Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'томе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује. С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано. Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом. И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.” Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира. Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост. Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест. “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав. Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа. Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд Ускоро правни приговори СПЦ Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости Нема неслоге Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС
  2. Познато је да се, у православној теологији, ,,логоси" поистовећују са ,,вољом" и ,,енергијама" Божијим, које дејствују стварањем и управљањем творевином. Међутим, ако делатна воља и енергије Божије, што је такође познато, никада не резултују индивидуално, односно изоловано једном Ипостасју, него су дејство све Три Ипостаси, онда се може рећи да се ,,логоси" не тичу само Логоса него се тичу и Оца и Св.Духа.
  3. Сетите се колико је слободе имао Христос, колико је био слободан са својим ученицима. Кад су се неки следбеници удаљили од Њега, питао је ученике: „Да ли бисте и ви желели да одступите од мене? Можда желите да одете од Мене далеко са њима?“ Апостол Петар је одговорио: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечног живота“. Желим да вам кажем да је Христос апостоле држао покрај себе својом љубављу, без присиле. Рекао им је да иду, али су они остали поред Њега. „Ако желите, слободни сте…“ Међутим, одговорили су: „Слободни смо да изаберемо да Тебе пригрлимо, а не да одемо! Ми желимо да будемо са Тобом.“ Ко данас може да каже свом детету: „Ако желиш, дете моје, иди“ и да чује као одговор: „Како да одем далеко од тебе? Ти си моја радост. Мој живот без тебе нема смисла!“ Замислите да родитељ каже свом детету: „Ако хоћеш, не мораш вечерас да се вратиш раније кући“, а да као одговор добије: „О чему причаш? Како да напустим своје топло гнездо, своје родитеље и ову дивну породичну атмосферу?“ Запамтите. Притисак који вршимо на децу одвраћа их од нас и од Бога. Ако у детету искривим Божју слику, нанећу велику штету његовој души. Исту такву штету могу да нанесем када било коме говорим о Богу на погрешан начин. Једном ми је једно дете исповедило: „Оче, имам невероватне успомене из основне школе. Сећам се како нас је учитељ избацио из цркве јер смо разговарали за време службе. Избацио нас је, ишамарао, а потом нас поново угурао унутра. Било је забрањено да се било коме удара шамар у цркви, али је шамарање ван цркве било дозвољено. А онда је наставио да се моли.“ Та деца су упамтила следећи, међусобно повезани ланац догађаја: божанствена литургија – црква – молитва – шамар – казна – освета. Ово искуство је остало као најнепријатнија успомена, а требало је да их увек подсети на љубав и доброту. Можемо рећи: „Ок, али ми желимо да деца буду мирна у цркви“. Наравно да желимо мир. Али, мислим да никада не бисмо смели да шамарамо оног ко разговара у цркви, а посебно не ученика основне школе. И сада се овај дечак, који већ завршава средњу школу, још увек свега сећа. Током следећег сусрета рекао ми је нешто друго: „Једном су ме наставници позвали у њихову канцеларију и рекли ми да пошто сам добар ученик не смем више да се дружим са другим дечаком, јер то неће бити добро за моју будућност“. Да имам дете, пазио бих са ким се дружи. Али не на овај начин. Не у стилу „тај је лош, избегавај га.“ Не заборавите: лоша деца су боља! Господ воли лошу децу. Господ воли лоше људе, не врши притисак на њих, према томе, највероватније ће се једног дана променити. Ово миловање Божје једина је прилика да се лош човек промени на боље, јер га Бог не тлачи. Када некоме говориш о Богу, то Бог говори кроз тебе. Када неког грдиш, он се опире, и твој глас га мучи. Како ћеш га у том случају приближити Богу? Постићи ћеш управо супротно! https://prevodilackaradionica.com/2019/12/19/отац-андреј-конанос-о-томе-како-децу-д/
  4. Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу. 2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом. 3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више. 4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство. 2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог. 3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли. 4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско. 5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва. 6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност. 7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли. 8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Пошто верницима овлада најуузвишеније и најпобожније расположење, шта друго свештенику преостаје него да се окрене благодарењу Богу, Даваоцу свих добара. Уосталом, он се угледа на Христа, Првосвештеника, Који је благодарио Богу и Оцу пре него што је апостолима предао Тајну Причешћа; тако и свештеник, пре молитве којом се савршава освећење Дарова, упућује благодарност Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, говорећи: Заблагодаримо Господу. Па кад се сви са тим сагласе и гласно узврате: Достојно је и праведно, свештеник сам заблагодари Богу; пошто Му упути славословље и у Његову славу заједно са анђелима отпева химне и захвали Му за сва добра која нам је од самог почетка даровао, и коначно, пошто помене неизрециви и неописиви домострој Спаситељев остварен ради нас, он тада освећује часне Дарове и тако се савршава свеукупно жртвоприношење. 2. На који начин? Свештеник казује повест о оној страшној Вечери: и како ју је Христос пре Свога страдања предао Својим светим ученицима; и како је узео Чашу у руке; и како је узео Хлеб и заблагодаривши, осветио их; и како је изрекао речи којима је Тајну објавио. Па пошто понови те Христове речи, свештеник приклања главу и моли се Богу и преклиње Га да оне божанске речи Његовога Јединороднога Сина и Спаситеља нашега буду примењене и на ове предложене Дарове; а Дарови, пошто приме Његовог Пресветог и свесилног Духа, да буду претворени: Хлеб у само часно и свето Тело Његово, а Вино у саму пречисту и свету Крв Његову. 3. Пошто свештеник све ово учини и изговори, тиме се целина свештенослужења испуни и изврши; Дарови су освештани, жртвоприношење је окончано, а велики жртвени Принос, свештено Јагње које је заклано за свет, почива пред нашим очима на светој Трпези. Јер, Хлеб више не представља обличје Тела Господњег, нити дар представља образ истинскога Дара, нити он, као на каквој слици, собом изображава спасоносна страдања Христова – то је само Пресвето Тело Владике Христа, које је истински поднело све оне патње, увреде и ране; које је распето и заклано; које је посведочило пред Понтијем Пилатом добро исповедање; које је шибано, злостављано, које је подносило пљувања, окусило жуч. Исто тако, и Вино постаје сама Крв која је истекла кад је Тело било прободено. 4. Ово је Крв и ово је Тело, које је зачето од Духа Светога, рођено од Блажене Девице Марије; које је погребено, које је устало у трећи дан, узнело се на небеса и село са десне стране Оца. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „ 2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна. 3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара. А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота. 2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено. 3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру?[9] Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво. Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава? Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила. Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере. На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не. Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић). Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла: Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. На дан Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. августа 2019. године, одржан је, сабор у манастиру Павловац, по предању задужбини овог славног и благочестивог господара српског. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, Архијерејско намесништво младеновачко у сарадњи са Градском општином Младеновац и Центром за културу и туризам Младеновац желело је да укаже на значај ове космајске Светиње и зато је одлучено да се оснују “Дани Светог деспота Стефана”, који ће у периоду од 2017–2027. (када ћемо обележити 6 векова од упокојења Светог Стефана Високог) духовним, културним, инфраструктурним, научним и другим активностима радити на промоцији и унапређењу општег стања манастира Павловац и кенотафа који обележава место упокојења Светог Стефана Лазаревића у марковачком засеоку Црквине. У манастиру су, у складу са поменутим, започети земљани радови и припрема за изградњу новог конака и пропратних објеката. На празник ктитора манастира посвећеног Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, јеромонаха Петра (Драгојловића), протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, јереја Милутина Гашевића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Небојше Поповића. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци. Мноштво народа испунило је манастирску порту од раног јутра и дочекавши свог Архијереја активно учествовало у богослужењу. На Литургији крштен је Теодор син младеновачког ђакона Небојше Поповића и његове супруге Снежане. Наш Владика је у својој беседи говорио о значају делатне вере и молитве. Подсетио је верне на славни пример Светих Лазаревића, као и Свете Макрине и да су њихови животи посебно важан узор у времену када се породица свесно урушава и када јој се ускраћује важност и достојанство. Усрдна молитва поткрепљена делима сведочи о томе да смо заиста достојни хришћанског имена. Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом. Ко се моли и живи своју веру, мир који има у себи преноси на друге. Када бисмо се трудили да узрастамо у вери и молитви не би само наш живот био бољи, већ бисмо и читаво друштво побољшали и учинили мање насилним. Након Причешћа, које је због великог броја причасника морало бити обављено на два места, и заамвоне молитве пресечен је славски колач. Домаћин је била је Анита Блажић са породицом. Богат културно-уметнички програм извели су чланови Краљевског реда витезова, који су представили важне сегменте из живота Моравске Србије. Ансамбл Ренесанс је био задужен за музички део програма. Присутнима се обратио председник Градске општине Младеновац господин Владан Глишић. Након културно-уметничког програма заједничарење је настављено на трпези љубави у манастирској порти. Извор: Епархија шумадијска
  18. Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса Извор: Епархија жичка
  19. Папа Фрањо је у зракоплову на повратку према Риму, одговарајући на питање дописника Вечерњег листа Силвија Томашевића, изјавио како се изучује повијест прије неголи ће се кардинала Степинца прогласити светим. Питање се односило на односе између православних националних Цркви, њиховом критичком односу према Kатоличкој Цркви те настојањима Српске православне Цркве у оспоравању процеса канонизације кардинала Алојзија Степинца. „Повијесни случај је овај: канонизација Степинца. Степинац је човјек с врлинама, што је Црква изјавила када га је прогласила блаженим. Може га се молити. Он је блажен. Али у одређеном тренутку процеса канонизације дошло се до неразјашњених точака“, одговара Папа. У наставку објашњава како се ради о повијесним точкама те да је он, који мора потписати канонизацију, молио, промишљао, тражио савјет и напосљетку схватио како треба потражити помоћ код патријарха Српске православне Цркве Иринеја. “Иринеј је велики патријарх. И Иринеј ми је помогао. Основали смо заједно повијесну комисију. Радили смо заједно. Јер, и Иринеја и мене једино занима истина”, објашњава. „Не погријешити. Чему служи једна изјава о светости, ако није јасна истина. Не служи никоме. Знамо да је он добар човјек, да је блаженик, али да се учини овај корак ја сам тражио помоћ Иринеја да се учини истина. Изучава се“, каже. Папа Фрањо потом објашњава како је најприје основана комисија која је дала своје мишљење, а сада се изучавају друге точке. „Продубљавају се неке точке како би истина била јасна. Ја се не плашим истине. Не плашим се. Само се плашим суда Божјег. Хвала”, закључио је свој одговор на питање Силвија Томашевића о даљњем поступку канонизације хрватског блаженика. Извор:https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
  20. Млади научници са Уралског федералног универзитета и Више школе економије проучавају да ли интернет утиче на православно хришћанство, и како се друштвене установе и друштвене праксе могу обликовати у условима широко распрострањених медија. Пројекат „Друштвени медији као чинилац ширења Православља у данашњој Русији“ добио је подршку Руске фондације за основно истраживање за 2019-2021. годину. „Медији су постали један од покретача промена у савременом друштву. Цркве и религије почивају на традицији, преношењу знања преко књига, обреда и на различитим облицима општења лицем у лице. Занимљиво је видети да ли су друштвени медији изменили православне традиције или не,“ објаснила је Екатерина Гришајева, руководилац пројекта, професор Одељења друштвене философије УФУ. Истраживачи планирају да погледају заступљеност православног хришћанства у медијима као двосмерни процес: како комуникативне способности интернет-окружења обликују православне ставове, обичаје и односе, и како православно друштво прихвата интернет да би задовољили његове потребе. Да би то постигли, они проучавају блогове људи који обликују слику хришћанства на Јутјубу, Вконтактима, Инстаграму, Фејсбуку; анализирају популарне видео блогове свештеника Андреја Ткачева, Дмитрија Смирнова, Евгенија Попиченка, друштвене мреже верних. Интервјуи са лицима која иду у цркве такође су део овог плана. Истраживачи тврде да се данашњи верски обреди врше на интернету: преко видеа може се гледати читања библијских текстова на интернету, емитовање уживо верских служби, постоји могућност да се наруче понекад верске услуге преко интернета, итд. Верске вође користе друштвене мреже као платформу за свој мисионарски рад. „На пример, у Јекатеринбургу, 21 од 53 парохија има своју страницу да друштвеним мрежама,“ каже Екатерина Гришаева. Све већа присутност друштвених медија у Православљу привлачи пажњу Московске Патријаршије Руске Православне Цркве.“ У августу 2018. Синодско одељења за односе Цркве са друштвом и масовним медијима објавило је документ „Видео блогови свештеника Руске Православне Цркве: смернице,“ намењен да усмерава радњама свештеника блогера.“ Очекује се да ће у првој години студија млади научници радити на истраживању методологије, одређивати специфичности православне комуникације у друштвеним медијима, анализирати стуктуру православних обреда и водити интервјуе са свештеницима и члановима православних заједница. Резултати ће бити представљени у научним чланцима. Извор: Српска Православна Црква
  21. У недељу месопусну, 3. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски, јереј Ненад Тешић, парох Бањски и ђакон Горан Крстић. За певницом је, дивним појањем, одговарао игуман Теофило са неколико својих парохијана и гостију. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Изражавајући своју бригу за спасење рода људског, наша Света Црква установила је богослужбени поредак који нас усмерава ка Царству Небеском и који нам олакшава тај пут. Следујући тој идеји помоћи верном народу, Епископ Атанасије је поучио верне, који су дошли у храм да чују реч Божију и оснаже своје душе и своја срца, како би лакше савладали све препреке које стоје испред нас и тиме се што више саобразили Богу: – Господ нам је данас, у овом светом храму, разведрио душу својом речју. Он је Цар, Он нас призива к себи, да са Њим будемо у Његовом Царству. Господ свакоме ко заслужи да буде у Царству Његовом припрема место. А Царско место припада само Цару. И то нас радује, јер знамо да Господ мудро управља овим светом и води га ка крајњем смислу – Царству Небеском. – Подсетимо се како Господ уређује овај свет, према ономе што смо данас читали. Господ жели да овај свет тако буде уређен да у њему све личи на Њега. И ми људи да будемо Њему слични, да наликујемо на Њега. И Господ ће, када буде сажимао историју, нама судити на основу тога колико смо се усличили Њему, колико смо успели да на Њега наликујемо. А он је пун доброте, пун љубави. То су основне Његове карактеристике. Господ нас толико воли да је себе учинио сличним нама. И онда хоће да ми изгледамо као Он. Да и ми осећамо љубав према другима као што је Он осећа, према другима који гладују, који су болесни, који страдају. – Највећа пропаст човеку, највећа несрећа, јесте у томе да не буде налик Богу. Јер онај ко не наликује на Бога неће му ни бити близу. Спас овоме свету јесте у томе да људи наликују на Бога. И што више има у овоме свету, у једном народу, људи који наликују на Бога то је већа срећа и већа нада томе народу, томе месту, томе граду, томе селу. Да има што више људи који наликују на Бога. Добро је имати добре програме, и економске и градитељске и просветне, али то неће спасити човечанство. Човечанство ће спасити заједништво наше са Богом и наше наликовање на Бога, поучио је верне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије игуман Теофило приредио је заједничку трпезу за све учеснике литургијске радости за којом је настављено, кроз богоугодне разговоре, поучавање у идењу ка Царству Небеском. Извор: Епархија милешевска
  22. Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте.
  23. Извор: Православни живот (Руски) Архимандрит Андреј (Конанос) | 26. јун 2018 Рече једном неки човек старцу Пајсију: – Спавам по цео дан. На шта је Старац одговорио: – Нема ништа лоше у томе, кад спаваш, не грешиш. Како су чудесни ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разна претеривања, они све то претворе у добру мисао, због своје скромности. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да сагну главу и немају арогантно настројење према другом, управо како ми радимо, па кажемо: – Слушај мене шта ћу ти рећи! Престани с тим! Исправи то! Не, свети људи не говоре тако што, нити било шта захтевају од другог нити траже било шта већ искључиво очекују пуно само од себе. Они себе укоревају, кажњавају себе и боре се против себе. Све друге људе воле и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, у својим мислима падни ничице пред њим и поклони му се“. Можеш ли ти да се поклониш другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија пшенични клас? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас претеже и савија се. Када приметиш то савијање, кажеш себи: – Ту се налази зрно, ту се налази садржај. Ако си садржајан, савијаш се. Ако нема садржаја, онда те ништа не вуче ка земљи, и параш носом облаке. Али желиш да сагледаш себе, пожелиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, као у детињству. Такав је, на пример, неки згодан младић, али пун себе, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његово мишљење чује … Управо због тога је најважније имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је, у ствари, наш највећи проблем. Највећи мој проблем је моја себичност. Шта хоћеш да кажеш тиме? Значи и ти имаш тај проблем? Да, схватам. Капирам да гордост ни тебе није заобишла. Ако заиста размислимо о проблемима које имам и сам и које имате и ви, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац – али буквално .. Можда ћеш ми замерити: – Добро, шта сам толико згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности? Да. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести који је у теби, опет је манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата. Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољна, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и стално си утучена, то ти се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али си зато пуна самољубља (егоизма).
  24. У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...