Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'тужни'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли. Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.” Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу? То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују. http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_11.html
  2. Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. Пс. 33,19 Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак. Пс. 65, 12 Жене руских новомученика и исповедника су прошле тежак и тужан пут. Оне су носиле велики подвиг усред безбожног света, подижући своју децу и трпећи оскудицу, угњетавања власти, глад и сиромаштво. Пролазећи свој крсни пут, уз повремену клонулост духа и тугу, оне не само да нису показивале слабост већ су налазиле у себи и снагу да се моле Богу и славе Га. Како су као такве опстале? Како су остале верне Христу? О томе говори наш чланак. У породици познатог московског свештеника и даровитог проповедника, о. Михаила Шика, након његовог првог хапшења беше остало троје деце. Оставши готово без средстава за живот, његова попадија је морала да путује са својом шестомесечном ћеркицом из Сергијевог Посада за Москву због посла. Остваљала би девојчицу код рођака, а онда би јурила у Историјски музеј, где је радила као водич. После посла се са намирницама и пеленама у ранцу, и малом ћерком у наручју, свакодневно враћала натраг у Посад. Униније њој није било својствено – пише њена ћерка Јелисавета у својим белешкама – Након мог рођења мама је овако писала оцу у затвор: Нека би ти Бог дао стрпљења да издржиш. А ја се кроз чежњу за тобом осећам безмерно срећном због тебе, и знам да је пред нама радост сусрета, и верујем да нам се она неће одузети, и молим се само да је ми сами не покваримо... Отац Михаил је стрељан 1937. године на стрелишту Бутово у близини Москве. Супруга Наталија га је тражила по разним затворима, и не знајући још ништа о његовој судбини, написала му је пред смрт дирљиво опроштајно писмо: Драги мој, непроцењиви пријатељу! Ето, већ је прошло и моје последње пролеће. А где си ти? Твоја судбина је и даље загонетна и мистериозна. Још увек се назире трачак наде да ћеш се вратити. Међутим, ми се више нећемо срести, а тако сам желела да те дочекам. Но, због тога не треба очајавати. Да смо се срели, још би нам теже пао растанак, а мени је време... Твоје име је за децу светиња. Молитве за тебе – најинтимнија ствар која их уједињује. Ја им понекад нешто причам, да не би у њиховом сећању избледиле црте твог духовног лика. Сећање на драгу особу је увек у срцу оног који воли, па чак и кад се налази у предворју смрти – све мисли су само њој упућене. Не можеш да престанеш да се дивиш висини духа и благочестивим односима међу овим светим људима. Међу њима је била она љубав, која, по речима апостола Павла, никада не престаје (1 Кор. 13, 8) и пресељава се у вечност. Попадија Александра Сергејевна Голишева је чувала последње писмо оца Николаја иза иконâ, као светињу. У овој опроштајној свештениковој забелешци, коју је написао у затвору непосредно пред смрт, открива се његово невероватно смирење и безгранична љубав према породици. За мене се не секирајте... – пише отац Николај. Знајући шта га очекује („ако икако преживим“), настављао је: Бринем за вас. Ви немате ништа... Последње речи забелешке су скоро као молитва: Бог нека вас чува, драги моји. Будите јаки и молите се за мене, не памтите ме се по злу... Опростите ми Христа ради... Љубим вас и молим Бога, да вас Он сачува. Немојте заборавити Бога, Богородицу и светог Николаја, чијем вас заступништву предајем. Ваш татица – који вас воли до гроба. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је о љубави, као о великом Божијем дару, писао: И дају се људима људи привремено по плоти и заувек по духу. Ова љубав чини чуда, јер она и након смрти дарује вољеним душама могућност да опште. Свештеномученик Василије Надеждин у последњем писму из Соловецког логора оставља својој супрузи, може се рећи, као неко духовно завештање: Благосиљам те за твоју љубав, за пријатељство, за твоју оданост мени... Нека буде воља Божија! Ми ћемо дочекати радосни сусрет у светлом Царству љубави и радости, где више нико неће моћи да нас растави – и ти ћеш ми онда испричати како си проживела живот без мене, како си успела хришћански да васпиташ нашу децу, како ти је пошло за руком да им створиш аверзију и гађење према мрачном безбожном погледу на свет, и да у њихова срца утиснеш светли Христов лик... Попадија свештеника Сергија Сидорова, који је последње године свог служења провео у Владимирске области, није морала да пише захтеве Народном комесеријату унутрашњих послова да би сазнала о судбини свог мужа: он је, по сведочењу ћерке Вере, сам саопштио својој супрузи у сну о смрти. Таква комуникација је могућа под условом да људи живе истим духовним животом, и да он сав буде испуњен Богом. Попадија свештеномученика Илије Четверухина, московског свештеника који је умро у логору на Вишеру 1932. године, присећа се речи из канона Свете Педесетнице: Растанка вам неће бити, о пријатељи. Скоро ће петнаест година откако је мој о. Илија отишао Господу – пише Јевгенија Леонидовна – али ја не осећам да сам растављена од њега. Ми дословно настављамо да живимо један живот. Често када пролазим кроз неке недаће чујем у себи његов охрабрујући глас: „Ништа се не брини, мајчице, ти си мој јунак“. Тако је он мени знао да каже, након чега ми је одмах постајало лакше. А уколико радим нешто погрешно, тј. не онако како би он хтео, видим у сну као да је негде далеко од мене и болно стеже срце. Било је случајева када су се мученици старали о подизању своје деце и након смрти. Присећа се ћерка оца Михаила Шика: Мајка је одмах после татиног хапшења отказала претплату на „Пионирску истину“, наводећи да ју је у сну отац критиковао због ње, будући да сваки човек наручује лист своје странке, а ми се овој „странци“ нисмо припадали. Одрицања и туге нас уче да изнова процењујемо однос према земаљским вредностима и душевним, тј. световним привезаностима. Протојереј Илија Четверухин је пре хапшења волео дуго да седи у библиотеци, и за то време породица није смела да га узнемирава. Касније је он признао свом сину: Драги моји, љубав према књигама ми је сметала да вас на прави начин волим. И протиници је такође писао: Опрости ми ако сам ја своју љубав делио између тебе и библиотеке. Ти си сада за мене – једино благо. Ох, како ја чезнем за тобом! – каже он у другом писму – Ни за слободом, ни за кућом, ни за књигама, само за тобом! Када би ти била овде поред мене, ја бих био срећан! Понекад су породице свештеника трпеле оскудицу и у оном најосновнијем. Ћерка свештеномученика Димитрија Кедроливанског, из села Круги Јегорјевског рејона, носила је хаљину сашивену од очеве мантије. А у породици тверског свештеномученика Николаја Морковкина је било шесторо деце када су власти, опорезујући их претераним порезом, одлучиле да заплене и зимску памучну баћушкину мантију, коју је матушка желела да прекроји кћеркама у капут. Родитељско срце је уздрхтало. Ето управо те ствари моја жена и ја смо одлучили да не дајемо, ради дечије заштите – причао је касније отац Николај. Због тога су свештеника и његову попадију послали у изгнанство, оставивши децу саму. Касније ће баћушка, из затвора, написати у писму следеће: Сада сам постао богатији, али не оним пролазним што трули и распада се, него оним што остаје до гроба, тојест богатством духовног живота. О својој супрузи он је говорио: Мислио сам да она неће преживети такав, како се нашем поимању чини – тежак крст ... Међутим, сваком ко верује у Бога крст се даје према снази, и сваком човеку који има веру макар и као зрно горушичино, све је могуће. Свештеномученик Илија Четверухин је непосредно пред смрт рекао својој жени приликом сусрета у логору: Овде пролазим кроз другу духовну академију, без које ме не би пустили у Царство Небеско. Невероватне су постојаност и храброст, са којима су прихватале искушења многе породице свештеника. Њих духовно сиромаштво у спољашњем окружењу није тиштило ни огорчавало. Ћерка оца Сергеја Сидорова Вера, присећа се како је њена мајка, смејући се, њихову собу називала „брлог“. Родитељи су спавали на поду, покривајући се чим пре стигну, јер су јоргани и чаршави били веома истрошени; сва њихова одећа је висила на ексерима, а ствари од четворо деце, која су спавала на клупи и креветима, чувале су се у пакетима од пошиљки. Једном се у њихову собу ушуњао лопов. Видевши такву беду, он се озбиљно посрами. Приметивши матушку Татјану која је утом промицала, он само рече: „Нема треба да се плашите оскудице, све ће се решити“. Страдања су челичила дух тих људи, уздизала их изнад мирске сујете и ослобађала од земаљских брига. Једном су оца Сергија питали како је, поред тако велике породице, одлучио да постане свештеник. Ако би њега „повели“, коме би онда он оставио своју децу? Отац Сергије је одговорио: Царици Небеској. Ако ја страдам, то ће бити за Њеног Сина. Ви дакле допуштате могућност да ће Она оставити моју децу? Никад! Спасиће их и заштитити. Два месеца касније оца Сергија су ухапсили, и он је погубљен. Али се очева вера у то да ће Царица Небеска спасити и заштитити његову децу, обистинила – писала је његова старија кћерка Вера. – Колико је у то време било уништених породица. Одвели би мужа, затим жену, а децу дали у сиротиште, да забораве све што је везано са њиховом породицом – њена предања и њене светиње. Нас нису дирали, иако су многе жене свештеника послали у логоре. У житијима светих новомученика често се срећу моменти, када их њихове попадије умољавају да зарад породице промене место службе или да се преоријентишу на обичан посао, напустивши служење Богу. Али не треба их осуђивати за тај природни страх за себе и своју децу. Није срамота бојати се – каже отац Сергије Сидоров – сви смо ми људи, а људи су слаби, али не треба показати слабост. Па Бог је сигурно са нама, и он нас нигде неће оставити. Чувени песник 19. века, А. Н. Мајков је писао: Што тамнија је ноћ, то светлије су звезде, Што дубља је туга, то ближе је Бог. И, заиста, Бог није остављао те људе у најтежим околностима. Вера им је помогала да их преживе и у исти мах творила чуда. Уистину онај који се узда у милост Госпоњу у њој и изобилује. Сећам се, то је било на око шест месеци после хапшења оца – пише Вера Сидорова. – Били смо у великој оскудици, будући да нисмо имали ни пребијене копејке, а дугови на све стране. Мама је седела на кревету и дојила тромесечног Серјожу (пето дете, које никада није ни видело свог оца), а ја сам се нечим другим занимала. Одједном ми мама рече: Вера, погледај испод веша у сандуку, можда је тамо случајно преостао макар још један замотуљак... Замотуљкомсмо ми називали сићу увијену у парче папира, коју је отац добијао за служење. У њима су били и бакарни и сребрни новчићи. Али ја сам знала да у нашем једином сандуку, у ком смо држали одећу...одавно већ ништа нема. Рекла сам то мами, а она ми је на то одговорила: Помоли се Николају Угоднику. Он је покровитељ породице Сидоров, а ти си дете, он ће боље тебе да чује и онда нам можда и помогне. Затражи да ти пошаље замотуљке. Ја сам се тихо помолила, отворила сандук и почела да претурам по нашим изузетно старим и поцепаним кошуљама и чаршавима. И наједном – још ми се срце стеже – повиках мами: Замотуљак! Почех да га одмотавам, кад у њему новчићи од по двадесет копејки! Наставих даље да тражим, кад имам шта видети: један, други и трећи замотуљак у ћошковима сандука, и у сваком од њих новчићи – и то не бакарни, већ сребрни! Мајка ми није веровала када сам јој вичући саопштавала шта се дешава, будући да смо у протеклих неколико месеци не једном претурале исти тај сандук, али је све из њега било још одавно потрошено... Захвали се, Вера, светом Николају – рече ми мама. Седам замотуљака сам тада нашла. У породици подмосковског свештеника Александра Парусникова, где је било десеторо деце, десило се ништа мање запањујуће чудо. Представници власти су породици одузели краву, што је код ближњих оца Александра изазвало велику панику. На попадијину узрујаност он је одговорио: Сашењка, Бог дао – Бог и узео. Хајде да прочитамо благодарствени молебан. Од тог времена кад им је одузета крава, сваки дан се на степеништу појављивала корпа са боцом млека и двема векнама хлеба Старија деца су дуго времена дежурала код прозора са погледом на трем, не би ли дознала ко им доноси хлеб и млеко. Дешавало се да су чак до ситних сати тако стајали, али им се није дало да виде добротвора. Господ јача веру Својих чеда. Међутим, налазећи се поред нас, милостиви Бог нас често проверава како носимо свој крст и са каквим срцем прихватамо тешкоће и страдања. С. Бехтејев је врло прецизно описао то тешко бреме у једној од својих песама: Зато што је у том страшном, мучном часу Тако тешко бреме крста, Јер се читав сатанин ад окомио на нас Због служења заветима Христа. Многи су били запали у очајање тада, када се чинило да не постоји ништа и нико у кога би се могло уздати. Дешавало се и да попадија Татјана Сидорова каже својој деци: Све је изгубљено, умрећемо од глади. Али је ипак после извесног времена у себи проналазила снагу да се смеје и да их радује. То је она снага унутрашњег отпора, тј. снага духа, која се темељи на спремности да све поднесеш и истрпиш ради Господа, и управо она није дала многим људима да умру у страшним годинама прогона. На такве се и односе речи апостола Павла: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; (2 Кор. 4, 8-9). Не можеш да престанеш да се питаш како ови свети људи, налазећи се у том положају, нису изгубили веру, већ су се још и више утврђивали у њој. После смрти попадије уфимског свештеника Петра Варлаамова, Ане Ивановне (она је остала сама са петоро деце након хапшења њеног супруга: најстарије је имало осам година и најмлађе седам месеци), на папирима који су јој припадали била је нађена, њеном руком написана молитва, којом се она молила Господу након хапшења мужа: Хвала Теби, Господе Боже, за све: за живот, за невоље које сам преживела, за растанак са вољеним супругом (свештеником) својим, за муке и радост...за све сам благодарна само Теби. Жене светих мученика и исповедника су често са послушношћу вољи Божијој прихватале искушења. Многе од њих су, опраштајући се са својим мужевима, потпуно свесно говориле: Иди да страдаш за Христа (из житија свештеномученика Николаја Поспелова). Попадије су својом вером, постојаношћу и трпљењем сиромаштва и туге делиле судбине својих вољених мужева и постајале мученице и без проливене крви. У најтежим тренуцима, када су свештеници били пред избором: да спасу свој живот уз услов да се одрекну чина или да умру, осудивши своју породицу на патњу, попадије су их често подржавале у исповедању вере. Тако је супруга свештеномученика Валеријана Новицког, примивши од мужа из затвора цедуљу у којој он изражава бригу за будућност своје деце, одговорила: Не одричи се Бога ни свештеничког чина. Мени ће Бог помоћи. Како сада ми, људи 21. века, да схватимо свете новомученике? Није ли то чудно: благодарити Бога кад страда твој вољени и једини хранилац породице; служити благодарствени молебан онда када породици са десеторо деце, одводе једину краву; радовати се животу и рађати децу у време сиромаштва и немаштине? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да се нама наш крст, а то значи сва туга и патња земаљског живота, чине тешким све до онда, док не научимо да га носимо с трпљењем и смирењем у име Христа. Када се пак наш крст преобрази у крст Христов, онда он добија необичну лакоћу. Јер, јарам је мој благ и бреме је моје лако – каже Господ. О овом такође говори и апостол Павле: Да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. (2 Кор. 1, 5). Превела са руског: Наташа Јефтић Jулиjа Аксенова http://www.pravoslavie.ru/srpska/51629.htm

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...