Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'украјина'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Његово Преосвештенство епископ макаровски Гедеон (Харон), иначе игуман манастира Десетка у Кијеву, депортован је у Америку, а претходно му је поништено украјинско држављанство. Епископ Гедеон се заправо вратио са пута у Америку, где је разговарао са члановима Конгреса о прогонима украјинских архијереја, свештенства и верника од стране расколника и националиста. Његово Преосвештенство има и америчко држављанство. Епископ Гедеон је 5. фебруара 2019. информисао групу америчких конгресмена о чињеницама везаним за дискриминацију канонске Украјинске Цркве у украјинској држави. Такође је говорио о томе како представници расколничке Цркве грубо крше међународно право и украјински Устав и о насилним радњама разних радикалних организација у Украјини. Државном секретару Мајку Помпеу уручио је и званичан апел Украјинске Цркве тражећи од САД да размотре многе случајеве кршења права и слобода верника. Америчке власти су обећале да ће истражити ситуацију. После састанка са Помпеом, новинари су га упитали да ли ће украјинске власти повећати притисак на Цркву и на њега лично због његовог говора пред Конгресом. Он је одговорио да се све може догодити. Затварање и депортација Епископ Гидеон је оптужен и да се бави „антиукрајинском активношћу“. Раколници-националисти већ годину дана покушавају да његов манастир не само да буде затворен, већ и разорен, тврдећи да делује као руски агент и да је изграђен незаконито. Судски поступак по том питању заказан је за 21. фебруар 2019. године. Украјинска безбедносна служба привела је еп. Гедеона на аеродрому Бориспил у Кијеву. Вест о његовом притвору први пут је објављена на фејсбуку Владикиног секретара протођакона Антона. „Не знамо где су га депортовали,“ рекао је у почетку протођакон. „Он је држављанин Украјине. Рођен је у Украјини. У овом тренутку он је лишен држављанства и тамо где га депортују непознат је.“ Док је био у притвору, епископ је почео да се осећа болесно, али агенти су му једва доносили лекове. Адвокатима и парламентарним посланицима такође није било дозвољено да га виде, преноси Савез православних новинара позивајући се Гедеонову фексбук страницу Владика такође напомиње да је његов притвор наводно заснован на „чињеници да је мој пасош наводно изгубљен“, иако је његова секретарица изјавила да је његов пасош заправо запленила украјинска служба безбедности. Осим тога, изгубљени пасош није разлог за поништење држављанства и депортацију. „Нису ме пустили у Украјину, тврдећи да је моје држављанство анулирано, да је неважеће, иако сам пре само 15 дана одлетео без икаквих проблема или било какве судске одлуке“, рекао је епископ у једној од својих видео порука. Еп. Гедеон такође није имао проблема да прође кроз пасошку контролу у Америци, упркос тврдњама украјинских власти да нема пасош. У међувремену, секретар за штампу шефа Државне граничне службе Олег Слободијан пише да су граничари испуњавали наређење Службе безбедности и да су му одузели пасош „јер та личност има држављанство неколико земаља“. Штавише, Слободијан пише: испоставило се да је овај грађанин укључен у антиукрајинску пропаганду и да је активан у „руском свету“. Тако је украјински грађанин лишен свог држављанства и отаџбине на основу својих ставова, без обзира на украјински Устав или закон. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Украјина - Методе борбе против Цркве

    Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру
  3. „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика
  4. Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице
  5. Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада. Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна. Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије. Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније. Период Совјета Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена. За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944. Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време. Цариград и Енглеска Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса. Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима. Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара). Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине. Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи чешку православну цркву која је била под СПЦ). Цариград и Москва Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана. У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво. После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе. Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно случај у Украјини. Могући раскол и његове последице Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране. Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада. Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината. Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас). У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету. Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.
  6. Mertok

    Украјина наставља да тоне

    Већ неколико година Украјина покушава са сву моћ да постане једна од пуноправних европских земаља и коначно се успоставља са својом совјетском прошлошћу. Као спонзорску подршку земља је добила безвизни режим са Европом, геј параде, "Џавелине" и потражњу за даље побољшање проевропског начина живота. Али не и безвизни режим, нити геј параде нису сачували Кијев од бројних унутрашњих и спољних проблема Четврту годину грађански рат се наставља у земљи. Чини се да су њене оружане снаге, на којима се троши 5,2% БДП-а (овај показатељ је испред свих земаља ЕУ, укључујући и најагресивнију Пољску са 2,10%), треба адекватно обрадити своје оружје и бити спремни за борбена дејства. Међутим, резултати Strong Europe Tank Challenge 2018 – мултинационалних такмичења тенковских водова у борбеним дисциплинамa – не потврђују ову претпоставку. Три године реорганизације војске после поражења љета 14. године није ништа водило, пошто је најбољи вод за борбену обуку оружаних снага Украјине не могао ништа против команда НАТО-а и заузимао частно задње место. Ништа мање занимљива је ситуација у друштвеној сфери земље. Дакле, 23. јуна 2018. године агресивни тинејџери из града Лвова напали ромски логор, због чега један циганин је убијен, а неколико су повређени. Овај инцидент је већ барем трећи у последња 3 месеца. Дакле, 10. маја у близини Лвова је спаљен ромски табор, а 21. априла националисти су то урадили под Кијевом. У овој врсти криминала обично су укључени млади људи. Након напада 23. јуна, ухапшено је 7 особа, који су ученици школа у граду Лвову и чини се да су организовали прилично занимљиве ваннаставне активности. Националистички погроми, полицајци који краду каблове и канализационе поклопце на својим скупим приватним аутомобилима, возачи амбулантних возила који ће бити приморани да пруже медицинску помоћ као пуноправни доктори, "рођаци" уместо "мама" и "тата"... Покушаји да схвате шта се дешава у Украјини у принципу су бескорисни. Пред нама је земља која уз све своје моћи јури у најбољу европску будућност, узимајући све што је могуће. Међутим, уместо усвајања француске економије, немачког легитимитета, енглеског модела љубазног понашања у друштву, становници ове земље добивају грчке методе економије у свему, турски јаз између богатих и сиромашних и пољску жељу "по било каквим ценама бити на Западу, међу "стварним" људима".
  7. From the album: Maнастир Банчина, Западна Украјина

    Манастир Банчина има 6 цркава, дом за незбринуту децу, дом за млађу децу Молница, школу за незбринуту децу. Прича о владики Лонгину: Као сироче сусрео сеса неким епископом и ухвативши се за његову мантију није хтео да га пусти. Епископ је рекао да ту има Промисла Божијег и узео је чедо сасобом. Он се школује за свештеника што и постаје. Добија 3 сина. Али одлучује се на монашки чин. Обнавља 3 манастира: Вазнесењски, Молницу и Бојановски.
×