Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'украјински'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Иако је протеклих месеци усвојила неколико закона усмерених против канонске Украјинске Православне Цркве, украјински Парламент, Врховна рада, није исказао подршку законском предлогу којим би се канонској Цркви забранила служба војних капелана. Између 14. и 16. маја 2019.г. било је шест неуспелих изјашњавања по нацрту закона бр. 10279 о регулисању капеланских служби у оружаним снагама Украјине и у другим војним формацијама, које је предложио бивши председник Порошенко, преноси Институт за верске слободе. Штавише, Порошенко није имао консултација са Све-украјинским саветом Цркава и религијских организација пре него што је поднео нацрт закона бр. 10279. Истовремено, пред Парламентом се налазе предлози закона бр. 10244 и бр. 10244-1 о војном свештенству, на којима се радило у протекле три године у координацији са разним верским заједницама и стручњацима, посебно са Саветом за пастирско старање при Министарству одбране. Информативно-образовно одељење Украјинске Цркве подсећа да је тенденција да се пружи приоритет расколничким групама и унијатима при постављању војних свештеника, супротно жељи самих војника, почела пре неколико година. Црква је у априлу 2017. обавештена да Генералштаб одбија да прихвати да у војсци раде канонски православни свештеници. Године 2018. сви команданти су добили званичну директиву да не упошљавају капелане УПЦ. У септембру прошле године је народни посланик и председник Пододбора за безбедност и одбрану И. М. Береза предложио забрану деловања канонске Украјинске Православне Цркве "на територији свих војних јединица, укључујући и пограничну службу, Националну гарду и службу безбедности". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  2. У физици постоји појам „тачка бифуркације“ и означава критично стање система кад он постаје нестабилан и кад због утицаја спољашњих, чак и готово безначајних догађаја може да пређе на нижи, или напротив, на виши ниво самоорганизације. Догађаји у Украјини у одређеном смислу представљају овакву „тачку бифуркације“ за православље у целом свету. Одлуке које се данас доносе и поступци који се чине умногоме ће одредити предстојећи живот Православне Цркве, можда и више векова унапред. У насталој ситуацији неправилно би било повући се у страну позивајући се на то да је Христос Глава Цркве, па нека Он све Сам уреди. Несумњиво је да је Он и само Он на челу Православне Цркве, али је Црква богочовечански организам и Спаситељ њоме управља у сарадњи с људима, узимајући у обзир наше правилне и неправилне жеље и поступке. Стога повлачење и избегавање насталих црквених проблема, које је изазвано лажним смирењем, може довести до најгорих могућих последица. Све Помесне Цркве у православном свету су ступиле у тежак период доношења одлука у погледу односа према украјинској верској организацији под називом „Света Црква Украјине“ (у даљем тексту – СЦУ), коју је основала Цариградска патријаршија (у даљем тексту – ЦП). За доношење исправне одлуке не треба само познавати реалну ситуацију у Украјини, где је безусловна већина православаца против аутокефалности коју намеће Цариград (2/3 према 1/3), већ треба пажљиво проучити документ – томос о додели аутокефалности СЦУ, који нипошто није упућен само украјинским расколницима и „самосвјатима“(1). У њему се садрже тврдње које православље у свету доводе у нову ситуацију без преседана. Да ли су представници Помесних Цраква у потпуности свесни чињенице да признајући СЦУ на основу овог томоса прихватају и његов садржај? Прекорачивши црту „признавања“ Помесне Цркве ће пасти у замку из које више неће моћи да изађу. У чему се крије опасност? С чим се имплицитно слажу сви они који признају овај томос?(2) 1. Признавање Патријарха цариградског за поглавара све Православне Цркве и свих Помесних Цркава појединачно. У томосу Господ наш Исус Христос ниједном није назван Главом Цркве, већ се назива само њеним Оснивачем: „под покровом Оснивача Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Богочовека Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа“. У томосу се главом СЦУ не назива ни „његово блаженство Митрополит кијевски“ – назива се само „првим“ и „предстојатељем“. Појам главе Цркве у васељенским размерама у тексту томоса се јасно везује само за Патријарха цариградског, а представници новостворене украјинске структуре морају бити потпуно свесни да немају свог самосталног поглавара: „Аутокефална Црква Украјине признаје као главу (κεφαλὴν) Свети Апостолски и Патријаршијски Васељенски Престо, као и други патријарси и предстојатељи“. Самом овом реченицом се у потпуности брише аутокефалност СЦУ, јер аутокефалност значи самостално и независно предвођење Помесне Цркве од стране њеног поглавара, који је изабран и потврђен на сопственом црквеном Сабору, што се огледа у термину „аутокефалија“ (од грч. αὐτός „сам“ + κεφαλή „голова“). У Православној Цркви је незамисливо да поглавар аутокефалне Цркве буде представник друге Помесне Цркве. Међутим, овом реченицом се уједно поништава аутокефалност свих других Помесних Цркава, јер се тврди да „и други патријарси и предстојатељи“ за свог поглавара признају Патријарха цариградског. Односно, по томосу, овај принцип се односи на све Помесне Цркве и на све предстојатеље и – што је главно – они то наводно признају. Кад је и где ЦП добила од Помесних Цркава сагласност да за свог поглавара сматрају Патријарха цариградског? Тешко нам је да се ослободимо узнемиравајућег осећаја да представници других Цркава још увек нису пажљиво прочитали текст томоса, јер да су свесни његовог садржаја, реакција би сигурно била негативна. Овом реченицом не само да се обезвређује „аутокефалност“ СЦУ, него се у суштини одбацује пуновредна аутокефалност свих Помесних Цркава и декларише се јерес цариградског папизма с којом се, наводно, сви слажу. 2. Признавање да Патријарх цариградски има право највишег суда без права апелације над свим клирицима свих Помесних Цркава. Ово је у томосу отворено речено: „Сви архијереји и остали клир и даље имају право да се у апелацији обраћају Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси судске одлуке без права апелације за епископе и други клир Помесних Цркава.“ Овде је важно истаћи тврдњу да ЦП нема највишу судску власт само за клирике СЦУ, већ да се она односи на све свештенослужитеље у православљу у целом свету. Сад могу да се суде у Истамбулу и ове одлуке свака Православна Црква треба да прихвати „без права на апелацију“. У томосу се позива на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора, у којима нема ни речи о праву Патријарха цариградског да суди представницима других Помесних Цркава. Изузетно угледни византијски канониста Зонара тумачећи 17. правило недвосмислено негира да Цариград има такво право: „Цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“ А преподобни Никодим Светогорац у познатом „Пидалиону“ коментаришући ова правила категорички инсистира на томе да: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха и ово правило му не даје право да прихвата апелације у вези са сваком ствари у Васељенској Цркви.“ Навевши мноштво аргумената преподобни Никодим долази до закључка: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног недвосмислено следи да ЦП нема канонска права да укида пресуде које донесу друге Помесне Цркве. Притом више нико не може да суди Патријарху цариградском. Теоретски би могао да му суди Васељенски сабор, али је он узурпирао право на његово сазивање и самим тим је преузео да решава судбину Цркве, при чему нико не може да му суди. У уставима свих Помесних Цркава јасно је прописано да поглавари подлежу суду своје Цркве, (3) и нигде нема одредаба о обраћању суду ЦП као коначној инстанци у црквеним споровима. Притом су претензије ЦП на највишу судску власт необично сазвучне с папском доктрином католика: „Петар и његови наследници имају право да слободно доносе суд свакој Цркви и нико нипошто не сме да помути или поколеба њихово стање; јер нико не суди највишој катедри (summa sedes a nemine judicatur)“. (4) Да ли се са оваквим новинама слажу они који признају аутокефалност СЦУ на основу овог томоса? Ово питање треба обавезно поставити свим Помесним Црквама пре него што донесу коначну одлуку. 3. Потчињавање Патријарху цариградском све православне дијаспоре (5) у целом свету и ограничавање делатности Помесних Цркава границама националних држава из којих потичу. У тексту томоса се ова идеја прво прописује СЦУ, чији црквени живот треба да се одвија строго „у географским границама Украјине“. Она „не може да поставља епископе или да оснива парохије ван граница државе; оне које већ постоје од сад се потчињавају, у складу са поретком, Васељенском Престолу који има канонска овлашћења у дијаспори, зато што се јурисдикција ове Цркве ограничава територијом украјинске цржаве“. Овде се, као и у претходним примерима, норма која је прво прописана за СЦУ представља као универзална и општеприхваћена за све Помесне Цркве („потчињавају се, у складу са поретком, Васељенском Престолу, који има канонска овлашћења у дијаспори“). Без усаглашавања с другим Црквама утврђују се права ЦП на управљање светском дијаспором. Оне Помесне Цркве које буду признале СЦУ морају бити спремне да се одрекну своје духовне деце, парохија и манастира у иностранству у ЦП. Да ли су свесне ове чињенице? 4. Признавање ЦП за највиши ауторитет у решавању догматских, канонских и других црквених питања. Без обзира на недостатак убедљивог образложења за своја ексклузивна права у томосу се садржи захтев да се СЦУ потчињава ЦП у решавању догматских и канонских питања: „За решавање важнијих питања црквеног, догматског и канонског карактера његово блаженство Митрополит кијевски треба да се обраћа нашем Светом Патријаршијском и Васељенском Престолу трудећи се да схвати какво је његово угледно мишљење и став (о датом питању).“ Овде нема директне тврдње да тако поступају и друге Помесне Цркве, зато што би то већ била вапијућа лаж, али не треба сумњати у то да ће украјински преседан бити употребљен против других Помесних Цркава, а посебно оних које признају овај томос и новостворену СЦУ. Пошто је ЦП узурпирала право на доношење коначних црквених одлука, поставља се питање: где је гаранција да ће ове одлуке бити истините и непогрешиве? Ако ова гаранција не постоји, не може постојати ни право на сличне одлуке без права апелације. А ако таква гаранција постоји, желели бисмо да се упознамо с њом. До данас није приказана пуноћи Цркве. Не само то, црквена историја је препуна издаја цариградских патријараха, које се односе на веронауку, као и канонских и моралних издаја. Довољно је сетити се да се на цариградском престолу у току његовог постојања налазило много више званично осуђених јеретика него на свим осталим православним престолима заједно. Како се у том случају ЦП могу дати таква права? Пред нама се налази очигледно сведочанство узурпације црквене власти која припада искључиво црквеним Саборима. Да ли су представници других Помесних Цркава спремни да се одрекну принципа саборности у корист цариградске непогрешивости у догматским и канонским питањима? Без решавања ових питања слагање с овим томосом у суштини значи потписивање смртне пресуде својој аутокефалности и светском православљу.(6) 5. Признавање права Патријарха цариградског на мешање у унутрашње послове свих Помесних цркава. У томосу се неосновано тврди да је ЦП „у складу са вишевековним канонским предањем дужна (ὑποχρεωμένον) да се брине о Светим Православним Црквама које имају потребу за тим“. Ко ју је обавезао на то? На основу којих саборних одлука? Кад су Помесне Цркве изразиле пристанак на такво обавезно мешање? Један од повода за мешање ЦП у унутрашње послове аутокефалних Цркава наведен је у томосу – то је наводно лечење раскола: „Због дужне бриге Велике Христове Цркве за православни свет, ради исцељења раскола и подела који стално прете Помесним Црквама.“ Кад је настала ова обавеза ЦП да се баве расколима у другим Помесним Црквама? Да ли су друге Помесне Цркве пристале на овакве претензије? Истамбулски јерарси не могу да одговоре на ова питања, зато што немају никакву убедљиву аргументацију за овакве претензије. Међутим, не треба сумњати у то да ће све аутокефалне Цркве које признају СЦУ самим тим бити незаштићене од брижних истамбулских старатеља. Истамбулски јерарси су више пута показали своје умеће да у ширем смислу тумаче сопствене тврдње и овај преседан потчињавања неких Помесних Цркава несумњиво ће проширити на све и увек. На пример, у томосу који је ЦП издала Пољској Православној Цркви 1924. године начињена је опаска да наводно „митрополија Кијева и од ње зависне Православне Цркве Литваније и Пољске, као и њихово придруживање Светој Цркви Москве од самог почетка уопште није остварено у складу са законитим канонским прописима“. Прошло је време и истамбулски јерарси су искористили политичку нестабилност у Украјини и почели да истичу своја права на Кијевску митрополију позивајући се, између осталог, и на ову опаску у пољском томосу. (7) Тако да услови истакнути у украјинском томосу неће одмах бити упућени другим Помесним Црквама, него чим се у њиховом животу појаве нестабилност и одговарајуће могућности за интервенцију. 6. Лажна аргументација. У томосу се тврди да у Украјини „државни и црквени руководиоци... већ скоро тридесет година ватрено моле за њену црквену самоуправу“. Што се тиче „црквених руководилаца“ то је нескривена лаж, зато што се у току поменутих тридесет година никад нису обраћали ЦП с молбом за „црквену самоуправу“, јер већ одавно имају потпуну црквену самосталност (од 1990. године). Не само то, ЦП је игнорисала преко 400 хиљада потписа (8) верне деце канонске Украјинске Православне Цркве против аутокефалности која им се намеће. У томосу су потпуно игнорисани канонски „црквени руководиоци“ које следи огромна већина православне пастве у Украјини, него су таквима названи „самосвјати“ и расколници који су анатемисани и изопштени из Цркве, пре свега М. Денисенко, а које је ЦП донедавно сматрала отпалима од Цркве. С друге стране, у Истамбул су донете одлуке неколико украјинских политичара који имају невероватно низак рејтинг поверења у свом народу. Зато и следеће речи у томосу: „...и раме уз раме с народом и у складу са његовим давнашњим молбама, које су својевремено упућене светом Апостолском Цариградском престолу“ представљају наставак безочне лажи. 7. Прекомерно самоуздизање ЦП. Текст томоса је препун самоуздизања ЦП над свим аутокефалним Црквама и присвајања апсолутних назива. На пример, „Велика Христова Црква“ – овај назив је умесан за целу Православну Цркву, али не за неку патријаршију, а ЦП је „смерно“ присвојила овај назив и очекује одговарајући однос. СЦУ је за ЦП „кћерка“ коју све остале Помесне Цркве треба да прихвате као „сестру“. Из тога следи да ЦП себе сматра „мајком“ свих Помесних Цркава. Другим речима, граде се односи субординације аутокефалије при чему се на врху налази ЦП као васељенска „мама“ а испод су њене „кћери“. Занимљиво је истаћи да се у томосу који је дат Пољској Цркви (1924. г.) она наводи као „духовна сестра“ ЦП. Као што видимо, у току протеклих година сопствена оцена статуса ЦП је битно порасла. ЦП се „скромно“ назива „центром православља“, иако је врло чудна примена овог појма на престо који је у јереси падао чешће него сви остали поглавари Цркава заједно. *** Резимирајући кратку анализу текста украјинског томоса можемо рећи да јерарси Помесних Цркава који намеравају да признају квазиаутокефалност СЦУ на основу овог томоса самим тим признају: Патријарха цариградског за поглавара своје Помесне Цркве; право Патријарха цариградског да суди без права апелације свим клирицима у њиховој Помесној Цркви; спремност да Патријарху цариградском потчине своју православну дијаспору и да ограниче делатност своје Помесне Цркве границама своје националне државе; потребу за усаглашавањем важних црквених питања с ЦП као са врховним ауторитетом у области догматских и канонских истина; право на интервенцију Патријарха цариградског у унутрашње послове своје Помесне Цркве под обличјем лечења раскола и по другим основама; ЦП као „центар православља“ и „Велику Христову Цркву“ без обзира на све њене незаконите поступке и лажне тврдње које се садрже у украјинском томосу. Остим тога, ступивши у литургијско општење с расколницима и „самосвјатима“ из СЦУ клирици Помесних Цркава ће грубо прекршити 10. правило светих апостола: „Ако се неко помоли с изопштенима од црквеног општења, макар и у кући: нека буде изопштен“ – и 33. правило Лаодикијског сабора: „Не треба се молити с јеретиком или с отпадником (расколником).“ Ако се укратко изрази суштина горе реченог, све претензије ЦП наведене у томосу имају један циљ – да усаде јерес папизма у православљу по којој као главу Васељенске Цркве више не треба признавати Христа, већ Патријарха цариградског и потчињавати се његовој вољи увек и у свему. Дакле, томос СЦУ не представља само угађање интересима украјинских политичара, легализацију расколника и „самосвјата“, већ је то – што је много важније – декларација јереси цариградског папизма потврђена потписима патријарха Вартоломеја и свих највиших јерарха ЦП. Помесне Цркве које буду признале томос не само да ће показати своју спремност да се потчине новом папи, већ ће преузети на себе одговорност за утврђивање и ширење јереси цариградског папизма у православљу. Сигуран сам да ће уколико највише руководство Помесних Цркава постане свесно ове мисли, жеља за одбацивањем украјинске црквена авантуре, коју је организовала ЦП бити свеопшта и спасоносна, не само за светско православље, већ и за цариградске јерархе, који су очигледно одлучили да је „виноград Божији“ постао њихова својина (в.: Мт. 21: 33–41). Протојереј Вадим Леонов, магистар теологије, доцент Сретењске богословске школе ---------------------------------------- (1) „Самосвјати“ су свештеници и ђакони отпали од Цркве који ради наставка постојања своје организације чине светогрђе – „рукополажу“ епископе тако што стављају руке свештеника на изабраног кандидата. У ХХ веку је на тај начин створена „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), где је упркос свим канонима (Ап. пр. 1; Антиох. саб. пр. 19; 1 Вас. саб. пр. 6 и др.) протојереј Василије Липковски који је био изопштен „рукоположен“ од стране презвитера којима је било забрањено да служе и од стране мирјана, тако што су на Липковског положене мошти (рука) свештеномученика Макарија Митрополита киејвског. Овај светогрдни акт је поновљен приликом следеће „епископске хиротоније“, такође изопштеног протојереја Нестора Шарајевског. Тако је организована „хијерархија“ УАПЦ, чији су клирици почели да се називају „самосвјати“. ЦП је 1995. године примила у своју јурисдикцију „самосвјате“ УАПЦ у Северној Америци. Представник „хијерархије“ „самосвјата“ су садашњи поглавар УАПЦ у Украјини „митрополит“ Макарије (Малетич) – свештеник којем је забрањено да служи, али којег је ЦП без обзира на то признала у постојећем чину, као и сви остали „самосвјати“ у Украјини. (2) За анализу томоса је коришћен текст који је објављен на званичном сајту ЦП https://www.patriarchate.org. (3) В. на пример, у Уставу Руске Православне Цркве: http://www.patriarchia.ru/db/text/133121.html. (4) Epistolae et decreta pontificia, XXXII // PL. 143, 765. (5) Православна дијаспора – православни верници разних народа и Помесних Цркава који стално живе и воде потпуни црквени живот у земљама у којој преовладава неправославно становништво. У такве регионе спадају земље Северне и Јужне Америке, Азије, Аустралије, Западне Европе итд. (6) Претензије на коначно право у решавању општецрквених и канонских питања стално се могу чути у говорима патријарха Вартоломеја. На пример, он је на Синаксису у септембру 2018. године рекао: „Васељенска патријаршија је одговорна за решавање питања црквеног и канонског поретка, пошто једина има канонску привилегију да обавља ову високу дужност.“ – https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (7) https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/arkhiepiskop-telmisskij-iov-gecha-avtokefaliya-eto-sredstvo-obespechit-edinstvo-i-tserkvi-vnutri-gosudarstva-i-mezhdu-pomestnymi-tserkvami.html. (8) http://news.church.ua/2018/06/27/shhe-ponad-300-tisyach-pidpisiv-peredali-na-fanar-pravoslavni-ukrajinci/#more-213814. Извор: Православие.ру
  3. Митрополит запорошки и мелитопољски Лука упутио је жалостиво писмо бившем митрополиту Винице Симеону Шостачком, који се удаљио од Цркве Христове кад је присуствовао саблажњивом „сабору уједињења“ 15. децембра 2018. и придружио се расколничком телу. Подсећајући на јеванђељкој причи о блудном сину, Митрополит позива заблуделог архијереја да дође себи и врати се у очев дом. Он, између осталог, пише: „Отац Вас стално чека у дому Цркве Христове. Отац Вас стално чека – предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве – Његово Блаженство митрополит Онуфрије, који и на видан начин пројављује љубав и опроштај Небеског Оца. Слуге дома такође стално чекају Ваш повратак, повратак Ваших саслужитеља, спремни да Вас дочекају са угојеним телетом у изобиљу Вашег родног дома. Нико се неће понашати као старији брат у јеванђељској причи који је био уверен да је био исправан и није био спреман да види свога брата у грешнику који се повратио. Сви ми, житељи нашег заједничког дома, надамо се да ћете се вратити у великодушну пунину Господа „који испуњава све у свему“ (Еф, 1:23), да заједнички проповедамо спасоносно дело епископског „назидања Тела Христовог“ (Еф. 4:12)“. Па кад је и напустио Цркву, Симеон Шостачки тражио је судом да се врати за епархијског архијереја Виницке епархије и да се спречи постављење новога архијереја, мада је Апелациони суд у Виници почетком фебруара донео пресуду на ползу Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  4. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  5. Најболнијим тренутком борбе против Украјинске Православне Цркве у садашњем тренутку Блажењејши митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије назвао је учешће у борби сабраће у вери из Цариградске Патријаршије. Предстојатељ канонске УПЦ навео је то у свом говору на епархијском заседању свештенства Кијевске епархије, извештава Одељење за информисање и образовање УПЦ. „Симболично је да се ове године сећамо како је пре 100 година почела репресија против свештенства и мирјана Свете Цркве од стране атеистичке власти. Изгледа да се ове крваве године Историје никада више неће поновити на нашој земљи, - приметио је Његово Блаженство. „Међутим, непријатељ људског спасења сваки пут проналaзи нове облике борбе са истинском Христовом Црквом“. Он је нагласио: „Живимо под претњом што је украјински Парламент усвојио отворене антихришћанске законе усмерене на уништење Украјинске Православне Цркве - Цркве украјинског народа с хиљадугодишњом историјом.“ „Још је болније за нас, православне, што се борба против наше Цркве вoди уз помоћ Цариградскe Патријаршије - наше једноверне браће, браће по вери“, изјавио је Његово Блаженство. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ukrajinski_onufrija_carigradska_patrijarshija_uchestvuje_u_borbi_vlasti_protiv_upc
  6. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  7. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ опет говори о актуелној кризи у вези са украјинским црквеним расколом и најавом цариградског патријарха Вартоломеја да ће дати аутокефалију расколницима, и тумачи то уз помоћ Светог Писма Старог Завета. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград), 17. септембра 2018. View full Странице
  9. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја: именовању двојице егзарха цариградске патријаршије у Украјини, што је припрема за аутокефалију украјинске цркве, и о одлуци о дозвољавању другог брака свештеницима. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград) 10. септембра 2018. Прилог смо преузели са интернет странице Православие.ру. View full Странице
  10. Тринаесторо крштене деце су сви ђаци интерната за децу са болестима плућа. Начелник војне дивизије Епархије александријске протојееј Александар Шнјакин, заједно са настојатељем војне свештеничке службе протојерејем Вјачеславом Јаковенком, посетио је два интерната за децу са инвалидитетом и плућним болестима у Кремини и Шчастији у Луканској провинцији 21. децембра 2017. године. Два свештеника подучила су децу о основама хришћанства и онда, на захтев самих ученика, крстили су оне који се још нису били крштени. Свештеник је дао свакоме од тринаест нових чланова Цркве Христове по један крст објашњавајући његов значај за хришћане. Сва деца су добила и бонбоне и одећу. Извор: Српска Православна Црква
  11. Војни свештеници Украјинске Православне Цркве служили су свету тајну крштења у четвртак над неколико болесних малишана, током своје мисије у ратној зони АТО. Тринаесторо крштене деце су сви ђаци интерната за децу са болестима плућа. Начелник војне дивизије Епархије александријске протојееј Александар Шнјакин, заједно са настојатељем војне свештеничке службе протојерејем Вјачеславом Јаковенком, посетио је два интерната за децу са инвалидитетом и плућним болестима у Кремини и Шчастији у Луканској провинцији 21. децембра 2017. године. Два свештеника подучила су децу о основама хришћанства и онда, на захтев самих ученика, крстили су оне који се још нису били крштени. Свештеник је дао свакоме од тринаест нових чланова Цркве Христове по један крст објашњавајући његов значај за хришћане. Сва деца су добила и бонбоне и одећу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. На дан Свете Тројице, 4. јуна 2017. године, унијатски свештеници су, уз подршку украјинских екстремиста из организације «Чорна сотња» (Црна стотина), покушали да заузму храм Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата у граду Коломији у Ивано-Франковској области, пренело је информативно-просветитељско одељење УПЦ. Настојатељ храма Благовести Пресвете Богородице протојере Василиј Кобељски објаснио је да су они на превару упали у цркву и одслужили у њој Литургију. «Тог дана су свештеници и активисти Украјинске гркокатоличке цркве организовали традиционалну шетњу до гробља “Сечевих Стрелаца” (украјинских добровољаца у Аустро-Угарској војсци, који су ратовали против руске царске армије), које се налази недалеко од нашег храма. Пришао ми је представник МУП-а и замолио да дозволим унијатима да уђу и храм и да се помоле. Пристао сам. Одмах затим је 13 гркокатоличких свештеника на брзину ушло у цркву. Упутили су се право ка олтару и почели да служе Литургију. Ми нисмо очекивали тако нешто», испричао је он. По речима активиста, њихов главни циљ је био да «убеде» православне вернике у овом месту да добровољно изађу из Украјинске Православне Цркве, а храм, који канонска православна црква законито користи, предају гркокатоличкој цркви. Охрабрени присуством украјинских есктремиста, гркокатолици су убрзо прешли са убеђивања на увреде, које су упућивали не само православним свештеницима, већ и православним верница, које су свему томе били сведоци. Парохијани су били револтирани поступцима унијатских свештеника и њиховим лажним наводима. «Зашто ви, ако сте свештеници, завађате народ? Трујете људе својим причама», — рекла је парохијанка једном од провокатора. Друге жене су, у изјавама за локалне медије, зачуђено приметиле: «Мислим да ово није у реду. Зар нису могли да нађу неки други дан, а не да праве циркус на овако велики празник. И они за себе мисле да су неки хришћани?». Подсетимо читаоце, да су општинске власти Коломије, 23. маја, покушале да донесу одлуку о одузимању храма канонској цркви, са жељом да га предају расколницима или унијатима. Тада је председник скупштине општине обећао да нико на силу неће одузимати храм, без уважавања става парохијана Украјинске Православне Цркве. У датом тренутку, ситуација око храма је врло напета. У околини цркве гркокатолички свештеници настављају да пропагирају мржњу, док се православци моле у храму. Како сазнајемо са лица места, верници се боје нових провокација и због тога су принуђени да остану у свом храму. Извор
×
×
  • Create New...