Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'уместо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У суботу 20. јуна 2020. године када наша Црква празнује Светог свештеномученика Теодота Анкирског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Петка, надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Св. Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић; архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, протонамесник Влада Димитријевић, протођакони Дамјан Божић и Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. За благољепије Сабрања постарао се хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Литургији је присуствовао директор Канцеларије за срадњу са црквама и верским заједницама господин Милета Радојевић. Обративши се сабрању надахнутим тумачењем данашњег Јеванђеља, шумадијски Првојерарх подсетио је на грех осуђивања ближњих, коме смо сви тако склони. “Савремени човек себе увек оправдава и издиже изнад других. Такав човек је горд и стално осуђујуе друге. Смирен човек све друге држи изнад себе и не осуђује никога. Наравно то могу само велики и Духом просвећени људи, који су победили гордост и живе Јеванђелским животом. Човек не треба да суди другоме зато што он није судија, него је Бог тај који суди. Па ипак, ми често осуђујемо друге, судимо им, али не желимо да други суде нама. Уместо што осуђујемо ближње потребно је да њихове грехе покријемо молитвом и подвигом. Потребно је да сами уђемо у себе у своје срце и видимо шта се налази у њему и ко обитава у њему. Тада се често покаже да је грех за који смо осудили ближњег много већи у нама, или како то каже Јевађелска поука, да је грех у другоме трун, а у нама брвно. Зато је потребно да прво исправимо себе па онда другога. Само исправан човек, онај који живи у заједници Божијој, могао би да другога саветује и укаже му на грешке које чини. Али ово нема везе са осуђивањем, већ са жељом да се други поправи и врати на исправан пут. Исправљање другог је увек на корист, а осуђивање на пропаст. Најбољи начин да исправимо и спасимо оне око нас, како то сведоче и свети оци и учитељи Цркве, је да прво исправимо и спасимо себе”, мудро је, као Архипастир, Владика Јован посаветовао сабрано стадо у Петки. Извор: Епархија шумадијска
  2. У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Прилог смо преузели са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу
  3. На Богојављенској литургији уместо придите. У ноте ставио Стеван Ст. Мокрањац. Подржите рад, запратите канал и делите видео. Захваљујем унапред
  4. Милош Ковић: Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • ( 0 ) Потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, рекао проф. др Милош Ковић за часопис Стаза Православља Свети Архијерејски Сабор је у свом саопштењу са редовног мајског заседања 2018.г. обзнанио прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, а која ће се обележити током ове и идуће године. Тим поводом разговарали смо са ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Милошем Ковићем. Када славимо велики историјски догађај, као што је јубилеј 800 година аутокефалије СПЦ, увек се присећамо тадашњих историјских личности и околности. Можете ли да их опишете? Ми, по природи ствари, на историјске околности и личности гледамо из перспективе сопственог доба и у њима лако препознајемо оно што подсећа на нашу епоху. Ипак, најчешће не схватамо у коликој мери се прошлост разликује од нашег времена. То се понајпре односи на средњи век. Нама данас заиста није лако да проникнемо у смисао догађаја и начин мишљења људи из те давне епохе и да престанемо да у њу учитавамо мерила људи из 21. века. Историчари у прошлости дакле, препознају различитости и дисконтинуитете, али уочавају и сличности и непрекинута кретања. Постоје, наиме, и необично трајне појаве које се, упркос протоку векова, суштински не мењају. Српска црква, чијих 800 година сада обележавамо, представља један од таквих, зачуђујућих примера. Потребно је да намере и деловање Светог Саве пажљиво сагледамо у оквирима тадашњих историјских околности, али и да не занемаримо вишевековну трајност и виталност Српске цркве као његовог дела, као ни култа Светог Саве, који ево траје осам векова. Из претходног оснивања Хиландара, манастира за српске монахе на Светој Гори, из стварања култа Светог Симеона и из потоњег рада на стицању самосталности за Српску цркву, ми видимо јасну намеру да се сачува, уобличи и православним хришћанством испуни посебан, српски идентитет. У наредним вековима Српска црква наставила је његово дело, неговањем култова Светог Саве и Светог Симеона, и прослављањем нових српских светитеља. Водећи српски медиевисти поново су, као у времену пре Другог светског рата, аутокефалну Српску цркву почели да називају „националном“. Они, такође, истичу удео политичких околности, које су омогућиле успех мисије Светог Саве у Никеји 1219. године. Време стицања самосталности било је обележено крсташким освајањем Цариграда 1204. и превлашћу римокатоличког Запада на Балкану и Леванту. У српским земљама то је била много више Венеција, него крсташи. Кроз драму сличну византијској, „Српска земља и Поморска“, како се она тада називала, већ је била прошла у време римокатоличке, угарске и папске окупације (1202-1204/1205), спроведене Вукановим рукама. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани каже да његов брат “изведе иноплеменике на отачаство своје“. Он тврди да су га, пошто је био свргнут и протеран, „завет и молитве“ оца, Светог Симеона, „повратили опет у отачаство моје“. Стефан Првовенчани је био родољуб, како се јасно види, али и државник, „реалполитичар“, како ми то данас кажемо. Моћ Запада он признаје женидбом Аном Дандоло и стицањем папске краљевске круне. На Истоку се, међутим, државни облик, по угледу на симфонију цара и патријарха, испуњавао аутокефалном црквом. Свети Сава, Српска црква и са њима духовни живот главног дела српског народа окрећу се православном, византијском Истоку, за кога је тада изгледало да је поражен и сасвим пропао. Ова двојност и коначна одлука видљиви су и у двоструком крштењу њиховог оца, Светог Симеона. Осим тога, Никејском царству, које се борило да сачува континуитет са Византијом, била је потребна свака подршка у сукобу са Латинима, али и са супарничком Епирском деспотовином. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који ће аутокефалност Српске цркве доживети као угрожавање својих права и оптуживати Светог Саву за претерану „љубав према отаџбини“, деловао је у саставу Епирске државе и није крио непријатељство према никејском цару и патријарху. Свети Сава 1219.г. бива хиротонисан за првог Архиепископа „све српске и поморске земље“ у Никеји, и по повратку несебично ради на организацији цркве и просвећењу српског народа. Плодови његовог апостолског и просветитељског рада су и данас очигледни и видљиви. Реците нам, молим вас, нешто о самој организацији тадашњих епархија и о односу цркве и државе. Необична трајност његовог дела, Српске цркве и са њом духовног усмерења српског народа, заиста подстичу на размишљање. То је још занимљивије када знамо колико се страшних и великих ратова водило, у колико су држава Срби живели и колико се царстава срушило у протеклих осам векова. Савина самостална архиепископија испунила је, дакле, православном вером „Српску земљу и Поморску“ коју је ујединио његов отац, док ју је његов брат одбранио, проширио и учинио краљевином. Западне границе Сирмијумске, Рашке и Призренске епископије у саставу аутокефалне Охридске архиепископије, до тада су биле границе православља. Српска земља била је већ вековима место сусрета и сукоба Цариграда и Рима. Свети Сава је, међутим, успостављањем нових епископија на тлу свога, како је писао, „отечества“, померио границе православља на запад, под зидине римокатоличких приморских градова. Када је основао Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих охридских епископија, које су се налазиле у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епископију. Између старих средишта Раса, Ниша и Призрена основао је Топличку и Хвостанску епископију. Римокатолички свет, са средиштима у Бару и Дубровнику, биће део историје и културе државе Немањића. Династија и држава су, међутим, са Светим Савом одабрале свој пут. Духовни и јавни живот Срба биће уређен Законоправилом Светог Саве, на основу канона Православне цркве и римско-византијског права. Српскословенска редакција старословенског језика, потискивана латинским језиком на западу и толерисана у епархијама Охридске архиепископије, постала је свеопшта норма српске културе и литургијског живота. Ова симфонија цркве и државе, коју су засновали отац светитељ и браћа архиепископ и краљ, потоњи светитељи, обележиће историју Србије у доба Немањића. Када држава постане царство, успоставиће се патријаршија. Време Немањића остаће упамћено као златно доба и идеал у потоњим вековима, када Срби буду изгубили своје државу и када остану да живе у туђим, иноверним царствима. Историјски извори потврђују да су се тада узроци пропасти тражили у добу Душана, Уроша и Мрњавчевића, Лазара и Бранковића, у напуштању завета „светих отаца наших“, Светог Саве и Светог Симеона. Стаза Православља, часопис Епархије западноамеричке Кроз осмовековну историју СПЦ је увек била са народом, јер уствари народ и јесте жива црква – народ Божји. Било је периода када је црква била прогоњена, рушена, ограничавана у свом просветитељском делању, а било је и периода када је уживала слободу. Данас, барем по екстерналним запажањима, црква у Србији, осим на Косову и Метохији и можда и у неким другим деловима бивше Југославије, има слободу и може да врши своју јеванђељску мисију. Да ли је та слобода само површна и да ли ми уствари жртвујемо нашу унутрашњу, тј. духовну слободу за екстерналну? „Српска земља“ је пропала, потом и средњовековна Босна, земља сложеног, али доминантно српског идентитета. Српско племство је истребљено, протерано и преверено. Изумрли су писци и мајстори српскословенског језика. Нестала је симфонија цркве и државе. Црква је, међутим, све преживела. Она је, чврсто сливена с народом, сачувала православну веру, српске култове и предања. Вековима је окупљала православне Србе, поданике другог реда на тлу туђих држава, исламског Османског царства, римокатоличке Хабзбуршке монархије и Венеције. Пећка патријаршија ће, међутим, од 1557. па све до 1766. обнављати и учвршћивати српске култове и предања на широком подручју које је још Константин Порфирогенит у 10. веку називао Србијом. Када је и Пећка патријаршија коначно укинута, када су се појавили јасни знаци посустајања и масовних преверавања, у устанцима и ослободилачким ратовима, обновљене су српске државе, Црна Гора и Србија, у којима је обновљена и слободна српска црква. Све до смрти митрополита Петра II Петровића Његоша Црна Гора ће остати теократија, последњи бљесак Пећке патријаршије. Српска црква ће остати административно издељена, баш као и српски народ, све до уједињења и ослобођења у оквирима југословенске државе. Са српским народом уједињена је Српска православна црква и обновљена патријаршија. У југословенској држави покушано је умањивање последица преверавања, насталих у вековима проведених под туђинском влашћу. У намери да сачувају и учврсте вишенационалну и мултиконфесионалну државу, и укључе је у токове „модерне“, „западне“ културе, српске елите свесно су занемаривале православне, црквене корене српског националног идентитета. У том, сасвим секуларном кључу, историчари су тумачили и националну историју. У комунистичкој Југославији српске елите ће се, са сличним образложењима, у име окренутости „правоверном“ Истоку, па онда, од 1948, „модерном“ Западу, чак окренути против сопствене Цркве и наслеђа. Када је Југославија разорена први пут, Срби су подељени на различите државе и изложени геноциду. То се поновило у нашем времену, са разарањем друге Југославије. Ни етничко чишћење Срба у Крајини на Косову и Метохији нису крај страдања. Срби у Хрватској данас живе под огромним притиском и примери социјалне мимикрије и преверавања све су чешћи. На Косову и Метохији дословно су сведени у гета. У Црној Гори их асимилују у нову, црногорску нацију, успостављену у Титовој диктатури. Слично је и у Македонији. У свим овим земљама са српским народом остала је само Српска православна црква. Чак и у градовима и селима у којима су Срби истребљени, у Крајини и на Косову, храбри ђакони и свештеници живе са својим породицама и врше службу Божију. Она је, због тога, свуда на удару. Сложен је чак и њен однос са државом Србијом. Власти Србије, у овом тренутку, предлажу „разграничење са Албанцима“, којим би највећи део Косова и целу Метохију, са Пећком патријаршијом и свим српским светињама, и целим тамошњим народом, препустили Великој Албанији. Српска црква и са њом највећи део јавности то, наравно, не прихватају. Власт покушава да уцени цркву користећи све облике њене везаности за државу. Све то отвара старо, начелно питање односа између државе и цркве. Српска црква вековима је живела у туђим, понекад отворено непријатељским државама, од Османског царства до Трећег Рајха и НДХ. Она је умела да се супротстави и српским државама. Сетимо се рецимо, сукоба митрополита Михаила са аустрофилским режимом краља Милана Обреновића или отпора патријарха Варнаве нацрту конкордата Југославије са римокатоличком црквом. Колико су данашњи историјски оквири у којима се налазимо битни фактори за наставак Светосавског просветитељског рада у Србији и изван ње? Да ли су они повољни за тај рад и какве нам изазове представљају у односу на оне које је Свети Сава имао у тринаестом веку? Мислим да је у праву митрополит црногорско приморски Амфилохије, када каже да данашње време почиње да личи на свет од пре Миланског едикта. Он је ближи синкретистичком хеленистичком добу и позном римском царству, него побожном средњем веку Светог Саве. У некада хришћанској Европи и Северној Америци не само да је на делу атеизација, него и све присутније антихришћанско расположење. Људи се у медијима поносе оним што би свако пристојан сакривао, али зато прикривају своје хришћанско опредељење као нешто срамотно. Ту се критика хришћанства сматра знаком еманципације и интелектуализма, док се у критици осталих религија види расизам и ксенофобија. У последњих неколико деценија, цркве на Западу убрзано остају без верника, па се изнајмљују за различите врсте културних манифестација. Људи су у грчу стицања материјалних добара и бриге о враћању кредита. Интернет и телевизија их затрпавају гомилама непотребних информација и програмима препуним насиља и скарадних садржаја. Воља им је раслабљена лековима и наркотицима којим их снабдева свемоћна фармацеутска индустрија. Најгоре од свега је систематско разарање традиционалне породице. Нагло се сужава простор за више облике културе, за веру и традиционалне религије. Сваки вид отпора у јавном простору, који је под контролом супер богатих и свемоћних либералних елита, назива се „клерикализмом“, десним или левим „популизмом“, расизмом, хомофобијом…. Ови трендови у Србији се опонашају на често трагикомичне начине. Оно што на Западу већ изазива подсмех и отпор, квази елите у Србији прихватају као последњу реч моде и културе. Конзумеризам, материјализам и хедонизам, увезени са Запада, у Србији имају погубне последице. У њој се више ништа не производи – ни деца, ни велике идеје, ни материјална добра. Најопаснији је њен демографски суноврат, настао нерађањем деце и исељавањем на Запад. Слично је и у Републици Српској. Заветна Српска земља постаје обична колонија – тржиште за другоразредну робу и извор јевтине радне снаге. Верујем да многа решења, укључујући и проблем демографског опадања, могу да се пронађу у обнови традиционалне духовности, која подразумева спремност на жртву, на одбацивање егоизма и живот за друге. За Србе, то значи обнову Светосавског и Косовског завета. Православна вера и начин живота представљају једини алтернативни модел, укорењен дубоко у нашем искуству и култури, који може да понуди одговоре на најтежа питања и да издржи изазове савременог света. Велики број српског становништва данас се налази у дијаспори. Конкретно, ми који живимо у Сједињеним Америчким Државама где се још увек оснивају парохије, граде храмови, негује језик и традиција, а што је најважније чува и шири Светосавље, тј. наша Православна вера како ју је доживео наш народ и учио наш Први Просветитељ Св. Сава. Осврћући се у прошлост, тј. на искуство, доживљај, искушења, страдања, патње, успон и пад, и гледајући у будућност, шта нам је чинити да нам историја остане верна Светосављу а да постанемо нови делатељи ревносни на њиви Господњој у овој новој домовини где нам деца расту и где су неминовно под утицајем других култура и народа? Наша дуга историја нуди много поука. Сеобе и расејања представљају њен интегрални део. У великим, моћним, туђим царствима, какво је било Османско или Хабзбуршко, Срби су се вековима очували без својих држава, захваљујући својој Светосавској цркви. Опстале су само оне српске заједнице које су остале верне цркви и вери. Они који су их напуштали под овим или оним изговором, растварали су се, у првој или у другој генерацији, у водама владајућих религија и помодних идеологија. Други важан услов је српски језик. Деци рођеној у расејању или оној која ту одрастају, знање језика отвара врата високе, националне културе и олакшава непосредно упознавање земље матице. Што је посебно важно, знање језика омогућава сусрете са сународницима и вршњацима, међу којима деца могу да бирају своје животне сапутнике, сличног порекла и вредносне оријентације. Да би се то постигло, потребно је да се са децом проводи више времена; амерички стил живота, који се своди на посао, од јутра до мрака, срачунат је на то да нам децу васпитавају медији, школа и вршњаци. То је веома сложена једначина, али познајем много српских породица у Северној Америци и Западној Европи које су је веома успешно решиле. Изглед текста у штампаном издању часописа Епархије западноамеричке Историјски гледано, шта уствари значи прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Који су кључни елементи које младе генерације могу да разумеју, прихвате као своје, и да наставе да на њима граде себе и будуће генерације верног Српског народа у дијаспори? Млад човек, који сазрева и живи у САД, а осећа да није рођен само да би прикупљао или згртао материјална добра, гледајући од обала Пацифика до Атлантика храмове посвећене Светом Сави и Светом Симеону, свецима који су живели пре пуних 800 година, нужно ће се запитати: како је могуће да један народ тако дуго чува и негује култове својих светаца? Како то да његова Српска православна црква, постоји 800 година, упркос свим страдањима и тако бурној историји? На страну њена древност, али има ли она шта да каже и поручи данашњем човеку, о смислу његовог живота? Верујем да је постављање ове врсте питања почетак путовања у правом смеру. Оно може да буде подстакнуто и естетским доживљајем духовне музике, икона и фресака. Мислим да би млади људи у Америци за почетак могли да буду привучени делима високе културе, књижевности или музичке уметности православног усмерења, признатим и на Западу, каква су, рецимо, дела Достојевског или Чајковског. Ту су и дела великих, савремених проповедника и духовника, који комуницирају са данашњим животом на Западу, какви су били Александар Шмеман, Ентони Блум (Митрополит Антоније Сурошки) или је данас Тимоти Вер (Митрополит Калистос Диоклијски). Затим бих се враћао ономе што је српско православно наслеђе Америке. Животи Светог Севастијана и Светог Мардарија ближи су њиховом америчком и српском искуству него житија средњовековних српских светитеља иако је, наравно, животно важно читање српске историје и борављење у Српској земљи. Коначно, и Свети Владика Николај, по много чему, припада историји Срба у Америци. Захваљујући његовом западном искуству и широкој, светској перспективи, огромно дело Светог Владике Николаја, које се обраћа српском читаоцу, бави се најважнијим темама данашњег света и умногоме превазилази Шмемана и Блума. У њему су одговори на најдубља питања смисла и трансценденције, која млади људи постављају у најосетљивијим годинама сазревања. И на крају, каже се да је историја народа најбоља учитељица. У том смислу, шта је нас Србе историја научила, и на који начин нам то ‘ученије’ може помоћи у будућности, конкретно прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Ова прослава би, по мом мишљењу, требало да нам, у времену опште поколебаности, улије самопоуздање и једну врсту нове духовне самосвести. Морамо да познајемо свет и да му се радујемо, али потребно је да се изнова сретнемо са собом, са древношћу сопствених предања, сећања и историје. Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог. Нема много народа и цркава који могу да се похвале таквим јубилејима. Често понављам: потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века) Наслов и опрема: Стање ствари Интервју објављен у часопису Епархије западноамеричке Стаза Православља, бр. 54, стр. 12, 2019. https://stanjestvari.com/2019/06/04/staza-pravoslavlja-razgovor-za-prof-dr-milosem-kovicem/?fbclid=IwAR1hfrR0FM1I-O4N5bV7ETfRFazIEIsGjaFKbxzoYFRSOI8jz3bXcCfNhhY
  5. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је, у Дому Војске Србије у Београду, свечаном отварању међународне конференције под називом: Агресија НАТО 20 година касније ‒ МИР И НАПРЕДАК, УМЕСТО РАТОВА И СИРОМАШТВА. Конференцију су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. Прогам поводом обележавања 20-годишњице агресије НАТО-пакта на нашу земљу, организован је у Дому Војске Србије у Београду, у периоду од 20. до 24. марта 2019. године, уз учешће око две стотине учесника из иностранства. Извор: Епархија бачка
  6. Обзиром на тренутно здравствено стање игуман Јефрем ипак неће присуствовати церемонији устоличења, због којег је и отишао у Украјину. Подсећамо да је Света Гора у понедељак на својој ванредној седници донела одлуку да не шаље своје изасланике на овај догађај, али да су ватопедски и ксенофонтски игумани отишли као чланови делегације Константинопољске Патријаршије. Са друге стране, познато је да Ватопед годинама ужива материјалну помоћ руског народа, те је одлазак игумана Јефрема на "устоличење" примљен са великим изненађењем. https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/02/blog-post.html?m=1&fbclid=IwAR2BH4lvkZLuFu3QYiTUvXq8OaUJ-OqoZ5R7JKdzaxjcIogEELiV-pwSvDY
  7. Ватопедски игуман Јефрем дошавши у Кијев на устоличење "поглавара цркве Украјине" Епифанија, завршио је у једној од кијевских болница са дијагностификованим инфарктом. Обзиром на тренутно здравствено стање игуман Јефрем ипак неће присуствовати церемонији устоличења, због којег је и отишао у Украјину. Подсећамо да је Света Гора у понедељак на својој ванредној седници донела одлуку да не шаље своје изасланике на овај догађај, али да су ватопедски и ксенофонтски игумани отишли као чланови делегације Константинопољске Патријаршије. Са друге стране, познато је да Ватопед годинама ужива материјалну помоћ руског народа, те је одлазак игумана Јефрема на "устоличење" примљен са великим изненађењем. https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/02/blog-post.html?m=1&fbclid=IwAR2BH4lvkZLuFu3QYiTUvXq8OaUJ-OqoZ5R7JKdzaxjcIogEELiV-pwSvDY View full Странице
  8. Захваљујући апликацији на мобилном телефону, одскора доступној и грађанима Србије, свако може да фотографише смеће и да га мапира у глобалној бази података Употреба апликације у четири лака корака Када се погледају планетарне еколошке мапе, Србија изгледа као прилично чиста земља. Разлог није што у нашој држави нема смећа, већ то што – није евидентиран. Али, захваљујући софтверу који је однедавно доступан и овдашњим корисницима мобилних телефона, сваки грађанин може да фотографише смеће у свом крају и да га лоцира у глобалној бази података али и да, уколико жели, оформи екипу која ће да га уклони 15. септембра, на Светски дан чишћења. Тада ће, наиме, здружени волонтери из 150 земаља, од Новог Зеланда до Хаваја, прионути на уклањање потенцијалних и стварних депонија које ће бити мапиране управо уз помоћ апликације „World Cleanup Day”. Реч је о планетарном непрофитном подухвату који се спроводи у партнерству три глобалне организације: „Let’s Do It”, „JCI” и „Trash Hero”. Према речима Драгане Катић, националног координатора Светског дана чишћења, апликација се користи крајње једноставно. Довољно је, наиме, начинити фотографију отпада уз помоћ овог софтвера и послати снимке. http://www.politika.rs/scc/clanak/408240/Umesto-selfija-jednim-klikom-do-manje-dubreta
  9. Гостујући у ауторској емисији Бранка Радуна на Новосадској телевизији, верски аналитичар Жељко Ињац је истакао да 70% грађана Црне Горе номинално припада СПЦ, те да су увреде које су изречена на рачун патријарха Иринеја недопустиве за врх државе која себе жели представити у свету демократском и прогресивном. У емисији је било речи о правима Срба у Црној Гори и положају СПЦ, и начину на који се све та права крше од стране актуелног режима уз прећутну сагласност ЕУ и запада. View full Странице
  10. Смењени владика Филарет провоцирао је и изазивао на тучу епископа милешевског Атанасија (Ракиту), дошло је до кошкања и гуркања, али не и обрачуна међу владикама. Владика Атанасије прошлог понедељка отишао је у посету манастиру Дубница у милешевској епархији и саопштио Филарету да је дошао да разговарају о црквеном новцу који недостаје из времена када је он управљао Епархијом, као да има значајних дуговања на нивоу целе Епархије. Према сазнањима “Блица” Атанасије је тражио одговор од Филарета о 400.000 евра који недостају из манастира Прибојска бања. Чим је чуо разлог епископовог доласка и питање које је уследило, Филарет је почео да провоцира и изазива да га владика Атанасије удари. Филарет је разрешен управљања Епархијом на мајском Сабору 2015, а његово место додељено је две године касније владики Атанасију (Ракити) који је био и дугогодишњи викар почившег патријарха Павла. Владика Филарет се никада није помирио са сменом и годинама покушава да се врати на чело Епархије. У томе има и помоћ појединих владика, међу и којима бачког Иринеја. У црквеним круговима се овај немили догађај, који како кажу, “не служи на част ниједном од владика” тумачи као још један у низу покушаја Филарета да се врати у Епархијски трон. Овог пута да се покаже како владика Атанасије није достојан управљања Епархијом. Како “Блиц” сазнаје у Патријаршији, владика Атанасије је са намером свратио у манастир Дубница где по одлуци СПЦ Филарет борави после смене. Епископ је, како наводи извор Блица, желео да од владике Филарета лично чује шта се догодило са позамашном свотом црквеног новца коме нема трага. Према информацијама које су стигле у Патријаршију, владика Атанасије је у посету код бившег владике отишао са даровима, а Филарет му је одмах одбрусио да му од њега ништа не треба и свом помесном епископу поручио да није ни требао да долази. - Према ономе што за сада знамо, владика Атанасије саопштио је умировљеном владики Филарету да се јављају разни приватници због дуговања Епархије која потичу из времена док је њоме управљао Филарет. Епископ Атанасије је питао и за 400.000 евра из манастира Прибојска бања. По ономе што је стигло до нас, владика Филарет је, уместо одговора свом епископу, узвратио наводима о томе како владика Атанасије управља епархијом - каже извор “Блица”. Како сазнајемо, владика Атанасије био је смирен и узвратио Филарету да нема право да таква питања уопште поставља свом архијереју. На то је Филарет оборио посуђе, али и заоштрио реторику вичући на владику Атанасија и везујући га за догађаје који немају везе са црквеним животом. Када је чуо оптужбе против себе, епископ Атанасије је рекао смењеном владики да повуче лажи које је изговорио, што овај није учинио него их изнова понављао. - Тада је Филарет почео да отвореније провоцира ‘удари ме’, ‘ајде удари ме’. Ду туче није дошло, али јесте до гуркања - наводи извор Блица из Патријаршије. Вест о догађају појавила се испрва на једном од секташких сајтова где је један од уредника из милешевске Епархије. Према сазнањима “Блица” своју верзију у којој је он без разлога нападнут пласирао је у јавност владика Филарет и то неколико дана после догађаја (тек у четвртак). Бивши епископ учинио је то када му је било јасно да нико од присутних није обавестио медије, а да би догађај могао да преокрене у своју корист. Чињеница је да је откривање догађаја за секташки сајт, аларм и за Патријаршију ко би могао да буде извор многобројних текстова против патријарха и појединих владика. Бивши владика Филарет од јуче ујутро је изнова у медијској офанзиви. Он је устврдио “да је нападнут”, али и да се током напада није бранио, нити дозивао полицију. - Истина је да је владика Атанасије насрнуо на мене. Гурао ме је и двапут ме је повукао за браду Док ме је нападао, дигао сам обе руке високо како случајно не бих узвратио. Још осећам горак укус овог догађаја. Владика Атанасије, међутим, мој је надлежни архијереј и опраштам му - наводно је скрушено устврдио Филарет. Филарет је у изјави за Новости рекао да се све догодило пред “окупљеним народом” због чега је њему “било изузетно непријатно”. Чињеница је међутим, да догађају нико од нецрквених лица није ни присуствовао, нити их је било у конаку манастира. АНТРФИЛЕ Оптужбе против Филарета за блуд, разврат, нестајање новца, политиканство Бивши милешевски владика Филарет сваке године од како је смењен пред Сабор лобира да се врати на власт. Он је разрешен дужности не само због неадекватног располагања црквеним новцем и малтретрирања свештенства. Њему се ставља на терет и блуд и разврат, а о чему су сведочили монаси из његове Епархије. Од мртвачких глава по којима је остао упамћен у јавности током рата на простору бивше СФРЈ у Филаретовој биографији уписан је и штрајк глађу који није хришћански чин, али и на десетине дописа државним институцијама и приватницима да му дају новац. Филарету се дуги низ година приписивало и политиканство. Током 2012. године милешевски Филарет обратио се за помоћ министру полиције Ивици Дачићу. У то време била је иницијатива међу владикама да се на сабору Филарет пензионише. До сусрета није дошло, али су блиски сарадници Дачића приликом сусрета са врхом СПЦ пренели да им је стало до судбине Филарета. Блиц
  11. Корпорација „МиГ“ модернизује флоту ловаца-пресретача МиГ-31 и истовремено развија замену за овај авион, изјавио је генерални директор компаније Иља Тарасенко. „Поделили смо посао на неколико етапа. Прва је унапређење авиона који су претходно достављени купцу. Другим речима, можемо да их усавршавамо тако да што више њихове карактеристике приближимо петој генерацији авиона. Истовремено ћемо радити и на актуелним пројектима МиГ-29 и МиГ-35“, рекао је Тарасенко за лист „Комерсант“. „Друга етапа коју предлажемо нашим клијентима и на којој радимо, делимично на сопствену иницијативу, јесте перспективни ваздухопловни систем за пресретање дугог домета“, додао је генерални директор. На питање о року завршетка модернизације авио-парка МиГ-31, он је нагласио да „постоји актуелни уговор који успешно спроводимо“. Тарасенко није дао друге детаље. Генерални директор је додао да када авионима МиГ-31 буде потребна нова модернизација, перспективни ваздухопловни систем пресретања дугог домета већ ће бити спреман за експлоатацију. „Тако смо планирали“, закључио је директор „МиГ-а“. МиГ-31 је суперсонични ловац-пресретач дугог домета, конструисан за пресретање и уништавање ваздушних циљева на малим и великим висинама. Авион се користи у руској војсци од 1980. године, а његова серијска производња трајала је до 1994. године.
  12. Српски фолклорни ансамбл „Коло“ из Хамилтона у Канади наступио је на полувремену НБА утакмице, а снимак њиховог наступа је за мање од 24 сата видело близу 130000 људи. Фолклорна група коју чине наши исељеници из овог канадског града је наступила уместо популарних „чирлидерсица“ у полувремену НБА меча између Торонто Репторса и Финикс Санса. Мало је рећи да је 20000 људи у дворани „Ер Канада Центра“ у Торонту, иначе „дому“ популарних Репторса било одушевљено извођењем сплета игара из Димитровграда и околине. Нажалост, наступ наших играча није „помогао“ домаћину, јер су гости из Финикса забележили победу (115:103). Ансамбл „Коло“ је основан 1969. године при цркви Светог Николе у Хамилтону и уметничким руководством Драгана Макленова. Макленов је наш познати играч, који је забележио више хиљада наступа играјући у панчевачком „Абрашевићу“ и београдском ансамблу „Коло“, а од како је почетком 90-их на челу хамилтонског „Кола“, овај играчки ансамбл је најбоља наша уметничка група из дијаспоре. Ансамбл „Коло“ је од оснивања до данас имао око 1000 наступа по читавој Северној Америци и Канади, али и у Европи и наравно Србији, где су имали велику турнеју 2005. године, са благословом Његове светости патријарха Павла. Играли су пред председницима, члановима краљевских породица, гостовали на фестивалима, о њима су снимане и телевизијске емисије… Ансамбл „Коло“ и овим путем и наступима пред публиком „незваничног светског првенства у кошарци“, како Амери „тепају“ својој НБА лиги, проноси лепоту, игру и музику нашег поднебља и на томе им хвала.
  13. Нема ништа погрешно у томе да верник повремено присуствује богослужењу у манастирском окружењу, чак је и пожељно. Али нипошто се не сме десити да верник занемари своју парохију. Дакле, неки верници, који су претежно од скора ушли у Цркву, а под оним ревнитељством карактеристичним за неофите, прескачу своје парохијске свештенике, сматрајући да они нису на духовном нивоу који је њима потребан, и одлазе у манастире, тражећи себи духовнике међу калуђерима и учествујући са њима у богослужењима. У сусрету са другачијим начином богослужења, често доносе манастирски типик у своје градове, намећу га другима...Као један од одговора на ову проблематику навешћу одговор оца Тихона, игумана манастира Студенице: „Када неко почне редовно да долази код нас, а да је прескочио своју парохију, ми га саветујемо да проба да се оствари у својој парохији и својој цркви. Тако је најбоље. Правилније је да људи остваре своје духовне потребе у својим парохијама и схватају манастире као допуну свом духовном животу, као једну врсту духовног оплемењивања“.[1] Сувишно је објашњавати еклисиолошки смисао учествовања у својој парохијској заједници кроз евхаристијска (и светотајинска уопште) заједничарења. Редовно одлажење појединаца у манастире или друге парохије само говори колико је схватање заједнице уздрмано и колико се на Литургију гледа као на нешто индивидуално.( "Нећу ту у цркву, поп ми се замерио." "Нећу ту у цркву, не могу тамо неку очима да видим." - ствари контрадикторне нашој вери. ) Такође, постоје људи који осећају превелику потребу за ауторитетом, да их неко води, да се нечим реченим управљају. Ови људи су уплашени од доношења сопствених одлука и њима је лакше слепо пратити неки ауторитет, него погледати у лице личној одговорности. Зато велик број људи идолатризује духовна лица. Све то следује из сасвим погрешног поимања ауторитета и неправилног поштовања духовника. Те исте, пошто не могу наћи у својој парохији, проналазе у оближњим манастирима. Тамо где је монасима одрицање од своје воље у послушању искусног духовника завет, лаицима може послужити као начин за улажење у грех прелесништва. Овде требамо бити и самокритични и поменути лош однос који парохијски свештенослужитељи некада имају према народу и једни према другима. То некад чини народ огорченим, па их и удаљује од Цркве, или се они "преусмере" ка манастирима. Наравно: не постоји савршен свештеник и никакво позивање на тобожње понашање свештеника није и не може бити оправдан разлог да парохијанин тек тако, можемо рећи, "напусти" своју парохију ( јер локална Црква, локална заједница -парохија постаје заједница управо Причешћем ). Старешине манастира некада су свесни проблематике и дају правилне савете, као што смо видели у наведеним речима оца Тихона. А некад, нажалост, делује као да су манастирске и парохијске старешине на противничким странама.... Што никако и никада не би смело да се деси. Ваше мишљење? [1] Нешић, Бранимир: „Разговор са оцем Тихоном Ракћевићем: Стрмим путем до Царства Небеског“, у Православни мисионар, сеп/окт 2010, стр. 38. - У тексту је коришћен и рад Александра Милојкова са истом тематиком.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...