Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојио'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 69 results

  1. Важна основна искуства за мене су криза протестантског библијског принципа, губитак односа живота према теологији уопште и посебно према библијској науци, „нестанак“ Бога из нашег животног света и све веће самозапуштање Цркве у већем делу Западне Европе. Црква ми је важна. Моја ерминевтика се стално окреће око Цркве. (U. Luz, Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments, Neukirchen-Vluyn: 2014, VI) Др Улрих Луц (Ulrich Luz), професор емеритус на катедри за Нови Завет Теолошког факултета Универзитета у Берну, упокојио се у недељу, 13. октобра 2019. године, у 82. години живота. Рођен је 23. фебруара 1938. године у селу Менендорф на Циришком језеру у чувеној породици Луц, из које је потекла и Елизабет Луц која се за време Другог светског рата нарочито ангажовала на помоћи размене писама између чланова насилно протераних јеврејских породица. Одраставши у родном селу, Луц је 1956. године завршио Слободну циришку гимназију. Потом је студирао протестантску теологију на универзитетима у Цириху, Гетингену и Базелу. Од 1963. до 1968. године радио је као асистент код Едуарда Швајцера (Eduard Schweizer) на Теолошком факултету Циришког универзитета. На истом факултету, 1967. године, одбранивши дисертацију Das Geschichtsverständnis des Paulus („Схватање историје код апостола Павла”), стекао је звање доктора теолошких наука, а затим је, 1968. године, завршивши процес хабилитације, стекао услове за универзитетску професуру. Од 1968. до 1969. служио је као свештеник Реформатске Цркве Цирих Зебах (Zürich Seebach). Животни пут га је потом одвео у Јапан, где је од 1969. до 1971. био ангажован као гостујући професор на Интернационалном хришћанском универзитету Токио (International Christian University Tokyo). Евангелички теолошки факултет Георг-Аугустовог универзитета у Гетингену изабрао га је 1972. године за редовног професорa на катедри за Нови Завет. На овом месту остаје до 1980. године, када се враћа у родну Швајцарску, где је на Теолошком факултету Универзитета у Берну изабран у звање редовног професора и где остаје до пензионисања 2003. године. Импресивно научно дело професора Луца обележиле су три главне теме: Еванђеље по Матеју, историја раног хришћанства и библијска ерминевтика. У оквиру 1968. године покренутог пројекта Евангеличко-католичког коментара Новог Завета (Evangelisch-Кatholischer Kommentar zum Neuen Testament) Улриху Луцу је поверено писање тумачења Еванђеља по Матеју, чији је први том (Мат. 1 – 7) угледао светлост дана 1985. године, да би последњи, четврти, био објављен 2002. године. Монографије попут Die Jesusgeschichte des Matthäus („Историја Исуса по Матеју”, 1993) и Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments („Богословска ерминевитика Новог Завета”, 2014) сврставају се у капитална дела новозаветникâ немачког говорног подручја. Улрих Луц је наследио Едуарда Швајцера у уредништву Евангеличко-католичког коментара, а било му је поверено и уређивање научних часописа попут Evangelische Theologie, Judaica и New Testament Studies. Од 1997. до 1998. председавао је удружењем Studiorum Novi Testamenti Societas (SNTS). Био је гостујући професор на универзитетима у Преторији, Риму, Нишиномији. Добитник је десет почасних доктората, носилац Медаље Јана Коменског Карловог Универзитета у Прагу и медаље за библијске науке Буркит (Burkitt) Британске академије хуманистичких и друштвених наука. У историји српске теолошке мисли остаће упамћен као велики пријатељ и добротвор. По сопственој жељи ангажовао се на оснивању Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, коме је 2015. године поклонио своју целокупну библиотеку и додатни новчани износ за куповину нових књига. Посебно ће се памтити његови напори да и друге институције у свету подрже Православни богословски факултет у Београду. Улрих Луц је био хришћанин и научник. У свом животу и раду несумњиво је спојио академски и црквени идентитет. Његови ученици посебно ће памтити упутства, личне контакте и искрену хришћанску љубав коју је несебично пружао. Вечан му спомен! Милан Кострешевић, Теолошки факултет Универзитета у Берну Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Дана 11.09.2019.године на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у јутарњим часовима упокојио се у Господу игуман манастира Војловица код Панчева отац Димитрије (Лазић). Отац Димитрије рођен је 1968.године у Панчеву. Монашки постриг примио је у манастиру Баваниште. Након неколико година службе из манастира Баваниште премештен је у манастир Војловицу где је и постављен за настојатеља ове свете обитељи. Свој пастирски живот посветио је очувању и обнови манастира као и духовном препороду. Сахрана ће се обавити у манастиру Војловица, у четвртак 12. септембра. Заупокојена Литургија којом ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор уз саслужење више свештеномонаха и свештеника, почеће у 09. часова. док ће опело почети у 12 часова у порти манастира. Нека Бог свом верном и добром слуги игуману Димитрију подари рајско наслеђе. Вечан му помен. Извор: Епархија банатска
  3. Јеромонах Димитрије (Лазић) игуман манастира Војловица умро је јутрос у панчевачкој болници после дуге болести. Отац Димитрије (13.3.1968) који се замонашио у манастиру Баваниште најзаслужнији је за "ренесансу" манастира који се налази у кругу панчевачке рафинерије. Време сахране оца Димитрија биће накнадно саопштено, речено нам је из Српске православне цркве.
  4. Упокојио се вероватно највећи савремени српски црквени архитекта Пеђа Ристић. Предраг Ристић: Зидање Храма је отварање врата Царства небеског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 22. МАРТА 2018. • ( 2 ) Испунили бисте ми велику жељу ако би овај разговор био израз захвалности архитекти Јовану Поповићу, грађевинском инжењеру Милки Ђуки и професору др Светиславу Поповићу, каже протонеимар односно Жиждитељ др Предраг Ристић у разговору са нашим Александром Живковићем за подгоричку „Слободу“ Др Предраг Ристић (Фото: М. Анђела/Новости) „Пратим Слободу и чудно ми је како још увек нисте сви похапшени. Но, добро је да у Црној Гори има листова у којима се воде заверенички разговори о култури“, шали се на почетку разговора, др Предраг Ристић, популарни Пеђа Исус, протонеимар сто цркава, од којих су најзнаменитији подгорички и барски саборни храм. Одмах почињемо тиме: како се то потпуно грађевински остварио баш у Црној Гори? Нико није пророк у свом селу, то се обистинило и на мени. А ми смо Срби сви подједнако луди, из сваког краја на свој начин, па су Црногорци, као вазда први, тражили најлуђег, објашњава Ристић. Заправо, сами смо се нашли, још смо се на студијама препознали Тупа, Вукота Вукотић, и ја. Глуп му је био тај надимак Тупа јер би сваку књигу од корица до корица запамтио како би је прочитао, а није било тог задатка из математике који није умео да реши. Љубав према математици и отпор комунистичким властима нас је зближила. У послератном Београду од младих смо само Тупа, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Леонид Шејка и ја носили браде. Брада као провокација. Због тога су нас често тукли, шишали до главе и бријали у „Синг Сингу“ (Централном затвору у Београду). Некада су жестоко тукли, Тупа се сећа: „осјећао сам да ми је глава омекшала на неким мјестима“. У затвору није било директног прозора већ је владао полумрак. За историчаре уметности и за офталмологе, остаје питање: зашто се Даду Ђурићу учинило када је изашао из тамничког мрака да је трава црвена, и почео једном да се ваља по њој. Уз то били смо стално гладни, а без пара, одлазили би у Скадарлију и забадали чачкалице у сланик и лизали со. Наравно, келнери нас замрзе јер не наручујемо ништа, једанпут, пошаљу најснажнијег келнера да нас избаци, и он одабере од нас најмањег Дада као првог. Међутим, Дадо га једним потезом нокаутира. Иако мали растом, да није постао велики сликар, Дадо би био врхунски спортиста, дугопругаш. Стално смо се лудирали око свега, па чаршија није знала ни да ли смо верници или нисмо. На Велики Петак кад се не служи литургија, ја се само прекрстим пред Плаштаницом, док је Дадо увек у цркви све иконе целивао као што то чине задушне бабе, а Тупа стави прст на упаљену свећу и престрави све у цркви. По Тупи, пруга Београд – Бар је пруга Београд – Владивосток. Једном су нас ухапсили када се Тупа у Клубу књиженика продрао: „да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока!“ За историју подгоричког храма битне су и наша лутања по целој Црној Гори а ја сам и много градио. Једном смо са Цетиња, трчали до Будве, а тамо се, не знам како, сакупила цела Медијала у тада пустом Светом Стефану и затекнемо како чувени сликар Мило Милуновић ухватио за уши Уроша Тошковића да врати ситнину коју је покупио са олтара црквице на том тада аветињском полуострву. Предвече је Леонид Шејка одржао један концерт на жицама једног растуреног клавира а са прозора су га слушале две паштровићке бабе. Ја сам спавао у поткровљу напуштене куће, док је Тупа спавао опружен у шодеру на обали. Била је то незаборавна ноћ. Др Предраг Ристић – Пеђа Исус (Фото: Весна да Винча) Важна су била Тупина и моја ходочашћа по обрушеним манастирима, на острвима на Скадарском језеру. Тада су нас додуше, привели војни граничари, јер су мислили да хоћемо да побегнемо у Албанију, али су ми се црква на Бешкој Горици и њена купола и преслица дубоко урезале. И за вернике и, за невернике кад се отрезне, зидање цркве је отварање врата Царства небеског. Ја сам у градњу увек улазио из одушевљења, јер сам имао вишак енергије, али и још нешто… Знате, пројекат се пролама одједном, мораш да имаш претходно чисту целовиту идеју у глави,. Никола Тесла је то имао највише од нас свих, али понекад и фудбалер има дан у коме постиже гол. Када имаш откровење архитектонско пројекта у глави у пет ујутру, онда имаш право и да га пројектујеш јер ће само тада пројект бити усаглашен до последњег детаља. То је дар печата Духа Светога којег добијамо и не добијамо на крштењу. Подгорички храм има и своју предисторију и историју саме градње. Шездесетих година, тада голобради студент, Ристо Радовић, ушао је у дубоку теолошку дебату на једном предавању са мојим рођаком, будућим академиком Димитријем Богдановићем. Он га позове у моје адаптирано поткровље у коме сам живео да наставе разговор. Ја Риста нисам тада упамтио, али он изгледа мене јесте. Вероватно је издалека пратио мој рад и његов митрополитски благослов је био одсудан. Да су се питале разне комисије, које нису дале ни урбанистичку сагласност, не би било овог величанственог Храма. А суштина пројекта подгоричког храма, настала је у полумраку, где другде него у „Синг-Сингу“. Године 1966. сам био заточен због Михајла Михајлова, слависте, чија је намера била да оснује слободан културно уметнички часопис, док је Шејка певао забрањене руске логорашке песме које је Михајлов прошверцовао из Москве. После оснивачке скупштине слободног часописа у Задру, где је Михајлов био професор, била је ухапшена цела наша група из целе Југославије и смештена у истражни затвор и са њима и Леонид Шејка и ја. Тада сам замислио пројекат идеалне Студенице и ту се догодила основна идеја будућег подгоричког храма. Већ тада сам замислио дупле зидове, јер ми је отац био термичар, а то се показало касније као значајно за климу на Момишићком пољу, али и за трусно црногорско подручје. Ако, не дај Боже, буде земљотреса, најбезбеднији сте у Храму. Баш због тих дуплих зидова, компјутерске симулације су то показале, храм може да издржи и најразорнији земљотрес, благодарећи инжењеру конструктору Александру Трајковићу. Бог или случај, како верујете, је хтео, да тај пројекат разрадим после срчаног удара, током опоравка у Институту „др Симо Милошевић“ у Игалу. Прорадила је моја некадашња давна пливачка веза препоруком мог кума Мише Радана, генералног секретара Светског ватерполо савеза. и преко породице Прлаиновић, јер је госпођа Прлаиновић била секеретарица болнице, успела је да ме смести у собу на петом спрату с погледом на море. Ту је настао главни пројекат, Саборног храма у Подгорици који је потом брањен пред митрополитом на Цетињу и бројним стручњацима. На замерке „неких“ из 2013, да Храм није у складу са „црногорском“ архитектуром, одговарам: Пре свега православна архитектура је васељенска, а овај Храм није само моје дело. Читав низ локалних уметника није се држао мојих детаља већ унели себе да се и њима на оном свету отворе Врата Небеска. Моје је само општи облик и његове златне пропорције тј. Света Тајна и избор основног камена из Црне Горе (због чега сам могао да погинем). Једном ме у пола шест ујутру пробудио у бараци на градилишту један човек са упереном пушком са претњом. „Исплати ми одмах два милиона марака за камен са мог поседа или пуцам“, смије се др Ристић. Тешко би све успело да није архитекта Јован Поповић пронашао арх. Новицу Муиџу који је дигитално обрадио моје цртеже, када је „Мостоградња“ изабрана да заврши Храм. Млади надзорни инжењер Милка Ђукић, тек завршени студент грађевине, није дозвољавала да се промени ни једна пројектована мера ни пропорција на Храму, све је размеравано ласером. И онда се догодило чудо. Мој највећи Храм у Бару чији је цртани главни пројект разрадио и водио градњу професор архитектуре др Светислав Поповић, без дана мог надзора, иако и сам значајан и талентован архитекта, јер није био сујетан ништа није мењао у пројекту. Тако је Храм у Бару више моје потпуно дело него храм у Подгорици и то је моје најуспелије достигнуће. И још више, храмом у Бару доказао сам хипотезу Свете Тајне размеравања старе хиљадама година и провоцирао отварање Христовог Гроба у Јерусалиму. Схватио сам да сам „Сакрални математичар“ јер сам добио похвалу на њиховом интернационалном сајту од турских сакралних математичара са цртежима моје реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира. Наиме, мене прати фама у науци да сам само празан маштар. Сада чекам резултате испитивања мермерне плоче са које је Христос васкрсао да ли сам унапред предвидео њене тачне мере и објавио их у свом архитектонском манифесту „КОЛАЧ“. Молим вас нека Слобода нагласи свима моју захвалност: и онима који су ме подржавали и онима бројним који су се утрпали да и они буду аутори и често унаказили моје дело. Разговарао: Александар Живковић (Слобода, 18. 3. 2018) https://stanjestvari.com/2018/03/22/pedja-isus-zidanje-hrama/
  5. Познати српски архитекта и професор на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић преминуо у 89. години. Повезан садржај: У знак сећања на новопрестављеног архитекте Предрага - Пеђе Ристића Предраг Риситћ је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а Гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике заснованој на математичкој теорији скупова. Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира". Докторат је нострификован на Београдском Универзитету. Државни испит је положио 1979. године. Био је члан УЛУПУДС-а, и предавач на бројним академијама у Европи. На Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Био је носилац Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм. Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а. Био је познат по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. У најлепша здања која је он пројектовао спадају црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној Гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју... Извор: Српска Православна Црква
  6. Са великим жалошћу обавештавамо верни народ Православне Епархије нишке да се 30. јула у каснијим вечерњим часовима упокојио у Господу вероучитељ Стефан Видановић из Беле Паланке услед тешке саобраћајне несреће која се догодила на путу Ниш – Пирот, код насеља Црвена Река. Вероучитељ Стефан Видановић рођен је 30. децембра 1991. године у Пироту од мајке Јорданке и оца Љубише, и био је млађе дете својих родитеља. Након завршене основне школе „Љупче Шпанац“ у Белој Паланци, уписује и са успехом окончава своје петогодишње школовање у православној богословији „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, након које уписује богословске високе студије на Православном богословском факултету Св. Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе). Своје академске студије ипак наставља на Православном богословском факултету у Београду и успешно стиче звање дипломираног теолога 2017.године. Будући вредан и марљив студент, студије наставља, и 28. септембра 2018. године стиче академско звање мастер теолога. У Свету Тајну Брака ступа 2015.г и добија сина Вука. Сви који су познавали Стефана знају да је био тих, повучен, али изразито марљив, вредан, обдарен врлинама послушања и трпљења, увек спреман да помогне и себе уподоби давидовским речима : „Благо ономе који се нада у Господа“, од Кога је примио таланат интелектуалне оштрине, који је веома лепо на корист своје Цркве умножавао снагом љубави радећи као катихета. Као појац храма Вазнесења Господњег у Белој Паланци давао је свој допринос духовном животу парохије. Био је мисионар радећи у четири школе притом обилазећи велики број удаљених планинских крајева у којима су га наша драга дечица дочекивала и нестрпљиво чекала да са својим вероучитељем уче о Богу и вери нашој. Црква којој „није непознато шта је са онима који су уснули“ испратила је у вечни покој, покој Господа нашег Исуса Христа у коме нема туге ни уздисања, већ само живота безконачног, драгог брата Стефана молитвом и опелом које је служио архијереј трона Епархије нишке Његово Преосвештенство Г. Арсеније уз саслужење свештенства у четвртак, 1. августа у 15: 00 часова у храму Вазнесења Господњег у Белој Паланци, уз саслужење бројног свештенства и присуство великог броја родбине, колега, пројатеља и верног народа. Извор: Епархија нишка
  7. Митрополит Николај се после срчаног удара упокојио 27. јула 2019. године. Познат је по томе што се строго држао традиционалног православног гледишта на хомосексуалност и говорио против закона којим би се дозволило да хомосексуалци усвајају децу. Познат је и по томе што је организовао групна крштења странаца и миграната. Митрополит Николај (Протопапас) рођен је 1948. на острву Тиносу; завршио је атински Богословски факултет 1972. г. Рукоположен је за јерођакона 1974, а за јеромонаха 1975. године. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  8. Јутрос се у свештеној обитељи манастира Острог упокојио у Господу историчар др Предраг Вукић. Један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе, рођен је на Цетињу 9. 6. 1966. године, где је завршио основну и средњу школу. Филозофски факултет, одсек историја, у Београду уписао је 1985. а завршио у јесен 1989. године. На Цетињу је живео, радио и стварао до свог упокојења. У Државном архиву Црне Горе радио је од априла 1990. године као стално запослен. Био је сарадник Радио Светигоре од самог оснивања и аутор више емисија : „Историја Цркве у Црној Гори“, „Свети Петар Цетињски и његово доба“, „Кроз старе списе“, Успомене Серафима Кашића“, „О Светом Јовану Владимиру“, „Цетињски манастир кроз исторују“…. Читалачка публика ће га памтити по књигама поезије: „Чекајући Христа” „Глас моје душе”, „Господе, у срцу те носим”, „Пјевајмо Господу”.., као и више књига са историјском тематиком: „Српство у Црној Гори“ „Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори”, „Храм Светог апостола Матеја на Вилусима”, „Миграциона струјања из Голије крајем 19. и почетком 20. вијека”…. Приређивач је књиге „Успомене архимандрита острошког Серафима Кашића”. Аутор је и књига „Митрополија црногорско-приморска на распећу историје”, „Политика као врело народног духа“, „Из главе цијела народа”, Библиографија радова Државног архива; приређивач је заборављеног рукописа ,,Митрополит Митрофан Бан” и „Животопис Светог Петра Цетињског”. Опело и сахрана Предрага – Пеђе Вукића обавиће се сутра у свештеној обитељи манастира Острог са почетком од 11 часова. Поводом упокојења нашег брата у Христу који је васцелим својим животом ревносно и пожртвовано служио својој Светој Цркви, из архиве нашег портала доносимо предавање на тему: "Животопис Св. Василија Острошког и манастир Острог у свом историјском трајању", које је новопрестављени историчар Предраг Вукић одржао у свештеној обитељи манастира Острог, 25. маја ове године: ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈАН БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, ДРАГИ НАШ БРАТЕ ПРЕДРАЖЕ! ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  9. Ноћас, 10. јуна 2019. године у 1,45 упокојио се у Господу протосинђел Артемије (Ранђеловић), настојатељ манастира Свете Тројице код Књажевца, Епархија тимочка. Заупокојена литургија у манастиру Буково ће почети сутрадан, у уторак 11. јуна у 9,00 а у наставку ће се служити Опело и обавити сахрана у манастирској порти. Протосинђел Артемије (Саша Ранђеловић) рођен је 24. јуна 1965. године у Зајечару. У манастир Буково долази 1994. године када је и замонашен по чину мале схиме. Одмах затим бива рукоположен у чин јеромонаха 18. септембра исте године и постављен за настојатеља манастира Буково код Неготина. Године 1998. премештен је у манастир Свете Тројице код Књажевца, где је обављао дужност настојатеља и духовника манастира. Након краћег боравка у манастиру Суводолу и Букову одлази из Тимочке у Браничевску епархију, где је боравио у више манастира. Од јуна 2015. године поново је у Тимочкој епархији, на ранијој дужности настојатеља манастира Свете Тројице. На жалост, због веома нарушеног здравља, узрокованог дијабетесом и пратећим инфекцијама, већи део времена по повратку у Тимочку провео је на лечењу у болници и у бањи. Надамо се и молимо милостивом Господу да ће, кроз покајање и смирено трпљење у болести, примити његове монашке трудове и увести га у Царство Небеско и даровати му Живот Вечни. Вечан спомен оцу Артемију! Извор: Епархија тимочка
  10. Јереј Милорад Чолић рођен је 5. октобра 1943. године у Јаловику код Ваљева. Завршио је двогодишњу богословију у манастиру Крка. Рукоположен је 1969. и био је најпре парох кнезселски у Епархији нишкој. Дошавши у Епархију тимочку био је, најпре, привремени парох јошаничко-врмџански (1971-1974), затим рајачко-рогљевски (1974-1987), па врбички (1987-1989), шипиковско-малојасеновачки (1989-1993) и лучки (1993-1997). Најзад, враћа се на врбичку парохију (1997-2009), коју опслужује и као пензионер (2009-2010). Као пензионер живео је у парохијском дому у Малом Извору све до свог упокојења. У среду 15. маја 2019. године, у раним јутарњим сатима, отац Милорад упокојио се у зајечарској болници, после краће болести. Сутрадан, у четвртак, 16. маја, покојни отац Милорад довежен је у цркву Успења Пресвете Богородице у Минићеву, где су заупокојену Литургију служили протојереј Перица Божуновић, парох трећи књажевачки, и јереј Никола Трифуновић, парох минићевски. У истој цркви, свештеничко опело извршено је у 13 сати уз саслужење 12 свештеника, једног ђакона, ожалошћене породице и пријатеља. У име Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, који се налази на заседању Св. архијерејског сабора СПЦ у Београду, и браће саслужитеља, опростио се беседом протојереј-ставрофор Петар Милинковић, пензионисани свештеник из Сокобање, који је началствовао опелом. Дело проповедања Јеванђеља Христовог добродушног и намученог оца Милорада, по речома oца проте Петра, наставиће његов син, протонамесник Петар Чолић, парох рајачко-рогљевски. Покојни отац Милорад сахрањен је, у петак, 17. маја на сеоском гробљу у родном Јаловику. Упокој Господе душу слуге Твога јереја Милорада. Текст: протојереј Игор Ивковић епархија тимочка
  11. Упокојио се у Господу, некадашњи игуман светогорског манастира Симонопетра, знаменити старац архимандрит Емилијан. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Упокој Господе душу уснулог слуге Свога Архимандрита Емилијана и учини му вечни спомен. извор
  12. Певач бендова Саундгарден и Аудиослејв изненада је преминуо 17 маја ,узрок смрти још није познат... Иначе Крис је православац ...нека га Господ усели у насеља рајска,заслужио је... Крис као кум:
  13. Уочи упокојења је рекао: ”Радујте се! тек сада сам са вама! ”. Отац Тадеј рођен је 19. 10. 1914. године у Петровцу на Млави. Првобитно по рођењу је био слеп и пошто су родитељи мислили да неће ни преживети позвали су свештеника да га крсти. После крштења Тома је прогледало и родитељи су били срећни што ће преживети. Мајка му је преминула још када је био мали. Због тога је одрастао уз маћехе. Више пута би га у кући тако истукли да је узимао комад хлеба и бежао од куће. Као млад био је јако слаб и није могао да се бави земљорадњом. Зато су га, након што је завршио основну школу у родној Витовници, родитељи дали на кројачки занат у занатско-трговачку школу у Петровцу (као јеромонах је завршио и иконографску школу). По завршеном занату он се запошљава у Београду и ту остаје 6 година. Ту се и разбољева и доктори му прогнозирају још 5 година живота. Због тога је жудећи за Богом отишао код руских монаха у манастир Миљково код Свилајнца. Ту је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега. Замонашен је 10. марта 1935. године у манастиру Горњак, а потом је 14. (1.) јула исте године рукоположен у чин јерођакона, као сабрат манастира Горњака. Упућен је одмах после монашења 1935. године у иконографску школу у манастиру Раковица. У чин јеромонаха рукуположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру Раковица. Рукоположио га је епископ харковски Митрофан. У чин игумана произведен је 1949. године Саборној цркви у Београду. Производство је обавио викар Његове Светости Патријарха епископ Висарион, бивши епископ банатски. Октобра 1938. године, јеромонах Тадеј је премештен у Пећку Патријаршију. По избијању Другог светског рата, старац Тадеј је избегао из Пећи и поново дошао у манастир Раковицу. Априла 1947. године старац Тадеј се враћа у браничевску епархију и постаје сабрат манастира Горњак. По жељи патријарха Гаврила Тадеј се поново враћа у Пећку Патријаршију 1949. године, и постаје њен намесник. Године 1955. из здравствених разлога, по други пута се враћа у браничевску епархију. У овој епархији је био привремени парох печанско-кленовачки и шапинске епархије,а затим од 1957. године старцу Тадеју подељен је канонски отпуст за манастир Хиландар. После непуна четири месеца, старац Тадеј је пре свега вољом Божијом после јављања Пресвете Богородице и речи да му ваља да утеши многе у Србији а онда и вољом грчких власти, враћен из Хиландара, са Свете Горе у Србију. Ту је, привремено, био парох бистрички,затим старешина манастира Туман. Са ове дужности,по молби 1962. године премештен је за старешину манастира Витовница. На овој дужности је провео десет година,да би најзад,као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле по други пут, за старешину манастира Витовница. У чин архимандрита произведен је 1989. године у манастиру Горњак пред моштима кнеза Лазара. Радујте се! Тек сада сам са вама! Извор: www.svetigora.com
  14. Архиепископ Аустралије Стилианос Харкианакис је умро након дуготрајне болести у Сиднеју 25. марта 2019. године. Рођен је у Ретимну, на острву Крит, у Грчкој 29. децембра 1935. Студирао је теологију на Теолошкој школи у Халкију у близини Истанбула и дипломирао 1958. Рукоположен је за ђакона 1957. и свештеник 1958. године. Завршио је постдипломске студије из систематске теологије и философије религије на Универзитету у Бону, у Немачкој од 1958. до 1966. године). Предмет његове докторске тезе било је “Непогрешивост Цркве у православној теологији”, анализирајући повезаност непогрешивости и саборности Цркве. Године 1965. док је још завршавао постдипломске студије, Стилианос Харкианакис је именован за професора теологије на Универзитету у Атини. Године 1966. именован је за игумана Светог патријаршијског манастира Влатодон, у Солуну. Био је оснивач, а касније и потпредсједник и предсједник Патријархалног института за патристичке студије у оквиру манастира. Од 1969. до 1975. предавао је систематску теологију на Универзитету у Солуну. Године 1970. изабран је за титуларног митрополита Милитуполиса (док је остао у Светом манастиру Влатадон) као егзарх у питањима која се односе на сјеверну Грчку и планину Атос. Године 1975. изабран је за архиепископа Аустралије и егзарха Океаније. Од 1975. предавао је православну теологију и духовност на Универзитету у Сиднеју. Године 1986. постао је декан Православног теолошког колеџа Светог Андрије, где је такође био предавач у систематској теологији. Архиепископ Стилианос је представљао Васељенску патријаршију на скупштинама Светског савета цркава и у билатералним дијалозима. Био је копредсједавајући Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између католичке и православне Цркве од 1980. до 2003. године. Такође је учествовао у Међународној комисији за англиканско-православни теолошки дијалог. Царство му небеско! превео за Поуке.орг, Божидар Васиљевић
  15. У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован. Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији. Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита. Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле! Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом. Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана. Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру. Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи. Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију. У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић. У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу… Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог. Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана. Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење. Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту. Извор: Српска Православна Црква
  16. Епископ главиницки Јован упокојио се 22. фебруара 2019. у болници у Софији послекратке борбе с раком, преноси званични сајт Бугарске Патријаршије. Блаженопочивши Јован је служио као викарни епископ митрополиту варнском ивеликопреславском Кирилу, а последњих неколико година богослужио је у светупознатом манастиру Светог Јована Рислког. Рођен је као Стојан Костадинов Стојков 29. новембра 1949. године у Софији. Завршио је софијскску богословју св. Јована Рилског, а 11. јануара 1969. полаже монашке завете у Бачковском манастиру.Касније исте године рукоположен је за јерођакона, а за јеромонаха 1971. г.и уздигнут у звање архимандрита 1976. године. Године 1976. дипломирао је на Богословском факултету у Софији. Делао је каосвештеник у Видинској мотрополији, затим као заменик ректора софијске богословије и као начелник Синодалног литургијског одељења пре него што је постао епископ. Хиротонисан је за викарног епископа Главинице 30. новембра 2010. године, и од тада је служио као викар митрополиту Варне, а од 2014. он богослужи у ставропигијалном Рилском манастиру. Извор: Српска Православна Црква
  17. У недељу увече 13. јануара 2019. уснуо је у Господу Митрополит Сисаније и Сијатисте г. Павле. Блаженопочивши Митрополит Павле родио се у Халкиди на острву Евији 1947. године. После завршених богословских студија у Атини 1971. године, замонашен је од стране архимандрита Георгија Капсаниса у Манастиру Светог Георгија Арма на Евији 1973. године , а затим је исте године рукоположен у чин јерођакона од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Николе. Следеће 1974. године рукоположен је у јеромонаха од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Хрисостома Првог који га је тада произвео и у чин архимандрита давши му да буде старешина парохије у градићу Мадуди на северној Евији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У тој области и парохији служио је у наредних 25. година неуморно се трудећи на пастирском пољу приводећи многе људе ка Господу Исусу Христу, а посебно омладину. Био је познат као изврстан проповедник чија је реч извирала из светоотачког предања Православне цркве и допирала до дубина људских срца савременог човека. Посебно треба нагласти његов духовни однос са новим светитељем Цркве православне, Преподобним старцем Јаковом Цаликисом, игуманом Манастира Светог Давида на Северној Евији, где је често долазио да се духовно нахрани, како сам а тако и са поклоницима са разних страна света. Због његове велике посвећености омладини Синод Јеладске цркве поставио је 1998. године архимандрита Павла за секретара Синодске комисије за хришћанско васпитавање омладине као и члана многих других Синодских комисија по питањима породица, заштите деце и демографског проблема, поготово православних породица у области Тракије на северу Грчке. Пуних тридесет година провео је старајући се о омладини као парохијски свештеник, духовник, учитељ и предавач у многим школама, Универзитетима широм Грчке као и на многим међународним Конференцијама посвећеним хришћанском одгоју и образовању омладине. Од стране Јеладске јерархије на редовном заседању Сабора 28. фебруара 2006. године изабран је за Митрополита Сисаније и Сијатисте док је 04. марта исте године рукоположен у епископа од стране Архиепископа Христодула. Пуних 14. година неуморно је служио у Митрополији Сисаније и Сијатисте трудећи се да шири реч Божију, а посебно да приближи веру православну омладини коју је неизмерно волео. Саграђени су многи нови храмови, обновљене старе цркве, утврђене нове парохије и рукоположени многи нови свештеници за време еписковања Митрополита Павла. Широм Грчке био је познат као велики беседник,чије се беседе налазе објављене у разним књигама, часописима, а такоће и на интернету. Свуда је био цењен као добар духовник и исповедник, и како такав посебну бригу посвећивао је свештеничком и монашком позиву младих људи. Такође је био врстан писац који је објавио неколико књига , а последња коју је изашла пре неки месец била је посвећана његовом духовнику Светом старцу Јакову Цаликису са карактеристичним светоотачким насловом “ Човек који није смирен не може да воли“. Посебну љубав гајио је према својој отаџбини Грчкој као и према својој области Македонији којој припада и његова Митрополија Сисаније и Сијатисте. Господ је благоизволео да се упокоји у месту свога рођења у Халкиди, пошто је тај исти дан изјутра одслужио Литругију и парастос оцу протосинђела Митрополије Халкиде у градићу Ровијес. Сутрадан у понедељак 14. јануара тело блаженопочившег Митрополита Павла изнето је на поклоњење народу у Саборни храм Свете Параскеве Митрополије Халкиде, Истије и северних Спорада а увече је служено свеноћно бдење уз присуство мноштво верника са свих страна острава Евије и читаве Грчке. Следећег дана у уторак 15. јануара тело је пренесно из Халкиде у његову Митрополију у Сијатису где га је дочекало мноштво народа са Мјестобљуститељем удове Митрополије Сисаније и Сијатисте Митрополитом Касторије г. Серафимом и других архијереја. Заупокојена Литургија и опело блаженопочившем Митрополиту Сисаније и Сијатисте г. Павлу одржана је у среду 16. јануара у Саборном храму Светог Димитрија Солунског, Митрополије Сисаније и Сијатисте, где је началстовао Његово блаженство Архиепикоп Атински и све Грчке г. Јероним уз учешће мноштво архијереја, свештеника и верног народа. Отишао је један велики архијереј Цркве Божије који по речима Митрополита Касторије г. Серафима био “један Епископ Цркве који је заиста прославио Цркву Христову и свуда са поносом и ентузијазмом носио расу православног монаха и православног клирика.“ А саме речи блажене успомене Митрополита Павла које је изговорио приликом беседе у Храму Антонија Великог у Атини прошле године изражавају његову дубоку веру у Господа Исуса Христа као и смисао и циљ људског живота : “Шта значи да умреш? Да идеш ка Христу. Дан смрти једног верног човека празнични је дан и дан славља, јер човек иде да се сретне са Христом, и онда када си са Христом и сусрећеш га , да ли је то повод за тугу? Зашто ти живиш? Да идемо да сусретнемо Христа.“ Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_episkop_kenijski_atanasije
  19. Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. Извор: Српска Православна Црква
  20. Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у КБЦ "Звездара", потврђено је РТС-у. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"... Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда. Извор: РТС
  21. Литургичар и екуменски прегалац, отац Роберт Тафт, упокојио се у 86. години живота https://aleteia.org/2018/11/02/fr-robert-taft-feisty-ecumenist-and-liturgical-historian-dies-at-86/
  22. Покојни старац био је родом са Пароса, а последњих 41 годину провео је као игуман ове свете обитељи. Био је духовно чедо светих савремених стараца Светог Амфилохија Макриса и Филотеја Зервакиса. Свима је била позната једноставност и искреност у животу овог светог старца, чији живот и карактер су били, такође, једноставни и искрени. Нека га Господ награди рајским насељем. Подсећања ради, манастир Дохијар је један од 20 манастира на Светој Гори и посвећен је Светим Архангелима. Извршио је велики утицај и на српског владара Стефана Душана који је био један од великих помагача овог места, на који се и угледао приликом градње своје задужбине Светих Архангела код Призрена. Извор: Телевизија Храм / Ромфеа.гр
  23. Kako јавља грчки сајт www.romfea.gr, упокојио се у Господу старац Григорије, игуман манастира Дохијар на Светој Гори. Покојни старац био је родом са Пароса, а последњих 41 годину провео је као игуман ове свете обитељи. Био је духовно чедо светих савремених стараца Светог Амфилохија Макриса и Филотеја Зервакиса. Свима је била позната једноставност и искреност у животу овог светог старца, чији живот и карактер су били, такође, једноставни и искрени. Нека га Господ награди рајским насељем. Подсећања ради, манастир Дохијар је један од 20 манастира на Светој Гори и посвећен је Светим Архангелима. Извршио је велики утицај и на српског владара Стефана Душана који је био један од великих помагача овог места, на који се и угледао приликом градње своје задужбине Светих Архангела код Призрена. Извор: Телевизија Храм / Ромфеа.гр View full Странице
  24. Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  25. Данас 4 септембра, на празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, у раним јутарњим часовима, у својој 95 години овоземаљског живота, упокојио се у Господу академик др Владета Јеротић. Вест о упокојењу знаменитог академика саопштена на званичној интернет страници Задужбине Владете Јеротића. Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...