Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојио'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 88 results

  1. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука! View full Странице
  2. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!
  3. Са вером у Христа и надом у васкрсење обавештавамо вас о упокојењу протојереја Пола (Павла) Лазора, алумнуса и декана Православне богословске академије Светог Владимира. Отац Павле је уснуо у Господу у болници у близини своје куће у Тобихани, Пенсилванија, САД, 9. маја 2020. у 80. години живота. ,,Отац Павле био је вољени декан студената и професора“, рекао је протојереј Чад Хатфилд, председник Академије Светог Владимира. „Заиста, какав див је то био у историји Светог Владимира и у животу многих људи које је дирнуо његовог живот и његова служба! Веома много ће нам недостајати.“ Протојереј Павле Лазор, родом из Кенонсбурга, Пенсилванија, рођен је 28. јуна 1939. Његов деда и отац, галицијски досељеници и радници у фабрици, били су чланови његове завичајне парохије Светог Јована Крститеља у Кенонсбургу. Отац Павле је похађао Универзитет у Питсбургу, где је стекао факултетско образовање хемијског инжењера. Магистрирао је на Академији Светог Владимира 1964.г. и исте године се оженио Наталијом (Мантуроф). У овом браку Бог је благословио оца Павла и матушку Наталију са троје деце и шесторо унучади. Оца Павла Лазора је рукоположио у свештенички чин Јован (Шаховски), архиепископ Сан Франциска, у старој капели Академије Светог Владимира. Отац Пале је служио као парохијски свештеник тринаест година у цркви Св. Кирила и Методија у Милвокију, Висконсину, и при цркви Свете Тројице у Новој Британији, Конектикату. Већ у студентских данима његова љубав и посвећеност раду Богословске академије Светог Владимира била је очигледна. Био је члан трију узастопних летњих октета Академије и служио је као еклисијарх у академијској капели. Године 1969. у Академији су му понудили радни однос с непуним радним временом. Године 1977. постао је редовни члан Наставничког већа Академије и предавач. Држао је редовна предавања из области литургике, практичног (пастирског) богословља, литургијског богословља, црквенословенског и руског језика, и именован је за предавача практичног богословља у Семинарији Светог Јована и Свете Петке у Сквиру. Такође је служио као свештеник у капели Семинарије Света Три Јерарха. Пензионисан је на Академији Светог Владимира у јуну 2007. године. „Свако ко је био студент Академије Светог Владимира када је о. Павле био декан, вероватно ће га памтити по појању или по начину чинодејствовања. Увек је био на услузи,“ сећа се секретар Православне цркве у Америци протојереј Александар Рентел. „Волео је богослужења и у њихову моћ да нас приближе самом Богу. Волео је службе, али је и уживао у службама. Од њега сам научио толико о службама, типику везаном за њих, основној методи која се налази у њиховој структури, како служити, али и о самом оном уживању које сам споменуо.“ ,,Увек ћу памтити и један његов цитат, који је заправо био исказ његове мајке, коју је често цитирао: ‘Сваки дар који потиче из доброте има неисцрпан извор’.“ Свршена студенткиња Академије матушка Робина Хатрак била је студенткиња његове последње генерације, непосредно пре његовог одласка у пензију. „Отац Павле је био срце и душа Академије Светог Владимира“, рекла је она. „Веома се старао о свему и показивао је на који начин ће се појавити и разговарати са вама, без обзира на то да ли нешто радите у кухињи или вам је потребна помоћ око нечега у капели. И увек је чинио тако да се осећате вољено и као део великог тима.“ „Био је добар свештеник и добар декан“, рекао је колега дипломирани студент, отац Геваргезе Џон. „Оно чега се највише сећам јесу његов правила шта подобајет а шта не свештенику и како ћемо се понашати као пастири. Вјечнаја памјат!“ Као аутор, преводилац и уредник отац Павле је написао многобројне чланке, студије, тумачења литургијских служби и неколико предговора књига неких писаца. Његово највеће дело је књига ,,Вечерње богослужење у Православној цркви“, што је редиговани превод (са предговором) трију студија Николаја Успенског. Његов чланак „Пастирско старање данас“ појавио се у Академијином часопису 1996. године. Отац Павле је 28. јануара 2007. одржао предавање на двадесеттрогодишњишњи помен оцу Александру Шмеману, под називом: ,,Лично сећање“. Био је често гостујући говорник на конференцијама које су организовале православне парохије и институције широм Сједињених Држава (укључујући Аљаску) и Канаду. Предавао је и на православним богословским установама у Русији и Словачкој. Опело и погреб проте Павла одржаће се у ужем кругу због важећих ограничења услед Ковид-19. Вјечнаја памјат! Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Опело и сахрана игумана манастира Светотројично-Сергијеве лавре архимандрита Тихона (познатог и као Барсуков) одржана је 7. маја 2020. године у Москви. Он се преставио у Господу 6. маја 2020. године. Према званичном сајту Руске Цркве, он је преминуо због компликација изазваних вирусом короне. Неколико свештеника и људи је присуствовало опелу на отвореном држећи се безбедносних мера. Додатно, сандук је затворен због истих разлога. Покојни архимандрит Тихон је био главни лекар манастира и управо он је указао на опасност на ширење вируса короне. Подсећамо да су верници вршили велики притисак на манастир Свете Тројице и Богословску духовну академију чим је најављено затварање манастира. Њима је било дозвољено да учествују у богослужењима, и услед тога су се ректор Академије митрополит Питирим, свештенство и неки студенти заразили вирусом корона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Дана 7. маја 2020. год. упокојио се у 86-ој години умировљени парох младеновачки протојереј-ставрофор хаџи Живорад Марић. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке на Старом градском гробљу у Младеновцу 8. маја 2020. год. у 8 часова, а сахрана ће бити обављена на истом гробљу. Опело ће служити у храму Светог апостола и јеванђелисте Луке Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован са почетком у 13 часова. Прота Жика рођен је 1934. године у селу Тулеж код Аранђеловца и након што му је било забрањено да заврши Гимназију због припадности монархистичкој омладини уписује Богословију у Призрену, коју са великим успехом завршава 1954. године. Најпре је био постављен за пароха у родном Тулежу, а потом у Марковцу у којем је службовао од 1969–1975. године. Након што је протојереј Светозар Станимировић разрешен дужности пароха другог младеновачког 1. јула 1975. год. на његово место је постављен отац Живорад Марић. На другој парохији младеновачкој остаје до умировљења 1. јануара 1997. Дужност старешине младеновачког храма Успења Пресвете Богородице обављао је од 1978–1988. године. Међу Младеновчанима остао је упамћен као храбар свештеник и доследан проповедник Васкрслог Христа током социјалистичког периода у којем је Црква имала много потешкоћа. Отац Жика својом непосредношћу и комуникативношћу није остављао равнодушним никога са ким је долазио у сусрет. Јереј Живорад Марић одликован је чином протојереја 27. маја 1991. године од стране Епископа шумадијског Саве, а 11. јануара 2004. године чином протојереја-ставрофора од стране Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована. Добитник је Грба општине Младеновац 2011. године. Из брака са супругом Лепосавом има сина Владана, свештеника и кћерку Веру, лекара. Извор: Епархија шумадијска
  6. Поводом упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, Архијерејског намјесника бококоторског, секретар Кузбаске митрополије РПЦ, протојереј Димитрије Мошкин служио је помен у Кемерову. По одслуженом помену отац Димитрије се обратио породици, клиру и парохијанима упокојеног следећим ријечима: Христос Васкресе! Драга браћо и сестре, драги оче Немања, сва наша црногорска православна браћо. Ми смо са тугом примили вијест да се данас упокојио у Господу велики старац Српске Цркве, велики пријатељ руског православног народа, протојереј Момчило Кривокапић. Мислим, да сама чињеница што је отац Момчило отишао у ове Пасхалне дане говори нам о томе да се он већ налази у Царству небеском и да нас све види и да се моли за све нас. Сви православни житељи Кузбаса, који су га лично знали, почев од нашег Владике Митрополита шаљу изразе саучешћа, шаљу подршку. Ми ћемо у нашим храмовима свакодневно молитвено помињати оца Момчила. А вјерујемо да ће и он све нас ових дана помињати пред престолом Божијим. Христос Васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Данас, 29. Априла 2020. Лета Господњег у Господу се упокојио протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић, бивши професор Карловачке богословије и дугогодишњи парох у Нирнбергу, где је подигао цркву, редовно је издавао пастирска писма и писао душеполезне књиге. Протопрезвитер-ставрофор Душан Колунџић рођен је у селу Бучје, општина Пакрац, од оца Мирка, бојадисара и мајке Милије, домаћице 1. јуна 1938. године. Основну школу је завршио у Пакрацу 1952. године и тада се уписао у Богословију Светог Саве у Манстиру Раковица, код Београда. По завршетку Богословије уписао се 1957. године на Богословски, а 1959. године и на Философски факултет, Отсек за Историју уметности, а завршио их је 1963, односно 1965. године. 1. априла 1966. године запошљава се у Патријаршијској управној канцеларији и ради на пословима у Београду и Патријаршијском добру у Даљу. Од школске 1967/68. године постаје суплент, а од 1971. професор практичне групе богословсих предмета у Сремским Карловцима. Као професор Богословије сарађивао је у готово свим црквеним листовима, а објавио је и књигу „Вера и молитва“, као и два помоћна уџбеника из Литургике: „Хришћанска уметност“ и „Празнична богослужења“. На позив Епископа Лаврентија, одлази августа 1974. године у Диселдорф, где обавља дужност секретара Епахије западноевропске, коректора Епархијске штампарије и уредника епархијских издања. 1975. године покреће и уређује епархијски лист ЦРКВА, који и данас излази, у тиражу од 12.000 примерака. Са Епископом Лаврентијем почео је издавање сабраних дела Владике Николаја. За ђакона је рукоположен на Празник сабора Срба Светитеља у Штутгарту, а за презвитера на дан Преподобне матере Параскеве у Дармштату 1974. године. Марта 1977. године прелази на парохију у Нирнберг, где ће остати све до пензионисања, јуна 2004. године. Као парох у Нирнбергу почео је, први у Српској цркви, да пише и умножава Парохијско писмо, које је осам пута годишње слао свим својим парохијанима. Укупно је верницима послао 184 писма, које је касније, тематски, сабрао у две књиге од по 300 страница, па и њих послао на око 1200 адреса парохијана. За овај јединствен начин општења са верницима, а и због изузетне садржајности Писама, примљен је 2002. године у Удружење књижевника Србије. Покренио је и едицију „Мала религиозна библиотека“, у којој су, у више од 100.000 примарека, штампане књижице: „Народ Божји“ (Стари завет), „Живот Господа Исуса Христа“, „Чуда Господа Исуса Христа“, „Објашњење Свете литургије“, „Одговарања на Светој литругији и Чин изобразитељне“, „Упокој Господе у вери почивше“ (Читуља), „О Крсној слави“, „Који се у Христа крстисте – у Христа се обукосте“ (приручник за родитеље, кумове и одрасле катихумене). Штампао је и илустровани приручник за веронауку „Живот Господа Исуса Христа“ и „Богослужење Православне цркве“. Објавио је старозаветну књигу „О Јову“, као и „Јеванђеље по Луки“, поводом године Библије 2003. године. Обрадио је, као славске честитке, 85 Крсних слава, са житијама Светих и славским обележјима. Од школске 1977/78. па до 1992/93. године предавао је у деветогодишњој основној, тзв. „Југословенској“ школи у Нирнбергу веронауку, некад и по 26 часова недељно, без икакве материјалне накнаде и поред свих парохијских обавеза, на терену пречника 300 км и шест богослужбених места. За Основну школу и Реалну гимназију начинио је програм верске наставе, који је одобрило Министарство за просвету и култ у Минхену. Године 1981, одликован је чином протојереја, 1982. је постављен за архијерејског намесника за Јужну Немачку (на којој дужности је остао до пензионисања), а 1999. године одликован је правом ношења напрсног крста. Са верницима нирнбершке парохије купио је цркву у Нирнбергу и адаптирао за православна богослоужења (иконостас, тронови, стасије, витражи на прозорима), а троносана је 1999. године. После пензионисања 2004. године живео је у славонском селу Бијело Брдо код Осијека, Епархија осечкопољска и барањска. Редовно је служио у тој, као и суседним епархијама, проповедао и држао предавања на разне теме, уређивао и водио је свакодневну емисију на Радио Борову и припремао ходочаснике за Манастир Хиландар. Са супругом Катицом има два сина: Мирка, менаџера у Бечу, и Радомира, свештеника у Епархији франкфуртској и све Немачке. Вечан покој, проти Душану!
  8. Дана, 29. Априла 2020. Лета Господњег, у раним јутарњим часовима упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. Новопрестављени прота Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводио одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама. Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио. Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве. Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни прото Момчило!
  9. У четвртак, 23. априла 2020. године, у Љубљани се упокојио почасни каноник љубљанског Каптола Антон Ројц. Рођен је 10. јуна 1940. године у Радомљу, свештеничко посвећење је примио 29. јуна 1965. у Љубљани. Радио је у католичким парохијама: Љубљана - Косезе, Шкофја Лока, Љубљана - Св. Крст, Љубљана - Св. Тројица. Био је члан Словеначког екуменског савета цркава и Апостолске цркве св. Ћирила и Методија и судија Митрополитског црквеног суда у Љубљани. Сахрана ће се обавити у суботу, 25. априла 2020. године у 10 сати на гробљу Радомље. Због тренутног ванредног стања сахрана ће бити у кругу породице. „Господе, подари му вечни покој! И нека вечна светлост обасја њега! Нека почива у миру! Амин,“ стоји у обавештењу које је потписао љубљански надбискуп Станислав Зоре са сабраћом свештеницима. Пречасни Антон је једно време провео као помоћник београдског надбискупа када је успоставио одличне односе са архијерејима и свештеницима, као и појединим верницима Српске Цркве. Особито је високо поштовао блаженопоч. патријарха Павла, код којег је повремено доводио словеначке римокатоличке свештенике на духовне разговоре и благослов. Каноник Антон је присуствовао освећењу српске цркве усред Љубљане посвећене светима Ћирилу и Методију 23. октобар 2005. године, а 16. јуна 2005. године, а исте године је заједно с бившим београдским надбискупом Францом Перком присуствовао 60-годишњем парастосу (1945-2005) у Камнишкој Бистрици, стратишту убијених војника, подофицира и официра Краљевске војске, али и цивила који су се повлачили преко Словеније у Аустрију 1945. г. Парастос су служили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством Митропилије загребачко-љубљанске. Треба споменити, између осталог, да је заједно са старешином београдске Саборне цркве протојерејем ставрофором Петром Лукићем, председником Првог београдског певачког друштва, уложио напоре да се организује турнеја овог хора по словеначким католичким и православним црквама. Вечни покој искреном пријатељу Српске Цркве и народа! протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Отац Теоктист (Милетић) родио се на Ђурђиц 1935. године у селу Велуће, недалеко од Александровца жупског. Мирско име било му је Милисав. Као младић одлази у Манастир Рачу код Бајине Баште, код познатог српског игумана оца Јулијана Кнежевића. Братство Манастира Раче је у том тешком времену за православну Цркву било пример истрајавања на чувању вере и предања, и као такво велики ослонац нашем народу. У поменутом братству био је тих година и отац Павле (Стојчевић), будући патријарх српски Павле. Када је Епископ Василије (Костић) дошао на светосавски трон Епархије жичке, у жељи да ојача Манастир Студеницу, пребацио је у ову светосимеоновску лавру рачанско и вујанско братство 1961. године. Тако је и отац Теоктист прешао у Манастир Студеницу заједно са игуманом Јулијаном. Од тада па до данас, отац Теоктист (од милоште познат као Тока) служио је као јеромонах у овој светињи. Као млад монах био је познат као добар пинтор, тј. занатлија који прави дрвену бурад. Братство, мештани као и верни народ знали су оца Теоктиста као благог и необичног човека Божјег, који је знао да их и изненади неким поступком, који би неретко у себи имао неки тајанствени духовни смисао и поуку. Готово да нема човека који је посетио Студеницу а да се није упознао или видео или чуо о овом необичном монаху. Сви су га волели, јер су из њега осећали љубав. После краће болести и везаности за постељу, упокојио се 22. априла 2020. године, на Светлу среду. После монашког опела, које је обављено данас уз радосно певање пасхалних стихира, тело нашег драгог о. Теоктиста предато је земљи на монашком гробљу у Студеници да тамо чека Васкрсење мртвих. Блажени спомен и вечна памјат оцу Теоктисту! Извор: Епархија жичка
  11. Праве новине PRAVENOVINE.RS Преминуо драги и цењени вероучитељ Предраг – Пеђа Јевтић (1981 – 2020) Дугогодишњи наставник веронауке у издвојеним одељењима ОШ „Миле Дубљевић“ Лајковац Предраг – Пеђа Јевтић преминуо је 5. априла 2020. године у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, где се налазио на лечењу јаке упале плућа, узроковане корона вирусом. Предраг Јевтић је рођен у Ваљеву 25. марта 1981. године. Основну школу „Сестре Илић“ и Техничку школу завршио је у родном граду, а студије Православног богословског факултета у Београду. У издвојеним одељењима лајковачке осмолетке „Миле Дубљевић“ ученицима више генерација преносио је знање о науци Христовој, једнако сведочећи све јеванђељске врлине. Несебичан и спреман да у сваком тренутку помогне и пружи љубав свакој души која је за њом вапила, да се жртвује за ближњег током целог земаљског живота. Због тога је онима који су га познавали наликовао самом анђелу. Породица, браћа и сестре у Христу, бројни ученици и сви који су га познавали чуваће сећање на драгог им Пеђу, уз молитву Господу и Мајци Божјој да његову душу пригрле у Царству небеском, где се праведници радују. У кругу најближих, како околности ванредног стања налажу, Предраг Јевтић биће сахрањен на Благовести, 7. априла 2020., у породичној гробници Јевтића у селу Белић
  12. Помените брата Мирослава UMRO MIŠA TUMBAS! Tužan kraj najvećeg navijača Partizana, pronađen mrtav kod kuće! SPORT.BLIC.RS U 66. godini preminuo je jedan od najpoznatijih navijača Partizana ikada - Miša Tumbas. Снимак са Мирославовог крштења.
  13. Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви. Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић. Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега. Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао. Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама. Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста. Ивица Живковић Извор: Епархија нишка
  14. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска. У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Повезане вести: Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха. Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске. Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне. Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година. „Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару. Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима. У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
  15. Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска. У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Повезане вести: Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха. Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске. Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне. Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година. „Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару. Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима. У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен. View full Странице
  16. Упокојио се у Господу архимандрит о. Лазар Витовнички. Царство му небеско! Управо јавио отац Димитрије, игуман манастира Тумане на свом фејсбук профилу. <iframe src="https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fmanastir.tumane.9%2Fposts%2F898917323883925&width=500" width="500" height="172" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allow="encrypted-media"></iframe>
  17. Високопреподбни сабрат манастира Витовница схи-архимандрит Лазар (Ранковић) упокојио се у Господу у суботу 28. марта 2020, у 83. години, потврдио је за Радио Слово љубве отац Пимен, игуман ове чувене светиње Епархије браничевске, која се налази крај Петровца на Млави. Отац Лазар је рођен 1937. године. Замонашен је у манастиру Витовници 1955. године од стране о. Тадеја. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Био је игуман Брадаче. Игуман Витовнице био је након оца Тадеја, до 2007. године. Примио је велику схиму 2015. године и био је један од неколицине великосхимника у Српској Православној Цркви. Како је Радију Слово љубве казао игуман Пимен, схи-архимандрит Лазар је преминуо у старости у сну. Сахрањен је у кругу монашког братства и породице. Вечан спомен оцу Лазару. У сећање на оца Лазара, подсећамо на разговор који је Радио Светигора сачинио пре неку годину са овим духовним горостасом: Извор: Радио Слово љубве
  18. На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa. Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године. Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња. Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака. Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла. Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна. Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се. Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза. У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила. Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим. Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване! Др Слободан М. Радуловић Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa. Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године. Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња. Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака. Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла. Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна. Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се. Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза. У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила. Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим. Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване! Др Слободан М. Радуловић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  20. Важна основна искуства за мене су криза протестантског библијског принципа, губитак односа живота према теологији уопште и посебно према библијској науци, „нестанак“ Бога из нашег животног света и све веће самозапуштање Цркве у већем делу Западне Европе. Црква ми је важна. Моја ерминевтика се стално окреће око Цркве. (U. Luz, Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments, Neukirchen-Vluyn: 2014, VI) Др Улрих Луц (Ulrich Luz), професор емеритус на катедри за Нови Завет Теолошког факултета Универзитета у Берну, упокојио се у недељу, 13. октобра 2019. године, у 82. години живота. Рођен је 23. фебруара 1938. године у селу Менендорф на Циришком језеру у чувеној породици Луц, из које је потекла и Елизабет Луц која се за време Другог светског рата нарочито ангажовала на помоћи размене писама између чланова насилно протераних јеврејских породица. Одраставши у родном селу, Луц је 1956. године завршио Слободну циришку гимназију. Потом је студирао протестантску теологију на универзитетима у Цириху, Гетингену и Базелу. Од 1963. до 1968. године радио је као асистент код Едуарда Швајцера (Eduard Schweizer) на Теолошком факултету Циришког универзитета. На истом факултету, 1967. године, одбранивши дисертацију Das Geschichtsverständnis des Paulus („Схватање историје код апостола Павла”), стекао је звање доктора теолошких наука, а затим је, 1968. године, завршивши процес хабилитације, стекао услове за универзитетску професуру. Од 1968. до 1969. служио је као свештеник Реформатске Цркве Цирих Зебах (Zürich Seebach). Животни пут га је потом одвео у Јапан, где је од 1969. до 1971. био ангажован као гостујући професор на Интернационалном хришћанском универзитету Токио (International Christian University Tokyo). Евангелички теолошки факултет Георг-Аугустовог универзитета у Гетингену изабрао га је 1972. године за редовног професорa на катедри за Нови Завет. На овом месту остаје до 1980. године, када се враћа у родну Швајцарску, где је на Теолошком факултету Универзитета у Берну изабран у звање редовног професора и где остаје до пензионисања 2003. године. Импресивно научно дело професора Луца обележиле су три главне теме: Еванђеље по Матеју, историја раног хришћанства и библијска ерминевтика. У оквиру 1968. године покренутог пројекта Евангеличко-католичког коментара Новог Завета (Evangelisch-Кatholischer Kommentar zum Neuen Testament) Улриху Луцу је поверено писање тумачења Еванђеља по Матеју, чији је први том (Мат. 1 – 7) угледао светлост дана 1985. године, да би последњи, четврти, био објављен 2002. године. Монографије попут Die Jesusgeschichte des Matthäus („Историја Исуса по Матеју”, 1993) и Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments („Богословска ерминевитика Новог Завета”, 2014) сврставају се у капитална дела новозаветникâ немачког говорног подручја. Улрих Луц је наследио Едуарда Швајцера у уредништву Евангеличко-католичког коментара, а било му је поверено и уређивање научних часописа попут Evangelische Theologie, Judaica и New Testament Studies. Од 1997. до 1998. председавао је удружењем Studiorum Novi Testamenti Societas (SNTS). Био је гостујући професор на универзитетима у Преторији, Риму, Нишиномији. Добитник је десет почасних доктората, носилац Медаље Јана Коменског Карловог Универзитета у Прагу и медаље за библијске науке Буркит (Burkitt) Британске академије хуманистичких и друштвених наука. У историји српске теолошке мисли остаће упамћен као велики пријатељ и добротвор. По сопственој жељи ангажовао се на оснивању Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, коме је 2015. године поклонио своју целокупну библиотеку и додатни новчани износ за куповину нових књига. Посебно ће се памтити његови напори да и друге институције у свету подрже Православни богословски факултет у Београду. Улрих Луц је био хришћанин и научник. У свом животу и раду несумњиво је спојио академски и црквени идентитет. Његови ученици посебно ће памтити упутства, личне контакте и искрену хришћанску љубав коју је несебично пружао. Вечан му спомен! Милан Кострешевић, Теолошки факултет Универзитета у Берну Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Дана 11.09.2019.године на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у јутарњим часовима упокојио се у Господу игуман манастира Војловица код Панчева отац Димитрије (Лазић). Отац Димитрије рођен је 1968.године у Панчеву. Монашки постриг примио је у манастиру Баваниште. Након неколико година службе из манастира Баваниште премештен је у манастир Војловицу где је и постављен за настојатеља ове свете обитељи. Свој пастирски живот посветио је очувању и обнови манастира као и духовном препороду. Сахрана ће се обавити у манастиру Војловица, у четвртак 12. септембра. Заупокојена Литургија којом ће началствовати Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор уз саслужење више свештеномонаха и свештеника, почеће у 09. часова. док ће опело почети у 12 часова у порти манастира. Нека Бог свом верном и добром слуги игуману Димитрију подари рајско наслеђе. Вечан му помен. Извор: Епархија банатска
  22. Јеромонах Димитрије (Лазић) игуман манастира Војловица умро је јутрос у панчевачкој болници после дуге болести. Отац Димитрије (13.3.1968) који се замонашио у манастиру Баваниште најзаслужнији је за "ренесансу" манастира који се налази у кругу панчевачке рафинерије. Време сахране оца Димитрија биће накнадно саопштено, речено нам је из Српске православне цркве.
  23. Упокојио се вероватно највећи савремени српски црквени архитекта Пеђа Ристић. Предраг Ристић: Зидање Храма је отварање врата Царства небеског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 22. МАРТА 2018. • ( 2 ) Испунили бисте ми велику жељу ако би овај разговор био израз захвалности архитекти Јовану Поповићу, грађевинском инжењеру Милки Ђуки и професору др Светиславу Поповићу, каже протонеимар односно Жиждитељ др Предраг Ристић у разговору са нашим Александром Живковићем за подгоричку „Слободу“ Др Предраг Ристић (Фото: М. Анђела/Новости) „Пратим Слободу и чудно ми је како још увек нисте сви похапшени. Но, добро је да у Црној Гори има листова у којима се воде заверенички разговори о култури“, шали се на почетку разговора, др Предраг Ристић, популарни Пеђа Исус, протонеимар сто цркава, од којих су најзнаменитији подгорички и барски саборни храм. Одмах почињемо тиме: како се то потпуно грађевински остварио баш у Црној Гори? Нико није пророк у свом селу, то се обистинило и на мени. А ми смо Срби сви подједнако луди, из сваког краја на свој начин, па су Црногорци, као вазда први, тражили најлуђег, објашњава Ристић. Заправо, сами смо се нашли, још смо се на студијама препознали Тупа, Вукота Вукотић, и ја. Глуп му је био тај надимак Тупа јер би сваку књигу од корица до корица запамтио како би је прочитао, а није било тог задатка из математике који није умео да реши. Љубав према математици и отпор комунистичким властима нас је зближила. У послератном Београду од младих смо само Тупа, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Леонид Шејка и ја носили браде. Брада као провокација. Због тога су нас често тукли, шишали до главе и бријали у „Синг Сингу“ (Централном затвору у Београду). Некада су жестоко тукли, Тупа се сећа: „осјећао сам да ми је глава омекшала на неким мјестима“. У затвору није било директног прозора већ је владао полумрак. За историчаре уметности и за офталмологе, остаје питање: зашто се Даду Ђурићу учинило када је изашао из тамничког мрака да је трава црвена, и почео једном да се ваља по њој. Уз то били смо стално гладни, а без пара, одлазили би у Скадарлију и забадали чачкалице у сланик и лизали со. Наравно, келнери нас замрзе јер не наручујемо ништа, једанпут, пошаљу најснажнијег келнера да нас избаци, и он одабере од нас најмањег Дада као првог. Међутим, Дадо га једним потезом нокаутира. Иако мали растом, да није постао велики сликар, Дадо би био врхунски спортиста, дугопругаш. Стално смо се лудирали око свега, па чаршија није знала ни да ли смо верници или нисмо. На Велики Петак кад се не служи литургија, ја се само прекрстим пред Плаштаницом, док је Дадо увек у цркви све иконе целивао као што то чине задушне бабе, а Тупа стави прст на упаљену свећу и престрави све у цркви. По Тупи, пруга Београд – Бар је пруга Београд – Владивосток. Једном су нас ухапсили када се Тупа у Клубу књиженика продрао: „да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока!“ За историју подгоричког храма битне су и наша лутања по целој Црној Гори а ја сам и много градио. Једном смо са Цетиња, трчали до Будве, а тамо се, не знам како, сакупила цела Медијала у тада пустом Светом Стефану и затекнемо како чувени сликар Мило Милуновић ухватио за уши Уроша Тошковића да врати ситнину коју је покупио са олтара црквице на том тада аветињском полуострву. Предвече је Леонид Шејка одржао један концерт на жицама једног растуреног клавира а са прозора су га слушале две паштровићке бабе. Ја сам спавао у поткровљу напуштене куће, док је Тупа спавао опружен у шодеру на обали. Била је то незаборавна ноћ. Др Предраг Ристић – Пеђа Исус (Фото: Весна да Винча) Важна су била Тупина и моја ходочашћа по обрушеним манастирима, на острвима на Скадарском језеру. Тада су нас додуше, привели војни граничари, јер су мислили да хоћемо да побегнемо у Албанију, али су ми се црква на Бешкој Горици и њена купола и преслица дубоко урезале. И за вернике и, за невернике кад се отрезне, зидање цркве је отварање врата Царства небеског. Ја сам у градњу увек улазио из одушевљења, јер сам имао вишак енергије, али и још нешто… Знате, пројекат се пролама одједном, мораш да имаш претходно чисту целовиту идеју у глави,. Никола Тесла је то имао највише од нас свих, али понекад и фудбалер има дан у коме постиже гол. Када имаш откровење архитектонско пројекта у глави у пет ујутру, онда имаш право и да га пројектујеш јер ће само тада пројект бити усаглашен до последњег детаља. То је дар печата Духа Светога којег добијамо и не добијамо на крштењу. Подгорички храм има и своју предисторију и историју саме градње. Шездесетих година, тада голобради студент, Ристо Радовић, ушао је у дубоку теолошку дебату на једном предавању са мојим рођаком, будућим академиком Димитријем Богдановићем. Он га позове у моје адаптирано поткровље у коме сам живео да наставе разговор. Ја Риста нисам тада упамтио, али он изгледа мене јесте. Вероватно је издалека пратио мој рад и његов митрополитски благослов је био одсудан. Да су се питале разне комисије, које нису дале ни урбанистичку сагласност, не би било овог величанственог Храма. А суштина пројекта подгоричког храма, настала је у полумраку, где другде него у „Синг-Сингу“. Године 1966. сам био заточен због Михајла Михајлова, слависте, чија је намера била да оснује слободан културно уметнички часопис, док је Шејка певао забрањене руске логорашке песме које је Михајлов прошверцовао из Москве. После оснивачке скупштине слободног часописа у Задру, где је Михајлов био професор, била је ухапшена цела наша група из целе Југославије и смештена у истражни затвор и са њима и Леонид Шејка и ја. Тада сам замислио пројекат идеалне Студенице и ту се догодила основна идеја будућег подгоричког храма. Већ тада сам замислио дупле зидове, јер ми је отац био термичар, а то се показало касније као значајно за климу на Момишићком пољу, али и за трусно црногорско подручје. Ако, не дај Боже, буде земљотреса, најбезбеднији сте у Храму. Баш због тих дуплих зидова, компјутерске симулације су то показале, храм може да издржи и најразорнији земљотрес, благодарећи инжењеру конструктору Александру Трајковићу. Бог или случај, како верујете, је хтео, да тај пројекат разрадим после срчаног удара, током опоравка у Институту „др Симо Милошевић“ у Игалу. Прорадила је моја некадашња давна пливачка веза препоруком мог кума Мише Радана, генералног секретара Светског ватерполо савеза. и преко породице Прлаиновић, јер је госпођа Прлаиновић била секеретарица болнице, успела је да ме смести у собу на петом спрату с погледом на море. Ту је настао главни пројекат, Саборног храма у Подгорици који је потом брањен пред митрополитом на Цетињу и бројним стручњацима. На замерке „неких“ из 2013, да Храм није у складу са „црногорском“ архитектуром, одговарам: Пре свега православна архитектура је васељенска, а овај Храм није само моје дело. Читав низ локалних уметника није се држао мојих детаља већ унели себе да се и њима на оном свету отворе Врата Небеска. Моје је само општи облик и његове златне пропорције тј. Света Тајна и избор основног камена из Црне Горе (због чега сам могао да погинем). Једном ме у пола шест ујутру пробудио у бараци на градилишту један човек са упереном пушком са претњом. „Исплати ми одмах два милиона марака за камен са мог поседа или пуцам“, смије се др Ристић. Тешко би све успело да није архитекта Јован Поповић пронашао арх. Новицу Муиџу који је дигитално обрадио моје цртеже, када је „Мостоградња“ изабрана да заврши Храм. Млади надзорни инжењер Милка Ђукић, тек завршени студент грађевине, није дозвољавала да се промени ни једна пројектована мера ни пропорција на Храму, све је размеравано ласером. И онда се догодило чудо. Мој највећи Храм у Бару чији је цртани главни пројект разрадио и водио градњу професор архитектуре др Светислав Поповић, без дана мог надзора, иако и сам значајан и талентован архитекта, јер није био сујетан ништа није мењао у пројекту. Тако је Храм у Бару више моје потпуно дело него храм у Подгорици и то је моје најуспелије достигнуће. И још више, храмом у Бару доказао сам хипотезу Свете Тајне размеравања старе хиљадама година и провоцирао отварање Христовог Гроба у Јерусалиму. Схватио сам да сам „Сакрални математичар“ јер сам добио похвалу на њиховом интернационалном сајту од турских сакралних математичара са цртежима моје реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира. Наиме, мене прати фама у науци да сам само празан маштар. Сада чекам резултате испитивања мермерне плоче са које је Христос васкрсао да ли сам унапред предвидео њене тачне мере и објавио их у свом архитектонском манифесту „КОЛАЧ“. Молим вас нека Слобода нагласи свима моју захвалност: и онима који су ме подржавали и онима бројним који су се утрпали да и они буду аутори и често унаказили моје дело. Разговарао: Александар Живковић (Слобода, 18. 3. 2018) https://stanjestvari.com/2018/03/22/pedja-isus-zidanje-hrama/
  24. Познати српски архитекта и професор на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију Предраг Пеђа Ристић преминуо у 89. години. Повезан садржај: У знак сећања на новопрестављеног архитекте Предрага - Пеђе Ристића Предраг Риситћ је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Основну немачко-српску школу завршио је 1941. године а Гимназију краља Александра I 1949. године. Дипломирао 1956. године на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10 са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике заснованој на математичкој теорији скупова. Докторирао са највећом могућом оценом на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира". Докторат је нострификован на Београдском Универзитету. Државни испит је положио 1979. године. Био је члан УЛУПУДС-а, и предавач на бројним академијама у Европи. На Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања. Био је носилац Ордена Светога Саве II реда. Добио је Прву награда принца Чарлса за пројект црквеног дома у Бирмингему у Енглеској, Сребрну награду на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. за научни филм. Такође, добио је прву награду за Југословенски научни ТВ филм 1970. године и награду за животно дело УЛУПУДС-а. Био је познат по пројектима црквених здања. У Србији, а и у свету, саграђено је више од 150 храмова по његовим плановима. У најлепша здања која је он пројектовао спадају црква у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној Гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју... Извор: Српска Православна Црква
  25. Са великим жалошћу обавештавамо верни народ Православне Епархије нишке да се 30. јула у каснијим вечерњим часовима упокојио у Господу вероучитељ Стефан Видановић из Беле Паланке услед тешке саобраћајне несреће која се догодила на путу Ниш – Пирот, код насеља Црвена Река. Вероучитељ Стефан Видановић рођен је 30. децембра 1991. године у Пироту од мајке Јорданке и оца Љубише, и био је млађе дете својих родитеља. Након завршене основне школе „Љупче Шпанац“ у Белој Паланци, уписује и са успехом окончава своје петогодишње школовање у православној богословији „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, након које уписује богословске високе студије на Православном богословском факултету Св. Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе). Своје академске студије ипак наставља на Православном богословском факултету у Београду и успешно стиче звање дипломираног теолога 2017.године. Будући вредан и марљив студент, студије наставља, и 28. септембра 2018. године стиче академско звање мастер теолога. У Свету Тајну Брака ступа 2015.г и добија сина Вука. Сви који су познавали Стефана знају да је био тих, повучен, али изразито марљив, вредан, обдарен врлинама послушања и трпљења, увек спреман да помогне и себе уподоби давидовским речима : „Благо ономе који се нада у Господа“, од Кога је примио таланат интелектуалне оштрине, који је веома лепо на корист своје Цркве умножавао снагом љубави радећи као катихета. Као појац храма Вазнесења Господњег у Белој Паланци давао је свој допринос духовном животу парохије. Био је мисионар радећи у четири школе притом обилазећи велики број удаљених планинских крајева у којима су га наша драга дечица дочекивала и нестрпљиво чекала да са својим вероучитељем уче о Богу и вери нашој. Црква којој „није непознато шта је са онима који су уснули“ испратила је у вечни покој, покој Господа нашег Исуса Христа у коме нема туге ни уздисања, већ само живота безконачног, драгог брата Стефана молитвом и опелом које је служио архијереј трона Епархије нишке Његово Преосвештенство Г. Арсеније уз саслужење свештенства у четвртак, 1. августа у 15: 00 часова у храму Вазнесења Господњег у Белој Паланци, уз саслужење бројног свештенства и присуство великог броја родбине, колега, пројатеља и верног народа. Извор: Епархија нишка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...