Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'увек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 49 results

  1. Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике. Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори? Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница. Редакција Видовдана: Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку? Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа. Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори? Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки. Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате? Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба. Извор: Видовдан.орг
  2. У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 6. децембра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Александра Невског на Дорћолу. Звучни запис беседе Поводом храмовне преславе, дана престављења великог руског кнеза, вернима су на поклоњење изнете мошти тог Божјег угодника. Саслуживали су протојереји-ставрофори Вајо Јовић и Видан Томанић, протојереји Жарко Барац, Душан Јовановић и Јован Гардовић и ђакон Александар Секулић. -Свети Александар Невски је био Божји човек који је прослављао Бога својим животом. Данас славимо молитвеника, светог човека, који је био савременик Светог Саве. Наше Немањиће народ је поштовао јер су они поштовали Бога. А такав је био и Александар Невски. Зато је то време, и наше и руско, било свето време. Тада су владари били свети људи. Молили се Богу, подизали цркве и манастире, остављали народу оно што је вредно. На том темељу стварала се и руска и српска историја. Славећи светитеље ми треба и да се угледамо на њих. Јер пред лицем Божјим нећемо имати изговора да нисмо имали на кога се се угледамо. И нашем и руском народу Бог је дао велике примере који су светила не само нама већ свим народима. Они су живи пример свима нама. Зато нам остаје само да их у животу следимо и Бога славимо, беседио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. На дан празновања Покрова Пресвете Богородице, 1/14. октобра 2019. године, прослављен је престони празник Покровског храма у Бачкој Паланци. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. После прочитане јеванђелске перикопе, владика Исихије је подсетио присутне на важност слушања речи Господње, као и на значај молитвеног обраћања Богомајци. Пресвета Богородица је увек са нама, што је и у овом и у многим другим виђењима то и потврдила и показала, зато цркве посвећене Њеном Свеславном Омофору ничу у свим крајевима православне васељене. Тако је и овде, у овом Богом чуваном граду Бачкој Паланци, где имамо храм Покрова Пресвете Богородице, нагласио је Епископ мохачки. У току свете Литургије владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин Ненада Вујасина, катихету из Малог Бача. Појао је црквени хор Свети Јован Крститељ, под руководством Снежане Жујић. Литургији су присуствовали ученици Православног катихизиса, предвођени својим вероучитељима. У продужетку свете Литургије Епископ мохачки је освештао темељ новог Светосавског дома при храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. У навечерје славе, празнично бденије је служио протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника. Прославом храмовне славе у Бачкој Паланци је завршена десетодневна манифестација Под Покровом Богородице, у оквиру које је приређен богат културно-уметнички програм. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. На дан празновања Покрова Пресвете Богородице, 1/14. октобра 2019. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је светом Литургијом у Светониколајевском храму Покровског манастира Пресвете Богородице у Кијеву. Обраћајући се верницима, Митрополит Онуфрије је у архипастирској проповеди указао на значај молитвеног обраћања Пресветој Богородици. Предстојатељ Цркве Божје у Украјини је подсетио присутне вернике да је Мајка Божја заступница и молитвеница за све људе и да је неопходно само искрено и смирено обратити јој се за помоћ, нагласивши да се човек у сложеним животним моментима увек молитвом обраћа Богу и Богородици. Када је човек здрав и не проживљава искушења, његова молитва је слаба и немоћна. Међутим, када човека снађу туга, болести и остале животне потешкоће, његова молитва постаје другачија – снажна, смирена молитва, казао је Митрополит Онуфрије. Када не можемо сами да решимо своје проблеме треба да се обратимо Божјој Мајци и да иштемо Њену помоћ. Не постоје безизлазне ситуације у животу, него ми не видимо увек тај излаз, будући да смо грешни – немамо мудрости, разборитости, нити смирења. А Мајка Божја, Својим молитвама, увек нам помаже и показује пут којим ми можемо изаћи из тешких животних ситуација. Најважније у земаљском животу је испуњавање јеванђелских заповести које ће нам помоћи да пронађемо тај прави пут. На путу испуњавања заповести човек налази све што му је неопходно за земаљски живот и за живот небески. Ходећи путем јеванђелских заповести, човек свој живот утемељује на законима Божјим, а не на законима греха, поручио је Митрополит кијевски и све Украјине. По завршетку свете Литургије верници, предвођени Митрополитом Онуфријем, учествовали су у литији, а потом је служен молебан Пресветој Богородици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. На Литургији, поводом обележавања славе Усековања главе Светог Јована Претече у Пећи, сабрало се више од сто верника, расељених Пећанаца, али и Срба из околних села који су и ову прилику искористили да се окупе око свог парохијског храма, познатог и као Митрополија пећка. Светом Литургијом началсвовао је Архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани уз саслужење бројног свештенства. Слави градске Цркве, поред бројних верника присуствовала је и игуманија манастира Пећке патријаршије мати Харитина са сестринством, као и градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери. Након причешћа, уследила је славска литија око градске Цркве испред које је отац Сава са окупљеним верницима преломио славски колач, а овогодишњи домаћин, председник Завичајног клуба Пећанаца Саво Радоњић, предао је колач породици Силвије Рашковић из Дугоњева. „Црква Христова је тамо где се приноси света литургија у славу Божију по благослову епископа. Ту је црква Божија, без обзира колико нас има, колико нас овде живи, бројке нису битне. Првих је било дванаест апостола око Христа и мали број ученика који су ишли око њега. Црква Божија никада није била у бројевима, увек је била у сили која се пројављивала у самом присуству Божијем у онима који живе са Христом, који сведоче Христа својим животом, зато и Господ види вашу жртву и труд који сте направили и да дођете овде из даљине, да се поново суочавате са својим болом, да видите свој град и своје куће у којима сте живели, где сада висе нисте, али где је ваше срце остало, јер ова црква је ваш дом и наш дом. Свети Јован Претеча овде нас је окупљао и пре ових најновијих страдања, али и сада нас окупља да у миру и љубави живимо сви, да праштамо једни другима, јер не може са горчином да се живи и угодити Богу“, поручио је окупљенима у беседи игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава. Отац Сава је у беседи такође нагласио да је јако битно да међу људима влада јединство, љубав и разумевање. „Толико је Бог благословио овај крај испод Проклетија, благословио и дао свима довољно да треба да живимо у међусобном поштовању и миру и на тај начин да благодаримо господу на свему што је у нама. Да се међусобно измирујемо, да међусобно праштамо једни другима, да се не делимо на партије и на групе, јер доста смо ионако подељени. Христос нас је све сабрао. Данас у путиру није било једне или друге групе, није било ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни ове ни оне партије. Сви смо били заједно као што и треба да будемо у цркви и сви заједно повезани у љубави, вери, нади, праштању“, казао је у беседи игуман Сава. Црква Светог Јована у Пећи, која је порушена у етничком насиљу 2004. а обновљења 2012. године, подигнута је пре више од тридесет година, када је свету литургију служио покојни патријарх Павле, уз саслужење садашњег патријарха Иринеја. Извор: Телевизија Храм
  9. На дан светога Илије, 02. августа 2019. године, када мештани Угљеша прослављају храмовну славу, свету архијерејску Литургију у угљешком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим се у својој архипастирској беседи обратио сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у новоподигнутом храму Светога Илије у Угљешу. Свети Илија нас је сабрао да се помолимо око Господњег Жртвеника, да принесемо Жртву од свих и за све. Велика је љубав Божја која нас је овде сабрала, али и ваш труд је велик јер вашом љубављу и Божјим промислом се овај свети храм почео зидати. Није случајно што је овај храм, ово свето место, посвећено управо светом пророку Илији. Свети Илија је велики и дивни светитељ који је на путу свог овоземаљског живота увек позивао верни народ свог времена да буде уз Господа, да се искорени незнабоштво и све оно што народ одвлачи од заједнице са Живим и Делатним Богом. Свети Илија је чинио разна чудеса којима је преображавао народ и враћао га своме Творцу, Господу. Свети Илија можда није био директни проповедник доласка Христовог, али свакако је био онај који је упућивао на новозаветно откровење које је увек у контексту љубави. Љубављу је Господ Бог створио овај свет и човеку дао благослов живота да би био у заједници са Господом. Једина благословена заједница јесте Заједница са самим Господом. Зато су нам потребни свети храмови, света места где се народ може сабирати да би приносио Жртву и пребивао у делатној љубави Божјој. Овде у Угљешу излила се управо та љубав и благослов Божји, храм је свакога дана лепши и украшенији и добија облике својствене једном православном храму. Долазио сам овде, освећивао сам Крст и звоно и ево, Боже здравља, видимо да све напредује и добија своју пуноћу и лепоту. Надамо се да ћемо осветити овај храм и дати му заиста благослов Божји да сабира и позива верни народ Угљеша и целе Барање на свето Сабрање као и данас. Нека овај храм буде пример и нека нас позива на покајање у овим тешким временима, јер ако је народ сложан дело је благословено и све нам је могуће. Овај свети храм је показатељ управо тога да ако је народ сложан и међу народом влада љубав, ако народ жели да буде на путу истине и Јеванђеља онда ничу здања какав је овај храм у Угљешу. Ви сте пример тога да великом љубављу, ревношћу, пожртвованошћу и трудом може да се сазида здање на понос нашег наорда и наше свете Цркве. Често долазимо овде и обилазимо радовем, пратимо како они напредују и надамо се да ће благослов Божји бити на овоме храму и да ће свети Илија позивати верни народ на пут покајања и Јеванђеља Христовог. Као што је свети Илија у давна времена позивао народ да живи у заједници са Богом искорењујући из народа многобожачка веровања и све оно што је народ уназађивало и одвраћало од Бога, тако ће и овај храм у овом времену обремењеном различитим тешкоћама исто позивати народ да буде у заједници са Господом. Овај храм позиваће народ да буде у заједници са Христом, да буде у љубави Божјој и да ходи уским и трновитим путем ка Царству Небеском. Тај пут није нимало лак, као што и сами знате, када сте почели градити овај свети храм било је различитих недаћа и искушења, али су Господ и ваша љубав увек то надилазили. То вам је увек давало снагу и вољу да никада не посустанете, него да увек гледате напред. Требамо гледати на будућност, а не на прошлост која је оптерећена различитим недаћама. Гледајмо у будућност охристовљеним очима да бисмо могли радити оно што је Богу угодно и Богом благословено. Мука људска је највећа богомоља. Када је човек у муци и када је највећа тескоба у народу тада се народ окреће Цркви Божјој и има жељу да буде делатној заједници, у литургијској заједници љубави. Заиста, када су год биле велике муке и када је наш народ пролазио кроз трње увек је хтео да буде на путу својих отаца, светога Симеона и светога Саве, на путу задужбинарства као што су нас учили наши преци. Учили су нас да увек будемо у заједници са Богом, сабрани на светој Служби Божјој, да изграђујемо цркве. Данас видимо да су наши храмови од Студенице и Жиче до Пећке Патријаршије споменици културе не само нашој Мајци Србији него и осталим европским земљама и стоје на попису УНЕСКА. Можемо видети да су нам преци оставили у наслеђе велико благо. Храмови нас увек упућују на заједницу са Господом и руководе нас ка Царству Божјем. Радујем се што сам данас овде са вама и што могу видети овај препуни храм. Можемо зидати различита здања и културне споменике, али све је узалудно ако нема народа који ће долазити у храм Божји. Ви сте украс овог светог храма и његова лепота. Узалуд је ако сазидамо све, храм буде празан. Ево, Богу хвала, отворила се Божја милост и овај свети храм је препун. И у дворишту овог светог храма можемо видети заиста много народа. Можемо видети да је народ заиста одувек хтео храм у овом месту, а Господ је благословио да он управо овде буде сазидан. Ваш заштитник, пророк Илија ће вас увек позивати у Цркву Божју. Радујем се и молим Господа да вам да снаге, љубави и крепости да овај свети храм завршите. Хтео бих вас обавестити да ћемо овде године, ако Бог да, имати велики Преображенски Сабор, црквенонародни сабор у нашем манастиру у Даљ Планини. Овај сабор треба да буде покретач свега онога што ми као народ треба да будемо и сведочимо својим животом. Требамо да будемо народ сабран око своје Цркве. Ове године прослављамо јубилеј осамсто година постојања наше Цркве, то није једна година. Стога ове године посебно требамо да будемо саборни народ, народ који зна да негује своју традицију, језик и веру. Преображенски сабор треба да има управо тај дух и карактер. Наша света Црква нас сабира са свих крајева наше Епархије и требамо да имамо један дан који је посвећен саборном духу нашег народа. Тај пут нас води ка очувању наше културе, језика и очувању наше свете Вере. Ја се заиста надам да ће се из тога изродити велики благослов Божји који ће се излити на свету обитељ манастира и на целу нашу Епархију. Требамо да будемо саборан народ, једни другима браћа и сестре, а не противници и непријатељи. Треба да влада мир и љубав међу нама и да нам свети пророк Илија којег данас прослављамо у светим молитвама увек буде руководитељ ка Царству Небеском. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Празновање храмовне славе – Светог пророка Илије, у палићкој парохији почело је у навечерје празника, свечаним вечерњим богослужењем којим је началствовао архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске. Оцу Нектарију је, поред више свештеника и ђакона Епархије бачке, саслуживао јереј Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Илиндан, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије служио је свету архијерејску Литургију у храму на Палићу, уз саслужење оца Нектарија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. „Нека нам ревност светога Илије буде увек на уму у свим нашим немоћима и малодушностима које нас често опхрвавају, да се сетимо Божјег човека и да му се увек молимо“, поручио је владика Исихије. По отпусту Литургије, Епископ мохачки је поздравио присутни народ и пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја. Извор: Епархија бачка
  11. У недељу 14. јула на празник Светих бесребреника и врача Козме и Дамјана пред више стотина верника служена је Литургја у манастиру Тумане у Епархији браничевској. Туманској братији је саслуживао ђакон Славко Обрадовић, саслужитељ у ваљевској Покровској цркви, који је са благословом Епископа ваљевског Милутина повео на поклоничко путовање у манастире Тумане и Нимник 120 поклоника. Беседио је отац Димитрије, игуман манастира, који је говорио о значају вере. „Вера је увек на испиту. На испиту наше савести. На испиту према другим људима. На испиту према Богу“, рекао је отац Димитрије који се потом осврнуо на јеванђељску причу о исцељењу Капетановог слуге. „То исцељење не би имало никаквог смисла, да се оно не улива у вечност“, додао је отац Димитрије који је закључио да се у Цркви сабирамо молећи Господа да нас прими у Његов загрљај, те да су Свети врачи истински молитвеници и лекари људских душа и тела. Извор: Радио Источник
  12. Доносимо предавање Епископa будимљанско-никшићког г. Јоаникија, на тему- „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довјека“, које је одржао 5. јула у Српској кући у Подгорици. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора
  13. На празник рођења Светог Јована Крститеља, пророка и претече Господњег, у народу познатијег као Ивањдан, Светом службом Божијом у Храму Благовештења у Дубровнику началствовао је Епископ захумско-херцеговачки Димитрије уз саслужење Епископа диселдорфско-немачког Григорија, свештенства епархије и бројног народа, који су се сабрали око престола Божијег да заједно заблагодаре Господу и принесу Свете дарове. ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику У току Литургијe у чин свештеника рукоположен је дубровачки ђакон Мирослав Бошковић, који ће своју свештеничку службу наставити у Дубровнику, а у чин ђакона рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Епархији немачкој. Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседом се обратио Владика Григорије. "Данас као што сте чули у Светом Јеванђељу, благи спаситељ нас подсећа на ону наизглед једноставну али за испуњење врло сложену заповест и задатак – а то је да не можемо два Господара служити. Или ћемо служити Богу или мамону. Можда се неки од вас питају и кажу у себи: „Знамо ко је Бог. Али ко је мамон?!“ По неким тумачењима, а мени се чини да су ти тумачи баш близу истине: мамон је новац, паре, сребро, оно што је материјално, оно што нас привлачи и што нас повлачи да се не можемо уздићи да служимо Господу сведржитељу као свом Господару. Неко је од Светих Отаца рекао да је тај мамон, тј. то среброљубље, узрок свих зала" - истакао је Владика Григорије и сабраном народу пренео једно од својх Светогорских искустава: ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику "Када сам био млад монах, питао сам једног светог човека у Светој Гори, старца Јосифа, чега највише треба да се чува неки свештеник који ступа тек у службу Божију. Био је тада самном присутан и отац Сава, игуман Манастира Тврдоша који је и данас овде са нама. И старац Јосиф нам је рекао да се требамо чувати три ствари, а да је једна од тих ствари свакако среброљубље. Свакако тај новац. То не значи браћо и сестре, то вам је свима познато и сви смо толико разумни па чак и ја, да не треба да имамо новца за живот, да не треба да га стичемо да би смо омогућили себи и људима око нас живот – али ми никако не смемо постати његове слуге, он не сме постати циљ нашег живота. Новац је само средство. А средство никада не може бити Господар, оно може само да служи, а ономе што је стављено да служи не можемо ми бити слуге нити му служити" - поручио је Владика Григорије. Владика је рекао да на данашњи дан, врло прикладно прочитаном недељном Јеванђељу, славимо једног Светитеља Божијег који је прави симбол неслужења нечему материјалном, ничему и никоме осим Богу: ТВ Храм Литургија на Ивдањдан у Дубровнику "Славимо Светог Јована Крститеља, славимо његово рођење, славимо Ивањдан. Као што видите у прошлости, нашим народима није било толико битно дал се неко зове Јован или Иван, па ми данас Јованово рођење славимо тако што кажемо Ивањдан. Дакле, у новија времена уместо да постанемо бољи ми смо све гори и гори у том погледу што замерамо зашто се неко зове Иван или зашто се неко зове Јован и тако даље" - истакао је Владика и додао: "Свети Јован Крститељ мало је рећи да је славан, мало је рећи да је страшан. Свети Јован Крститељ је богонадахнути светитељ који сав, не само његова душа, не само његово срце, не само његов ум, пламти огњем духа светога. Он сав гори у својој вери. Он гори тако као што треба да гори и да служи сваки хришћанин. Он гори и служи као свећа, као она купина коју је видео Мојсије - гори а не сагорева, доноси и светлост и топлоту. Свети Јован Крститељ нас поучава да не можемо баш да се спасимо од оног од чега сви по мало бежимо а то је аскеза, то је подвиг, то је жртва, то је одрицање. И Свети Јован Крститељ нас учи да требамо да отворимо своје срце, своју душу, свој ум за Бога. Да Бог буде надахнитељ наших живота и његов гнев на људску лаж, на људско лицемерје, на све оно што не ваља код људи се не скрива. Он говори онима који су пошли код њега из Јудеје, али не са добрим намерама и не са искреним срцем:„Зашто сте дошли да видите сламку“ то јест њега. Толико је смирен. А онда кад њему долази онај кога су сви очекивали као Спаситеља, његова горућа љубав се претвара у благе, неизрециве, тихе и органске воде, воде освећења, и он каже: „Гле јагње Божије које узима грехе за живот света, грех света за живот света“. То је браћо и сестре Свети Јован чије рођење данас славимо" - поучио је верни народ Владка Григорије. ТВ Храм Владика Григорије у Дубровнику Преосвећени Владика је истакао да би за свештенике али и све Хришћане, Свети Јован Крститељ требало да буде образац и узор "да увек горимо ватром која не пристаје на лаж": "И кад се нађемо пред истином да се увек пред њом смирено поклонимо и да кажемо као Јован: „Нисам достојан да одрешим ремена на твојим ципелама“. Тако треба пред Богом. А пред људима, пред онима који су неискрени треба да будемо ватреног духа, да их се не плашимо, али исто тако да се увек сећамо да у сваком човеку обитава Бог, и да у сваком човеку може бити јагње Божије и да се сваком човеку можемо поклонити као Јован ономе који долази да узме грех света за живот света, као што се Јован поклонио Христу тако да и ми видимо да је сваки човек Боголико биће" - истакао је Владика Григорије. Преосвећени Владика Григорије казао је да по благослову Владике Димитрија и по благослову Божијем на дан рођења Светог Јована Крститеља у дубровачком храму Светог Преображења имамо и рођење нових службеника Божијих, за службу Божију, за наставак пута Јовановог. ТВ Храм Рукоположење у Дубровнику "Наш отац Мирослав треба да постане свештеник, да стоји крај олтара Божијег, да стоји пред престолом његове славе овде на земљи, да би смо ми и он заједно молитвама Светог Јована и свих светих дошли пред онај чудесни и вечни престо Свете Тројице. Данас за ђакона рукополажемо Ненада Живковића. Он ће бити ђакон, а врло брзо на Петровдан и свештеник у Немачкој, у граду Аузбургу. Ту је данас са нама и његова супруга која је Немица, она на жалост још увек не разуме шта ми то причамо ал има велико срце и велику душу, а овај човек који пева (дете које се чује у цркви) је његов син Дамјан. Ред је да подсетимо наше будуће службенике на службу Божију. Овим речима Светог Амвросија обраћамо се Мирославу и Ненаду са жељом да се ове речи дубоко укорене у њиховим срцима" - рекао је Владика Григорије и подсетио на текст Светог Амвросија Миланског који много добро подсећа једним делом на то шта би хришћани а поготово свештеници требали да пазе и на шта да обрате пажњу ако хоће да буду у Служби Божијој: „Држимо се с тога чедности и онога што читав живот наш украшава – скромност. Јер није безначајно у свакој ствари чувати веру и поштовати поредак из чега истински исијава оно што се доличним назива а што је са часним повезано тако да се одвојити не може. Јер оно што је долично то је и часно. А оно што је часно то је и долично. То је разлика више у речи него у самој вредности ствари. Разумемо да између њих има разлике али се она не може лако објаснити. У покушају да дочарамо разлику међу њима можемо да кажемо да се часно може упоредити са добрим здрављем и крепкошћу тела, а долично са љупкошћу и лепотом његовом. Као што лепота наизглед превазилази значај крепкости и здравља а без њих не може постојати нити се на било који начин од њих одвојити, јер уколико здравље није добро не може бити лепоте - тако исто и оно што је часно у себи садржи оно што је долично, које без њега не може напредовати ни постојати. Оно што је часно – часно је, дакле, као здравље у сваком нашем делу и поступку, а оно што је прилично је као лепота која се са тиме измешта и може се разликовати само у мишљењу. Уколико долично наизглед у нечему превасходи ипак му је корен оно што је часно. Цвет без њега вене а на њему процветава. Шта је дакле часно ако не оно што од срамног као од смрсти бежи?! И шта је нечасно ако не оно што доноси пустош и смрт?! Уколико је снажна основа часног – прилично цвета као цвет чији је корен здрав, а уколико је корен наших намера искварен - ништа не цвета. Ово је у нашим писмима другачије објашњено, каже наиме Давид: „Господ се зацари и у лепоту се обуче“. А апостол каже да ходимо поштено, да ходимо часно, као по дану. Кад Грци кажу "ЕСХИМОНОС" то значи лепо обучен, лепе спољашности. Бог дакле стварајући првога човека обликовао га је лепом спољашности. Добар распоред удова створивши му и давши му најбољи изглед. Није му још био дао опроштај грехова јер пошто га је обновио духом и удахнуо му благодат дошавши у обличју слуге човечијег рода узе на себе достојанство човековог искупљења. Исто је рекао пророк: „Господ се зацари, у лепоту се обуче“. И поново је рекао: „Теби приличи песма Боже на Сиону“. Што хоће рећи: „Часно је Тебе бојати се, Тебе љубити, Теби се молити, Тебе поштовати“. Наиме написано је „А све нека бива благообразно и уредно“. Него ми се можемо бојати људи, љубити и молити и чествовати, песма међутим је само усмерена Богу. Ми Богу приносимо оно што сматрамо да је приличније од свега осталог“. То је браћо и сестре његова порука и наша порука вама Хришћанима данас у овај свети и светли дан и порука новим свештенослужитељима: Да певамо и славимо Бога" - нагласио је Владика Григорије и на крају испричао: "Кад сам срео једног Епископа из Африке. Питао сам га какви су ти људи тамо у Африци, ти црнци којима је он Епископ. А он је дуго времена био монах на Светој Гори. Каже: „То су много добри људи. Чак су бољи и од Светогорских монаха“. Упитах га ја на основу чега то тако суди? А он каже: „Не постоји код тих људи ни једна песма, ни једна игра, која није усмерена Богу“. Тако свака наша песма и свака наша служба кад смо свештенослужитељи и кад смо Хришћани треба да буде усмерена Богу. Амин, Боже дај" - завршио је своју празничну беседу Епископ диселдорфско-немачки Григорије. Извор:http://www.tvhram.rs/vesti/aktuelnosti/1008/vladika-grigorije-hriscanin-uvek-mora-goreti-vatrom-koja-pristaje-laz
  14. Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Дана 24. јуна 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, у месту Раниловић, надомак Аранђеловца, верни народ је дочекао свога Архијереја заједно са свештенством орашачког намесништва у порти храма Св. апостола Вартоломеја и Варнаве. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја-ставрофора Драгана Јездића, госта из Брчког, архијрејског наменсика орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја-ставрофора Драгомира Кеџића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Немање Искића и ђакона Уроша Костића, Стевана Илића и Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео речима: “Где се служи Литургија, невидљиви Бог је увек присутан”. Подсетио нас је још и да је основно начело молитве благодарност. “Господ нас обилно дарује својим даровима, а на нама је да Му кроз свој живот искажемо захвалност на тим даровима, јер требамо да живимо живот достојан Бога, достојан правог хришћанина. Најпре бисмо требали да се запитамо да ли ми заиста живимо исправно и да ли Богу показујемо поштовање и благодарност за благослов који смо добили од Њега? Прави пример исправног живота треба да нам буду Свети апостоли, јер су они ти који су ревносно проповедали и ширили реч Христову. Дарови које су апостоли добили од Господа су да болесне лече, васкрсавају мртве и многе друге, а те дарове су добили на дар и Господ их саветује да их на дар и дају. Господ им је рекао да ће моћи да стају на змије и скорпије али да им неће наудити и та вера са којом су они то носили са собом им је био основни покретач. Данас, када бисмо ми покушали тако нешто, спречила би нас сумња, она сумња која нас спутава, али ако искрено верујемо у Бога ту нема никаквог места сумњи”, поучио је Епископ Јован. “Свети апостоли су гарант наше вере”, каже Преосвећени Владика, “јер су они ти који су Господа видели и опипали, који су Његови сведоци. Апостоли су били одушевљени тиме да им се и демони покоравају, али их је Господ подсетио да не треба то да им значи већ чињеница да су њихова имена записана на небесима. Тамо где влада љубав, ту нема места страху, јер љубав припада ономе који верује”. Епископ нас је подсетио да обратимо пажњу на свој живот јер онако како сејемо, тако ћемо и пожњати. Извор: Епархија шумадијска
  16. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  17. Светосавска омладинска заједница Бијељина Текст Епископа зворничко-тузланског г-дина Фотија о значају присуства православних верника Богослужењима преносимо са ФБ стране СОЗа Бијељине. Владика Фотије: "Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије." "Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију." Епископ зворничко-тузлански Фотије
  18. Међутим! Опет нам Ромфеа јавља, да ће двојица светогорских игумана ипак отићи у Кијев, али овог пута не као представници Свете Горе већ као чланови делегације Цариградске патријаршије!? Претпостављамо двојица од оних пет манастира. Да ли OXI (на грчком не) значи НЕ (на грчком да)? https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/01/i.html?m=1&fbclid=IwAR1vpR6MY7jA5IHBUtC7d9Ci7PbxQRBjdtppRSRdKnjStJcEcW-AykE0D_s
  19. Свештена општина Како смо већ известили грчки портал Ромфеа је први обавестио јавност о јучерашњој ванредној седници Свете Горе на којој је одбијен позив за устоличење "поглавара Украјинске цркве". Већ сутрадан уредништво агенције Ромфеа оптужено је да фабрикује вести стварајући раздор између Свете Горе и Цариграда. Светогорско одбијање да присуствују на церемонији у Кијеву, оправдали су теоријом да светогорци иду само на устоличење свог надлежног тј Константинопољског Патријарха. Међутим, Ромфеа је очувала своју част објавивши аутентични документ из 2009. којим је Света Гора именовала своју званичну делегацију за устоличење Патријарха Кирила који није Константинопољски већ Московски патријарх. акт из 2009 Да не би било смутње чињенице су следеће: Епифаније Думенко ("поглавар ПЦУ") је преко Синода Цариградске Патријаршије послао Свештеној општини Свете Горе писмо са позивом на његово "устоличење": "Священному Киноту Святой Горы Высокопреподобные отцы! Как известно, Всесвятейший Архиепископ Константинополя – Нового Рима и Вселенский Патриарх, единственный имеющий полномочия, как по божественным и священным канонам, так и согласно многовековой церковной традиции, действовать, невзирая на границы [церковных юрисдикций], благосклонно отнёсся к большому церковному кризису на Украине и, приняв во внимание пастырские нужды клира и народа, предпринял конкретные шаги, которыми вновь принял всех нас в общение с Единой, Святой, Соборной и Апостольской Церковью. В связи с этим, в преддверии моей предстоящей интронизации 3 февраля настоящего года за божественной литургией в историческом храме Святой Софии Киевской, осознавая неразрывную связь Святой Горы с украинской землёй, ибо от вас мы были научены подлинному монашеству, связь, которая свидетельствует о непоколебимых отношениях между Константинополем и Киевом – я смиренно испросил Всесвятейшего Вселенского Патриарха господина Варфоломея, канонического епископа священной области Афона, разрешить мне пригласить делегацию, состав которой будет определён Его Всесвятейшеством из вашего числа, чтобы принять почётное участие в этом значительном для нашей поместной Церкви событии. Посему, моля Господа о благостоянии и духовном преуспеянии сего всесвященного благомужного вертограда Богородицы, призываю свыше на всех вас, молитвами Всесвятейшего [Патриарха], укрепление и благословение в ваших монашеских подвигах ко спасению всего мира. С тёплыми молитвами, Митрополит Киевский Епифаний" писмо Епифанија (фото: orthodoxia.info) Архиграматеус Синода Цариградске Патријаршије архимандрит Јоаким Билис је 24. јануара 2019. проследио поменуто писмо уз пропратни акт којим у име Патријарха Вартоломеја подржава позив на устоличење: пропратно писмо (фото: orthodoxia.info) Свештена епистасија Свете Горе је 26. јануара сазвала ванредну седницу Свештене општине поводом примљеног писма. Седница Свештене Општине је одржана 28. јануара 2019. у присуству 17 од 20 антипросопа (манастирски посланици). Одсутни су били: Симонопетра, Есфигмен и Дохијар. Занимљиво је (читај лицемерно) одсуство Дохијара који важи за великог пријатеља Митрополита кијевског Онуфрија и канонске цркве Украјине која и материјално помаже овај грчки манастир. Пет манастира (Ивирон, Пантократор, Ставроникита, Кутлумуш и Ксенофонт), који у новијој историји не одишу превеликом љубављу према словенима, су подржали предлог Цариграда да се одазову позиву. Већином је одлучено да светогорци неће слати своје изасланство на кијевску церемонију. Међутим! Опет нам Ромфеа јавља, да ће двојица светогорских игумана ипак отићи у Кијев, али овог пута не као представници Свете Горе већ као чланови делегације Цариградске патријаршије!? Претпостављамо двојица од оних пет манастира. Да ли OXI (на грчком не) значи НЕ (на грчком да)? https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/01/i.html?m=1&fbclid=IwAR1vpR6MY7jA5IHBUtC7d9Ci7PbxQRBjdtppRSRdKnjStJcEcW-AykE0D_s View full Странице
  20. У понедељак, дана 26. новембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Светог Архангела Гаврила у Бршадину. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник и парох први боровски, протонамесници Ненад Кесоња, парох пачетински, Драгослав Шалајић, парох први тењски и Радован Арсеновић, ђакон трпињски. После заамвоне молитве Епископ Херувим је осветио славске дарове које је припремио, у част свога заштитника и молитвеника пред Господом Светог Јована Златоустог, црквени хор из Бршадина. По литургијском отпусту Епископ се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Ласно ти Оци, драги народе и децо Божија, нека је благословен данашњи дан, дан милости и љубави Божије, која нас је сабрала овде на ово евхаристијско славље, да отпевамо Господу свим срцем својим, и свом душом својом и свим умом својим. Данас у молитвама прослављамо Светог Јована Златоустога, једнога од многих писаца Божанствених Литургија које су током дуге историјске праксе постојале и још данас постоје. И данас се сећамо, тога великога човека, великога ума Цркве Божије који нам је оставио у залог литургију у овоме облику који данас познајемо и који најчешће служимо. У његовоме прелепом житију описују се његови подвизи, трудољубивост према Цркви Божијој и његова љубав према молитви и према заједници као живој и оствареној каква непрестано треба да буде. Литургија и јесте заједница свих сабраних и оних који су овде на земљи и оних који су на Небесима у загрљају и наручју Божијем. Ми смо се кроз Свету Литургију сетили свих наших предака и свих овде сабраних и служили смо у Име Божије и прослављали Свету Тројицу Оца, Сина и Светога Духа. -Велики је благослов што смо данас имали прилику да исто тако прославимо крсну славу овога певачкога друштва које заиста својим умилним гласовима и лепотом негују традицију појања на овим нашим просторима, а посебно што негује традицију певања на српскоме језику, јер свакако да Литургија мора бити разумна, да људи који слушају литургијске песме и литургијске химне могу да разумеју Тајну која нам се даје, која нам се преноси и која се отвара овде у овоземаљским и историјским оквирима. И данас се кроз све те молитве кроз које смо прошли и које смо прочитали заиста отворила тајна живота, тајна вечности, тајна љубави и милости Божије. Видимо како су то величанствене речи које су писали дивни људи и оне нас упућују на који начин ми у овим историјским оквирима треба да живимо. Треба увек да живимо, једни са другима у међусобној љубави, у љубави која се гради и изграђује управо овде у литургијској заједници, јер је то најсавршенија и најлепша љубав. Нема лепше љубави, нема лепше слободе, нема ни веће истине, него оне истине коју срећемо овде у литургијскоме чину, јер кроз Тело и Крв Христову, ступамо у заједницу са живим и делатним Богом. Ту је љубав, ту је милост, ту је икономија нашега спасења, једино у Телу и Крви Христовој која нам је дата, а коју је Господ оставио нама, као спомен да и ми можемо у овоземаљским оквирима, да ступимо у ту заједницу са живим и делатним Богом, управо се остварује у овој Светој Литургији и Литургијама наше Свете Цркве. -Псалмопојац Давид нам је рекао: Појте Господу нашем, појте! Појте цареви нашему појте. У том контексту непрестано треба да чезнемо, да вапимо ка Господу, да Му узносимо химне које су најлепше и које су испуњене љубављу и милошћу Божијом и бригом за овај свет. То су они дарови које ми у току дана у једној недељи непрестано треба да узносимо и приносимо, а као суштина и као круна целокупног тога нашега недељнога круга, треба бити недељна Литургија, када ћемо приступити Телу и Крви Христовој. То је пут врлинскога живота, ту је пуноћа свих оних дарова које смо у току једне недеље учинили, једни према другима, а Литургија нас враћа у вечност, враћа нас у наручје Божије одакле смо и постали и где смо назначени. Црква нас увек позива на Јеванђеље, позива нас на речи које непрестано треба да горе у нашим срцима које непрестано граде врлински начин живота и које нас упућују на један подвижнички пут, пут нашега спасења. -Нека је благословен данашњи дан и нека је срећна крсна слава нашем певачкоме друштву и нека увек певају Господу, јер је то прави пут на коме треба да идемо. Нека сте живи и благословени кроз вечност! Након Свете Евхаристије, да радост данашњег дана буде још и већа, Епископ је осветио новоизграђени парохијски дом, после чега је, трудом надлежног пароха и његове заједнице, уприличена трпеза љубави у Дому културе у Бршадину. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  21. У недељу, дана 25. новембра 2018. године када наша Света Црква литургијски прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Епископ Херувим началствовао је евхаристијским слављем у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира Даљска водица, протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени свештеник и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају Божанствене Евхаристије Епископ је произнео беседу: -Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан љубави и милости Божије, јер свака Света Литургија и свако Евхаристијско славље је дан љубави Божије, јер Бог милује и излива своју милост и љубав на овај свет, на свакога човека. Ми смо се данас овде и окупили да прославимо Име Божије и да се кроз Тело и Крв Христову сјединимо са самим Господом Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Господ је из своје жртвене љубави која се Његовим страдањем излила на овај свет дао и нама да поново можемо са Њим обитавати у заједници. На који начин ми можемо обитавати у тој заједници сем кроз Тело и Крв Христову. Никако другачије ми не можемо стицати Небеска блага сем кроз Крв и Тело Христово и осетити ту жртвену љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Све остало што ми чинимо треба да доприноси нашем духовном и врлинском животу. Ми се молимо и приносимо одређене дарове Господу Богу, али суштина целокупног нашег приноса је у Светој Тајни Причешћа. Све што ми чинимо чинимо да то увек буде добро и то је оно за шта је сваки човек назначен. Суштина онога што ми треба да чинимо као хришћани, као они који су наследници залога вечнога живота, остварује се у Телу и Крви Христовој. Тада ми идемо правим путем који води у живот вечни, а тај живот можемо осетити већ овде на Светој Литургији у Телу и Крви Христовој. -Све молитве које смо прочитали на овој Светој Божанственој Литургији нас уводе у Тајну вечности и Тајну Живота. Живот нам се даје, а ми ако не желимо да га примимо шта смо онда ми? Какво је онда уопште наше назначење овде на земљи ако не желимо да примимо тај најлепши и најслађи дар који је Бог оставио човеку да би могао ступити у ту најлепшу и најприснију заједницу са самим Богом? То су оци наше Цркве знали и они су нам оставили управо то предање да бисмо њиме лечили своју душу, да бисмо сабирали сва блага овде на земљи која ће нас узвести у наручје Аврамово и настанити у Рају сладости. -Ми морамо да саперемо са себе старога Адама и да се обожимо и обучемо у Новога Адама, а то једино можемо овде на Светој Божанственој Литургији. Новог Адама ми можемо примити једино у Телу и Крви Христовој. Христос је ту, Он је присутан и Дух Свети силази и освећује дарове који постају Тело и Крв Христова и којима се ми причешћујемо. На период поста који ће наступити, за који се Богу хвала припремамо, нас упућује и наше Свето Јеванђеље. Како нас учи Свето Јеванђеље, господар који је сабирао своју летину. Летина је добро родила, дала је стоструки род и господар је хтео да проширује своје житнице. Ми као људи не можемо стицати и проширивати те житнице својим земаљским огреховљеним телом и својом огреховљеном природом, него морамо напунити те житнице духовном храном која нас узводи ка Небу и учи врлинском начину живота. Прича се даље наставља и каже: „Једи душо, пиј и весели се“. Морамо се увек трудити да узрастамо у меру раста висине Христове. Та висина Христова је у томе да једни са другима живимо у љубави, да једни другима опростимо све, како бисмо могли достојно ући у период поста. Пост не треба да буде само телесан, него требамо духовно да се припремамо за велики дан Оваплоћења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Требамо достојно дочекати Божић, јер је Божић почетак нашега пута спасења који нам је Господ назначио. -Нека би Господ дао да ова света обитељ и ова наша капела Преображења Господњег, да се наша душа и тело увек преображавају и да стичемо та јеванђелска, небеска блага. То можемо једино преображавањем наше душе, срца и тела. Пост који је пред нама нам управо то и омогућава. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења је настављена за трпезом љубави у конаку манастира. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  23. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  24. Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић у сусрет празнику Светог kраља Стевана Дечанског, ктиторске славе mанастира Високи Дечани, упутио je поруку Србима на Косову и Метохији називајући их „браниоцима српства“ и поручивши им да „после лоших времена увек дођу она добра". „Храбри браниоци српства, молим вас да будете јаки јер само када смо сложни и јединствени можемо да опстанемо у заједничком циљу. После лоших времена увек дођу она добра, не клоните духом и верујте, јер Косово је Србија – увек било и остаће“ поручио је Престолонаследник Александар. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...