Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'упокојења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 78 results

  1. На јучерашњи дан, 7. маја, навршило се 70 година од упокојења блажене памјати Патријарха српског Гаврила (Дожића.
  2. Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи. Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода. Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”. Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину. Извор: Епархија жичка
  3. Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи. Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода. Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”. Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину. Извор: Епархија жичка View full Странице
  4. Поводом упокојења нашег драгог оца Момчила Кривокапића, из архиве Радија “Светигора“ доносимо емисију “Хришћани говоре о Богу и животу” у којој је гост монаха Арсенија (Јовановића) био отац Момо. Звучни запис беседе Ако је Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа, а Свети апостол Павле каже: Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје, па ко сам ја ту. Моје је само да послушам. Нисмо ми своји, али слава Богу кад смо Христови. А кад смо Христови-скупо смо плаћени- казао је том приликом, између осталог отац Момчило Кривокапић. Извор: Радио Светигора
  5. Учио нас је да су га кроз живот водиле оне Христове ријечи: Без Мене не можете чинити ништа и Све могу у Христу Господу Који ми моћ даје! Упокојио се у Господу отац, свештеник, из чијих ријечи, са чијег лица и примјера вјере, љубави, наде и снаге смо јасно учили шта је то Православље. Прилог Радио-Светигоре Овим поводом предлажемо да чујете интервју који смо снимили са њим 5. септембра 2019. године, уочи обиљежавања великог јубилеја 50 година његове свештеничке службе, који је обиљежио 7. септембра, на празник Светих апостола Вартоломеја и Тита Отац нам је тада причао о свом педесетогодишњем свештеничком труду на њиви Господњој, стању у нашој Митрополији у то вријеме. Оцу Мому дугујемо велику захвалност за очинску љубав, за тренутке радости које нам је пружио гостујући на таласима нашег Радија, посебно у емисији “Питајте свештеника“ коју је обиљежио својим мудрим ријечима пуним очинске љубави и бриге, громогласно свједочећи ријечи љубави Христа Бога нашега. Тужна вијест о упокојењу протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића одјекнула је овог јутра у Српској Цркви као гром из ведра неба. Отац Момо је био синоним за правог и одважног свештеника. Он је био образац како свештеник треба да живи, да служи, бесједи. Његов изглед, стас и бритка ријеч уливали су велико поштовање чак и код не истомишљеника, а код православних хришћана та ријеч је била утјеха, снага и Благовијести. Неустрашив, храбар, сав предан служењу Богу и роду, остаће упамћен као најљепши бисер у низу свештенослужитеља ове светосавска Митрополије црногорско-приморске. Вјечан ти спомен драги оче и хвала за све. Припремила Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  6. Овог, 2020. Лета Господњег, 20. априла, навршило се 18 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. Животопис Владике Данила (Крстића) Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава. Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду. Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци. На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града. Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997). Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа.
  7. У част осамдесетпетогодишњице упокојења Михајла Идворског Пупина, Српска Православна Епархија источноамеричка посветила је 2020. годину том великом српском научнику, проналазачу и човекољупцу. Његово Преосвештенство источноамерички епископ Иринеј покренуо је питање обележавања ове јубиларне године. У одлукама Годишње скупштине Источноамеричке епархије, одржане у Сент Питерсбургу на Флориди 27. и 28 фебруара 2020, у следећем цитату је назначена поменута посвета: “У 2020. години обележавамо и 85. годишњицу од упокојења Михајла Идворског Пупина (+12. март 1935. – 2020.), професора, проналазача, научника, светосавца и великог добротвора Српске Православне Цркве и народа у целини, а посебно манастира Светог Саве у Либертивилу. Др Михајло Пупин, професор Колумбија Универзитета, био је почасни генерални конзул Србије у Сједињеним Америчким Државама, председник Централног одбора Српске народне одбране и оснивач Комитета за помоћ Србима са седиштем на Петој авенији у Њујорку. У његовом преданом раду помагали су му, тада архимандрит, Николај (Велимировић) и представница српског Црвеног крста у Америци, Јелена Лозанић-Фротингем. Стога, 85-годишњицу блаженог упокојења Михајла Пупина обележавамо са свима онима који су убирали плодове и учили од њега, те потврђујемо да сва слава припада Богу и са благодарењем за богоугодно дело, смерно се молимо Господу за његово спасење и вечни помен.” Његово Преосвештенство епископ Иринеј поставио је Спомен-зид у свом Владичанском двору и епархијском центру Источноамеричке, на којем се истичу четворица угледних Срба који су себе називали “Њујорчани" - Михајло Идворски Пупин, владика Николај Велимировић, Јелена Лозанић-Фротингем и Никола Тесла. Уважени др Бранко Терзић донатор је портрета Пупина и спонзорисао је урамљивање осталих портрета. Бивши комесар Комисије јавног сервиса државе Винсконсин и комесар Савезне комисије за регулацију енергетике, Терзић је почаствован да као једини Србин, осим Пупина, буде примљен у престижни Космос клуб у Вашингтону. Ова угледна институција резервисана је за одабранулица која се истичу у науци, књижевности, уметности, проевсти или јавној служби. Обележавајући овај посебан помен, календар Епархије источноамеричке за 2020. годину посвећен је овој годишњици. На насловној страни истиче се Саборна црква Светога Саве у Њујорку, где се налази и бронзана Пупинова биста која ће поново бити постављена у Спомен-башти која је и планиранирано за ту сврху. Такође први пут у својој историји, Спомен-капелуу храму Свети Владика Николај (Велимировић) је посветио верном сину храма Михајлу Пупину. Његово Преосвештенство епископ Иринеј наговестио је поновно успостављање Спомен-капеле. Српски културна башта у Парку Рокфелер, једна од најпознатији културних башти у граду Кливленду, у држави Охајо, поставила је као истакнуто обележје упечатљиву бронзану бисту Михајла Пупина. Од првобитне Југословенске баште из 1932, Српска културна башта је основана независно и много се проширила бројним бистама истакнутих Срба захваљујући напорима г. Алекса Мачаскеа, издавача у пензији, председника и главног извршног директора најтиражнијих новина у Охају The Plain Dealer. Протојереј Ђокан Мајсторовић, парохијски свештеник Српске православне цркве Свети Јован Крститељ у Патерсону, Њу Џерзи,и бивши дугогодишњи парохијски свештеник при Саборној цркви Светога Саве у Њујорку, благословом епископа Иринеја,служио је у недељу 15.марта 2020, верно, као сваке претходне године, помен на гробу Михајла Пупина на гробљу Вудлон у Бронксу. Садашњи конзул Србије у Њујорку Олгица Влачић, заједно са члановима Конзулата, положила је цвеће на гроб Михајла Пупина и његове супруге Саре..Истакнути посетиоци, Срби и други, из САД или света, редовно муодају почаст на гробу овог великог српског сина. Гробље Вудлон, једно од највећих гробаља у Њујорку, проглашено је националном историјском знаменитошћу 2011. године, на истакнутом спиксу 2.500 знаменитих места широм земље. Смештено у Вудлону, Бронксу, у Њујорку, гробље Вудлон отворено је током грађанског рата 1863. Данас је то оаза у урбаном окружењу, на којем почива више од 310.000 људи и привлачи преко 100.000 посетилаца годишње из целог света. Сервис Националног парка наводи да је “популарно почивалиште славних и моћних", попут принцезе Анастасије из Грчке и Данске; књижевника Каунтија Кулена, Нели Бли и Хермана Мелвила; музичара Ирвинга Берлина, Мајлса Дејвиса, Дјука Елингтона, В. Ц. Хандија и Макса Роача, привредника попут бродарског магната Арчибалда Гресија и оснивача робне куће Роланда Хуси Мејсиза. Саветодавно веће Фондације за српске студије на Колумбија универзитету, под вођством професора др Радмила Ј. Горуп, планирало је да одржи посебну комеморативна академију о Пупину. Његова Алма Матер садржи, између осталог, чувену Пупинову лабораторију за физику, познату и као Свечана сала Колумбија, названу по свом познатом свршеном ученику ове школе и професору емеритусу Михајлу Пупину. Међутим, с обзиром на тренутне околности, ова предвиђена пригодна презентација одгођена је до даљег. С благодарношћу, сећање на Михајла Идворског Пупина живи у срцима и умовима америчких Срба, служећи као извор надахнућа садашњим и будућим нараштајим. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Саучешће Његове светости патријарха руског Кирила поводом упокојења епископа ваљевског Милутина, Москва, 3. априла 2020. Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил изразио је саучешће Његовој светости патријарху српском Иренеју поводом упокојења владике ваљевског Милутина. Његовој светости Иренеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком, патријарху српском Ваша Светости, драги у Господу, сабрате и саслужитељу! У име цијеле Руске православне цркве, изражавам своје најдубље саучешће Вама и Светом синоду Српске православне цркве у вези с упокојењем преосвећеног Милутина, епископа ваљевског. Тешки за народ час искушења, почивши архипастир је дочекао заједно са својом паством, помажући онима у невољи, молећи се и служећи Тајну божанске евхаристије. Он је пао као жртва погубне епидемије до краја испунивши своју дужност. Нека свемилостиви Господ упокоји душу Свог новопрестављеног вјерног слуге у насељима праведним и учини му вјечан спомен. Са братском љубављу у Господу + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Превод: Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса. Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе. Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина. Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор. Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом. Вечни ти спомен! Царство ти небеско! Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  10. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања.
  11. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања. View full Странице
  12. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Навршило се пет година од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач. Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године, као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године. О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године. Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968); Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године. Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983; ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године. Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима. После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу: православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука. Извор: Српска Православна Црква
  14. Др Емилијан М. Чарнић је рођен 28. новембра 1914. године у Чакову у Румунији. Са оцем Михаилом и мајком Анком је од 1921. године живео у њеном родном селу Црепаји код Панчева, али већ 1924. године прелазе у сâмо Панчево, где ће завршити гимназију, у којој ће касније и предавати верску наставу у периоду 1939-1941. године. Њихова породична кућа је била преко пута Болнице и Народне баште, у улици, како се сада назива, Милоша Требињца бр. 56. Господин Никола Влајић, наш уважени етнолог, коме се захваљујем на помоћи и подршци, бавећи се између осталог културном историјом Панчева, дотакао се ове теме у публикацији "Куће и људи", у издању Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, штампаној у Панчеву 2013. године. Иако је прва асоцијација при помену Емилијановог имена – превод са грчког језика Светог Писма Новог Завета, што и јесте врхунац његовог научног рада, а који је достигао милионске тираже, његову библиографију чине и тумачења посланица Апостола Павла, уџбеници, међу којима и "Увод у Свето Писмо Новог Завета" јер је био предавач на том предмету, као и други радови и преводи са грчког, црквенословенског и руског језика. Старије генерације свештеника и појаца се добро сећају Јеванђелистара, Апостола, Псалтира, Часослова, Паримејника и других значајних превода, који су се деценијама користили у нашој Цркви на богослужењима и обредима. Потиснути су другим, новијим преводима и издањима. У широкој употреби је остао само, свима добро познати, превод малог "Требника" у издању крагујевачког Каленића – издавачке установе Епархије шумадијске, који се данас може наћи и у луксузном кожном повезу. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, чији је превод Новог Завета данас као званични – општеприхваћен у нашој Цркви, али не и код сектаната, што је разумљиво. Чињеница је да се ови други држе Емилијановог превода, а не Вуковог нити Синодског, али то не значи да његово дело и труд треба одбацити зато што га штампају разна "друштва" без благослова Синода и користе секте. Упокојио се у Београду, 5. августа 1995. године, као пензионисани професор и бивши декан Богословског факултета, у чину протођакона. Иако га се многе генерације студената још сећају, вероватно мало њих зна да је сахрањен у Панчеву на Православном гробљу у Ружиној улици, у породичној гробници, крај родитеља, сестре и супруге. Опело је обавио Епископ бачки Господин Иринеј (Буловић). На 20. годишњицу од упокојења, свом професору је на гробном месту одслужио помен Високопречасни протојереј-ставрофор Стеван Урошев, [тадашњи] Архијерејски намесник панчевачки. [У августу ове 2020. године, очекујемо обележавање 25. годишњице од упокојења.] Због нескромног давања себе у службу науке, подвлачим – Христове науке, у знак захвалности нашем познатом, сада почившем, суграђанину, појемо скромно "Вјечнаја памјат". Светислав Вуковић - Портрет Емилијана Чарнића (1953) Гробно место породице Чарнић у Панчеву на Православном гробљу Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник", Вршац, септембар 2015.
  15. Кратак животопис почившег презвитера Миленка Јеловца, пароха новосадског Прилог Радио-Беседе: Презвитер Миленко Јеловац, рођен је 23. августа 1961. године у Пљевљима. Од Епископа бачког Господина Иринеја рукоположен је у чин ђакона 7. априла 2001. године, а у чин презвитера 22. априла 2001. године, у новосадском Саборном храму. Од 15. октобра 2001. до 28. фебруара 2013. године био је парох при храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Од 1. марта 2013. године, постављен је за пароха новоoсноване треће парохије при храму Вазнесења Господњег на Клиси. Отац Миленко се упокојио у Господу 16. фебруара 2014. године, непосредно пред почетак вечерњег богослужења, у парохијском храму Вазнесења Господњег у Новом Саду. Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Миленко!
  16. У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка
  17. Данас, 3. Фебруара навршава се годину дана од трагичног упокојења честите породице Кумбуровић и делатног хришћанина Дарка Вујошевића. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај! Веселин Вујошевић: Мој брат је живот свој положио спасавајући ближњега! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у интервјуу за Светодуховски број "Православља" (бр. 1254, 15. јун 2019), између осталог, казивао је и о брату Дарку Вујошевићу који је Господу угодио положивши свој живот за ближње своје: "Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо". Вечан вам спомен достојан блаженства!
  18. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. На празник Светог Саве Освећеног у среду, 18. децембра 2019. године Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и парастос у храму Светог Великомученика Георгија у манастиру Рујан, поводом седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома. Звучни запис беседе Након Свете Евхаристије и парастоса, служен је помен крај гроба блажене успомене владике, а по завршетку приређена је трпеза у манастирском конаку, око које се потрудио настојатељ манастира јеромонах Теодосије са својом обитељи. Повезана вест: Седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) Извор: Радио Глас
  21. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Извор: Радио Светигора
  22. Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај: Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео) Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег Извор текста и линкова: Епархија бачка
  23. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом.
  25. У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. Звучни запис беседе У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено. Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога. Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак. На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео. У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели. Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”. Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...