Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. Кратак животопис почившег презвитера Миленка Јеловца, пароха новосадског Прилог Радио-Беседе: Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Отац Миленко се упокојио у Господу 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко!
  2. У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка
  3. Данас, 3. Фебруара навршава се годину дана од трагичног упокојења честите породице Кумбуровић и делатног хришћанина Дарка Вујошевића. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај! Веселин Вујошевић: Мој брат је живот свој положио спасавајући ближњега! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у интервјуу за Светодуховски број "Православља" (бр. 1254, 15. јун 2019), између осталог, казивао је и о брату Дарку Вујошевићу који је Господу угодио положивши свој живот за ближње своје: "Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо". Вечан вам спомен достојан блаженства!
  4. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  5. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. На празник Светог Саве Освећеног у среду, 18. децембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и парастос у храму Светог Великомученика Георгија у манастиру Рујан, поводом седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. Звучни запис беседе Након Свете Евхаристије и парастоса, служен је помен крај гроба блажене успомене владике, а по завршетку приређена је трпеза у манастирском конаку, око које се потрудио настојатељ манастира јеромонах Теодосије са својом обитељи. Повезана вест: Седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) Извор: Радио Глас
  7. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Извор: Радио Светигора
  8. Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај: Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео) Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег Извор текста и линкова: Епархија бачка
  9. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом.
  11. У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. Звучни запис беседе У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено. Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога. Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак. На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео. У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели. Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”. Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Извор: Епархија шумадијска
  12. Поводом упокојења др Улриха Луца, професора Новог Завета у Берну, епископ бачки Иринеј упутио је његовој удовици следећи телеграм саучешћа: Дубоко уважена госпођо Луц, Желим да Вам изразим своје искрено саучешће и молим се да Господ наш Исус Христос подари Вашем преминулом супругу, а мом незаборавном пријатељу Улриху вечни покој и блаженство у Царству небеском. Иринеј Буловић, православни епископ новосадски и бачки Sehr geehrte Fr. Luz, Ich moechte Ihnen mein aufrichtiges Beileid aussprechen und bete, dass unser Herr Jesus Christus Ihrem verstorbenen Mann und meinem unvergesslichen Freund Ulrich die ewige Ruhe und die Seligkeit des Himmlischen Reiches schenke. Irenaeus Bulovic, Orthodoxer Bischof von Novi Sad und der Batschka Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. У Москви ће се 24. септембра 2019. одржати спомен академија посвећена 630-годишњици престављења светог, великог и благоверног кнеза Димитрија Донског. У оквиру свечаности у Архијерејској сали при храму Христа Спаситеља одржаће се научно-практична конференција на тему „Димитрије Донски. Владар. Војник.“ у којој ће учествовати познати историчари, сарадници Института руске историје при Руској академији наука и уметности. Уз то, биће приказана књига Олега Вронског „Димитрије Донски и његово време“, а и књига за децу познате историчарке и археолога Татјане Панове „Евдокија Московска и њено доба“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је 18. септембра 2019. године у Центру за културу Раковица. О животу и раду "свеца који хода" говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић - аутор књиге Вујански крст патријарха Павла и академик Славко Каравидић, рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић. -Недокучиве су мистерије Божјег промисла, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље. Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”. -Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци, казао је Ранковић. -Онај који је био првојерах Српске Цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: -Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском Сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године било је девети круг пакла за њега и његов народ. -Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату. Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност. Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ. -Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.” Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи Светог владике Николаја: "Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела". -Патријарх Павле целога живота поручивао је: "Будимо људи!", а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици. Извор: Новости
  15. Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. Повезане вести: Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета! Живео, све видео, и никога није осудио! Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу! Опело и сахрана академика Владете Јеротића Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења. Повезане вести: Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета! Живео, све видео, и никога није осудио! Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу! Опело и сахрана академика Владете Јеротића Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  17. Поводом упокојења Предрага Вукића из архиве Радија Светигора доносимо емисију „Хришћани говоре о Богу и животу“ у којој је гост монаха Арсенија (Јовановића) 15. фебруара 2014. године био блаженог спомена Предраг Вукић. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора
  18. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је јуче, 26. јуна, Свету архијерејску литругију и парастос у манастиру Савина у Херцег Новом поводом годишњице упокојења игумана савинског архамандрита Варнаве Гвозденовића. Након тога у манастирској порти је одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ о блаженопочившем оцу Варнави. Послије прочитаног зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједом поучио архимандрит Серафим игуман манастира Денковац код Крагујевца а на крају Свете литургије преосвећени владика Кирило. Отац Серафим је казао је да све што бива у Цркви кроз вјекове бива Светом литургијом коју започињемо благосиљањем Царства љубави Божије, имена Оца и Сина и Духа Светога – Бога Господа, Тројице једносуштне животворне којом се сва покољења земаљска кроз вјекове спасавају и улазимо из простора и времена у тајну вјечности. Подсјећајући да је Света литургија предукус Царства небескога овдје у времену и простору, отац Серафим је казао да вјекови пролазе а Црква Христова плови ка вјечности загледана ка Истоку – долазећем Христу, надахњује се Његовим Другим доласком и пјева једним срцем и једним устима Свету литургијску пјесму: „Иста је благодат данас овдје по сводовима дома Мајке Божије у Савини као што је била на Велики четвртак у Горњици, соби гдје је Христос учинио Пасху са Својим Светим апостолима. То Црква чини кроз вјекове и као свједок и носиоц Васкрсења осењена бладоћу Духа Светога, иако увијек на распећу, што је више гоне она више васкрсава!“ Нагласио је да је Литургија сабрање за нас привремено живе, али и утјеха вјечно живима који су уснули у Господу и који ће, кад дођу трубе Судњега дана, устати и посвједочити да је жив Бог и жива вјечност реална која нас очекује: „Сви ови људи који почивају овдје под покровом савинске краснице Мајке Божије починули су у тој вјери, прошли кроз врата гроба у живот вјечни“, казао је архимандрит Серафим и додао да је један од таквих и блажене успомене архимандрит Варнава, бивши игуман савински,оци Јустин и Доротеј и сви други који послужише овој светој обитељи, а који су нам и сада на помоћи, јер су снажнији него што су били на земљи. Нагласио је архимандрит Серафим да зато православни хришћани не творе надгробно безвјерно ридање, без наде на васрсење и живот вјечни, него чекају трубе Судњега дана, и очекују васкрсење мртвих и живот будућег вјека: „Литургија је сусрет и са нашим упокојенима. Данас сви загледани у лице Господа Христа гледамо преко Њега све оне који су изашли из Његових руку, које је створио по лику и подобоју Своме. Гледамо данас и оца Варнаву, сјећамо се и никада га нећемо заборавити. Оно што је најважније то је да се овдје осјећа благодат која доказјуе да смрти нема. Има живота у времену и простору и има вјечног и непролазног живота, гдје је по мом дубоком мишљењу и наш отац Варнава са свима светима који су Богу у маломе вјерни били а Бог их над многима прославио.“ На крају Литургије сабранима се обратио архипастирским словом владика Кирило у којем је истакао да је истински хришћанин само онај који принуђава себе и труди се да живи по Јеванђељским заповијестима, те је и прво блаженство које је Господ изговорио на Гори Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Након тога је низ блаженстава који представљају главни садржај живота сваког истинског хришћанина на земљи. Као што у видљивом животу имамо доста закона и правила које не смијемо да прекршимо јер може да нам се деси нека невоља, тако и у духовном животу постоје закони које треба испуњавати. „Наша невоља или неког човјека, резултат је његове непослушности духовним законима који су врло јасно дефинисани у Светом писму и код Светих отаца. Поред 10 заповијести Старога завјета и заповијести Новога завјета, има и других духовних заповјести које нам дефинишу духовне законе које треба да се трудимо и испуњавамо.“ Господ и поред свих тих заповјести, закона, може, по молитвама нашега духовног оца и Светих, да одврати од нас казну за њихово неиспуњење, али, поручио је владика, не треба да кушамо Бога и радимо против Јеванђеља и онда да очекујемо добро. Дакле треба бити јеванђелски хришћанин, човјек, нагласио је Епископ и подсјетио на ријечи Господње Не брините се за овај свијет иштите прво Царство небеско, а остало ће вам се све додати: „То су ријечи Господње и треба да имамо повјерење у сваку ријеч нашега Спаситеља и да испуњавамо то до краја са пуном вјеројм. Ми смо обично више посвећени и усмјерени на земаљско а тиме, не само да губимо земаљско, него губимо и Небеско.“ Поучио је владика присутне да нас Господ позива да будемо усмјерени на небо, што наравно не значи да сједимо и да се лијенимо, него да се трудимо, али да наша душа не буде обремењена бригама овога свијета. То је суштина јеванђелског закона који често многи заборављају. Да би знали како се испуњавају јеванђелске заповјести, Света црква је увијек имала људе од савјета, тихе и опитне. „Такав је био тихи глас и син утјехе и наш отац архимандрит Варнава који је испунио блаженство Христово блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“ Присјећајући се свог првог сусрета са оцем Варнавом,приликом посјете манастиру Милешева као обичног поклоника – вјерника, владика је казао да му је он посветио такву пажњу као да је он од њега требао да учи. Такав је био са свим људима и у Високим Дечанима и на Михољској Превлаци, онда и у манастиру Савина: „Слава Богу што манастир Савина не оскудјева у тим преподобним нашим старцима који знају да дају савјет. Поред тога што имамо Свете књиге, Црква нас никад не оставља ни без духовносних стараца који ће нам отклонити наше недоумице, тако да имамо све могућности да ходимо Христовим путем.“ На крају своје бесједе Епископ Кирило је казао да је смисао данашњег сабрање и службе да се помолимо за душу оца нашег Варнаву, али и да евоцирамо успомене и његове поуке,као и да се поучимо од његовог примера по ријечима: Сјећате се ваших старешина и проповедника ријечи Божије и поучите се од њиховог примјера. Након Литургије служен је помен на којем је јеромонах Макарије, игуман савински, казао да се из Христове гробнице, која светли и свјетлеће док постоји овај свијет и вијек, рађају и друге гробнице које свијетле и које се уписују у вјечни живот. Он је подсјетио да су манастиру у скорије вријеме три гробнице изникле из Христове: оца Јустина, оца Доротеја и оца Варнаве. „Три гробнице су се укорениле у овој савинској земљи и причислиле се свим оним оцима који су овдје живјели од 11. вијека па све до данашњих дана“, казао је отац Макарије и додао да ће њихово сјеме донијети ново сјеме. Истичући да је страшна сила Господња која држи свете истинске служитеље Своје, отац Макарије је нагласио да не само да се молимо за упокојење оца Варнаве, Доротеја, Јустина и свих свештенослужитеља савинске обитељи, већ се и њима молимо као Сабору оних који су се придружили светима који живе у Цркви Христовој. Поводим имендана монахиње Аквилине пререзан је славски колач а затим је у манастирској порти одржана промоција књиге „Тихи син утјехе“ писана по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и игумана савинског оца Макарија који је сачувао и дао на увид аутентичне списе који су коришћени за приређивање ове књиге. На промоцији је говорио отац Павле Кондић, као приређивач књиге, архимандрит Серафим, који је такође учествовао у њеном приређивању. Отац Павле Кондић је истакао да је 1963. године, када је замонашен отац Варнава, као и следећих 30 година, било мало калуђера, у једном периоду свега 173, у Српској цркви и да су у књизи „Тихи син утјехе“ сабрана лична свједочења о животу оца Варнаве, његове поуке, преписка са блаженопочившим Епископом рашко-призренским, потоњим Патријархом српским Павлом: „Ова књига је опште благо и захваљујући њој и ми можемо да се надахњујемо поукама које су писане аутентичним рукописом Патријарха Павла, оца Јустина Ћелијског… Имамо десетак свједочанстава која се заврашавају једном од тачака у његовом животу, а то је његово опијело и четрдесетница, и ријечи које су тада изговорене нашега Митрополита Амфилохија, владике рашко призренског г. Теодосија, оца Макарија и нашега владике диоклијског г. Методија…, пуно фотографија.“ У књизи је поред свједочења самог оца Варнаве, сабрано и свједочење архимандрита Јована Радосављевића, који је дочекао у монашке воде и испратио Богу на истину оца Варнаву, затим професора Зорана Илића, који га је пратио од својих дјечачких дана широм Косова и Метохије и свих светиња гдје је старац ишао и Богу се молио и служио, као и свједочење оца Сава Дучића, оца Серафима, архимандрита Стефана (манастир Зочиште), сестре Драгане…. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На дан светих Ћирила и Методија текуће године свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства: протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске, јереја Драгана Сердара, пароха боровског и ђакона Срђана Лукића и Предрага Јелића. Учешћа у светој Литургији узео је и др Марко Николић, помоћник директора Управе за вере. Света браћа Ћирило и Методије су заједно са својим ученицима богонадахнуто деловали остављајући за собом плодове своје проповеди и делања по Јеванђељу. Њихов рад допринео је ширењу речи Божје међу словенским народима, па се тако данас овим писмом служи више од 300 милиона људи. По одслуженој светој Литургији Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је парастос блаженопочившем Епископу Лукијану који је својим трудом и радом оставио неизбрисив траг у Епархији која му је била поверена. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. Ове, 2019. године, 20. априла, навршава се 17 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. Животопис Владике Данила (Крстића) Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава. Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду. Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци. На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града. Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997). Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа. Извор: Манастир Ваведење
  21. У порти храма Светог архангела Гаврила у Бранковини, где почива Деснака Максимовић са супругом јој Сергејем Сластиковим, 11. фебруара 2019. године молитвени помен служили су Преосвећена господа Епископи ваљевски Милутин и шабачки Лаврентије. -Десанка је својом речју показала да за истинито, искрено, дубоко и чисто писање није потребна оштрина пера, него ширина душе и дубина љубави којом се то перо натапа, дивне су речи Александре Павловић, професорке српског језика у шабачкој Медицинској школи „Др Андра Јовановић“, која је са својим ученицима дошла у Бранковину да посети надалеко познати културно-историјски комплекс и помоли се за душу најлепшег пера српске лирике, песникиње која је била један од најистакнутијих српских стваралаца и интелектуалаца свог времена и остала путоказ и надахнуће новим генерацијама. Крај хумке у којој почива са супругом Сергејем, молитвени помен одслужили су Епископ ваљевски г. Милутин и Епископ шабачки г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Владика Лаврентије дуго је и добро познавао Десанку Максимовић. -Њен лик и дело драгоцени су српском народу и, молећи се за њену душу, молимо се Господу да нас благослови и убудуће тако великим људима, рекао је владика Лаврентије. Владика Милутин, пак, са великом поетесом упознао се преко њених књига: -Добро је читати их, јер тако осећамо и њену душу. Добре људе Бог памти и ми смо се данас молили да она остане у памћењу Божјем, што је најважније после упокојења. Јер, ко је у Божјем памћењу, није умро, већ је само прошао кроз капију смрти и ушао негде где људско око није видело и ухо чуло. То је Бог уготовио нашој Десанки и свима онима који су били добри људи овде на земљи. На гробу човек најбоље осети колико је пролазан, али и колико је вечан. Владика Лаврентије је Десанку одлично познавао и нико лепше не говори о њој од њега, закључио је владика Милутин и захвалио Епископу шабачком што сваке године долази у Бранковину. Старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј – ставрофор Душан Патијаревић и овога пута био је пословично добар домаћин у Бранковини, прелепом колубарском селу које уз Десанку Максимовић чува успомене и на славну породицу Ненадовић из које су потекли великани српске историје, духовности и културе. Поздрављајући госте за трпезом љубави у Парохијском дому, прота Патијаревић захвалио је свима који су дошли да упуте молитве и лепе речи у част 26. године од одласка са овог света драге песникиње. -Те 1993. године, када се она упокојила, био је сличан дан као данас. Сећам се, када је стигла вест да се Десанка упокојила, било је снега у порти, а неки тмурни облаци се надвили над овим крајем. На сам дан њене сахране сунце нас је обасјало кад смо служили опело. Радујем се што сте обишли спомен комплекс овде у Бранковини. Имали сте шта и да видите. Ово је место великана: проте Матеје, војводе Јакова, књижевника Љубе Ненадовића... Одавде је кренуо устанак, борба за ослобађање Србије од турског ропства и то Бранковину такође чини важним и местом поклоњења људи са свих страна, казао је прота Душан Патијаревић. Свештенство Епархије шабачке даривало је све присутне књигом одабраних песама Десанке Максимовић „Духовни завичај“. Са благословом владике Лаврентија, збирку је издала Издавачка кућа „Глас Цркве“ прошле године у част 120-годишњице рођења и 25-годишњице упокојења Десанке Максимовић. Чланови Уметничке групе „Агапе“ из Шапца извели су кратак уметнички програм инспирисан стваралаштвом Десанке Максимовић. Организатори сабрања у њену част били су Задужбина „Десанка Максимовић“, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево и Град Ваљево. Извор: Српска Православна Црква
  22. Јеромонах Кирило Хиландарац рођен је као Радојко Вешковац, 9. октобра 1935. године на празник Светог Јована Богослова. Услед послератних околности и емиграције, у личним документима датум рођења је промењен на 10. октобар а презиме у Вешковић. Отац Кирило се родио у селу Риђевштица, између Крушевца и Трстеника, од оца Стојадина и мајке Милије. Замонашио се 27.08.1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 6. августа 1963., такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постаје 17. октобра 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обавља дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару прима и велику схиму. Током свог монашког живота био је на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то време, веома угроженог манастира. Међутим, најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповедао, поучавао и духовно укрепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увек омиљен, вредан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо сведочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, пленио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посећивали Хиландар. Господе, упокој душу слуге свога, јеромонаха Кирила!
  23. Дана 5/18. децембра 2018. године, навршава се шест година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Повезано: Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Звучни запис емисије
  25. На данашњи дан (5. децембар) 2008 године уснуо је у Господу Патријарх московски и све Русије Алексеј II (Ридигер Алексеј Михајлович).
×
×
  • Креирај ново...