Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'треба'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 142 results

  1. Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 17. маја, у недељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово. Поздрављајући сабране сверадосним поздравом Христос васксре – Ваистину васксре, Митрополит Амфилохије ја казао да је у тим ријечима садржана сва вјера наша, историја рода људскога и њен смисао, створење човјека и свијета. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље о сусрету Господа са женом Самарјанком крај Јаковљевог бунара у граду званом Сихар, владика Амфилохије је у поучном архипастирском слову истакао да је тај Његов разговор са Самарјанком један од најљепших одломака у Јеванђељу Христовом. “Велики чудесни догађај и зато је ова недеља посвећена управо тој жени Самарјанки Фотини која је ту повјеровала у Господа, која се покајала за своје гријехе и касније била мисионар и проповједник Христа Господа и на крају мученички пострадала за Њега заједно са другим мученицима.” У данашњем опису у дијелима Апостолским, послије смрти архиђакона Стефана разбјежали су се Христови апостоли и ученици до Кипра и до Антиохије, гдје су се први пут назвали хришћанима. И ми смо данас прије свега и изнад свега хришћани и то је оно, казао је владика, “што треба да свједочимо свима другима, поготово у ова наша времена када је поново кренуло отпадништво од Христа – Цркве Божије, када се често пута догађа да људи поистовјећују себе са неким другим вриједностима”. “Основно својство оних који у Христа вјерују је да буду хришћани и била каква друга припадност (држави, нацији…) својство је које људи задобијају овдје на земљи. Дакле оно што је небеско својство је то да смо хришћани. И данас у Црној Гори то треба максимално свима свједочити: да смо прије свега и изнад свега хришћани”, бесједио је Архиепископ цетињски. Објаснио је да није битно да ли се ко осјећа Србином или Црногорацем, Македонцем или Хрватом или било како другачије, већ да је основно да будемо хришћани – носиоци имена Христовога и свједоци Христови, Њега као воде живе и да се трудимо да пијемо од те воде и да се поклањамо Господу овдје гдје се налазимо. Сам Господ је рекао жени Самарјанки да се неће клањати убудуће ни ту, на њиховој гори, нити у Јерусалиму и да су само истински људи и хришћани они који се клањају духом и истином живоме Богу без обзира гдје се налазили. “Они су овдје на земљи припадници живота бесмртнога тиме што примају Христа Бога као живот вјечни и бесмртни и Њега као богачовјека, једино се Њему клањају и за Њим ходе, у Христа се крштавају, примају Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави”, казао је владика и додао да хришћани кроз ту христолику љубав воле Бога живога и једни друге. Том и таквом христоликом љубављу су били задојени и сви свети пророци Божије, њоме су се хранили Свети апостоли, њу су сљедовали и њоме живјели свети оци наши, учитељи Цркве Божје, свети мученици почевши од архиђакона Стефана, мученице Фотине, као и светитељи које данас прослављамо: мученица Света Пелагија Тарсијска, Свештеномученик Силуан, епископ гаски, Преподобни Никифор. Сви они су, нагласио је владика, постали сасуди и носиоци Божије благодати јер су се напојили те воде живе и нијесу су хранили собом, својим дјелима и врлинама него све што имају и што јесу су примили од Господа а милост Божја је она која даје човјеку да чини врлине. “Према томе иако има врлина, ако је нешто добро учинио срамота је да се човјек хвали да је то његово, да је он то учинио, јер све што је учинио и чини, то је добро које од Бога прима и које Бог дјела кроз њега и преко њега. Зато једини кога треба хвалити и прослављати је сам Господ Исус Христос богочовјек – савршени Бог и савршени човјек, који је творац овога свијета, кроз кога је све постало и настаје. И кроз Њега и Његову милост човјек постаје право истинско биће, вјечно и непролазно, задобијајући из овога пролазног живота вјечни и непролазни, бесмртни живот”, казао је на крају бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Високопреосвећени је обукао у првине монашког образа обукао послушницу ове Свете обитељи сестру Сању. Благословећи нову послушницу Пресвете Дјева и самога Господа нашега Исуса Христа, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је сестра Сања дошла у ову древну светињу да се окрилати духовно и припреми за вјечно Царство Христово. Подсјетивши на значај овог духовног гнијезда кроз вјекове а нарочито у ова последња времена, владика је казао да је из ове свете обитељи више сестара отишло у друге манастире да са другим сестрама обнављају своје душе и древну велику светињу светих мироносица. “То су дакле ласте из овога гнијезда, духовно везане за ово гнијездо и у будућа времена и онде гдје се сада налазе, да би Господ умножио таква гнијезда духовна и код нас овдје а и широм васељене, да се настави то дијело живо живога Господа нашега Исуса Христа.” Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је манастир Рустово освештано и гробовима оних који су ту пострадали у своје вријеме те да је то једно од знамења ове светиње: “Да Бог преко овог манастира благослови и све упокојене и све који сада живи овдје око Рустова и онда све редом. Да Бог умножи љубав према Господу и љубав једни према другима силом Духа Светога и да се пробуди у људима та жеђ за водом бесмртности, непролазности, за вјечном водом која јесте Дух Свети и Господ наш Исус Христос.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У уторак 12. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали Игуман Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори Живота Марковић, Милован Антонијевић, Радован Марковић, протојереј Огњен Гребић, протонамесник Душко Жујовић, јереји Слободан Савковић, Борис Милосављевић, Горан Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачке групе “Србски православни појци” из Београда. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика Јован, је верном народу говорећи о Васкрсењу Христовом као највећем и најзначајнијем празнику рекао, да је због тога овај празник са најдужим попразништвом. Свака Лутургија, не само недељна, јесте прослављање Васкрсења Христовог. Јер Васкрсење Христово означава и наше васкрсење. Ко ће васкрснути? Васкрснуће сваки човек који умире са Христом. Док онај који не умире са Христом, неће васкрснути за живот вечни, већ за вечну муку. Зато је човеку дата благодат да верује, јер вером можемо све да схватимо и све да прихватимо. Без вере не можемо да дођемо до праве истине, а та истина је Господ наш Исус Христос. Истина ће нас ослободити од наших грехова, од наших мука и невоља. Зато Господ и каже: “ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Треба да тражимо здравље и од лекара. И њих је Бог благословио и даровао да нас лече, али наш једини лекар је Исус Христос, јер Он зна и нашу душу и наш ум и разум боље него што и ми сами себе знамо. Зато и треба да му предамо срце наше, да се Он у њега усели и у њему обитава. Али Бог обитава само у чистом срцу, или бар у оном срцу које се труди да живи чисто, Јеванђељем и Црквом. Бог нас је створио за живот вечни, а не за смрт. Нажалост, човек је изабрао смрт онда када се погордио и помислио да може да буде Бог и непослушношћу ушао у смрт. Али Бог, који је сав љубав, Он је из љубави према човеку сишао са небеса, међу људима поживео, претпео смрт од оних због којих је дошао, али је и васкрсао и вазнео се на небо. И на тај начин показао да је то једини људски пут у овом свету, који води у живот вечни. Преосвећени је пожелео да Света Литургија и Јелеосвећење буду свима на здравље и спасење, на исцељење и душе и тела, које смо силом Духа Светога примили, молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца. Посебно се Преосвећени захвалио верницима, што су имали храбрости, да у овој пошасти и невољи дођу на ову службу. Ова Светиња је сигурно утицала на све да своје мисли саберу, да не лутају којекуде, него да се усресреде на молитву која нам је свима преко потребна. Ономе који искрено верује, невоље овога света не могу ништа. Зато нам је потребна вера у Бога и Његово исцељење. Прво треба да оздравимо душом, ако хоћемо да нам и тело буде здраво, јер од оболеле духа и тело оболи. Осврнувши се на недељу раслабљеног, Преосвећени је акценат ставио на реч. Јер само једном речју Господ исцељује раслабљеног. Реч наша треба да буде светиња. Светињи треба да служимо, а не да се Светињом служимо. Свака Црква је Витезда, али на крају све зависи од наше вере. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који верује. На крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Господу и Светом Василију Острошком да нам дометну вере, јер знамо само онолико колико верујемо. Да нам Јелеосвећење буде на исцељење и душе и тела, јер ако верујемо Бог ће нас излечити и од ове пошасти која нас је снашла. Нека Свети Василије уразуми и оне у Црној Гори који бране народу да дође до ћивота Светог Василија. Заратили су са Богом, а ко је ратовао са Богом никад није рат добио. Не ратујмо са Богом, ратујмо са својим страстима, гресима, слабостима, ратујмо против свог ега, гордости, па ће нам Бог дати благодат и бићемо радосни као што је велика радост Васкрсења Христовог. По заамвоној молитви пресечен је славски колач, подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска
  5. У недељу мироносица коју ове недеље обележавамо 03. маја 2020. године, на дан преноса моштију св. Владике Николаја охридског и жичког, у Светосавској цркви на Врачару свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Радивој Панић и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Свету Литургију је појањем обојила Певница при Храму св. Саве, која се на служби окупила после периода великих ограничења кретања и мера донешених због ванредног стања у земљи, а због епидемије вируса Ковид-19. Звучни запис беседе Дајући животне примере пожртвованих верујућих жена, које брину и о живима и о покојнима, отац Стојадин је беседећи подсетио да је и Христос дошао на земљу да види сву своју децу – и ону упокојену и ону живу – "једне у гробовима земљаним, а друге у гробовима телесним, заробљене грехом". Тумачећи јеванђељско зачало и догађај у коме се објављује Васкрсење Христово, прота је подсетио да су мироносице, поред храбрости и одважности које су имале када су се запутиле ка Христовом гробу, затекле анђела који им је објавио Васкрсење Христово и добиле задатак да све о томе и обавесте. "Све жене које су веровале и верују у васкрслога Христа се могу назвати мироносицама" подвукао је прота Стојадин и напоменуо да "све оне жене које су чиниле дела бриге уз Христову помоћ, чине то и за Христа и за своју душу". Запитавши ко је у данашње време благообразни Јосиф, о. Стојадин је приметио да се сви пожртвовани лекари могу са њим упоредити. "Имамо ли бољи пример за благообразног Јосифа од светог Владике Николаја охридског и жичког", рекао је прота при крају беседе појаснивши да је свети Владика Николај "ране нашег народа видао, скидао оболела и распета тела са крста и увијао их у плаштаницу Божије науке и речи и доводио до оздрављења". Извор: Радио Слово љубве
  6. Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Звучни запис беседе У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. “Црква показује изузетну виталност у овој новонасталој ситуацији при чињеници да је изречена мјера да лаици не присуствују богослужењу а Васкрс је и најважније службе у току године. Вјерници показују изузетну сагласност, садејство са свештенством, и мислим да смо за сада положили тај испит и показали да нас никаква спољна уредба или било каква нова околност, а ово јесте потпуно нова околност макар за наше покољење, није спријечила да дочекамо крај поста и прославимо Васкрс како треба у свој пуноћи”, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Он је гостујући у синоћњем васкршњем подказу “Све по Списку” истакао да држава, за разлику од Цркве, показује једну конфузију што се огледа и у поступању полиције испред неких храмова ових дана и “што ће изгледа радити и сјутра”. Образлажући свој став он је нагласио да то поступање прије свега није исто у свим градовима (на Цетињу нема тих сцена које имамо испред храма у Подгорици) и да то што раде, с друге стране, не раде ни по каквом позитивном пропису, као и да једна објективна околност, свјетски проблем у Црној Гори поприма димензије злоупотребе ситуације. “Брига за здравље је важна и то нико не пориче, па ни људи у Цркви, и треба да се поштују здравствене мјере. Али демократска друштва и правно уређени системи показују се демократским и правним а у тоталитарним режимима ова ситуација ће показати да су ти режими склони још већем тоталитаризму и долазимо до његовања једне културе страха и репресије и до ситуације као што је ова, коју је полиција радила јуче и данас испред црногорских храмова.” Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је истакао да је једно да вјерници не присуствују богослужењу, али забранити вјерницима да улазе током цијелог дана у храмове је нечувено и нема упориште ни у једном пропису и ни у једној мјери Националног координационог тијела те да се ради о непотребној репресији. “Дакле није било разлога за ту реакцију, чак је било злоупотреба на појединим мјестима, гдје полиција не да грађанима да се приближе храму са образложењем да то ради у договору са свештенством. Онда је излазило свештенство испред храма и полемисало с полицијом па су на интервенцију свештеника неко вријеме пропуштали људе па послије опет забрањивали. Тако да се врши непотребна репресија. Мислим да је она комбинација нечије недобронамјерности и приличне несналажљивости људи на терену. С друге стране имате ситуацију да близу мјеста гдје полиција брани народу да приђе, педесет метара одатле, имате гужву пред пекаром или банкоматом и сл.” Упоређујући опсаду храма са библијским сценама, отац Гојко је нагласио да је и стражарима код Христовог Гроба, када су видјели одваљен камен са Гроба и присуство анђела, прва емоција била паника (када су престрављени отрчали код фарисеја који су их посавјетовали шта да кажу – слажу) и касније комбинација лажи (што су зачеци антицрквене медијске пропаганде). Ректор Цетињске богословије каже да постоје и у таквом опсадном стању полицајци који се причешћују као и они који кажу да морају да поступају по наређењима или они који се праве да не виде ако нешто виде, јер “полиција је овај народ и то смо видјели у току величанствених литија за одбрану светиња да се не могу спрјечити људи да буду људи”. Кроз историју Цркве ово није први Васкрс на којем се Света служба Божија служила без присуства вјерника, што под утицајем ратова или безбожних идеологија или катастрофа, казао је прота Гојко и подсјетио да у Библији на једном мјесту код пророка Данила пише, а касније се у Новом завјету цитира неколико пута, да је најстрашније вријеме, нешто што је неки предзнак и задњих времена, тзв. гнусоба опустошења, што значи да на мјесту које је најсветије буде потпуно опустошење. “И ово колико је, да тако кажем, вјежба за нашу вјеру и преиспитивање како доживљавамо вјеру, да ли све радимо по аутоматизму или то шта смо навикли и чему смо научени ових 30 година може да се примјени на неки други начин, да се покаже нешто стрпљење и тако даље, с друге стране може и да свједочи о најави неке нове епохе. А ми хришћани би требало да смо на све спремни”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости. Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити. Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде. Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо. Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак. Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти. Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења. Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада! Извор: Православие.ру
  9. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, дао је интервју телевизијском каналу Наш, 24. марта 2020. године, и нагласио да у време пандемије вируса корона верујући не треба да се предају страху. Митрополит Антоније је казао да ми сада пролазимо кроз посебно стање у вези са вирусом ковид-19, којe се врло често граничи са паником. Верујући људи треба увек да имају на уму да смо у рукама Божјим, и треба да се сећају речи нашег Спаситеља: „Не бој се, мало стадо, и веруј”, напоменуо је овај јерарх. Говорећи о епидемији коронавируса, митрополит Антоније примећује да је све у Божјим рукама. Ми морамо учинити оно што можемо, морамо се заштитити са медицинског становишта, али без страха. Страх је веома лош при решавању било ког питања, било ког задатка, поготово овог актуелног, оценио је митрополит Антоније, уз савет да све треба чинити „са надом на Бога, са унутрашњим миром и жељом да се изборимо са својим гресима”. Митрополит Антоније још објашњава да вера у Бога није неки апстрактни осећај уверености да постоји нешто друго осим овог земаљског живота. Она је још и поверење у Бога и пројављује се у међусобним односима, не апстрактним делима, већ конкретним, тачно онда када је неком потребна подршка, осмех или љубазна реч. Тако је у овом тренутку старим и усамљеним људима често потребна основна помоћ у виду доношења намирница из продавнице или лекова из апотеке. Треба учинити све што је у нашој моћи и живети у покајању, у молитви, тежећи да себе очистимо, тежећи да спознамо своје унутрашње стање и очистимо се да би се у нас уселио Христос, знајући да је то циљ човековог живота – Васкрсење Христово, речи су владике Антонија. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље. Звучни запис беседе У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак. Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац. После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”. После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ. Извор: Епархија шумадијска
  11. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг
  12. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг View full Странице
  13. У суботу друге недеље Васкршњег поста, 14. марта по новом календару када славимо свету Преподобномученицу Евдокију, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована. Звучни запис беседе Епископу су на светој Литургији саслуживали свештеници: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић, Горан Живковић и Влада Бранисављевић, јереји Младен Ђурановић, Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Марко Арсенић. После прочитаних Јеванђеља Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да је данашње Јеванђеље јако поучно. “Када је Господ исцелио болеснике онда се повукао на једно пусто место да би заблагодарио Богу Оцу за та исцељења. Поука данашњег Јеванђеља је да треба стално да захваљујемо Господу и човек који то ради је, како каже наш народ, благородан. Ипак, многима гордост не дозвољава да се захваљују Богу. Ако, на пример, чинимо добра дела да би се показали пред људима, онда нисмо на прави начин испунили своје Богом дано призвање. На заамвоној молитви чита се да је сваки добри дар сишао са неба. Све што је добро сишло је са Богом који је постао човек. Данашње Јеванђеље нас опомиње на Васкршњи пост, а када постимо треба да се молимо и обрнуто. Треба постити не само јелом, него и мислима и делима и поступцима. Ако само постимо јелима, то је онда једнострано и није благословено. Пост је установљен још у рају када је Бог заповедио Адаму да не једе са дрвета познања добра и зла. Бог је хтео да види послушност Адама, јер онај ко има послушности он има и смирења. Послушност је начело оданости и чува нас да не "подивљамо" и да не будемо горди сматрајући да нам нико не треба и да смо бољи од свих”, истакао је епископ. Владика је даље поучио присутни народ рекавши да нам не вреди ако знамо Јеванђеље, а не живимо по њему. “Пост служи и да дамо предност духу над телом, а уједно је и начин да човек скида старог човека у себи са свим његовим грешним навикама рађајући при томе новога човека. Све што је Господ чинио је ради нас, да би се научили молитви, јер се једино путем поста и молитве побеђују демони. Свети Павле каже да када је немоћан да је тада силан, што значи да човек признавањем чињенице да је грешан, прихвата благодат Бога који опрашта све грехове искреном покајнику”. Епископ Јован је завршио своју богонадахнуту беседу рекавши да свако ко жели да води духовни живот ваља да пости и да се причешћује редовно. Извор: Епархија шумадијска
  14. Ако желимо да будемо истински хришћани и друге научимо да то буду, треба да их доведемо да се заједно са нама сусретну са Христом, а то се догађа у цркви на Светој Литургији. „Дођи и види“, како Филип из Витсаиде каже Израиљцу Натанаилу након што је сусрео Господа Христа у Јудеји. Овај догађај описан је у Светом јеванђељу по Јовану (Јн 1, 43 – 51). Шта нам све поручује ова прича, чији су главни актери Господ Христос и потоњи Му апостоли, у емисији „Сведочења“ појаснио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. Извор: Радио Источник
  15. Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи. Звучни запис емисије Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне. Извор: Радио Слово љубве
  16. Епископ ваљевски Милутин: Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње! Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 16. фебруара 2020. године молебан, а потом је предводио величанствену литију, у којој је молитвено учествовало више хиљада Обреновчана, од храма Силаска Светог Духа на Апостоле до храма Српских Светитеља. После Ваљеваца, верници посавског намесништва дигли су глас против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести и једнодушно изговорили: Не дамо светиње!. Ћелијске монахиње предвођене игуманијом Гликеријом носиле су икону Светог Јустина, као и делове његових чудотворних моштију. Беседећи, испред храма Силаска Светог Духа на Апостоле, где је служен молебан, ваљевски архијереј је рекао да протести и литије нису борба против црногорске власти него борба против закона безаконог. Молебан и литију у посавском намесништву заједнички су организовале Црквена општина Обреновац и градско руководство на челу са градоначелником Мирославом Чучковићем, који је присуствовао молебном сабрању. Међу сабранима је био и в. д. директора Електропривреде Србије г. Милорад Грчић. Многобројни верници држали су иконе, међу њима је било и деце, као и оних који су дизали увис фотографије блаженопочившег патријарха Павла. Дирнут, владика Милутин је подсетио на речи патријарха Павла: „Боље да умремо као људи него да живимо као нељуди“. Преосвећени је нагласио да немамо непријатеље у Црној Гори, него само завађену браћу. „Тамо је Сатана непријатељ“, рекао је Епископ, додајући да се наставља борба за одбрану светиња мирна, достојанствена, молитвена, јер власт неће да попусти, да није дошло до позитивног решења током разговора који су вођени између Епископског савета и премијера Црне Горе. „Овај закон не поштујемо јер је овај закон безакон. Власт га се држи јер хоће да уништи православље. Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње“, казао је ваљевски архијереј, подвлачећи притом да литије и молебни нису борба против власти, него борба против дискриминаторског закона. Позивајући народ да достојанствено хода обреновачким улицама и да не узвикује никакве политичке пароле, јер литија није политички скуп, владика Милутин је посведочио да смо хришћани и да чује онај ко треба да чује да је Христос пут, истина и живот. „Он ће победити. Зло се неће одржати. Ако смо са Богом, не бојимо се“, ускликнуо је Владика упитавши: „Чије су светиње у Црној Гори? Ко их је градио? Какве тапије се траже од Светог Симеона, од Светог Василија, од Петровића, од Његоша сјајног? Да ли то неко хоће да позове Светог Василија да да тапију? Не може, он је у вечности! Али, ако он дигне глас, ако прокуне, не смем ни да помислим шта ће бити. Шта ће тек поручити Свети Петар Цетињски који је у једној руци држао Крст, у другој мач?!, запитао се Преосвећени који је потом подсетио на дирљиву причу о болесној мајци која води сина на литије, бодрећи га да се не предаје, а који је пита докле ће ходати. Једва говорећи од бола, она му говори да може он то. „Мајка учи сина да буде Обилић, да буде јунак, да чува своју веру, цркву, а не да цркве гради са онима који не знају ни шта је то“, рекао је Владика. „Наша вера је гоњена. Господа су безумници разапели на Крсту. Свети отац Јустин у својој беседи на Велики петак говори: „Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла?“ Три века су Римљани гонили хришћане. Апостол Павле је рекао да ко хоће побожно да живи у Христу, биће гоњен. Не заборавите, Црква је најјача кад је гоњена. Надвладала је комунизам, надвладала је свако зло“, закључио је Епископ Милутин, још једном узвикнувши: „Не дамо светиње у Црној Гори, не дамо светиње на Косову и Метохији!“ Након одслуженог молебна, епископ Милутин је предводио литију од старе до нове обреновачке цркве. Поред ћелијских монахиња, предвођених игуманијом Гликеријом, у литијском входу су учествовали свештеници посавског намесништва, преподобни монаси, али и неколико хиљада Обреновчана који су певали патриотске песме, међу којима се посебно истиче незванична химна протеста у Црној Гори: „Не дамо светиње!“. По завршетку сабрања, ћелијске монахиње су отпојале тропаре Светом Николају Српском и Светом Јустину, архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић захвалио је Обреновчанима који су дигли глас против неправде, показавши да су свим срцем и душом уз своју браћу и сестре у Црној Гори, док је владика Милутин благословио све сабране пожелевши им свако добро од Господа. Извор: Епархија ваљевска
  17. У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  18. Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге. Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори. Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности. * * * Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност. * * * Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци... Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо! * * * Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије. Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли. * * * Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима. * * * Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита. Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град. * * * Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара. Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге. Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру
  19. Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог. Звучни запис емисије Извор: Радио Источник
  20. Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, 8. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је служио свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Радич Радичевић и Ђорђе Кнежевић, јереј Лука Верић, протођакони Зоран Николић и Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић, у молитвеном присуству старешине Богородичине цркве протојереја-ставрофора Небојше Тополића, братства храма и многобројног верног народа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. У грбаљском Манастиру Подластва синоћ је оформљен “Одбор за одбрану светиње”, а бројни грађани из све четири бокешке општине пристигли на трибину „Устанак у Боки Которској 1869. године“, у организацији Матице Боке и Народне библиотеке Будве, разговарали су са митрополитом црногорско-приморским о начину даљег дјеловања због јучерашњег усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Усвајање закона изазвало је незадовољство вјерника И свештенства Српске православне цркве, које се манифестовало и блокирањем саобраћајница широм Црне Горе, међу којим и раскрснице на магистрали ка Котору, Будви, Тивту и Радовићима. Својеврсни сабор народа Боке, како су га окупљени назвали, благословио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић, а присуствовао му је и предсједник општине Будва Бато Царевић. У име Матице Боке присутне је поздравио Иво Кнежевић. „Питање свих питанња је да ли би нас било данас овдје да није било храбрости и жртава наших предака“, поручио је Кнежевић. У уводној ријечи у име Иницијативног одбора за обиљежавање Бокељског устанка 1869. године Жељко Ћетковић се осврнуо на историјат овог значајног догађаја и да су бокешки устаници приморали Турску и Аустроугарску да направе савез против њих. „Ја данас вјерујем, ако смо сложни као прије 150 година, да можемо да постигнемо све што су захтјеви савременог доба“, казао је Ћетковић. Након интересантних и опсежних излагања академика Зорана Лакића, др. Мирослав Лукетић, мр. Сава Мартиновића и Марка Б. Ивановића, обратио се парох горњогрбаљски Мијајло Бацковић. “Управо док је трајао овај скуп у Никшићу полиција је тукла грађане који су се скупили испред храма, а у Београду испред амбасаде Црне Горе студенти са својим професорима и опозициони политичари изражавају своје неслагање са овим законом”, казао је отац Мијајло Бацковић. Он је казао да “Црква Божија никада неће оставити свој народ” и да се у Црној Гори дешава апсурдна ситуација да “некрштени хоће да оснивају Цркву”. “Ово је својеврсни сабор Бокеља овога краја. Вечерас видим да имамо Грбљана, Кривошијана, Маина, Побора, Паштровића, Будвана, Новљана, значи сви Бокељи су ту. Питамо нашег Владику како ћемо да наставимо. Знам да су Митрополит и Владика Јоаникије јуче препустили вјерном народу искључиву организацију, након чега се прикључило свештенство и наше НВО. 45 руку, међу којима нажалост и наша браћа Римокатолици и Муслимани подигли су своје руке и поред молбе Митрополитове да се одложи, да сачекамо Рођење Христово. Нису пристали слушајући безумље једног човјека”, казао је отац Бацковић. Он је назначио да је за њега Закон ништаван и да га не признаје јер је донесен на крајње неуставан начин. Истакао је и да су грађани окупљени у Манастиру гласањем синоћ остали при заклетви коју су дали на Тројичиданском, а затим и на Световасилијевском сабору, као и претходне ноћи када су рекли да ће баранити своје светиње и да ће у свим градовима направити одборе. На позив једног од учесника трибине “онима који су гласали ДПС да то више никада не ураде”, отац Бацковић је казао да “онога тренутка када је та странка почела да гони Цркву Божију кроз свој програм, институционално, од тог тренутка морате да одлучите да ли ћете да будете чланови ДПС-а или Цркве Божије”. Митрополит Амфилохије је говорио о позитивним примјерима опхођења полицајаца у прекјучерашњим дешавањима, који су му приликом заустављања на путу од Цетиња до Подгорице казали “Владико благословите, имате пуну нашу подршку”. Подсјетио је и на посланике муслиманске вјероисповјести који су “стали у одбрану православних светиња”. Подсјетио је на примјер Иса Махмутовића који своједобмо није желио да руши ловћенску капелу, због чега је добио отказ. “Срео сам се са његовим сином прије годину у Паризу и додијелио му Златни лик Светог Петра Цетинсјког Тајновидца. Плакао је као мало дијете”, казао је Митрополит. За Закон је рекао да је “безумље којим се само православни храмови намјеравају отимати и то такво да те врсте нема у Европи”. “Али, неће то моћи због отпора народа и Цркве. Траже од нас да се регструјемо. На ту тему сам рекао премијеру: “ја треба вас да региструјем, а не ви мене”. Ова Митрополија је створила Црну Гору давши јој и име. Траже да границе Цркве буду у складу са границма садашње Црне Горе, а ја их питам онда што ћемо са Св. Василијем Острошким Захумско – херцеговачким из Старе Херцеговине. Ја се искрено надам да ће ова несрећа да се заврши, али без сумње треба рећи да главну улогу у свему има г. Ђукановић”, казао је митрополит. На опаску да “није довољно строг према њему и да је одлично Вучића “опрао”, истакао је да је не једанпут од 2008. казао да је највећи издајник Црне Горе Мило Ђукановић, а сада и да је Закон такође највећа издаја Црне Горе. На питање “можемо ли да оправдамо име бокељских устаника, да наставим о њиховим путем и да кренемо на улице” казао је да за тим нема потребе и да треба ратовати духовно, моћнијим, Божјим путем и да је доста било крви. “У скупштини Црне Горе умрла је правда и право”, казао је митроплит. У свим храмовима православне Црне Горе до Божића звоне мртвачка звона свака два сата и одржава се молебан и молитва Пресветој Богородици за спас и напредак. Један од присутних констатовао је да општа и политичка ситуација озбиљна, наводећи шта се све десило ових дана и питао је за добијање благосолова да се организују сами да се боре или да се предају јер трећег пута немају. Митроплит је казао да Црква благосиља само духовну и моралну борбу. Домаћин трибине у Манастиру Подластва била је мати Аквилина, намјесница ове Свете обитељи. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у манастиру Подластва организован је округли сто на тему „Устанак у Боки Которској 1869. године“, у организацији Матице Боке и Народне библиотеке Будве. Устанак у Боки Которској 1869. године, у историји познат и под именом “Кривошијски устанак” избио је због одлуке Беча да и у Боки Которској спроводе Закон о војној обавези. До тада су Бокељи имали привилегију да служе војни рок у својој домаћој народној стражи, која се једино старала о одбрани Боке Которске. Поводом обиљежавања 150 година од устанка у Боки Которској, у организацији Матице Боке претходно је положено цвијеће на спомен-плочу палим борцима Бокељског устанка 1869, а у манастирској цркви Рођења Пресвете Богородице служен парастос погинулим устаницима“, закључују из Библиотеке Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић: „Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо. Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју. Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу. Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа. То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао. Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице. Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога. Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...