Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'урош'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Логос

    Свети цар Урош

    Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. Задужбине Као веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице. Долазак на престо Након одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију. Царица Јелена – Св. Јелисавета Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијом Св. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено). Доглавници и рана смрт Највише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев. Свете мошти Св. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Ђакон Урош Памучар секретар Епархијског управног одбора Епархије Тимочке најављује четврти Фестивал хришћанске културе који ће бити одржан у Зајечару од 5.-15. септембра. Звучни запис разговора Епархија тимочка и град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5–15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и Града Зајечара. Отварање прве фестивалске вечери предвиђено је за четвртак 5. септембар. Фестивалски дани биће богати бројним духовним и културним садржајима. Поред бројних концерата, изложби, предавача и промоција нових књижевних издања, одржаће се и Филмски фестивал документарно-духовног филма којим ће бити отворен овогодишњи фестивал. Филмски део фестивала ће поред домаће публике пратити и интернационалани жири. Квалитетан и садржајан програм је позив свима да посете Четврти фестивал хришћанске културе у Зајечару. Повезана вест: Програм четвртог Фестивала хришћанске културе Извор: Радио Светигора
  3. Логос

    Свети цар Урош

    Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. Задужбине Као веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице. Долазак на престо Након одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију. Царица Јелена – Св. Јелисавета Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијом Св. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено). Доглавници и рана смрт Највише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев. Свете мошти Св. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Логос

    Свети цар Урош

    ЗадужбинеКао веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице.Долазак на престоНакон одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију.Царица Јелена – Св. Јелисавета Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијомСв. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено). Доглавници и рана смртНајвише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев.Свете моштиСв. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша.
  5. Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. ЗадужбинеКао веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице.Долазак на престоНакон одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију.Царица Јелена – Св. Јелисавета Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијомСв. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено). Доглавници и рана смртНајвише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев.Свете моштиСв. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша. View full Странице
  6. Preminuo Uroš Stojanović, reditelj filma "Čarlston za Ognjenku" Blic | 24. 09. 2017 - 12:43h Reditelj Uroš Stojanović (44), autor filma "Čarlston za Ognjenku", preminuo je prošle noći u Los Anđelesu gde je živeo poslednjih godina. Foto: D Zivancevic / RAS Srbija Uroš Stojanović Uroš je sin našeg slavnog glumca Feđe Stojanovića, a nakon uspešnog filmskog prvenca "Čarlston za Ognjenku" (2008), odlučio je da živi u Americi. Kako nezvanično saznajemo, Stojanović je najverovatnije preminuo od posledica infarkta.
×
×
  • Креирај ново...