објаснио и ко је наш ближњи у причи о милостивом Самарјанину. Бог је љубав и нигде није рекао да некога мрзимо, а нарочито је петом заповешћу указао на важност поштовања родитеља. Али, то не зачи да вежемо своје срце уз њих а одрекнемо се Бога, него да их волимо кроз Бога, који је Творац свих нас. Зато нека нас не збуњују Христове речи кад је позивајући ученике у апостолску службу једнога од њих позвао са сахране његовог оца: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт 8, 20-22). Јер, прво је пут за Христом, а остало ће нам се додати. Да су се апостоли, светитељи и сви мученици везивали за родитеље, данас их се не бисмо сећали. Узмимо нама најближи пример, нашег Св. Саву. Да је остао везан за родитеље, остао би Растко. - То значи да треба да живимо мање по телу а више по духу, тј. по Духу Светом? Јер да бисмо вечно живели, морамо да задобијемо Духа Светога. То је главни циљ нашег живота, јер нас Он води Истини, по речима Св. Серафима Саровског. - У Светом Писму налазимо одговор на свако питање. Често нам Господ одговара директно: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Јер све ов и незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се (Мт 6, 25-34). Не смемо бит маловерни, ни кад нам је тешко, јер су уски и стрми путеви који воде у Царство Божије, а широк и равни који воде у амбис. - Људи често немају свест о томе шта је претежније, да је њихове егзистенција духовне природе и да од ње зависи и телесна. И држава и друштво подстичу људе да живе световњачки. Блаженопочивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић каже: „Оно што је душа за тело, то треба да буде Црква за друштво“. Кад је тако, зашто се уопште поставља питање односа између државе и Цркве? Друштво је тело, а Црква је душа. - То је лепо рекао прота Радован. Тако би требало да буде. Али често телу и одело може да буде тесно и неудобно. Тражи се комотно и удобно, као што је блудном сину било тесно у очевој кући па је отишао у „туђу“, и знамо како се провео. Ипак се на време покајао и отац се његовом покајању веома обрадовао (Лк 15, 11-32). Господ је рекао: Богу Божије, а цару царево. То значи да је и свака власт од Бога допуштена, и бива или као казна или као награда. - Да ли су Богу ближи они који имају много деце? Да ли они имају и више бриге, па се и више уздају у Бога? Да ли они боље схватају брижност и дарежљивост Божију према човеку? - Сви смо Божија деца, сви смо благословени. Сваки родитељ воли да су му деца добра и послушна. Али главна брига за родитеље је како ће их личним примером и љубављу васпитати. Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колико је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну. - Неки родитељи не желе да имају много деце са образложењем да је велика жалост када деца рано умиру. Они то доживљавају као да се дете које рано умре узалуд родило. Да ли је то тачно? - Смисао брака је и продужетак људског рода, као највећег Божијег блага. А ниједно дете се није узалуд родило него о Промислу Божијем. Праведни Јов рече: Бог даде, Бог узе, нека је благословено Име Његово! - Можемо ли Бога изненадити у односу на оно што Он очекује од нас? - Не можемо. Дао нам је слободу за добро, и само то очекује од нас. Он зна шта можемо, а шта не можемо и зато не тражи од нас крст који не можемо да понесемо. Сви знамо причу о талантима. Блаженопочивши Патријарх Павле говорио је у скромности својој: Бог ми је дао један талант, а ја сам га умножио дупло, а мој школски друг (Д. К.) добио је пет и он их је дупло умножио. Наше је да се трудимо. Бог нам и преко деце даје таланте, и родитељи са једним дететом, ако нису могли да роде више, могу да их умноже као и они са десеторо деце. - А зар не бисмо могли онај један талант умножити у три, а не само у два? Зар то не би било пријатно изненађење за Бога? Непријатно изненађење би било да неко својих пет таланата закопа у земљу. Па Ви, као родитељ, изненађујете Бога тиме што имате мног деце? То је хришћански максимализам који остварујете вољно и у пуној слободи. - Максимализам је умножити онолико колико то Бог од нас очекује. Да очекује више од дупло, то би нам и објавио. Све што је преко мере није од Бога него од ђавола, који на тај начин хоће да нас спречи да не урадимо ни оно што можемо. А ни крст нам није додељен тежи од оног који можемо да понесемо. Таланти су нам дати заједно са крстом ради спасења. Без крста не можемо умножавати таланте, али ни без умножавања таланата не можемо изнети крст. Многи падају под њим јер се не труде колико је то потребно да би изнели тај свој крст, не умножавају таланте. Умножи таланте онолико колико то Бог тражи и изећеш свој крст и спасићеш се. - Колико се свештеници могу борити против чедоморства? Колики је у томе Ваш допринос? - Саветујем свима да се не боје бројности укућана, јер ако има слоге и љубави у кући неће ничега недостајати. - Да ли Вам се, можда, десило да од Вас траже благослов за абортус? Испричаћу поучан пример који сам чула од свог духовника: један забринути верник дошао је код свог духовног оца и изложио му свој проблем: његова жена је затруднела трећи пут, а они то нису планирали јер су лошег материјалног стања. Ево шта му је саветовао духовник: - Ког узраста су ти деца? - Ћерка 10, а син 6 година. - Добро, дао си шансу тој деци да поживе толико година а сад их уби, а овом трећем детету дај шансу да и оно угледа свет. Тиме ћеш одмах дупло смањити матеијалне трошкове. Човек се нашао у чуду. Дошао је по благослов да убије треће, нерођено дете, а духовник му је саветовао да убије своју живу и здраву децу. - Како да убијем живу децу? - И ово још нерођено је живо. Пред Богом је то исти злочин. Ужаснуо се и схватио поруку. Након шест месеци жена му је родила још јеног здравог сина. Да ли сте и Ви некада били у таквој неприлици? - Да. Пре око 30-ак година једна жена дошла је код мене на исповест. Заправо, то је више био њен вапај. Требало је са мужем и синчићем од 7-8 година да путује у иностранство где их је чекао сигуран посао, а она је непланирано затруднела. Понављала је: Морам да абортирам. Иако није била из моје парохије, забранио сам јој да се причести. Прошло је можда две године. Колеге су ми рекле да ме је тражила, јер је хтела да јој ја крстим дете, а кад смо се срели, рекла ми је: „Оче, ово је Ваше дете“. А имао сам случај једне интелектуалке која је извршила 28 абортуса, а родила само једно дете. Правдала се да би јој деца била сметња за каријеру. После сам сазнао да јој је страдало и то једно. - Такве ствари не постоје у хришћанском браку. По чему је он посебан? - Црквени брак је брак, а грађански без њега нема Божијег благослова. То је као дрво које једно време наредује, а онда почну гране да му се суше. Како може брак бити срећан без Бога, кад нема Сунца, кад нема Духа Светога?! Оно што нам личи на срећу, није тако у вечности, а овај живот је само инсерт вечности. Ми не знамо какви су пред Богом њихови преци, али знамо да се неокајани греси преносе и на потомке. - Је ли данас лакше подизати децу? - И лакше, али и теже. Нама није било лако у комунистичко време, то су и наша деца осећала. Али, свако време има своја искушења. - Пошто сте пред пензијом, шта бисте желели још да урадите? - Ето, жеља ми је да на нашој парохији нема некрштених и невенчаних и да народ још више окрене Цркви, па да Господ благослови да се изгради још једна црква. Извор: МИСИОНАР, бр. 326, јул-август 2012.
  5. Српска Православна Епархија бихаћко-петровачка с надом у Васкрсење и живот вјечни обавјештава своју јавност али и шире, да је дана 14. (1) јануара 2019. године у јутарњим часовима, уснуо у Господу протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски. Вјечан ти спомен драги, вјечног блаженства и Царства Небескога достојни Оче Мирко. Високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац, парох превијски са сједиштем мјесту Доња Превија (Република Српска) рођен је 19. јуна 1973. године у мјесту Шаринци код Прњавора (Република Српска) од оца Здравка и мајке Гроздане рођ. Јанковић, православних Срба из Шаринаца. Крштен је у јануару 1974. године руком свештеника Илије Лукића пароха вијачанског у Храму Успења Пресвете Богородице у Вијачанима. Успјешно је завршио основну школу “Данко Митровић” у селу Бранешци школске године 1981/88. Послије завршеног основног образовања прима Божански призив и одлази на школовање у Богословску училиште “Света Три Јерарха” у Манастиру Крки које окончава успјешно 1989/94. године. Послије окончања средњег богословског образовања регуларно је одслужио војни рок у Калиновику гдје се налазио у резервном саставу в.п. 7577, одакле је на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома (Јевића) бившег Епископа бихаћко-петровачког позван да започне предавање православне вјеронауке на подручју Епархије бихаћко-петровачке. Бо благослову Епископа Хризостома, склапа брачну заједницу са Драганом рођ. Дујаковић из Брезичана код Челинца са којом добија троје дјеце. Убрзо послије, 5. маја 1998. године у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову бива рукоположен у чин ђакона, а сутрадан 6. маја 1998. године на спомен Светог Великомученика Георгија у Храму Светог Саве у Грацима бива рукоположен у чин презвитера руком Епископа Хризостома и бива постављен на парохију превијску са сједиштем у Доњој Превији, архијерејско намјесништво кључко. Стручни испит прописан Правилником о полагању стручног испита за звање вјероучитеља успјешно је положио 26. септембра 2001. године на Православном Богословском Факултету у Београду с врло добрим успјехом. Чином протонамјесника одликован је 28. јуна 2008. године, а чином протопрезвитера 13. септембра 2010. године. Своју дужност наставника Православне вјеронауке савјесно је обављао до 2016. године у О.Ш. “Никола Мачкић” у Доњој Превији, односно у њеним подручним школама у Ашламци и Растоци. Након дуже болести уснуо је у Господу свештенослужитељ Олтара Божијег, високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски дана 14. (1) јануара, на Празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог у јутарњим часовима на Универзитетском клиничком центру Републике Српске у Бањој Луци. У сриједу 16. јануара 2019. године у 08:00h почиње Света Литургија у Храму Светог Кнеза Лазара у Превији послије које ће бити обављен и чин Опијела који ће предводити Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, а након тога литија са тијелом уснулог протопрезвитера Мирка упутиће се ка Храму Свете Тројице у Бранешцима (Општина Челинац) гдје ће бити извршен мали помен и погреб. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије изражава дубоко жаљење и саучешће породици због губитка ревносног свештеника и апостола Христовог данашњег времена, уснулог у Господу Оца Мирка, али и подсјећа на вјечну наду, свеопште васкрсење мртвих и Царство Небеско којег је он, како сви свједочимо, својим овоземаљским животом био удостојен. Драгом високопречасном протопрезвитеру Мирку Моравцу, уснулом слуги Божијем, нека Господ подари вјечно блаженство у Царству Небеском. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе!
  7. Заупокојена Литургија биће служена у петак 2.11.2018. у 10 сати у цркви у Новим Дворовима, опијело ће се обавити у 12 сати, а сахрана након тога на гробљу у Новим Дворовима. Синоћ, након вечерњег богослужења, у Храму Светог Георгија у Бијељини, Епископ Фотије служио је мали помен за новопредстављеног протонамјесника Жарка Лазаревића пароха из Нових Дворова - Бијељина. Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић. Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу. У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце. Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе! View full Странице
  8. * * * Митрополит Герман (световно име Јоаникис Атанасијадис) рођен је 17. септембра 1939. године у Цариграду. Завршио је Велику школу грчког народа у Цариграду, после чега је студирао на Богословској академији на Халки (1950-1954). Замонашен је и добио је име Герман 10. октобра 1953. године и рукоположен за јерођакона следећег дана. Постао је јеромонах 15. августа 1966. г. и уздигнут у чин архимандрита и тако постављен за протосинђела у Митрополији Деркојској 29. октобра 1966. Изабран је за епископа 6. фебруара 1972. г. као викар Митрополије Деркојској. За титуларног епископа Теодорупоља изабран је 5. фебруара 1987. године и устоличен за епархијског епископа ове епархије 2. октобра 1990. године. Постављен је за игумана манастира Свете Тројице на острву Халки 10. јануара 1991. г. и то је био до 1995. године, када је постављен за исповедника Архиепископије цариградске. Извор: Српска Православна Црква
  9. Митрополит теодорупољски Герман (Атанасијадис) из Васељенске Патријаршије уснуо је у Господу у петак у 88. години, јавља Седмица. Познат по свом испосничком животу, митрополит Герман, који је умро у Фанару у Цариграду, где се налази седиште Васељенске Патријаршије, био је такође егзарх Родопских планина и исповедник Архиепископије цариградске. Чин опела служио је е Његова Свесветост патријарх Вартоломеј у патријаршијској Саборној цркви Светог Ђорђа на Фанару. * * * Митрополит Герман (световно име Јоаникис Атанасијадис) рођен је 17. септембра 1939. године у Цариграду. Завршио је Велику школу грчког народа у Цариграду, после чега је студирао на Богословској академији на Халки (1950-1954). Замонашен је и добио је име Герман 10. октобра 1953. године и рукоположен за јерођакона следећег дана. Постао је јеромонах 15. августа 1966. г. и уздигнут у чин архимандрита и тако постављен за протосинђела у Митрополији Деркојској 29. октобра 1966. Изабран је за епископа 6. фебруара 1972. г. као викар Митрополије Деркојској. За титуларног епископа Теодорупоља изабран је 5. фебруара 1987. године и устоличен за епархијског епископа ове епархије 2. октобра 1990. године. Постављен је за игумана манастира Свете Тројице на острву Халки 10. јануара 1991. г. и то је био до 1995. године, када је постављен за исповедника Архиепископије цариградске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. УМРО ЈЕДАН ОД НАЈУГЛЕДНИЈИХ АРХИМАНДРИТА У СПЦ: Стало срце оца Авакума В.Митрић | 08. април 2018. 20:58 У Манастиру Лелић, у истоменом селу код Ваљева, у ком су мошту владике Николаја Велимировића, које је његово родно село, данас по подне,упокојио се архимандрит Авакум Print screen Youtube У Манастиру Лелић, у истоменом селу код Ваљева, у ком су мошту владике Николаја Велимировића, које је његово родно село, данас по подне,упокојио се архимандрит Авакум(Ђукановић), у 86-ој години живота, један од најугледнијих игумана Српске православме цркве. У Манастир Пустиња, код Ваљева, дошао је 1960. Године, да би, годину дана касније, са архимандритом Антонијем Ђурђевићем отишао у Манастир Троношу, код Лознице, задужбину Немањића из средњег века, коју су подигли, практично, из пепела.У тој богомољи је службовао све до 2001. године, када га је, „ по потреби службе“ тадашњи епископ шабачко-ваљевски Лаврентије преместио у Лелић за игумана те богомоље на чијем је челу био до данас, вредно је градећи, са братством и верујућим људима тог дела Србије. -Велика је жалост и туга настала када је наш архимандит Авакум отишао из Троноше, јер га је народ Јадра буквално обожавао и као личност и као духовника- каже Милорад Чотрић, верник из села Тршића, један од „армије“ његових вишедеценијских поштовалаца. Имао је осећај за сваког верника, за сваку његову муку, проблем и невољу, а, исто тако, радовао се сваком нашем успеху. Архимандрит Лазар Кршић, духовник Манастора Тавна, код Бијељине, каже да је реч о „мученику, доброј души и монаху старог кова, који је оставио иза себе сјајан печета делања и на „њиви Господњој“ и међу људима“. -Сама је била воља Божја да дође у Лелић, као велики поштовалацв владике Николаја-каже протођакон др Љубомир Ранковић.-Са њим на челу, и монаштвом које га је верно и марљиво пратило, допринео је ваксрсу ове богомоље у том „Божјем селу“.Ето.Божјавоља је и била да се упокоји на Васкрс, мирно, онако како је живео и делао ношен само позитивни делима и мислима. У Лелић је, одмах, стигао протођакон Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управе СПЦ, још један истински поштовалац његовог дела, који каже да ће „Авакум остати у трајњем сећању и најлепшим успоменама, јер је сав свој живот, и сваки атом, посвети својој вери, коју је понео од куће из села Стубо, код Ваљева, где је рођен.
  11. УМРО ЈЕДАН ОД НАЈУГЛЕДНИЈИХ АРХИМАНДРИТА У СПЦ: Стало срце оца Авакума В.Митрић | 08. април 2018. 20:58 У Манастиру Лелић, у истоменом селу код Ваљева, у ком су мошту владике Николаја Велимировића, које је његово родно село, данас по подне,упокојио се архимандрит Авакум Print screen Youtube У Манастиру Лелић, у истоменом селу код Ваљева, у ком су мошту владике Николаја Велимировића, које је његово родно село, данас по подне,упокојио се архимандрит Авакум(Ђукановић), у 86-ој години живота, један од најугледнијих игумана Српске православме цркве. У Манастир Пустиња, код Ваљева, дошао је 1960. Године, да би, годину дана касније, са архимандритом Антонијем Ђурђевићем отишао у Манастир Троношу, код Лознице, задужбину Немањића из средњег века, коју су подигли, практично, из пепела.У тој богомољи је службовао све до 2001. године, када га је, „ по потреби службе“ тадашњи епископ шабачко-ваљевски Лаврентије преместио у Лелић за игумана те богомоље на чијем је челу био до данас, вредно је градећи, са братством и верујућим људима тог дела Србије. -Велика је жалост и туга настала када је наш архимандит Авакум отишао из Троноше, јер га је народ Јадра буквално обожавао и као личност и као духовника- каже Милорад Чотрић, верник из села Тршића, један од „армије“ његових вишедеценијских поштовалаца. Имао је осећај за сваког верника, за сваку његову муку, проблем и невољу, а, исто тако, радовао се сваком нашем успеху. Архимандрит Лазар Кршић, духовник Манастора Тавна, код Бијељине, каже да је реч о „мученику, доброј души и монаху старог кова, који је оставио иза себе сјајан печета делања и на „њиви Господњој“ и међу људима“. -Сама је била воља Божја да дође у Лелић, као велики поштовалацв владике Николаја-каже протођакон др Љубомир Ранковић.-Са њим на челу, и монаштвом које га је верно и марљиво пратило, допринео је ваксрсу ове богомоље у том „Божјем селу“.Ето.Божјавоља је и била да се упокоји на Васкрс, мирно, онако како је живео и делао ношен само позитивни делима и мислима. У Лелић је, одмах, стигао протођакон Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управе СПЦ, још један истински поштовалац његовог дела, који каже да ће „Авакум остати у трајњем сећању и најлепшим успоменама, јер је сав свој живот, и сваки атом, посвети својој вери, коју је понео од куће из села Стубо, код Ваљева, где је рођен. View full Странице
  12. Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године. Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог. Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти. Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање. Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву
  13. Уснуо је у Господу редовни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког др Милан Радуловић Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године. Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог. Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти. Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање. Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву View full Странице
×
×
  • Create New...