Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'томић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Сјећам се догађаја око несрећног дјечака који је у пожару скоро сав изгорио. Чудом Божијим, кроз натчовјечанске напоре медицине, остао је жив. Далеко од тога да је здрав, и да ће здрав икада бити. Јадник, докле је жив, носиће се са тегобама које му је његова несрећа донијела. Сва наша јавност, врло живо и ангажовано, пратила је борбу овог дјетета да преживи. Данима је био дио наше стварности; телевизија нам га је свима увела у наше домове. Сви смо се радовали његовом повратку у Kанаду са лијечења из Америке. Слиједили смо сваки његов покрет; увјерени да му је учињено колико се учинити могло. Kао и све, што за извјесно вријеме заголица нашу машту и заокупи нашу пажњу, били смо склони да и ту животну причу оставимо иза себе. Kад, наједном, несрећни дјечак поново ускочи у наше животе, и опет неким својим несрећним поводом. Шта се десило? Његове комшије и суграђани били су притекли у помоћ дјечаку и његовој фамилији. Повели су акцију за скупљање новца да би се болница платила. Ви знате да то у Америци није јевтино. Ускоро су му саградили кућу, прикладну за њега. Kао инвалид, везан за инвалидска колица, не би се могао кретати по обичној кући. Дивних ли људи, помислили бисмо. А нису баш такви, и то је оно што ме је навело на размишљање о нама, о човјеку овога доба. Наједном, комшије несрећног дјечака дале се на демонстрације. Подигла се велика галама и прашина; страсти се распламсале; сви свима нешто показују и једни друге у нешто убјеђују. У чему је проблем? Поставши несрећом својом познат, дјечак се нашао у средишту интересовања мас-медија. То му нимало није било потребно нити му је икакве користи чинило. Једино што је њему вриједило је мир и спокојство и љубав ближњих. Пошто је мир изгубљен, родитељи су ријешили да се одселе. Изабрали су неко мјесто у Бритиш Kолумбији, гдје је и клима за њихово дијете повољнија. То се није свиђело комшијама и дародавцима. Они су унесрећеним комшијама чинили да би их пред собом имали, да би сваког трена пред својим очима гледали доказ своје “превелике” доброте. Сада, када дјечак оде, нема ни доброте. Поведоше људи акцију да све што су дали, поврате назад. Хоће да се скупљени новац узме, кућа да се одузме, дјечак да се оголи и такав, го и понижен, да иде од њих. Питам се шта је остало од оне искрене, и истинске, и несебичне љубави и доброте људске, оне доброте која не рачуна да јој се истом мјером узврати. Гдје ишчезе оно Божије и људско, да не зна љевица шта чини десница. (Мт. 8, 3) Данашњи човјек је себе поставио у центар свијета. Све се врти око њега. И када добро другом чини, себе види у свему – даје да би добио. Свуда неки интерес. Човјек је данас нестрпљив. Не чека да „сутра“ провјери његово „данас“; хоће да види резултат неке своје акције истог момента. Не оставља Богу да Бог суди и награди. Он тражи награду од људи, сада и овдје; да му се пљешће и клањање чини. Свето јеванђеље упућује нас на чињење без рачуна и интереса. Чусте за богаташа – Христос неће ни име његово да помене – и за убогог просјака – Лазар му је име било. Е, видите, овај богаташ „облачаше се у скерлет и у свилу и сјајно се весељаше сваки дан“. (Лк. 16, 19) Христос не каже да је овај богаташ био лош човјек; не вели Господ ни да је он био немилосрдан ни окрутан; подразумијева се да је он био угледан и омиљен човјек, јер како би, иначе, сакупљао друштво у своју кућу и гостио сваки дан. Што Христос не каже, и што се подразумијева, је то да је он у своју кућу звао оне који њега зваху, и угошћаваше оне који су њега угошћавали. Само се ту нашао један човјек који се није уклапао у његово друштво; то је тај убоги Лазар. Тиме што је богаташ гостио оне који њега гошћаху, и чинио онима који су њему чинили, он није никакво добро чинио. Једино је могао учинити овоме убогоме и дати нешто њему који му не може вратити. Ту прилику да учини добро дјело, богаташ, из најобичније немарности, није искористио. Управо ту је проблем. „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате, и ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци“, (Мт. 5, 46-47) пита нас Христос. Свакоме од нас пружа се прилика да добро учини. Пред сваким од нас, и то врло често, изазов је у лику некога коме је наша помоћ потребна. Уопште не треба поједностављивати ствари и мислити да се сви проблеми могу ријешити „дријешењем кесе“. Има пуно људи којима је наша материјална помоћ потребна, али је далеко више оних којима је неопходна морална подршка, блага људска ријеч, искрено и добронамјерно интересовање за муке које га сналазе. Већина од нас не зна како се осјећа жена која је, још прије годину дана, док јој муж није био умро, имала за славу пуну кућу гостију, а сада, наједном, када јој слава дође, никога нема ни телефон да јој окрене. Она може да има све, да има свега, чак и сувише, ништа јој не недостаје осим блага и топла ријеч, пријатељска. Христос нас походи и то увијек у другом обличју: у лику радника, који је посао изгубио, а кућу голему храни; у облику бескућника, који крова над главом нема; у виду сваког усамљеника, којем је људска потпора нужна. Kада год учинимо једном од таквих, самом Христу чинимо. Онај дјечак, са почетка ове приче, имао је два страдања. Прво страдање – пожар у коме је скоро сав изгорио, и ово друго страдање, које му је пуно теже – када сагоријева на ватри људске злобе и себичности. У оба страдања Христос је састрадавао с њиме. Господ ће питати његове ближње како су се према њему опходили. И ми ћемо бити питани за сваку прилику када смо Христа, у лику потребитог, ближњег, пред собом имали, како смо на тај изазов на доброту одговорили. „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, (Мт. 25, 40) опомиње нас Господ. Извор: vasilijeprotatomic.com
  2. ”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи. Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске. И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима. Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37) А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала. Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити „Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом. Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19) Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2) Извор: Православље
  3. ”Најезда скакаваца, најгора у задњх 70 гина, уништила сву љетину у Кенији”, читамо новинске извјештаје. ”Ништа није остало за њима”, кукају јадни сељаци. Немоћни, гледали су како нестају плодови њихових трудова и зноја проливеног. На другој страни, због најезде скакаваца, у неким провинцијама пакистанским, било проглашено ванредно стање. Код сусједа њихових и заклетих непријатеља, Индуса, ништа боље. Пошто су ови летећи бојовници у Индију дошли с пакистанске стране, то им је била прилика да и за ову пошаст оптуже комшије своје. Са трахом смо пратили како Аустралија гори. Сви су чежњиво погледали у небо, одакле је једино помоћ могла доћи. Људска снага, и сва техника, била је немоћна да се бори са ватреном стихијом. Као со на рану, однекуда, дошли су пјешчани облаци, сунце заклонили и засули ширине намучене земље. Јужну Европу захватила страшна олуја, огромне разорне снаге. Назвали је ”Луцифер”. Таласи, висине до десет метара, разарали су обале морске. Људи гинули. Поплаве на све стране; земљотреси свуда по свијету. Сваки час нас застрашују вијестима о ураганима и торнадима. За утјеху, ваљда, или из сарказма, надјевају им свакаква имена. Заборавили смо их и у заборав потиснули њих и имена њихова. Ко зна колико их је у свијету било, а у Америци неколико. Средином децембра, ”усред зиме, кад му вријеме није”, торнадо у Кокто области. У Вест Мобајл, октобра 25 – торнадо. И у Кларк срезу, истога дана, и иста несрећа. Прије тога на неки дан, тропска олуја ”Нестор”. Ураган ”Бери” средином јула исте године. И све редом, несрећа за несрећом. Средином прошлог вијека забиљежен само један случа урагана. Звали су га ”Бејкер”. И сваке наредне године по један, два; све до деведесетих. А онда, наједном, несреће се удвостручавају и утростручавају. Ту скоро, 2017. године – девет катастрофалних непогода; 2018. године – тринаест. У јулу 2019. године, у Кини, преко милион људи морало је бити евакуисано јер су 60 њихових ријека помахнитале и јурнуле из својих корита. У Индији, након крајње сушног и врелог љета, наједном, стравичне кише и поплаве. Прошлог љета, према подацима Уједињених нација, преко 1200 људи је У Индији, Непалу и Бангладешу, изгубило животе у катаклизмичним поплавама. А августа мјесеца, у Сијера Леоне, преко хиљаду људи изгинуло у поплавама и одронима земље. Најгора суша, откако се памти, у Јужној Африци. Кишна сезона дошла и прошча; воде све мање. У Централној Америци, у државама Никарагви и Костарики, тропска олуја ”Нејт” убила двадесет и двоје људи. Некада смо метереолошке извјештаје доживљавали као топлу шољу чаја или млијека, пред спавање. Сад су на метереолошки извјештаји постали ударне вијести и од њих се грозимо и јежимо. На све те несреће, муке и невоље немоћног човјека дође и та несрећа крунска; круном ничијом до ђавољом означена. Најприје смо то доживљавали као да нас се не тиче, јер је талеко, тамо негдје, у Кини. Вјеровали смо да је то кинески проблем и да ће људи успјети ту несрећу да заокруже и сузбију и да неће досећи размјере САРС-а, који смо некако прегурали и скоро заборавили. На наш ужас, тај смртоносни вирус се муњевито шири и мрви људске животе широм свијета. Нико се не може заваравати да је он тај једини срећник којег ће несрећа мимоићи. Све несреће, знане и незнане, залуђеног данашњег човјека не могу да опамете и да га приведу немоћи његовој. Ускопитио се човјек, одавна, да Господа Бога, Створитеља и Сведржитеља, истисне из свога живота и да га убије у онима који би са Богом да живе. Увјеравају све около себе да је човјек мјерило свега и да се може без Бога живјети. Бог је презрен и одбачен између људи, од кога – како вели проирок Исаија – свак заклања лице. ”Презрен да га ни за што не узимасмо.” Људи се понашају попут оног рђавог слуге из 24. главе Матејевог јеванђеља, који се одао тучама, јелу и пићу с пијаницама, јер је обмануо себе да је Господар далеко и да неће скоро доћи. Ми, међутим, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да смо свјесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се свему крај приближио. (1. Пт. 4, 7) Његово недремиво око мотри на наша дјела, и у ухо његово сабирају се све ријечи наше. Он суди све намјере и помисли срца. ”И нема те ствари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.” (Јевр, 4, 12-13) Прихватали ми Господа или не, то се не дотиче његовог постојања. Он је исти јуче и данас и у вијекове”. (Јевр. 13, 8) Ако с Богом читамо слова живота, разумјећемо шта нам се збива и шта нас очекује. Они несрећници, који су гријесима својим прекрили свијет и замрачили очи своје, нека их, нека тумарају. А ми, отворимо Књигу Божију и подсјетимо се шта нам Господ вели. ”Ако узживите по мојим уредбама, и заповијести моје уздржите и ушчините, даваћу вам дажд на вријеме, и земља ће рађати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој; вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сијање, и јешћете хљеб свој до ситости, и живјећете без страха у земљи својој. Јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати а неће бити никога да вас плаши; учинићу, те ће нестати зле звијери из земље, и мач неће пролазити преко ваше земље.” (3. Мојс. 26, 3-6) ”Али ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповијести његове и уредбе његове, које ти ја данас заповиједам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. Проклет ћеш бити у граду, и проклет ћеш бити у пољу. Проклета ће бити котарица твоја и наћве твоје. Проклет ће бити плод утробе твоје и плод земље твоје, млад говеда твојих и стада оваца твојих. Проклет ћеш бити кад долазиш, и проклет ћеш бити кад полазиш. Послаће Господ на тебе клетву, расап и погибао у свему за што се прихватиш руком својом и што узрадиш, докле се не затреш и пропаднеш на пречац за зла дјела своја којима си ме одуставио.” (5. Мојс.28, 15-20) Удариће те Господ сухом болешћу и врућицом, и грозницом и жегом и мачем, и сушом и медљиком, које ће те гонити докле не пропаднеш. А небо над главом твојом биће од мједи а земља под тобом од гвожђа. Учиниће Господ да дажд земљи твојој буде прах и пепео, који ће падати с неба на те, докле се не истријебиш.” (5. Мојс. 28, 22-24) ”Удариће те Господ приштевима Мисирским и шуљевима и шугом и крастама, да се нећеш моћи исцијелити.” (5. Мојс. 28, 27) ”Удариће те Господ приштем злим у кољенима и на голијенима, да се нећеш моћи исцијелити, од стопала ноге твоје до тјемена.” (5. Мојс. 28, 36) ”Много ћеш сјемена изнијети у поље, а мало ћеш сабрати, јер ће га изјести скакавци. Винограде ћеш садити и радићеш их, а нећеш пити вина нити ћеш их брати, јер ће изјести црви.” (5. Мојс. 28, 39-40) ) ”Све воће твоје и род земље твоје изјешће бубе.” (5. Мојс. 28, 43 ”И доћи ће на те све ове клетве и гониће те и стизаће те, докле се не истријебиш, јер нијеси слушао гласа Господа Бога својега и држао заповијести његове и уредбе његове, које ти је заповједио. (5. Мојс. 28, 46) Ово читамо у Старом завјету, а остварење ових клетви гледамо данас, свуда, и на сваком кораку; широм овог свијета несрећнога. Да ли нам је јасно шта нам се збива? ”Пазите добро како живите, не као немудри него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.” (Еф. 5, 15-16) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  4. Празник Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у сриједу 28. августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је свештеник Драгиша Томић, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Роман и свештеници Радмило Чизмовић пјешивачки парох, Бранко Илић из Шабачке епархије и Милосав Јовановић из Будимљаснко-никшићке епархије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и велики број вјерника. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Драгиша, који је између осталог казао да је празник Успења Пресвете Богородице други Васкрс, велики празник. – Шта ријеч људска и ријеч душа наших може да искаже о Оној која је изнад сила небеских, изнад сила бестјелесних, о Оној која је несмјестивог у утробу своју смјестила и родила Сина Божијег нама за спасење, осим радуј се благодатна Господ је с Тобом, блажена си ти међу женама и блажен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душама нашим – казао је о. Драгиша. Подсјетио је да је Пресвета Богородица цијелог живота посјећивала она света мјеста гдје су се збивали велики догађаји. – Мјесто васкрсења Христовог, крштења, вазнесења, преображења, тиха, смирена, кротка, тпрељива, образац вјере и наде у оно вријеме и у сва времена. Свима нама. Показивала нам је како ми треба да живимо, а наш живот треба да буде живот за вјечну радост, вјечну љубав и вјечну истину, тако да боголик вратимо у лице своје, да се охристовимо и свој лик вратимо прволику, кроз све стичући врлине, све оне о којима је Господ проповиједао – казао је о. Драгиша. Сабрани који посте Богородичин пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, а пост траје и данас јер велики празник пада у сриједу. На крају богослужења о.Драгиша са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који је поводом празника Велике Госпојине који славе као приславу, а у славу Господа Бога припремио Дејан Башић са породицом. Извор: Манастир Острог
  5. PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.” View full Странице
  6. PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni' Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/ Saša Burić / HANZA MEDIA Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića. Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene. “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.” Saša Burić / HANZA MEDIA “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.” “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka. “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.” “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...” “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.” “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg. A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.” No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine. “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda. Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.” “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?” “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.” “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.” “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.” “Kako ste se odlučili na bogosloviju?” “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.” Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru. Saša Burić / HANZA MEDIA Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan? “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako. A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost. Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.”
  7. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети. Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту. Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети. Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила. Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој. Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако! Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди. На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34) У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6) Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити. На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20) Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45) И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32) По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13) И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...