Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тражити'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Шта тражимо када тражимо љубав, прво је питање које смо поставили нашем данашањем госту, свештенику Небојши Тополићу, старешини Богородичине цркве у Земуну. На шта мислимо, који прототип тражимо? „Данашњи човек је збуњен и једноставно није научен да воли“ каже о. Небојша, који истиче да „искру Божије љубави у нама тражимо целог живота“. Како човек исказује љубав, ко је наш ближњи, да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? „Морамо прво упознати себе и своје слабости да бисмо могли да волимо некога другог“ каже о. Небојша и додаје да се морамо изборити и превазићи страхове и комплексе које смо стекли у породици. А како се и да ли човек мења у браку? Звучни запис емисије
  2. Шта тражимо када тражимо љубав, прво је питање које смо поставили нашем данашањем госту, свештенику Небојши Тополићу, старешини Богородичине цркве у Земуну. На шта мислимо, који прототип тражимо? „Данашњи човек је збуњен и једноставно није научен да воли“ каже о. Небојша, који истиче да „искру Божије љубави у нама тражимо целог живота“. Како човек исказује љубав, ко је наш ближњи, да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? „Морамо прво упознати себе и своје слабости да бисмо могли да волимо некога другог“ каже о. Небојша и додаје да се морамо изборити и превазићи страхове и комплексе које смо стекли у породици. А како се и да ли човек мења у браку? Звучни запис емисије View full Странице
  3. Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.
  4. Шпенглер: Крај сваке цивилизације наступа када људи почну тражити разлог за рађање деце! 29. октобра 2017. Камени колос, „светски град“, стоји на крају животног тока сваке велике културе. Човека културе, кога је душевно формирала земља, осваја његова сопствена творевина, град, прави га својим створом, својим извршујућим органом, и коначно својом жртвом. Ова камена маса је апсолутни град. Његова слика, која се својом величанственом лепотом оцртава у светлосном свету људског ока, садржи сву узвишену симболику онога што је коначно „постало“. Камен готичких грађевина, пун душе, најзад је у току хиљадугодишње историје стила постао обездушеним материјалом ове демонске камене пустиње. … Оно што човека светског града чини неспособним да живи на неком другом а не на свом вештачком тлу – јесте губитак космичког такта у његовом бићу, док напони будног му бића постају све опаснији. Нека се не заборави да у једном микрокосмосу животињолика страна, будноћа, придолази биљоликом бићу његовом, а не обратно. Такт и напон, крв и дух, судбина и узрочност, односе се као цветно село према окамењеном граду, као нешто „што је ту само за себе“ према нечему другом што од њега зависи. Напон без космичког такта који му даје душу – значи прелаз у „ништа“. А цивилизација је само напон. Главе свих цивилизованих људи од ранга најзад су искључиво преовладане изразом најоштријег напона. Интелигенција није ништа друго до способност за најнапетије разумевање. Ове главе су у свакој култури, тип њеног „последњег човека“. … Интелектуални напон зна само још за један, специфично светско-градски, облик одмора: опустити се, „расејати се“. Права игра, животна радост, задовољство, опојност, рођени су из космичког такта, а сада их у њиховој суштини више и не схватају. У свим светским градовима свих цивилизација враћа се поново смењивање најинтензивнијег практичног мисленог рада његовом супротношћу, свесним „празним проводом“, смењивање духовног напора телесним, спортским, смењивање телесног напора чулним напором „задовољства“ и духовним напором „узбуђења“ у коцки и клађењу, смењивање чисте логике свакодневног рада свесно уживаном мистиком. Биоскоп, експресионизам, теозофија, боксерске борбе, црначке игре, покер и клађење на тркама – све ће се то наћи у Риму, а неки познавалац треба да протегне једном то испитивање на индијске, кинеске, арабљанске светске градове. … И сада, најзад, происходи из чињенице да је биће све више обескорењено, а будноћа све напетија, она појава која се у тишини одавно припремала и која се сад изненада појављује у пуној светлости историје: ЈАЛОВОСТ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ЧОВЕКА. Овде се не ради о нечему што би се могло схватити свакодневним каузалитетом, отприлике физиолошки, што је, наравно, покушала модерна наука. Ту је један потпуно метафизички обрт ка СМРТИ. Последњи човек светских градова НЕЋЕ ВИШЕ ДА ЖИВИ; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом, помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао. Продужавање сродне крви у овом видљивом свету не осећа се више као дужност те крви, а судбина да се буде последњи не осећа се више као кобна. Тих осећања о продужењу нема више, не зато што су деца постала немогућа, него зато што интелигенција, појачана до крајности, не налази више разлога за свој ОПСТАНАК. Заронимо у душу сељака који од давнина седи на својој груди или ју је узео у посед да на њој истраје својом крвљу. Он се ту корени као унук предака и као предак будућих унука. ЊЕГОВА кућа, ЊЕГОВА својин: то овде не значи пролазно узајамно припадање тела и добра за кратки низ година, већ трајну и интимну везаност ВЕЧНЕ земље и вечне крви. Тек тиме, тек тим заседањем на тле у мистичном смислу, добијају велике епохе кружног тока, плођење, рађање и смрт, ону метафизичку драж која се симболички стварала и наслагала као обичај и религија у свих становништава која чврсто седе на тлу. Све то више не постоји за „последњег човека“. Интелигенција и јаловост повезане су у старим породицама, старим народима, старим културама, не зато што у оквиру сваког појединачног микрокосмоса анимална животна страна, пренапета, прождире биљолику страну, него зато што се будно биће привикава на каузално регулисање. Оно што човек разума назива, изванредно карактеристичним изразом, „природни нагон“, то он сазнаје не само „каузално“, већ „каузално“ и процењује и даје му пригодно место у кругу осталих својих потреба. Велики обрт наступа чим у свакодненом мишљењу високо култивисаног становништва почну „РАЗЛОЗИ“ ЗА ПОСТОЈАЊЕ ДЕЦЕ. Свуда где има стварног живота влада једна унутрашња органска логика, једно „то“, један нагон потпуно независан од будног бића и његових каузалних везивања. Богато и обилно рађање првобитних становништава јесте природна појава, о чијем постојању нико и не размишља, а још мање о користи или штети од ње. ГДЕ СЕ У СВЕСТИ ПОЈАВЕ РАЗЛОЗИ ЖИВОТНА ПИТАЊА, ТУ ЈЕ ЖИВОТ САМ ВЕЋ СТАВЉЕН ПОД ПИТАЊЕ. Ту почиње мудро ограничавање броја рађања, које се прво заснива на материјалној нужди, а после се уопште више ни на чему и не заснива. (Још се Полибије тужи као на злу коб Грчке на то ограничавање које се већ давно пре њега уобичајило у великим градовима, а у римско доба узело страшне размере). Па тада већ почиње да бива животним проблемом и избор „животне другарице“ (сељак и сваки првобитни човек бира МАЈКУ СВОЈЕ ДЕЦЕ), и то у будистичкој Индији као и Вавилону, у Риму као и по данашњим градовима. Појављује се ибзеновски брак, „виша духовна заједница“, у којој су обе стране „слободне“, наиме слободне као интелигенција, и то ослобођене од биљоликог нагона крви која хоће да се продужује. И онда Шо може да каже: „ да се жена не може еманциповати, ако не одбаци од себе своју женственост, своју дужност према мужу, према деци и према свакоме, сем према себи самој“. Пра-жена, сељачка жена је МАТИ. Све њено одређење, жељено од детињства, затворено је у тој речи. А сада се појављује ибзеновска жена, другарица, јунакиња целе-градске књижевности, од нордијске драме до париског романа. Наместо деце, парови сада имају „ДУШЕВНЕ КОНФЛИКТЕ“, брак је занатски задатак примењене уметности и у њему се ради о „УЗАЈАМНОМ РАЗУМЕВАЊУ“. Сасвим је свеједно да ли једна американска дама налази довољно разлога да нема деце зато што неће да пропусти „season“ или Парижанка зато што се боји да је не напусти љубавник, или ибзеновска јунакиња зато што „ПРИПАДА САМО СЕБИ“. Све оне и припадају само себи - и све су јалове. Иста чињеница, везана за исте „разлоге“, налази се и у александријском и у римском и, наравно, и у сваком другом цивилизованом друштву; а најпре у ономе у коме је одрастао Буда. Свуда постоји, у хеленизму као и у 19. веку, и у време Лаоцеа, и у време Чарвака-учењака, једна етика за интелигенцију оскудну у деци и једна литература унутрашњим конфликтима Норе и Нане. Богатство у деци, чију је слику пуну достојанства Гете још могао да оцрта у Вертеру, постаје нешто провинцијално. По великим градовима отац са много деце је карикатура – Ибзен је није заборавио: она је у њеоговој Комедији љубави. На сваком степену почиње у свим цивилизацијама вишевековни стадијум страховитог опадања народа. Цела пирамида људства способног за културу исчезава. Са врха се руше прво светски градови, па провинцијски, најзад и село, које неко време зауставља испражњавање градова тиме што његово најбоље становништво прекомерно бежи у град. Коначно преостаје само примитивна крв, али без својих снажних елемената која би била нада за будућност. Настаје тип Фелаха. Ако ишта доказује да каузалност нема ничега заједничког са историјом – то је онда одвећ позната „пропаст антике“, која се завршила давно пре провале германских народа који су се селили. Царство ужива у савршеном миру; богато је, високо образовано; добро је организовано; имало је од Нерве до Марка Аурелија низ владара каквих не може показати цезаризам ни једне друге цивилизације. Па ипак становништво ишчезава у маси и брзо, упркос очајничком Августовом законодавству о браку и деци, чији је lex de maritandis ordinibus више запрепастио римско друштво но Варов пораз, упркос масовним адоптацијама(усвајањима), непрестаном насељавању војника варварског порекла, упркос огромним алиментационим фондовима Нерве и Трајана да би се из њих подигла деца сиромашних родитеља. Без људства су и опустеле: прво Италија, па Севрена Африка и Галија, назјад и Шпанија, која је под првим царевима најгушће била насељена. „Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias“, чувена и, карактеристично, у модерној народној привреди стално понављана реч Плинијева помешала је почетак и крај процеса: велики посед се не би никада толико проширио да нису већ раније градови исисали сељаштво и да село, бар унутрашње, није већ било напуштено. Најзад, 193. Пертинаксов едикт открива страшно стање ствари: у Италији и у провинцијама допушта се свакоме да узме у посед пусту земљу. Ако је обрађује, добија право својине. Историјски истраживачи треба само да се озбиљно позабаве другим цивилизацијама, па да свуда увиде исту појаву. У позадини догађаја у Новом царству, најпре почев од 19. династије, јасно се осећа огромно опадање становништва. Са ранијом густином становништва не би се могло замислити грађење града које је извео Тел ел, Амарни Аменофис IV, са улицама широким до 45 м; као ни мршава одбрана од „поморских народа“, чији тадашњи изгледи на освајање царства сигурно нису били ништа горио но изгледи Германа почев од 4. века; па најзад ни оно непрекидно усељавање Либијаца у Делту, где је, око 945, један од њихових вођа – баш као Одоакар 476. по Христу – преузео владавину над царством. Али се исто осећа и из историје политичког будизма, почев од цара Азоке. Што је Маја-становништво у врло кратком року после шпанског освајања управо ишчезло и што су велики градови, без људи, постали прашума – то не доказује само да су освајачи били брутални, јер би њихова бруталност у том погледу била без дејства на какво младо и плодно културно људство; него то пре доказује једно изнутрашње гашење, које је без сумње већ поодавно било почело. А што видимо када се обратимо сопственој цивилизацији: старе породице француског племства нису највећим делом биле истребљене француском револуцијом, већ су почев од 1815. изумирале; јаловост се са племства пренела на грађанство, а почев од 1870, и на револуцијом скоро изнова створено сељаштво. У Енглеској и, још много обимније, у Сједињеним Америчким Државама, и то баш у њиховом најбољем становништву на Истоку, међу старим насељеницима, почело је одавно у велико стилу „расно самуубиство“, против кога је Рузвелт написао своју познату књигу. Зато се свуда у тим цивилизацијама, већ израна, налазе опустели провинцијски градови, а при крају развоја испражњени џиновски градови, у чијим каменим масама малобројно фелашко становништво седи исто онако као људи каменог доба по пећинама и на кољу. Самара је била напуштена већ у 10. веку; Азокина престоница, Папалипутра, била је огромна, потпуно ненастањена пустиња од кућа, када ју је, око 635. посетио кинески путник Хсиуен Цјанг; а многи Маја-градови морали су бити већ празни у Кортезово време. Имамо, почев од Полибија, дуг низ античких описа: стари чувени градови, чији су се празни низови кућа рушили, док на форуму и гимназију пасу крда стоке, и док се жито сеје у амфитеатру, из кога још вире статуе и Херми. Рим је у 5. веку имао становника колико и неко село, али су царске палате биле још настањене. Тиме се завршава историја градова. Дорастао из првобитног трга до културног и најзад до светског града, он жртвује крв и душу својих твораца том величанственом развићу и његовом последњем цвету, духу цивилизације, па тиме коначно уништава и себе сама. Из књиге философа историје Освалда Шпенглера, ПРОПАСТ ЗАПАДА III, поглавље Градови и народи. Приредило уредништво сајта Видовдан
  5. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  6. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom.
  7. У екслузивној краткој изјави за данашњу Политику Свјатејши патријарх господин Иринеј нагласио је (тог дела има само у штампаном издању листа) да је српска страна незадовољна што јој није омогућен, како је било обећано, увид у ватиканску грађу везану за улогу надбискупа Алојзија Степинца у Другом светском рату. Ако се опструкција настави, СПЦ ће се обратити директно папи Франциску. У даљем тексту Политика се позива на наводе познаваоца дијалога о Степинцу, католичког теолога Драга Плисела из његовог ауторског чланка на сајту аутограф.хр: Могу ли кардинал Бозанић и епископ Ћулибрк заједно плакати? који преносимо у целини. Патријарх Иринеј за „Политику” Ватикан крије документе о Степинцу Аутор: Јелена Попадићсреда, 26.04.2017. (Фо­то Жељко Јовановић) Комисија ради свој посао и он још није завршен. Надамо се да ћемо успети да кажемо не само своју већ реалну истину о деловању надбискупа Степинца током Другог светског рата. Наше је да прикупимо доказе, а не знамо како ће друга страна на то реаговати, изјавио је за „Политику” патријарх српски господин Иринеј, поводом окончања четврте седнице комисије коју чине представници Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве. Ова комисија формирана је у јулу прошле године, са задатком да расветли улогу кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата. Папа Фрања је процес проглашења Степинца за свеца зауставио до окончања рада комисије. Mogu li kardinal Bozanić i episkop Ćulibrk zajedno plakati? Autor: Drago Pilsel / 24.04.2017. Komemoracija u povodu proboja logoraša u Jasenovcu, mislim ona istinska, koju su održali Savez antifašista, Antifašistička liga i Srpsko narodno vijeće u subotu 22. travnja (Židovi na nju nisu mogli doći na šabat, pa je održavaju u ponedjeljak 24. travnja, a Romi se pak drže uz vlast, onu istu Plenovićevu vlast kojoj treba godinu dana rada ”eksperata” da joj se pojasni što znači i što predstavlja ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!”) meni je, a toga istoga dana sam pustio suzu i na pravoslavnoj liturgiji u Mlaki, rasparala srce. Bio je to pretežak dan koji je završio još teže, gledanjem izuzetno bolnog, ali važnog filma ”Zaveštanje” o sudbini djece s Kozare, premijerno prikazanog u amfiteatru pravoslavne gimnazije na Svetome Duhu u Zagrebu. Ova kolumna ima samo jedan cilj: potaknuti vas da razmislite jesmo li sposobni vrednovati, osjetiti ili ćutjeti ogromnu bol koja živi u drugim ljudima, u onima koji su na bilo koji način povezani s tragedijama koje su se dogodile na južnoslavenskim prostorima. Veliko pitanje i nakon 4. susreta mješovite Komisije o Stepincu, održanog 20. i 21. travnja u Slavonskoj Požegi, ostaje da li se uzdizanjem Stepinčeva antikomunizma i položaja komunističke žrtve pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata? Jer vam kao teolog moram kazati: tko ne zna pojmiti bol drugoga, tko ne zna pokazati suosjećanje i solidarnost, taj se sasvim sigurno ne zna moliti Bogu i u potpunosti tu molitvu promašuje. Ne znam da li Bog može čuti takvu molitvu. Dira li ga. Hajde da vam ovo pitanje pojasnim kroz aktualnu temu. U Požegi se u četvrtak 20. i u petak 21. travnja održala četvrta po redu sjednica mješovite katoličko-pravoslavne Komisije koja ima zadatak donijeti pred Papu zaključke o djelovanju zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca prije, za trajanja i nakon Drugog svjetskog rata. Tema te sjednice koju je kao ekumenski i inače dijaloški raspoloženi biskup, domaćin mons. Antun Škvorčević trebao učiniti što manje napetom, je Stepinčev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbima za vrijeme trajanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Kako sam saznao, izuzetnu je pažnju izazvalo predavanje (za ovu priliku dopunjeno) dr. Radmile Radić s Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu (doktorirala je 1992. disertacijom ”Država i vjerske zajednice u NR Srbiji 1945. – 1953.)” kojeg je već izlagala pred katoličkim biskupima, teolozima i povjesničarima na temu Stepinca. Kako postoji dogovor članova Komisije i gostiju da se ne komentiraju istupi sa sjednica Komisije, moram se referirati na zaključke predavanja dr. Radmile Radić sa znanstvenog skupa ”Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj u kontekstu Drugog svjetskog rata i poraća”, koji je održan u Zagrebu 23. i 24. studenog 2015., i uzimam u obzir njene zaključke da je ”Alojzije Stepinac bio antikomunist, protivnik Jugoslavije, te bilo kog oblika zajedničkog života sa Srbima i pravoslavlja!”. Da je ”branio u prvom redu interese Rimokatoličke crkve i hrvatske nacije, ali i da je bio vrhovni crkveni velikodostojnik u državi u kojoj su se dogodila ubistva i progoni stotina hiljada ljudi i koji je propustio da to javno osudi i da se jasno i principijelno odredi kao protivnik ustaškog režima, onako kako će to kasnije učiniti u odnosu na komunistički režim”. Ključno se čini da je na raspravi u Požegi bilo pitanje da li je antikomunizmom i brigom za interese crkve i nacije tijekom Drugog svjetskog rata moguće umanjivati Stepinčevu odgovornost ”za ćutanje o zločinima koji su se dogodili u NDH?” Pa i ovo: da li se uzdizanjem njegovog antikomunizma i položaja komunističke žrtve ”pokušava prikriti, odnosno skrenuti pažnja sa stvarne priče iz Drugog svjetskog rata?” Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate li zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije imao biti, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje” Kako bi se na ta pitanja moglo odgovoriti, sasvim sigurno ne samo nakon susreta u Požegi nego tijekom cijelog rada Komisije, od izuzetne je važnosti da predstavnik Svete Stolice i moderator Komisije, francuski redovnik o. Bernard Ardura, ispuni zadanu riječ i omogući srpskim istražiteljima uvid u sve zatražene dokumente i arhive Svete Stolice. A riječ je o fundamentalnim stvarima jer se tiču temeljnih primjedbi koje su na račun Stepinca, najprije papi Benediktu XVI. (koji je to pismo ignorirao), a zatim papi Franji iznijeli članovi Svetog sinoda SPC-a (nakon čega je papa Franjo stopirao Stepinčevu kanonizaciju i predložio osnivanje Komisije). I tu leži problem jer, kako saznajem, izgleda da o. Ardura provodi tihi bojkot i onemogućava dobronamjernim istražiteljima i pojedinim dužnosnicima vatikanskih arhiva da se dobiju vrlo važni dokumenti (neki su kazali da se nalaze ”između čekića i nakovlja”, da su ”onemogućeni”). Takvi su dokumenti npr. pismohrana papina legata u NDH opata Ramira Marconea (koji je živio na Kaptolu zajedno sa Stepincem), osobito njegovi izvještaji državnom tajniku Svete Stolice. Na primjer, srpska je strana dobila nekim kanalima dokument iz arhive kardinala Luigija Maglionea u kojem se kaže da je iz NDH (dio Hrvatske) potjerano preko stotinu pravoslavnih svećenika te da je to donijelo ”povoljan učinak”, jer da se nakon toga pravoslavni vjernici lakše i brže odlučuju za prijelaz u Katoličku crkvu. Podrazumijeva se da takvo nešto i sve što bi bilo nepovoljno po Stepinca i po Katoličku crkvu treba provjeriti i u potpunosti razbistriti da se zna je li ustaška politika masovnog pokatoličenja imala ili nije imala podršku Svete Stolice, odnosno do koje je zaista mjere imala odobravanje, trpljenje kao nužno zlo (dok traje ludilo rata) ili osudu od strane Stepinca. Elem, u mnoge druge arhive će trebati zaviriti. U arhive poput onog kardinala Eugène Tisseranta za kojeg postoji opravdana sumnja da je bio ključni vatikanski operativac (u dogovorima s argentinskim kardinalom Antoniom Caggianom) u prebacivanju ustaša i nacista iz Europe u Južnu Ameriku nakon rata, itd. Hoće se kazati: mogu srpski historičari do savršenstva prikazati drugu stranu predmeta i pritom briljirati, ali bez dubokog uvida u vatikanske arhive sve će ostati manje-više kao dobra predstava, a članovi Komisije kojima je stalo do istine tapkat će u mraku. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi” te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast” Iz toga je razloga, kako saznajem, srpska strana u Požegi zaoštrila diskurs i pokazala stanovito negodovanje politikom o. Ardura. Ne pomogne li to, nastavili se ili čak produbi bojkot, srpskim članovima Komisije, zaključujem, neće ostati drugi izlaz nego se izravno obratiti Papi, a to ne bi moglo proći bez međunarodnog skandala i novih rana i podjela. Istina treba doći na vidjelo. Član hrvatskog dijela Komisije dr. Jure Krišto priznaje da je Stepinac o Srbima i srpskom pravoslavlju izrekao (zapisao) ”vrlo opore riječi”, te da se nije sustezao državnom tajniku kardinalu Maglioneu napisati kako “Srbi neće prestati optuživati niti mrziti Katoličku Crkvu, bez obzira kakvo će držanje Crkve prema njima biti”. Napisao mu je također: “Katolička Crkva ne bi preživjela razdoblje okrutnog mučeništva, kad bi Hrvatska makar i jedan dan došla pod srpsku vlast”. Sve to treba ispitati, arhive otvoriti i sve raščistiti. Pitali su me više puta kolege novinari mislim li da će u Vatikanu ispuniti obavezu? Moraju, obećali su. Pretpostavimo da sve odjednom krene kako treba, da rasprave budu iskrene, da se konačno počne raditi na temelju dokumenata. Usput budi rečeno, u potpunosti sam siguran da je sve ovo što se događa u prvoj godini rada Komisije tek uvodnoga karaktera; naime, tek se ”otvaraju” teme, te sam siguran da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet. Dakle, pretpostavimo da se to dogodi, da jedna i druga strana ”budu zadovoljne” raspravom, postiže li se cilj? Ne. Znate zašto ne? Jer bi cilj rada Komisije, kako je to zamislio papa Franjo i kako je državni tajnik Pietro Parolin pojasnio članovima hrvatskog episkopata u pismu predsjedniku HBK Želimiru Puljiću, trebao biti da se postigne duhovno stanje koje bi omogućilo ”zajedničko čitanje povijesti”, ”čišćenje memorije” i ”pomirenje”. Siguran sam da će na jesen krenuti pravi posao, jer srpska strana neće prihvatiti da Komisija završi radom, kako priželjkuju katolici u njoj, samo komornom i neobaveznom, pa i površnom raspravom, nego će od Pape zatražiti da se istinski uđe u predmet A to se ne može dogoditi bez empatije, bez sposobnost da se zaviri u golemu tugu drugoga, da ga se zagrli, a da se pritom na umu nemaju politički, nacionalni ili bilo koji drugi interesi. Recimo i ovako: može li i je li kardinal Josip Bozanić sposoban kao brata zagrliti episkopa pakračkog gospodina Jovana Ćulibrka i kazati da mu je žao što su ustaše gotovo zaklali njegovu majku kada je bila malena? Mogu li se ta dva čovjeka zagrliti kao dva brata i zajedno zaplakati? Vraćao sam se iz Jasenovca i iz Mlake u Zagreb, gledao sam pustu zemlju oko sebe, razmišljao o preostalim Srbima u tim krajevima i imao sam knedlu u grlu sve do sada. I neću je se riješiti tako skoro. O, Bože, daj nam milost da uđemo u cipele drugoga, da gledamo njegovim očima, da govorimo njegovim jezikom. View full Странице
×
×
  • Create New...