Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'улицу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Био је песник, учитељ и један од најзнаменитијих Срба муслимана свог доба Постојала су двојица Авда Карабеговића, Обојица су рођени у Модричи, у старој и угледној беговској кући, а очеви су им били рођена браћа Хасан и Халид. Обојица су рођени 1878. године, обојица су били песници и српски родољуби, и обојица су млади умрли од туберкулозе. Али шабачка улица име дугује само једном од њих: Халид-беговом Авди. Авдо Халид-бегов Карабеговић / Фото: Wikipedia Сама иницијатива није дошла случајно јер је управо то улица у којој је дуго живео сам Шаулић, и која се чак јавља на омоту његове четврте по реду сингл-плоче из 1971. године, за песму „Сада је свему крај“. Омот је, наиме, био дизајниран као поштанска коверта, са Шабановом сликом као маркицом, и адресом у доњем левом углу где је писало: „Шабан Шаулић / 15 000 Шабац, Авде Карабеговића 46 / Сада је свему крај“. Али знамо сви врло добро ко је Шабан Шаулић. Ко је, међутим, Авдо Карабеговић? За почетак, постоје два Авда Карабеговића. Обојица су рођени у Модричи и на свет дошли 1878. године, због чега се пречесто мешају, иако су две различите особе. Заправо, Авдо и Авдо су синови два рођена брата, Хасана и Халида, и изданци старе османлијске беговске куће која се, после слома турске власти у Мађарској крајем седамнаестог века, иселила из Будима у Босну; изгледа је породично предање говорило да вуку од Црнојевића. Ту се сличности између Хасановог и Халидовог сина не завршавају: обојица су били песници, обојици су родитељи рано преминули док су ови још момковали, и, за ову причу најрелевантније, обојица су били носиоци српског идентитета, односно, слободно би се могло казати — српски родољуби. Рецимо, Хасан-бегов Авда у листу Босанска вила, чији је био сарадник као и његов брат од стрица, објављује песму „У очи Видова 1898.“ коју потписује као Авдо Карабеговић Хасанбегов и која гласи овако: I Што то тутњи са далеких страна? Што се плава мргоде небеса …? Је л то оркан бурног оцеана Ил’ се вулкан горостасни стреса?! Чује ли се оно поклич бојни Што потреса моје трошне груди? Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни У по ноћи што ме из сна буди!? Што то сузе облакови сури? Плаче л’ небо? ил анђели плачу? Да л’ то прошлост на крилима јури Скривајући врх оштроме мачу? Кличе л вила са високих гора? Је л’ још сунце сјетно и крваво? Да л’ вјечитој слави свиће зора Видов дане, тужна давор-славо!? II. Еј, Косово тужно и жалосно! Склањали се за високе горе Јарко сунце сјетно, невесело, Да не гледа ђе се браћа боре? Да не гледа мачеве крваве Ђе брат брату кроз груди пробада, Да не гледа срца издајничка Ђе паклена злоба, завист влада. Да ли чекаш ај, Косово тужно! Нове братске борбе и мегдана? Да ли чекаш — еј судбино клета — Сретнијега туде Видов дана. Или чекаш да изглади врјеме Црне боре са твојега чела, Да на гробљу праотаца својих Загрле се браћа превесела. Да ли чекаш братско разбојиште, Опет бојна труба да затруби? Или чекаш — ах злаћани санци — Да се Призрен с Авалом пољуби?! Авдо Карабеговић Хасан-бегов, српски песник с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, један од најзначајнијих Срба муслимана свог времена / Фото: Wikimedia Commons/srbiubih.com Био је даровит песник, Хасан-бегов Авда, младић у сталном сукобу са конзервативном околином, верским вођама муслимана и сопственом породицом која је хтела да га шаље у верске школе. Супротно очевом науму, грађански се образовао, и на препоруку свог узора, хрватског песника Силвија Страхимира Крањчевића, уписао Учитељску школу у Сарајеву. Никада је није завршио: због туберкулозе прекинуо је образовање и убрзо преминуо у 22. години живота, две године после објаве горе наведене песме, једне од многобројних које је објавио за живота. Међутим, прву његову збирку песама постхумно је публиковао тек мостарски књижевник Светозар Ћоровић пар година доцније, док га је Слободан Благојевић уврстио у антологију „Новије пјесништво Босне и Херцеговине“; неки га зову и првим модерним песником међу босанско-херцеговачким муслиманима. Али то није Авдо Карабеговић по коме „спорна“ шабачка улица носи име — она носи име по Халид-беговом сину (мајка Фатима била је из племићког рода Мустајбеговића), који је имао другачији животни пут. Овај Авдо је после забране својих песама од стране аустроугарских окупационих власти, стигао у Београд 1897. године да присуствује преносу посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд, као и сахрани, да би потом као питомац српске владе (што је постао на предлог угледних босанских Срба) продужио у Цариград где је уписан на царски војни лицеј. Школовање у тој институцији нагло је прекинуо лета наредне године, и тражио пребацивање у Учитељску школу у Алексинцу, уз следеће објашњење министру спољних послова: „Међу свима Србима највише су заостали у просвети Срби мухамеданци. Желећи ма колико допринети просвећивању своје браће, дошао сам пре годину дана у Србију, да се помоћу српске државе образујем. Моја жеља би испуњена, јер ме је српска држава послала као свог питомца у Цариград у школу. Пробавивши прошлу годину у тој школи дошао сам до уверења, да ћу за српство бити изгубљен ако и даље тамо останем, а ја сам ради српства домовину оставио и у Србију дошао. Не размишљајући се дакле ни мало ја сам напустио речену школу у Цариграду и вратио се у Београд, у намери да се спремим за учитеља основне школе, јер спремни учитељи могу највише допринети, да се моја запуштена браћа мухамеданци освесте и просвете“. Међутим, није био баш добар ђак у Алексинцу, ма колико да се трудио и ма колико да су му због порекла „гледали кроз прсте“, како се каже у једном званичном допису. Зато је тражио дозволу да пређе у пакрачку учитељску школу, која би му, ако је заврши, омогућила да подучава муслимане у Босни-Херцеговини и тамо шири српство. Након „ферија“ у Београду, где је боравио о трошку Аћима Чумића, прешао је на територију Аустроугарске и одмах у Земуну био ухапшен: царске и краљевске власти су га по казни, супротно важећим прописима, послале на трогодишње одслужење војног рока, и то у Пешту (скоро сви Бх. обвезници су војску служили у самој БиХ), што је укључивало и шестомесечни затвор. Заправо је то, укратко речено, била последица његовог одбијања да се одрекне српског идентитета. Штавише, само је на интервенцију српског министарства спољних послова (Чумић је лично путовао у Пешту) касније спречено да буде кажњен додатном годином војсковања. Одмах потом отишао је у Пакрац, где се зближио са Славком Коцићем, који му је постао најбољи пријатељ. Такође се и заљубио у Емиру Ишингер, похрваћену Јеврејку која се чудила томе што он као босански муслиман тврди да је Србин; „Зар ви не знате да сте Хрват?“ питала га је она, на шта се Авдо насмејао и одговорио: „Шта вам је чудно, госпођице? Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“. Каснији раскид је овако објаснио пријатељу: „Љубили смо се: ја Србин вере Мухамеда а она Хрваткиња вере Мојсеја. Зар то није игра случаја! И мој је Мухамед са њеним Мојсејем учинио, те смо се ми споречкали.“ Напослетку је у Пакрацу дошао у сукоб са школском управом („Порицали су ми народност српску, они који су у свако доба били у стању да пољубе прљаву чизму каквог мађарског бојтара“), вратио се у Београд, и одлучио да дефинитивно остане у Србији. Отишао је поново у Алексинац, где је уписао трећи разред. Родну Модричу изгледа више није видео, јер му нико близак тамо није остао, будући да је млађи брат од стрица, Шаћир, гимназију похађао у Београду. Касније ће му бити уосталом и забрањено да ступи на тле Дунавске монархије. Пред крај школовања објавио је 1905. године прву самосталну збирку песама у којој је било неколико циклуса („Са источног Парнаса“, „Емира“), и потом се запослио као учитељ у Малом Зворнику. Заправо је школа у том месту малтене отворена само због њега, будући да је већина становништва била муслиманске вере (Мали Зворник је био енклава Босанског пашалука на нашој обали Дрине све до Берлинског конгреса тридесетак година пре ових догађаја). Том приликом је финансијски интервенисала сама држава, иако је подизање школа било у надлежности локалних самоуправа. Шта више, држава је морала и после тога да интервенише, на захтеве Карабеговића, који је муку мучио јер „малозворнички турци“, изманипулисани месним хоџом Мехмедом Ишмировићем, нису хтели децу да дају у српску народну школу. Ствар се решила делом компромисом, а делом тако што су краљевске власти лупиле по џепу и родитеље и месне српске власти које нису радили свој посао (председник суда Михаило Васић — који је Карабеговића питао: „Кад будемо сви писмени, ко ће копати?“ — због одбијања да призна надлежност у целом проблему, остао је после инспекције среског начелника без петнаестодневне плате). Авдо Хасан-бегов се у Србији био често кретао у круговима својих земљака, других Срба муслимана, међу којима је такође било и песника. Баш попут Османа Ђикића и Омер-бега Сулејманпашића (са којима је још 1900. године издао знамениту збирку песама „Побратимство“, која је дочекана нож у Сарајеву а чију су публикацију помогли Коларчева задужбина и Друштво Светог Саве) — био је омиљен међу угледним српским културним радницима. Друговао је са Браниславом Нушићем, са Јованом Скерлићем, са Стеваном Сремцем (који је у штампи велики значај давао Авдиној школи у Малом Зворнику), са Радојем Домановићем, и другима. Његова појава — био је леп човек, „висока узраста, у струку танак и витак као бор“, човек који се држао и носио отмено те „имао у себи нечега аристократског“, који је пленио својом униформом цариградског лицејца са високим фесом на глави — привлачила је велику пажњу, посебно женског света; говорило се да нема варошице у којој није сломио срце некој девојци, док је Стеван Сремац чак за Авдине љубавне згоде написао: „Нова варошица, нова девојчица“. По свему судећи има истине у томе да је био бонвиван (фран. бон вивант; онај који лепо живи, који ужива у животу), да је волео попије и да се провесели (интересантно би било због тога чути његово мишљење о овој иницијативи). 1906. године умало се није оженио једном српском учитељицом из Босне. Издејствовао је њено пребацивање и запослење у Србији, али је то изазвало буру негодовања у јавности. Обичају трпања носа у туђе ствари, тако честом код нас, нису изгледа могли одолети чак ни наши великани попут Сремца и Нушића; сви су, наиме, сматрали да он као муслиман мора узети за супругу девојку из какве угледне беговске куће, а све зарад српства, да се „Срби мухамеданци“ не би одбили од српске идеје (Осман Ђикић се претходне године оженио сарајевском глумицом Зором Милојковић, што је било довело до страшне реакције бх. муслимана). Напослетку је све пропало зато, што се по свему судећи девојка заљубила у неког безначајног полицијског писара. Наредне године поднео је захтев за добијање српског држављанства, које му је Државни савет Краљевине Србије одобрио 16. марта 1907. године. Том приликом је решено да се Авдо Карабеговић, „учитељ у Малом Зворнику, родом из Модрича у Босни и поданик турски, прими у српско поданство изузетно од чл. 44 Грађанског закона“. Краљ Петар је 24. марта потписао одобрење, а аустроугарске власти су му одмах забраниле прелазак границе; била је то само кулминација, кап која је прелила чашу што се њих тиче, пошто је годину дана пре тога био потписник и апела „За слободу штампе“ који је објављен у сарајевском „Дану“ (међу осталим потписницима ту су били и поменути Осман Ђикић, Омер-бег Сулејманпашић, Алекса Шантић, Смаил-ага Ћемаловић, Никола Кашиковић, Светозар Ћоровић и други). Авдо Карабеговић као да је своју горку судбину најавио 13. августа 1906. године, када је славећи свој 28. рођендан, у стану једног пријатеља у београдској Улици Страхињића Бана, мало поднапит, рекао: „Нико у мојој породици није доживео двадесет осам година, а ја сам их ето доживео […] Вјеруј ми, тако је! Све је у мене помрло младо, испод двадесет осам година. Помрло је од сушице. Тога сам се бојао као ђаво крста. Чим се закашљем, ја лијепо претрнем и помислим: Ето је, налећела… Сад се не бојим више, већ сам оматорио за сушицу.“ Али није био, нажалост, матор за сушицу, односно туберкулозу, јер се управо од ње разболео свега неколико месеци касније. Наше краљевство, о чијем се трошку школовао и дуги низ година живео, није ни тада остало немо пред његовим родољубљем, па га је послало на лечење у Италију и Црну Гору, тачније у Улцињ, Палермо и Напуљ, у којем је нешто раније умрла она његова Емира. Помињали смо сличности између Авде и Авде које превазилазе пуко име. Нажалост, постоји и та коначна сличност, због чега њихово име, година и место рођења, родбинска веза, српско родољубље, љубав према песништву, и све остало, сугеришу постојање некаквог фатума. Јер, и Халид-бегов Авдо је млад преминуо од туберкулозе 5. децембра 1908. године, у својој тридесетој првој години живота, тачно два месеца након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Последње стихове је написао у београдском хотелу „Национал“, 18. септембра, у присуству пријатеља Душана Шијачког којем је предао нотес са њима. Стихови гласе: „Парче по парче од срца се кида, У црној крви пред ноге ми пада, Ја гледам слику свог бедног живота И тратим дане без вере и нада. Крвца се леди, а срце се кочи, Ни мисли више прибрати не могу, Свечаним миром склапају се очи, Глас тајни шапће: Крећи се свом гробу.“ Тело му је из Лознице колима пренето у Шабац, а одатле у Београд, где је о државном трошку и по исламском обичају сахрањен на Новом гробљу. Џеназа му је клањана у Бајракли-џамији, одакле је поворка кренула даље, уз присуство „пола Београда“. Шабачки хоџа Мехмед Хашимић рекао је том приликом: „Срце ми плаче! Није лако Авду ни ожалити а камоли прежалити, јер га изгубисмо у тренуцима, када је свом роду највише требао… Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато, да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже, да је у нас сваки брат мио, ма које вјере био и да косовским јунацима Лазару и Мурату каже, каква слога у њихових потомака влада и да су сви као један готови да заједнички бране своја права. Авдо, земљаче! На овој грудви слободне земље Србинове нашли смо уточиште и ти и ја. Не жали, Авдо, што ће те она покривати, јер те је волила и сматрала као сина свога рођенога. Ето, воли те и сада и волеће те и довјека и у загробном животу твоме…“ На сахрани је говор држао и Бранислав Нушић, који је, пребацивши се на ијекавицу, између осталог казао: „Пођи мирно пред Алахов пријесто, мој слатки Авдо! Док си задњијем погледом својим сагледао злу судбу твоје отаџбине; дотле си смрћу твојом прогласио празник светога братства Срба православних и муслимана, које је негда вјера дијелила, али које је крв сад зближила, свезала и под заједнички барјак сабрала… Пођи задовољно, Авдо, у рахмет; Твоја пјесма ускоро ће се запјевати у твојој лијепој Отаџбини а твоји снови ускоро ће постати јава, у слободној Отаџбини твојој. Кад будемо загазили Дрину, ево ти беса, Авдо, први плотун намијенићемо теби, то ће бити твој парастос, којим ћемо ти учинити помен на првој стопи босанског земљишта. Вјеруј у то, Авдо, и са том вјером пођи спокојно на они свијет где ти желим слатки и мирни покој. Алах рахмет ејле’н, Авдо!“ Наредних година чак су и песме писане о Авди, а улицу у Шапцу је добио или непосредно пред почетак Великог рата или недуго након, дакле или у Краљевини Србији или у Краљевини СХС. Није на нама да износимо став о овоме, јер то мора бити одлука самих грађана Шапца (иако морамо рећи да би, све узевши у обзир, измена била грехота), али претпостављамо да су поштовање историје и историјских личности, као и дуговечност назива ове улице, чињеница да је преживела толико различитих режима, главни аргумент против промене. А на Шапчанима је да одлуче. Дејан Павић, Биографија Авде Карабеговића Србина / О.Ш, Телеграф Извор
  2. По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске. Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први приметили, а браниоци четири „месершмита 109” и један „месершмит 110”, такозвани ловац разарач, са три члана посаде. Један, а по некима изворима чак два немачка авиона, директним сударом, уништио је поручник-пилот Милорад Танасић из Мајура код Шапца, који је ових дана у родном месту добио улицу. Оставши без муниције у митраљезима свог већ изрешетаног „хокер фјурија”, скоро дупло споријег од немачких летелица, али са осетљивим командама и одличним акробатским могућностима, Танасић је извео последњи, самоубилачки маневар „таран”, који ће касније користити јапанске камиказе. Директно се обрушио на непријатељски „месершмит 109”, који је приликом судара закачио још један немачки авион, па су све три летелице експлодирале у ваздуху. Хокер Фјури Пилот из Мајура код Шапца следио је, тако, пример свог командира из 112. ескадриле, капетана-пилота Војислава Поповића, који се само неколико тренутака раније на исти начин херојски жртвовао и уништио непријатељски вишенаменски „месершмит 110”. За разлику од елитног Шестог ловачког пука, који је у Априлском рату бранио Београд и који је у свом саставу имао 37 „месершмита 109”, набављених у Немачкој до краја 1940. године, Пети ловачки пук располагао је 30 застарелих, двокрилних „хокер фјурија”, израђених по британској лиценци у домаћим фабрикама „Икарус” и „Змај”, обе у Земуну. Овај тип борбеног авиона из почетка тридесетих, са недовољном ватреном моћи, два митраљеза „викерс”, малог калибра (7,7 мм) и слабе пробојности, РАФ је до почетка Другог светског рата већ био заменио новим моделима. У потпуно неравноправној борби на небу изнад Куманова, поред капетана Поповића и поручника Танасића, погинули су и командир 111. ескадриле, капетан Константин Јермаков, и пилоти: потпоручник Милутин Перовић и наредници Јефта Арсић, Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић. Тог јутра такође је оборен и наредник Живко Степановић, али је пао на дрвеће и остао жив. После Другог светског рата, Савез бораца општине Куманово и припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац подигли су на месту где је био аеродром Режановачка коса спомен-обележје погинулим пилотима Петог ловачког пука. На њему се још налазе и имена потпуковника Ферла Градишника и поручника Живомира Петровића, Јанићија Кораћа и Радислава Пешића. Име пилота Милорада Танасића, рођеног 1. октобра 1911. године, накнадно је уклесано на споменику палим борцима и жртвама фашистичког терора у шабачком приградском насељу Мајуру. И по оцу и по мајци (девојачко Јуришић) Мајурац, Танасић је после завршетка средње техничке школе отишао у војску, где је похађао школу за резервне официре авијације, а потом се активирао. За пилота ловачких авиона се обучио у Мостару. Спомен обележје у Мајуру Као млад пилот, Танасић се тридесетих година прошлог века залагао за оснивање аеро-клуба „Наша крила” у Шапцу. Мада је јуначки изгубио живот у борби против Немаца, нове комунистичке власти нису биле вољне по њему 1948. године дају име поново формираном градском аеро-клубу, пошто му је отац Драгић био радикал. Међутим, од 1956. године клуб ће се ипак звати „Милорад Танасић” и наредну деценију и по имаће веома живу активност. Пилоту Танасићу постхумно је додељен Орден витешког мача првог реда, који је установљен 1998. године као одликовање Савезне Републике Југославије за изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности. Једна улица у Шапцу, у насељу Тријангла, носи његово име, а од почетка ове тако се зове и улица која почиње од Шабачке у Мајуру. У овом приградском насељу данас више нема Танасићевих потомака, нестала је и породица по мајци Јуришић, али мештани чувају сећање на неустрашивог пилота. Преостали „хокери” запаљени у Никшићу Друге две ескадриле Петог ловачког пука налазиле су се на аеродрому Косанчић код Лесковца, и у ваздушном удару 6. априла 1941. избегле су губитке захваљујући добром маскирању авиона. Наредних дана, безуспешно покушавајући да се супротставе снажнијем непријатељу, мењале су локације, да би коначно седам преосталих „хокер фјурија” на аеродрому у Никшићу 15. априла запалили њихови пилоти, да не би пали у руке непријатељу. Имена за 545 улица Од ове године чак 545 улица, 37 продужетака улица и 25 заселака на подручју града Шапца добило је назив, међу којима је и Улица пилота Танасића у Мајуру. Одлуку је донео градски парламент, на предлог локалне Комисије за одређивање назива улица и тргова, а у складу са планом и динамиком ажурирања Адресног регистра по градовима и селима Србије. Изузев седам назива улица у насељеном месту Шабац, сви остали се односе на 49 сеоских средина. Мирољуб МИЈУШКОВИЋ, ПОЛИТИКА
  3. Напомјена: ову вијест преносимо и примамо са оградом да је аутор "Слободне Босне", г. Небојша Вукановић, новинар који је дуже вријеме у сукобу са Г. Григоријем. POPU-POP, A BOBU-BOB: Kako je Vladika Grigorije dubrovačke Srbe istjerao na ulicu Nakon više porodica u Trebinju, vladika Grigorije izbacio je na ulicu i Vijeće srpske nacionalne manjine grada Dubrovnika, što je izazvalo gnjev i buru nezadovoljstva oko 3.500 dubrovačkih Srba, koji peticijom traže od patrijarha Irineja da ih izuzme od jurisdikcije nedostojnog vladike 23. Avg. 2017 Piše:Nebojša Vukanović Pod izgovorom navodnog proširenja galerije ikona, Grigorije je naredio da jedini legitimni predstavnici Srba iz Dubrovnika, vijećnici SNV, napuste malu kancelariju od svega 15 m2, za koju su crkvi i hercegovačkoj Eparhiji godinama uredno plaćali mjesečni zakup u iznosu od 2 000 kuna. Kancelarija je ključna za rad i funkcionisanje jedinog nacionalnog udruženja Srba u Dubrovačko-neretvanskoj županiji, koje se stara o položaju Srba na krajnjem jugu Hrvatske. Nažalost, i na veliko razočarenje dubrovačkih Srba, vladika Grigorije je odlučio da istjera na ulicu srpske vijećnike i ugrozi rad Vijeća, a navodno proširenje galerije ikona je samo izgovor kojim je vladika pokušao opravdati nerazuman potez. Dubrovački Srbi u pismu upućenom patrijarhu Irineju i Sinodu SPC smatraju da vladika namjerava da crkveni prostor dodatno komercijalizuje otvaranjem restorana. Srpska pravoslavna crkva ima veoma vrijednu imovinu u najstrožem jezgru drevnog Dubrovnika zahvaljujući srpskim trgovcima i dobrotvorima, porodicama Bubalo, Nikolajević, Bošković i drugim, koje su u prošlosti svoju imovinu poklanjale našoj Crkvi sa ciljem da ona pomaže Srbe, rad nacionalnih udruženja i organizacija. Desetine stanova i poslovnih prostora na najatraktivnijim lokacijama oko Straduna hercegovačka Eparhija iznajmljuje po basnoslovnim cijenama dubrovačkim ugostiteljima i trgovcima, od čega se ostvaruje milionski godišnji prihod. Postavlja se logično pitanje zašto Eparhija nije mogla ostaviti samo jednu malu prostoriju od svega 15 kvadrata za rad ključne srpske nacionalne organizacije, koja je Eparhiji uredno plaćala zakup i sve obaveze? Zar je važnije proširiti neku umjetničku postavku ili otvoriti restoran, a sa druge strane ugroziti rad srpskih vijećnika koji krajnje savjesno, pošteno i odgovorno rade težak posao, i koji su u najtežim ratnim vremenima preživjeli golgotu, jer su bili na čelu Crkvenog odbora i nacionalnih udruženja? Zar nije Eparhija trebala bez naknade ustupiti prostorije i dio novaca od zakupa Vijeću kako bi se pomogao njegov rad, povratak ljudi i imovine, očuvanje tradicije i identiteta, i tako zajedničkim radom spriječio proces pokatoličavanja i nestajanja Srba u Dubrovniku? Zar nije logično da vladika okuplja malobrojne Srbe, razgovora sa njima o brojnim problemima i pokuša da im pomogne u teškim vremenima, umjesto što ih tjera, ignoriše, ponižava, i vrijeđa? Nisu naši preci u prošlosti zavještali svoje bogatstvo i imovinu našoj Crkvi da bi neki nedostojni vladika uzimao milione i živio luksuzno, već da bi Crkva imala snagu da se brine i pomaže svoje vjernike i braću u teškim vremenima. Srbi u Hrvatskoj trenutno su najugroženija i najobespravljenija zajednica u Evropi, i bilo bi prirodno da naša Crkva i episkopi imaju ključnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta, okupljaju i pomažu svoj narod i vjernike umjesto što ih tjeraju i izbacuju na ulicu za šaku srebrenjaka. Za razliku od vladike Grigorija i sveštenika, neki Mađari i čelnici grada Dubrovnika pokazali su više razumijevanja i pomogli da SNV iznajmi druge prostorije na Lapadu. Ipak vladikina odluka da bez razgovora po hitnom postupku istjera na ulicu srpske vijećnike izazvala je burne reakcije i erupciju nezadovoljstva najuglednijih srpskih intelektualaca u Dubrovniku. Bivši predsjednik Crkvene opštine SPC u Dubrovniku dr Vladislav Turnić, koji je takođe svoju imovinu ranije poklonio Crkvi, podnio je Tužbu patrijarhu Irineju i Sinodu SPC protiv vladike Grigorija zbog štetočinskog ponašanja, a srpski vijećnici obratili su se patrijarhu sa molbom da izuzme dubrovačku Parohiju iz sastava hercegovačke Eparhije i direktno je potčini patrijarhu i Sinodu kako im Grigorije ne bi bio vladika. O tužbi, zahtjevima i pismima dubrovačkih Srba upućenih patrijarhu i Sinodu detaljnije ću pisati narednih dana kako bi čitaoci spoznali koliko je štetno i pogubno ponašanje vladike Grigorija i zašto je neophodno da se on što prije izmjesti i udalji od Dubrovnika, Trebinja i Zahumsko-hercegovačke i primorske eparhije. (nebojsavukanovic.info) Извор: http://www.slobodna-bosna.ba/vijest/58645/popu_pop_a_bobu_bob_kako_je_vladika_grigorije_dubrovachke_srbe_istjerao_na_ulicu.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...