Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тумански'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи. Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке. Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру. Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане. – Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане. У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу. Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј. – На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом. Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије. Извор: Новости
  2. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи. Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке. Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру. Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане. – Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане. У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу. Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј. – На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом. Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије. Извор: Новости View full Странице
  3. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас.
  4. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. This post has been promoted to an article
  5. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. Предање о смрти преподобног зосима У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. Про­сла­вље­ње (ка­но­ни­за­ци­ја) Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на празник преподобног Зосима Туманског Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. Предање о смрти преподобног зосима У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. Про­сла­вље­ње (ка­но­ни­за­ци­ја) Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. Многобројна сведочења о чудесним исцељењима код моштију Св. Зосима испуњавају летопис Манастира Тумана. Ови свети примери јасно сведоче веру и љубав народа према Богу и Светитељу. Осећајући да је Манастир Туман једна од највећих православних светиња, вековима га зову ЂЕРДАПСКИ ОСТРОГ, препознајући исти благодатни дар исцељивања код Св. Василија и Св. Зосима. Слава им и милост! Многи долазе тужни и болешћу утучени. Из светиње одлазе радосни и здрави. Сигурно је то да ко једном дође и осети благослов Божји, туманској светињи изнова се враћа! Сведочења која су пред нама, записана су од 28. маја 2017. до 20. априла 2018. године. ALO_Knjizica.pdf манастир тумане
  8. Version 1.0.0

    24 downloads

    Сведочења која су пред нама, записана су од 28. маја 2017. до 20. априла 2018. године.
  9. Тумански светитељи походе Београд Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву, у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника. Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра. Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве" Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву. Мошти Туманских светитеља у Миријеву Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и Преосвештеног Епископа Браничевског Г. Игнатија, делови моштију Преподобних Зосима и Јакова, Туманских Чудотвораца, боравиће од 14. до 16. септембра у храму Св. Пантелејмона у Миријеву. 14. септембар 2017. године 08:30 дочек Његове Светости Патријарха Г. Иринеја 08:45 дочек моштију св. Зосима и св. Јакова 09:00 Света Архијерејска Литургија 17:00 Акатист св. Зосиму и св. Јакову 18:30 предавање о светитељима и чудима која се дешавају код моштију Петак 15. септембар 2014. 09:00 Света Литургија 17:00 Акатист светитељима Субота 16. септембар 09:00 света Литургија 16:30 Вечерње 17:00 Света Тајна Јелеосвећења
  10. Тумански светитељи походе Београд Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву, у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника. Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра. Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве" Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву. Мошти Туманских светитеља у Миријеву Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и Преосвештеног Епископа Браничевског Г. Игнатија, делови моштију Преподобних Зосима и Јакова, Туманских Чудотвораца, боравиће од 14. до 16. септембра у храму Св. Пантелејмона у Миријеву. 14. септембар 2017. године 08:30 дочек Његове Светости Патријарха Г. Иринеја 08:45 дочек моштију св. Зосима и св. Јакова 09:00 Света Архијерејска Литургија 17:00 Акатист св. Зосиму и св. Јакову 18:30 предавање о светитељима и чудима која се дешавају код моштију Петак 15. септембар 2014. 09:00 Света Литургија 17:00 Акатист светитељима Субота 16. септембар 09:00 света Литургија 16:30 Вечерње 17:00 Света Тајна Јелеосвећења View full Странице
  11. С В Е Т И З О С И М Т У М А Н С К И О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је. За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га. П р е д а њ е о с м р т и п р е п о д о б н о г З о с и м а У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње. Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву. Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку. Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“. У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру. Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад). Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић. У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло. Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства. Кивот Светог Зосима Мошти Светог Зосима То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“ И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“ Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че. И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу. Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма. Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“ Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве. За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка. Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че. Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа. Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не. Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че. У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је. На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти. У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке. У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим. П р о­ с л а­ в љ е­ њ е ( к а­ н о­ н и­ з а­ ц и­ ј а ) П р е­ п о­ д о б­ н о г З о­ с и­ м а С и­ н а­ и­ т а Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма. Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас. View full Странице
  12. Дана 28. маја 2017. године у Манастиру Туману торжествено је прослављен празник. Уз присуство готово десет хиљада верних Св. Архијерејску Литургију служио је архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије уз саслужење епископа браничевског Г. Игнатија и епископа тимочког Г. Илариона. Пре Св. Литургије пресвучене су мошти Св. Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Св. Јакова Туманског. У свечаној литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.
  13. Дана 28. маја 2017. године у Манастиру Туману торжествено је прослављен празник. Уз присуство готово десет хиљада верних Св. Архијерејску Литургију служио је архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије уз саслужење епископа браничевског Г. Игнатија и епископа тимочког Г. Илариона. Пре Св. Литургије пресвучене су мошти Св. Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Св. Јакова Туманског. У свечаној литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати. View full Странице
×
×
  • Create New...