Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'три'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 74 results

  1. Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај: Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео) Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег Извор текста и линкова: Епархија бачка
  2. О Љубави, лепа и топла! Како да не љубим, кад ме ти грејеш? О Љубави скромна и блага! Како да се срдим, кад ми ти мир дајеш? О Љубави вечна и испуњена! Како да ћутим кад ме ти покрећеш? О Љубави, како да не следујем оног који у осамдесет и деветом лету, народ теби, твој одабрани духовно води, јер си младалачке сузе на бројаницама белим платном лице му украсила? О Љубави како да не слушам оног који по стенама и врлетима овога света са ватром о Теби говори, и грмоким хуком Тебе сведочи? О Љубави како да се не приклоним ономе који у питомој равници, смирењем и оштроумљем о Теби излаже? О Љубави како да рукама својим не посегнем за оним преко океана који о Теби и на онај страни света беле хартије исписује. О Љубави, како да заборавим онога који у кнежевскоме граду благошћу својом Тебе узвисује? О Љубави како да сумњам у оне, који су Теби реч своју положили, и душу своју Теби предали? Устукните ветрови! Умукните аспиде! Не хучите и не сикћите! Овде немате шта да тражите! Нема места вашем злурадју. Не пуштајте адске сплеткароше, подстрекиваче, рушитеље, мрзитеље, гордељивце, смутљивце, оговораче, лажљивце, подкопаче овога пролазног, пропадљивог и привременог света. Зар мислите да ћете својим сплеткама барјак лажи над истином подигнути? Зар мислите подстрекивањем да ћете брата на брата ударити? Зар мислите да ћете рушилачком злобом стену срушити? Зар мислите да ћете мржњом, место Љубављу срца испунити? Зар мислите да ћете гордошћу понос уплашити? Зар мислите да ћете сумњом изабране завести? Зар мислите оговарњем да ћете оне који служе Љубави завести? Зар мислите да се лаж може истином пројавити? Зар мислите да Храм који на Стени стоји можете подкопати? О бестида у вашем умовању, да сумња може имати било шта са Љубављу? Педесет и три свеће мога рода пред тобом Љубави стоји. Нека дуже, од других. Али свака својом различитом светлошћу тебе Љубави обасјава. Да нема њиховог жара, зар би ја тебе Љубави у тами могао пронаћи?
  3. Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. 1. Коначно лепо време 2. Шетња кроз парк и разговор са неколицином драгих људи 3. Домаћи еспресо
  6. Беседа проф. др Хаџи Јова Медојевића у манастиру Ђурђевим Ступовима, на дан Свете Марије Магдалине, 4. августа 2019. године. Ваше Преосвештенство, часни оци, даме и господо, браћо и сестре, високо сам почаствован и имам велику срећу што сам позван и удостојен да славословим у овој свечаној прилици. Данас имамо троструку радост. Прва је радост што смо се сабрали у овом светом храму да прославимо празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије Мироносице која је под Крстом на Голготи стојала и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. Славимо Марију Магдалину која је отпутовала у Рим и ћесара Тиберија, предајући му црвено обојено јаје, поздравила ријечима „Христос Васкрсе!“. Друга радост нам је прослава најважнијих догађаја и великих датума у историји српског рода и српске културе - 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 800 година од оснивања Епархије Будимљанске. Трећа радост нам је 20 година служења у архијерејском чину нашег Владике и нашег оца, Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија Мићовића. Вријеме и мјесто се данас додирују и ми смо свједоци тог великог догађаја. Богу се помолисмо у овом светом храму гдје су се осам вјекова молили преци славних Васојевића, и у миру, и у борби за мир. Молили су наши преци једним устима и једним срцем, славили и пјевали пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Причешћујући се и сједињујући се са Богом Живим и предајући му се свим својим умом, својим духом, свом својом снагом тјелесном. Три су времена - клицао је блажени Августин епископ Ипонски: „Садашњост у прошлости за коју смо везани памћењем; Садашњост у садашњости за коју смо везани гледањем и осматрањем и Садашњост у будућности која нас испуњава исчекивањем и надањем“. Преко хиљаду година у овој земљи крст Христов час је уздизан час обаран. Но, и када је обаран од кривовјераца, крст Христов је скриван у срцу народноме и тиме се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су Крст скривали тамо гдје лопов не краде и разбојник не отима, скривали су га често али га никада нису издали. Највећи духовни домашај наше националне културе догидио се прије 800 година када се Свети Сава 1219. године изборио за аутокфалност Српске Православне Цркве, добио сопствени Архијерејски Сабор и суштинску пастирску службу Цркве у српском народу. Свети Сава, равноанђео и равноапостол, први Архиепископ српски, првопрестолник Жичко-Пећкога трона. Српски просвјетитељ, научитељ и путоводитељ. Како је лијепо представити се и казати да смо из куће гдје је камен темељац уградио Свети Сава и светородна кућа Немањића, а да су је надоградили светородни Петровићи. Свети Сава је постао и остао мјера српског народа, онако како му и пјевамо у стихири: Архијерејима правило, Иноцима законодавац, Правовјернима учитељ, Правило управљачима, Заповиједању мјерило, Свештеницима Свјетлост Божја. Познати византолог Димитрије Оболенски пише да је „Сава Српски послије Александра Великог и Константина Великог, најзначајнија историјска личност са Балкана“. Српски језик је захваљујући Светом Сави стао раме уз раме са грчким, латинским, руским, коптским, јерменским, а Срби су се тада уписали у земаљски зреле народе. Светитељи српке крви и племена довели су да се Срби упишу и постану дио велике хришћанске Цркве старе два миленијума и заједничаре са великих хришћанским народима. Од свог устројства до данашњих дана у њедрима Српске Православне Цркве изњедрила се грандиозна српска духовна и материјална култура. Стара српска књижевност, црквена поезија, црквено појање све указујући на најтоплије облике епских виђења и лирског духовног казивања. Материјалне и духовне творевине српског народа: јеванђеља, градитељства, манастири и цркве, фрескописи, иконописи, породична крсна слава, пјевање уз гусле, српско коло, налазе се на репрезентативној листи највреднијих примјерака културно-историјског насљеђа од свјетског значаја. За ових 800 љета Српска Црква је постала и остала ткиво српског народа. Српски народ да му није Цркве био би духовно биједан народ, а да није српског народа наша би Црква била обична стијена. Данас, на лицу наше Српске Православне Цркве видимо велике судбинске црте. Мада, наша Света Црква је млада и бива све млађа јер је вјера у Свету Тројицу и Христа распетога и васкрслога и све свете Божје угоднике и праведнике све више подмлађује. Иако смо данас на светој Литургији у Херувимској химни позвани да „сваку животну бригу оставимо“ морамо се бар на кратко осврнути на наше бриге и искушења која нас окружују. Ми данас живимо у неком чудном времену. Криза у којој се налазимо је алармантна. Пребацујемо кривицу једни на друге, разоткривамо гријехе једни другима преко сваке мјере пристојности, дискредитујемо једни друге, дехуманизујемо себе, а онда беспомоћно плачемо над катастрофом која нас је снашла. Патријарх српски Павле је говорио: „И када су на Земљи били само Адам, Ева и њихови синови Каин и Авељ, па су се свађали и било им је тијесно, а не данас када на Земљи живи више од 7 милијарди становника“. Апостол Павле нас у својој посланици Коринћанима учи: „Нема мјеста свађама или сукобима, јер ако неко мисли да се свађа, ми такав обичај немамо“. Ово је вријеме великих раскршћа историје. Започиње нови свјетски поредак са вриједностима које нису биле познате ранијим временима и људима. Сједињење човјечанства није више ствар маште амбициозних политичара већ реалне могућности. Све су везе данас постале могуће, све су мисли означене разумљивом бригом за нашим народом. Српска Православна Црква у овом тренутку дубоко је забринута за судбину Косова и Метохије и свих људских бића која тамо живе и свих светиња које тамо постоје. Косово и Метохија су света земља српског народа. Косово и Метохија су питње идентитета народног, духовног, културног, хришћанског и људског. Немамо ми данас већих и љепших духовних и материјалних тековина од светилишта изграђених у славу Бога. Српска Православна Црква данас се бранећи своје учење, свој народ, своје светиње, своју вјеру и традицију оптужује за национализам. Међутим, свакоме ко иоле познаје природу, дух и мисију Српске Православне Цркве јасно је да из њене свеукупне историје она поштује националну припадност и опредјељење сваког појединца али притом остаје по својој природи, устројству и мисији васељенска, универзална. Српска Црква се увијек служи језиком љубави, а никада језиком мржње. То нам потврђује и прота др Радослав Грујић у својој историји Српске Православне Цркве гдје записа да „Српска Православна Црква никада и никоме није наметала своја вјерска схватања, погледе, увјерења, а још мање некога због вјере прогонила“. Свети Владика Николај Велимировић нас учи „да са богочовјечанском пуноћом нећемо посрнути ни према Богу ни према држави, ни према породици ни нацији ни Цркви. Плод, плод и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човјек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човјек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост - све је то само лишће на дрвету“ поручује нам владика Николај. У овом свечаном тренутку лијепо је спомињати и подсјећати се прошлих времана Будимљанске жупе. Најстарији српски црквени посјед на овом простору заснован је у вријеме Стефана Немање крајем XII вијека и припадао је Хиландару. На простору Будимљанске жупе простирала су се властелинства манастира Дечана, Бањскр, Градца, Светих Арханђела код Призрена. У Будимљанској жупи је рођен Свети Јевстатије Српски, игуман манастира Хиландара, доцније Епископ зетски и шести Архиепископ српски који је управљао Српском Црквом од 1279. до 1286. године. Сједиште Будимљанске епископије од њеног оснивања било је у манастиру Светог Георгија –Ђурђевим Ступовима у Беранама задужбини Првослава, сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времана сачуван је и запис који гласи „Четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм Светог Георгија“. Смјештена у средишту српске државе и касније у доба Османског царства, Будимљанска епархија је имала значајну улогу у духовном и културном животу народа Горњег Полимља и Старе Рашке области. Од Будимљанских епископа познати су: Неофит, Јаков, Калиник, Теофил (1251-1252), Спиридон, Герман I, Герман II, Николај. Будимљанска епископија је у XV вијеку уздигнута на степен Митрополије па су поред имена Будимљанских епископа сачувана имена и Будимљанских митрополита: Василија, Макарија I, Макарија II, Генадија (1559), Саве, Герасима, Григорија, Теофила II (1615), Пајсија. Духовни и културни живот Будимљанске митрополије био је веома интензиван у периоду од XV до XVII вијека. Посебно је јак духовни ценар био у манстиру Шудиково који је био Саборна црква и тако ће остати до рушења тог манастира 1738. године. Посљедњег Митрополита будимљанског Пајсија живог су одрали Турци 1635. године. То је вријеме, када црковни љетописци своје записе започињу са „јао мене“. У манастиру Шудиково постојала је преписивачка, фреско-сликарска и иконографска школа из којих су се између осталих уздигли типограф монах Мојсије Будимљанин и највећи фрескописац са простора Пећке Патријаршије поп Страхиња из Будимља. У храму посвећеном Ваведењу Пресвете Богоридице у Шудикови писани су требници, минеји, псалтири, молебници, Морачка крмчија. У Шудиковском поменику из XVII вијека помиње се „106 благочестивих монахиња“ које су све из суједних мјеста: Будимља, Доца, Краља, Забрђа, Пријелога, Годуше, Бијелог Поља, Никољца, Прошћења. Постоје индиције да је једно вријеме сједиште Будимљанске митрополије у XVI вијеку било у цркви Светог Николе у Никољцу код Бијелог Поља. После мученичке смрти митрополита Пајсија (1653. године) Будимљанска митрополија ће у административном погледу бити угашена скоро три вијека. Више од три деценије, после спаљивања манастира 1739. године, Ђурђеви Ступови „нису појали“ али су како пише академик Миомир Дашић „снагом Васојевића и Србљака и братстава из разних црногорско-брдских племена обновљени седамдесетих година XVIII стољећа“. За ревитализацију манастира највеће заслуге је имао игуман Мојсије Зечевић, а потом и његови насљедници и народни прваци чврсто повезани са владарском кућом Петровића. Свети Архејерски Сабор Српске Православне Цркве 8. децембра 1939. године изабрао је Јоаникија Липовца за викарног Епископа будимљанског и ову дужност је обављао до свог устоличења у трон Митроплита црногорског 23. фебруара 1941. године. Владика Јоаније Липовац је убијен 18. јуна 1945. године у Аранђеловцу; Наша Црква га слави као Светог свештеномученика Јоаникија. По измијењеном уставу Српске Православне Цркве од 1947. године, обновљена је древна Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, а за епископа је именован Макарије Ђорђевић. У њен састав су ушли некадашњи дјелови Пећке митрополије као и Пљевља и Пријепоље са манастиром Милешево. Епархија је укинута 1956. године и подијељена између Црногорске и Дабро-босанске митрополије. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић у једној од својих бесједа каже „да су се на овом простору кроз вјекове рађали људи обасјаног ума и срца, причешћени Божјом истином, витезови који су бранили своју вјеру и отаџбину и гинули за име и правду Божју“. Љета Господње, 1999. четрнаестог дана, мјесеца маја, на предлог Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Јоаникија Мићовића за викарног Епископа будимљанског, а чин епископске хиротоније обавио је Патријарх српски Павле у Цетињском манастиру 3. јуна 1999. године. Свети Архијерејски Сабор је на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Јоаникија. Прије 17 година, на данашњи дан - Свете Марије Магдалине, устоличен је владика Јоаникије као 23. архијереј у трону Епископа будимљанско-никшићких. Подсјетимо се и на његову тада изговорену архипастирску бесједу:„Овим данашњим свечаним чином преузимам пуну одговорност епископске службе, не изоловано, него у литургијском и канонском јединству са свим православним архијерејима једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Примам на себе, са унутрашњим трепетом, бригу о људским душама, које ми Бог у Цркви својој повјерава, да би добре у добру утврђивао, слабе кријепио, сиромахе помагао и младе васпитавао”. Под јурисдикцијом Будимљанско-никшићке епископије данас се налази 12 општина: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Колашин, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје, Шавник, Гусиње, што чини 58% укупне територије Црне Горе; на овом простору живи око 250.000 становника. Речено је да Бог увије има своје људе у народу. Један од таквих је и Кир Јоаникије Мићовић. Оно што зна Бог нек знају и људи. Доласком владике Јоаникија на трон Епископије будимљанско-никшићке започиње се са обновом свеукупног црквеног и мисијског живота Цркве. Обновљени су бројни храмови, манастири и монашки живот у њима. Оно што је још важније повећао се број посленика на Њиви Господњој - свештеника, монаха, монахиња као и активних чланова и вјерног народа у животу Цркве. Обновљене су Српске православне црквене општине, основано је удружење „Кнез Мирослав“, рођена су бројна Кола српских сестара која врше драгоцјену добротворну мисију, основани су црквени хорови. Епархију будимљанско-никшићку походили су и походе патријарси, митрополити, епископи, амбасадори и многи други високи гости. Епархија врши своју мисију преко издавачке дјелатности и часописа Свевиђе. Млађе генерације се уче вјеронауци. Без икакве сумње доласком епископа Јоаникија духовна и морална обнова народа Епархије будимљанско-никшићке бива успјешнија и јача. Владики Јоаникију се вјерује јер наствља 2000-годишњу традицију и држи свијећу истините свјетлости, Свјетлости Христове која просвјећује и освјећује све и свја. Велики човјек је као муња са неба. Тако је и наш народ чекао владику Јоаникија да се под његовим омофором сабра као под Покровом Богородичиним. Наш Владика је ту да нас благослови, да се моли за нас, да нас утјеши, са дивном људском топлином да пригрли и старо и младо, болесне, сирочад; да утјеши породице у жалости, да дође и с љубављу духовног пастира увећа нашу радост. Владика Јоаникије, уз монашку смиреност зна и да подигне свој глас, а када подигне свој глас уздигне своју мисао као што је било на Тројичинданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења позивајући вјерне „у име Бога љубави - да се заветујемо и закунемо да ћемо чувати, обнављати своје светиње, ћивоте наших светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака!“ Двадесет година служења у архијерејском чину у духу Јеванђеља, духован, пун љубави према свима нама. Владика нас често учи да добро није добро ако се чини само својима већ и другима. Да буде мира међу браћом, међу комшијама, међу другима који имају другачије мишљење. У разговору са владиком Јоаникијем никакав кључ вам не треба - све је отворено. Сви разговори и сусрети са њим остављају неизбрисив траг у човјеку. Оче и владико Јоаникије, ваш очински однос према свима нама повјереном Вам народу осјећа Ваш Божји позив и зна Ваше свештено и узвишено дјело које је покренуто Духом Светим. Благословите нас, Владико свети, подигните руке своје ка Господу за свој народ, своју духовну дјецу; помените нас, Владико свети; поучите нас, Владико свети, из Ваших освећених уста из којих излази Божја ријеч јер Вас Дух Свети покреће и надахњује као некад апостоле. И на крају, и најприје, да се поклонимо свештеној јерархији Српске Православне Цркве и вјерном српском народу, и из дубине срца и душе уздигнимо и ми молитву нашу: „Помени Господе Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићком г. Јоаникија, даруј га светим Твојим Црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговјечна и да правилно управља ријечју истине Твоје. Амин Боже дај! Извор: Српска Правослвна Црква
  7. На данашњи дан 31.07. 2016. љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј. Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам! Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси… У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве. Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије. Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације. Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14). Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве. Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20). Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа. Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали. Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности. Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах. Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом. Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године. У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија. Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ. Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија. Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1) Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао. Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1) Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин. Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића) Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици. Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви. Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије. Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година. Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској. Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида. Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве. За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког. Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци. Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком. Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета!
  8. Овога јутра гост Јутарњег програма био је отац Александар Поповић, свештеник при храму Света Три јерарха у Новом Саду. Повод за данашњи разговор је сутрашње прослављање светих мученика и новомученика, тачније сутра, у среду се молитевено сећамо Светог мученика Теодора, епископа вршачког, светог новомученика Вукашина јасеновачког и литургијски прослављамо и сурдуличке мученике.
  9. Три опела за три мртва теолога Опело за С. Лежала си у соби Међу женама Које се распадају Од болести Од оне исте Смрти Која ће те Одвући И затворити Ти очи. Лежала си на кревету У постељи која Чува Трагове мртвих Њихове кости Снове Целоноћне јауке И понављања: „Не желим да умрем“. О чему си мислила? Док си упорно Окретала молитве Прстима Да ли је страх Гонио ти руке И срце? Долазили смо Код тебе Ми мртвији од Мртвих Језиво насмејани Послом забринути Маском оптимистични Ученици школа Неосетљивости Једва чекајући Да побегнемо одатле И вратимо се Тамо где су нам Одсекли Утробе Мозгове Органе За тебе За њу За њега! Долазио сам Разједен Из свог Глумљеног Животарења У тај простор Гробова људских У твоје умирање Истинито Као крв Као рана Као дете Као цвет Као осмех Као бол Као крик Као сузе Над твојим одласком. Након свега Излазио одатле На ходник На прозор Онај пут Последњи И гледао Двориште Небо Године Твоје Мрзео свет до костију Мрзео нас преклане Сечивима Неузнемиравања У месарама Масакриране Љубави. Болничке собе Бели зидови Сиви ходници Влажни подови Модре вене Храна Постеље Купатила Инфузије Игле Болничка мртвачница Крематоријум Бели сандук Крстача Јаукања над раком Плакање Усамљеност Удаљеност Стварни су! И тишина Која Сећа На тебе Увек Када Је Никада Немам. Опело за М. има кревет у коме М спава има соба где М плаче има рука којом М одмахује има тереса пуна лелека живео си свој стоицизам буди неприметан међу уницима гледао слике пропалог наслеђа има брдо и твоја кућа има астала празног има проклисих зидова има гроба у лединама далеки су богови стари и нови не маре они за weltschmerz дерт и карасевдах твој за киптећу јужњачку ти крв има глас који завија има песма која боли има пустиње која јечи има тишине која значи сручујеш се слеђен од нечега не знам чега између две ноћи ломача запаљена да одагна ти мисао има црква у којој се хули има крчма у којој се благосиља има трулеж која сиса груди има жене која гута сузе срце да поднесе одсуство којим речима да пронађеш у сумраку свог рода у бљештавој тами скривених богова? Опело за В. у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти дан за даном сањам је кроз прозор провирујем на оној страни дворишта где храм стоји (... Надолазећи из ноћи Уливајући се у ноћ Струјао је сан Кроз ноћ ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти она ме позива она не зна колико имам година весело је имати смрт пред очима (... Сан као магновење Богословског стварања ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти зашто заваравам себе самог зашто тек сад увиђам оно што одувек сам знао? (... Јер богословско стварање Јесте гледајуће чекање Склопљених очију У примарку сна ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти говорим себи од трена кад си се родио уписана је смрт у теби (... Богословко стварање Јесте бездан Сненог наслућивања Нагађања и опипавања Ишчекивања на прагу ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти долази ти смрт чекам је руку раширених (... Богословско стварање Јесте заједница и самоћа Умах Стрепња и трепет Од сједињења и самовања ...) у клет своју улазим и враћа се она – мисао о смрти јер све друго је туђе само је смрт моја (...Богословско стварање Јесте Чекање И Полазак И Растанак ... И Састанак? Можда ...) Да помене Господ упокојене слуге своје Сару, Миодрага и Владимира, сада и увек и у векове векова. Амин! Београд 17.02.2019. Л.Н.
  10. Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944. За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском): Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање: Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши. После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251. Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити: Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом. Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним. Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725. (Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца: Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿ Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿ Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726. Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби. Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве? Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне. О Васкрсу 1999. (Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.
  12. Уочи Недеље Православља, 16. марта 2019. године, у препуном Саборном храму Благовести Пресвете Богородице новообновљеног манастира Осовице после више од три века поново су зазвучале речи: Желим живот испоснички, Свети Владико! Његово Преосвештенство Eпископ бањалучки г. Јефрем извршио је чин пострига у малу схиму искушеника Mилована и Ивана давши им монашка имена Митрофан и Иларион. У светом чину обављеном после празничног бденија молитвено је учествовало монаштво и свештенство епархија: Бањалучке, Зворничко-тузланске, Славонске, Британско-скандинавске, Бачке, Сремске, Браничевске, Крушевачке и Нишке уз многобројни верни народ Републике Српске и Србије. Нове монахе на постриг су привели сабраћа манастира игуман Теофил и монах Доситеј. У Недељу Православља служена је света Литургија на којој се причестило преко три стотине верних. Уз помоћ и подршку Србског сабрања „Баштионик“ из Бања Луке приређено је послужење и трпеза љубави за све поклонике. Извор: Српска Православна Црква
  13. Епископ Иринеј: -Ова књига је дело саборног духа и начина рада који нас је одржао кроз историју Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 5. марта 2019. године у Галерији Матице српске о монографији под насловом „Алмашка црква - Храм Света Три Јерарха”. У представљању тог драгоценог дела учествовали су и архијерејски намесник новосадски први протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, директор Историјског архива Града Новог Сада г. Петар Ђурђев и конзерватор-рестауратор Галерије Матице српске г. Данило Вуксановић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитавши најпре др Тијани Палковљевић Бугарски, управници Галерије Матице српске, на добијеном Ордену за уметност и књижевност у рангу витеза, Епископ бачки је најлепше жеље и речи захвалности упутио приређивачима монографије, издавачу, као и установама које су помогле реализацију и објављивање монографије „Алмашка црква – Храм Света Три Јерарха”. -Лепо је што је књига посвећена 300-годишњици дивног Алмашког храма. Књига се појављује наизглед са малим закашњењем, али са веома добром подударношћу између те наше годишњице и великог јубилеја – осам векова аутокефалије наше помесне Цркве. Овај вечерашњи сусрет, први овакав ове године, треба да сматрамо и једним од видова обележавања 800-годишњице у нашој Епархији, навео је владика Иринеј. Епископ Иринеј је такође рекао да је књига савесно и лепо урађена. -Препуна је драгоцених података и материјала који већини нису довољно познати, тако да ће се свако ко је буде читао и разгледао духовно обогатити. Она сведочи и о старом, добром Новом Саду од пре три века, како су тада релативно малобројни наши преци и претходници умели да, у туђинској држави, ураде овако значајне ствари, овакве храмове, светиње, споменике духа и културе, којима се и данас поносимо и поносићемо се вековима. То показује, пре свега, њихову веру, поручио је владика Иринеј. Уредник и један од аутора монографије „Алмашка црква – Храм Света Три Јерарха”, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, истакао је да, кроз ову књигу, Алмашки храм проговара једним другим језиком, новим језиком. -Јесте да припада историји, прошлости, али када је будете држали у рукама видећете да је она итекако добрано закорачила у 21. век. То је наша скромна лепта и нашим дедовима и нашим прадедовима – што се мене лично тиче – мој скромни дар и данас драгим ми парохијанима Алмашког храма, где сам безмало 15 година службовао, за сву љубав коју су ми пружили примајући ме у своје домове, а ја сам се, овако нејак и слабашан, трудио да им одговорим у истој мери. Желим да захвалим Његовом Преосвештенству г. Иринеју на очинској бризи, старању, благослову, подстицању и разумевању према нама слабашнима док смо писали ову књигу, на благослову који нам је уступио и доделио, и да му пожелим да и све предстојеће јубилеје везане за нашу Епархију бачку и за нашу Српску Цркву проведе онако како доликује и како је заслужио, навео је архијерејски намесник новосадски први. Прота Миливој Мијатов је обрадовао присутне, објавивши да ће књига бити даривана онима који су присуствовали догађају у Галерији Матице српске, али и да ће примерци монографије бити уручени библиотекама основних и средњих школа, богословијама, црквеним општинама Епархије бачке, као и установама културе и просвете у Србији. Такође, сви они који буду желели да у својој личној библиотеци имају ово драгоцено издање, могу да се јаве протопрезвитеру Бранку Вујиновићу, садашњем настојатељу Алмашког храма, и књигу ће добити бесплатно. Директор Историјског архива Града Новог Сада г. Петар Ђурђев је оценио да је у колективном сећању грађана Новог Сада заживела прича да је храм Света Три Јерарха изграђен захваљујући неком граничарском инату. -Ова неспретно изнета тврдња засенила је праву историјску позадину подвига изградње овог светог храма. У Алмашкој цркви се, све до несрећног бомбардовања 1849. године, чувала чудотворна икона Пресвете Мајке Богородице, што је овај храм учинила важним местом за ходочаснике и за све хришћане жељне помоћи Богомајке. Да би сав тај народ могао да се окупи на Литургији - подигнут је управо овај велелепни храм, казао је г. Ђурђев, један од аутора монографије. Да је ова књига бесцен благо, мишљења је и г. Данило Вуксановић, који је истакао да су аутори успели да обједине огромно богатство тровековног трајања Алмашког храма. -У овом пригодном осврту, засутом мноштвом занимљивих историјских знакова и визуелних прилога, на маргинама богослужбених књига Алмашког храма, о негдашњем и данашњем Новом Саду, о Алмашком храму у часу погрома Новосадске рације, кроз хронологију именâ парохâ који су овај храм држали на сопственим духовним плећима, долазимо и до оних који га данас обнављају и држе отвореним за православне вернике 21. века, казао је г. Вуксановић. Присутне у Галерији Матице српске је поздравила др Тијана Палковљевић Бугарски, управница ове значајне установе, истакавши да се сарадници Галерије баве сакупљањем, проучавањем и презентовањем српског културног наслеђа. Монографију је, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, издала Српска православна Црквена општина новосадска. Извор: Епархија бачка
  14. Француски хуманитарац Арно Гујон рекао је данас да први пут после 14 година рада дуже од шест месеци није посетио Косово и Метохију „Ово је први пут да не боравим тамо, да не могу да видим своје пријатеље, кумове, да не могу да пратим развој наших хуманитарних пројеката и да разговарам са људима како бих могао да направим нове хуманитарне пројекте“, рекао је Гујон за РТС. Организација „Солидарност за Косово“ донирала је два нова медицинска апарата здравственим установама у Грачаници и Пасјану, у вредности од 30.000 евра. „Апарати је требало да стигну пре неколико месеци, а када су уведене таксе морали смо да нађемо друго решење. Док смо смислили неки начин да избегнемо то…“, рекао је Гујон и објаснио да ова помоћ много значи за мештане који су раније на прегледе морали у Врање, Ниш, Лесковац. Он је додао да се тренутно на Косову и Метохији реновирају три школе и да је у те пројекте уложено 100.000 евра. „То би требало да буде готово у октобру, када су ме протерали требало је да обиђем те школе, и онда смо све то померили“, рекао је Гујон те навео да ће тај посао бити завршен у наредних 10 дана. Овај хуманитарац наводи и да његова организација улаже у пољопривредне пројекте, како би се омогућило људима да раде и како би се економски оснажила српска места на КиМ. Он нема информацију о томе да ли ће му бити дозвољено да уђе на Космет, али се нада да ће моћи да буде тамо за отварање реновираних школа. „За мене је битно да будем на лицу места. Ако не могу да посетим места где помажемо људима, то је као да лекару забраните улазак у болницу“, рекао је Гујон. Разматра и могућност да тражи дозволу косовских власти за улазак, иако није званичник ни Србије, ни Француске. „Свакако да је све политика, и моја забрана и таксе… Са којим циљем? Е, то је велико питање“, рекао је Гујон. Поручује да своју енергију црпе од српског народа на КиМ, који деценијама пролази кроз тешка времена. „Никад нису одустали и нису напустили своју земљу, не смемо ни ми. Морамо да им пружамо братску подршку“, закључио је Гујон. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):
  16. И ове године (12.02.2019.) у манастиру Крки свечано је прослављена слава богословије „Света Три Јерарха“. Свету Архијереску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Порфирије и Њихова Преосвештенства Епископи славонски Г. Јован, бихаћко-петровачки Г. Сергије, осечкопољски и барањски Г. Херувим и далматински Г. Никодим. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Овим радосним поводом присутним верницима обратио се Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије изразивши велико задовољство што је данас присутан на овом светом месту. „Којим речима описати ова три велика светила Српске православне цркве? Ни једна реч похвале не може описати оно што су они учинили за нас, оставивши нам у наслеђе начин на који ћемо приступити Богу и отворивши уста своја хвалу божанску изрећи. Пред нама су три светитељска лика, сваки посебан на себи својствен начин, али сви они ипак по многоме слични. Свети Василије Велики, Јован Златоусти и Григорије Богослов су светитељи у чијим се личностима крије пуноћа Духа Светога која је из њих исијавала читавог живота. Зато уопште није чудно што ово училиште носи њихово име, али управо то име ставља нам у обавезу да наставимо да живимо њихову богочовечанску филозофију, али и терет да одолимо свим искушењима, као што су то чинила Света Три Јерарха. Угледати се на њих је заповест дата нама који смо жетаоци њиве Господње, који са вером и љубављу сејемо да бисмо са радошћу жњели и плодове своје принели Господу на дар и благослов. Славећи пастирску и богословску делатност Светог Василија Великог, славимо и оштроумност Григорија Богослова, а пажљиво слушајући медоточно слово Јована Златоустог бивамо узнешени у реалност Царства Божијега“, поручио је Епископ Сергије. Након Свете Литургије у сали богословије одржана је приредба посвећена животу ова три велика светитеља. На самом почетку Епископ Никодим срдачно је поздравио све госте и нагласио да су манастир Крка и богословија „Света Три Јерарха“ за њега један дом и једна света обитељ. „На првом месту желим да заблагодарим свима вама који сте данас дошли да увеличате овај дивни празник који ми прослављамо као небеске заштитнике овог светог училишта. Желим посебно да се захвалим на доласку својој браћи Архијерејима, као и Г. Марку Николићу и осталима из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Републике Србије која много помаже живот и рад наше богословије, али и Епархије далматинске. Такође, велико хвала Епископу Херувиму и представницима Срба из његовог краја на несебичном труду и храни коју су донирали за наше свето училиште. Желим да се, као и прошле године, за све учињено за ову школу захвалим и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Г. Фотију, који данас није могао да буде са нама, али иако је одсутан ништа мање није присутан у нашим молитвама и сећању“, захвалио је Епископ Никодим свим пријатељима и добротворима манастира Крке и крчке богословије. Ученици богословије извели су маштовит музичко-драмски програм, који су припремили уз помоћ својих професора, а по његовом завршетку приређена је трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија далматинска
  17. A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког г. Кирила, Епископа Ресифеа из Пољске православне цркве г. Амвросија и свештенства Митрополије црногорско-приморске и Епаргхије јужно-централноамеричке, Свету службу Божију у манастиру Свете Тројице код Ресифеа у Бразилу. У току Литургије у чин архимандрита је произведен игуман ове обитељи отац Педро. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Кирило је говорио о богословљу тројице Светих јерараха – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. „Заиста је чудо Божије да је освештан храм Светог Јована Златоустог овдје недалеко, у Каруаруу. Заиста је то чудо Божије у овом далеком свијету, у последњем углу земље, у Јужној Америци“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Казао је да хришћанин треба да слуша своју Цркву и црквене старјешине. „Имамо и дан-данас оних који иду путевима Светих отаца и биће тако до краја свијета. Ту је, међу нама наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који има дар бесједништва и пастирски дар. И поред тога што је био свјетлост која је освијетлила нашу Црну Гору свјетлошћу Јеванђеља, он је, као добри пастир дошао и до ових ваших крајева тражећи, прије свега, наше изгубљене овце, људе нашег поријекла, али, свакако, он својом пастирском палицом милује свакога човјека који жели да упозна истиниту вјеру“, казао је Владика. Додао је да у овом мјесту постоје дивни људи који су завољели православље. „Дакле, један практични савјет је да се угледамо на такве људе међу нама, да се угледамо на њих и да покушавамо да слиједимо њиховим путем, јер је лакше угледати се на човјека који живи међу нама него на неког ко је живио прије двије хиљаде година“, рекао је он. Владика Кирило је рекао да наше покољење страда од превелике оптерећености бригама овога свијета и да многи, бјежећи од тога, прибјегавају јоги и сличним стварима, што није православни пут. „Наша православна медитација јесте Исусова молитва. Нека нас Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст прате на нашем Христовом путу“, казао је Епископ Кирило. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је подсјетио да Црква Божија кроз вјекове сабира све људе и све земаљске народе у свету Христову заједницу. „Сабира све у јединство, без обзира на разлике – гдје се рађамо, коме земаљском народу припадамо. Сви смо призвани, сви људи и сви земаљски народи да будемо један Божји народ, Христов народ, народ који је призван да већ овдје на земљи задобије Царство небеско“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да Царство небеско овдје почиње и да је бесконачно и бескрајно. „Ми смо свједоци тога царства – Царства небескога, чланови тога једнога народа – Христовога, Божјега народа“, објаснио је Владика Амфилохије. Рекао је да је много значајно што је изворна апостолска Црква заживјела и у Бразилу. „У Латинској Америци данас имамо преко петнаест православних епископа. Међу њима је и наш Владика Кирило. Овдје се хришћанство проповиједа већ пет вјекова, али долазак Цркве Божје, оне апостолске Цркве Божје помаже свима који живе на овом континенту да се врате изворној Цркви Христовој, православној Божјој Цркви, Цркви која има једну главу, а то је сам Господ Исус Христос, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру коју смо научили од самога Христа и Његових ученика апостола“, нагласио је Владика. Додао је да је много значајно што постоји у овом мјесту монашка обитељ Свете Тројице. „Много је значајно што је ова света обитељ посвећена Оцу и Сину и Духу Светоме – Светој Тројици и што се одавде шири ова мисија, не само на Ресифе него и шире од Ресифеа. Шири се вјера у Свету Тројицу, Бога љубави. Она, та мисија свједочи да је Бог љубав и да је човјек, да су сви људи призвани да буду носиоци те тројичне љубави. Велики дар Божји је Бразилу и читавој Латинској Америци ова обитељ Свете Тројице“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Заједнички празник тројице великих светитеља Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Богослова – Света три јерарха, саборно и молитвено је прослављен у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије економ острошке обитељи, а саслуживали су му јереји Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије и Душан Вишекруна из Сремске епархије, као и јерођакон Роман, острошки сабрат. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. О. Сергије је након читања Светог Јеванђеља бесједећи подсјетио на велики значај Света три јерарха за Цркву Божију. – Свети Василије је написао Свету Литургију коју служимо, као и Свети Јован Златоусти, која је предивна, која нас поучава али и исцјељује. Свети Григорије је великом дубином свога теолошког рада украсио Цркву Божију, украсио је љепотом своје душе, својом добротом, својом ревношћу. Кад је дошао у Цариград тек је једна црквица била православног исповиједања вјере, да би његовим трудом православље засијало у свој својој пуноћи и обујнило престони град Цариград, Константинопољ – рекао је о. Сергије. Он је такође истакао да је данашњи празник установљен када су се људи у 11. вијеку почели дијелити по томе ко је од ове тројице највећи и најзначајнији. – Једни су величали Светог Василија због чистоте живота, његовог труда, мудрости. Други су величали Светог Григорија због прелијепог и прекрасног богословског дјела, ума.Трећи су величали Светог Јована Златоустог због премудрих бесједа, пуних мудрости Божије и свакога због њиховог светог живота. Међутим, они су се сами јавили Епископу Јовану у поручили да савјетује народ да се не дијели због њих, јер су они једно у Господу – казао је о.Сергије и поручио сабранима да треба да размисле само о овој поуци, да не треба да се дијели ни по којем основу, а посебно не унутар Цркве Христове. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква
  21. Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):
  22. Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ): View full Странице
  23. Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Хачкари испред земунског манастира и Главне поште у Новом Саду Многи од нас су шетајући земунским парком, или пак одлазећи на службу у земунски манастир (у којем је до пре неки месец служио наш драги професор, покојни отац Радован Биговић), прошли поред овог споменика, а да се можда нису ни запитали одакле овај ту, вероватно мислећи да је споменик „остао“ од подизања храма... Овај хачкар како га Јермени зову, што у буквалном преводу значи „крст у камену“ је, без обзира што изгледа знатно старије, постављен на ово место 1993. године, као подсећање на једну трагедију и као израз захвалности јерменског народа нашем... Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку. А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах... Спомен комплекс недалеко од Ечмиадзина, на обали реке Камах Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако... Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО... Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима... Ан-12 нашег РВ и ПВО, евиденцијски број 73312, који се срушио у Јерменији Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова... Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"... Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде... Спомен плоча испред споменика "Сломљено крило" Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу... И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду. Председник Републике Јерменије, господин Серж Азатович Саргасјан, испред споменика крај земунског манастира Ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели. Чланови породица наших настрадалих летача које је Председник Јерменије позвао, како би им још једном изразио захвалност народа Јерменије, за жртву коју су поднели њихови најмилији Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"... Фото by Gevorg Galstyan, Panoramio for Google Earth, Координате: 40° 9'58.67", 44°15'25.82" Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  25. Дана 11. јануара у поподневним часовима Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим у манастиру Успења Пресвете Богородице сазвао је састанак високих представника јавног културног и друштвеног живота српске заједнице у Републици Хрватској. Састанку су присуствовали председник Главне скупштине СДСС др Војислав Станимировић, саборска заступница гђа Драгана Јецков, председник ЗВО г. Срђан Јеремић, г. Јово Вуковић, заменик жупана г. Ђорђе Ћурчић, председник градске организације СДСС г. Срђан Колар, директор СКЦ г. Срђан Секулић, као и начелници општина г. Југослав Весић, г. Душан Јецков, г. Миле Злокапа и заменици начелника г. Душко Дробић и г. Мирослав Јелача. Главна тема састанка била је помоћ Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки. Српска заједница наставиће са давањем помоћи младим богословима већ 17. годину за редом. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...