Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'тихон'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. У недељу Свих Светих, 23. јуна 201,. патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Литургијом заједно са предстојатељем Православне Цркве у Америци митрополитом Тихоном у месту Дерејаманли, у Кападокији, у Турској, у склопу годишњег поклоњења кападокијским светињама. У пратњи митрополита Тихона налазило се више свештеника ове Цркве. На крају Литургије Свјатјејши Вартоломеј је ословио митрополита Тихона, истичући своје пријатељство и захваливши на овом поклоњењу. Са своје стране је одговорио митрополит Тихон и рекао, између осталог: „Долазим из Америке, земље слободе, земље изобиља, земље наде. У ту земљу су избегли многи из Анадолије и у њу су емигрирали многи из Источне Европе, са Блиског истока и из других места где је било тешко за даљи живот. Али има тешкоћа и у Америци. И ми радимо преко Скупштине архијереја како би изнашли решења и сви православни у нашој земљи могли пружати чврсто и удружено сведочење о Христу и Његовој Светој Цркви подражавањем великим светима које прослављамо данас и испуњујући налог који сте Ви, Ваша Светости, дали - да је свима нама потребно „да иступамо изван оног што је моје и твоје и кренемо према ономе што је наше.“ Управо циљ свих православних хришћана јесте да иступају изван онога што је моје и твоје и да крену према ономе што је наше, а то наше је Исус Христос. Извор: Српска Православна Црква
  2. Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  3. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  4. У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Архимандрит студенички др Тихон Ракићевић: Предавање из циклуса "Света Гора Атонска" - Српска академија наука и уметности и Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Видовдан 2018. View full Странице
  6. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру
  7. Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  8. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве
  9. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  10. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру
  11. Данас Света Црква празнује дан Светог праведног Јова Многострадалног. Он је прошао страшни пут богоостављености и патње, прошао је пут испуњен таквим мукама да његови ближњи нису могли то ни да гледају. Прошао је пут, може бити, још страшнији, пут потпуног неразумевања и издаје од стране оних који су га окруживали, укључујући и његову жену, пријатеље. Сачувао је само наду и ослонио се на Бога да је све што му Господ шаље неопходно за нешто у свету. Неопходно и за њега самог. Или за људе који заједно са њим живе на овом свету, или за људе будућег доба. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру View full Странице
  12. На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, одржаном 14. маја. о.г. у историјској Синодалној палати у Санкт Петерсбургу за митрополита угледне Пскова, са титулом "митрополит псковски и похворски" изабран је досадашњи викар Московске епархије епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Нови митрополит је широм Русије и света познат као један од најзначајнијих актуелних делатника у Винограду Господњем. Настојатељ је и обновитељ московског Сретењског манастира, имао је велику улогу при постизању канонског општења између Московске патријаршије и Руске заграничне цркве, аутор је широко популарних телевизијских серијала ("Лекције из историје - Пропаст Византијске империје") и мисионарских књига ("Несвети а свети"), покретач је интернет портала православие.ру, вођа антиалкохоличарске кампање у Русији и председник Патријаршијског савета за културу. На крају, али не и на последњем месту, нови митрополит Тихон велики је поштовалац Српске цркве и пријатељ српског народа. Достојан! На многаја и благаја љета, Владико! Редакција Поука придружује се свеправославним молитвеним жељама за успех даље мисије Високопреосвећеног г. Тихона.
  13. Извор:http://www.patriarchia.ru/ua/db/text/5195104.html На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, одржаном 14. маја. о.г. у историјској Синодалној палати у Санкт Петерсбургу за митрополита угледне Пскова, са титулом "митрополит псковски и похворски" изабран је досадашњи викар Московске епархије епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Нови митрополит је широм Русије и света познат као један од најзначајнијих актуелних делатника у Винограду Господњем. Настојатељ је и обновитељ московског Сретењског манастира, имао је велику улогу при постизању канонског општења између Московске патријаршије и Руске заграничне цркве, аутор је широко популарних телевизијских серијала ("Лекције из историје - Пропаст Византијске империје") и мисионарских књига ("Несвети а свети"), покретач је интернет портала православие.ру, вођа антиалкохоличарске кампање у Русији и председник Патријаршијског савета за културу. На крају, али не и на последњем месту, нови митрополит Тихон велики је поштовалац Српске цркве и пријатељ српског народа. Достојан! На многаја и благаја љета, Владико! Редакција Поука придружује се свеправославним молитвеним жељама за успех даље мисије Високопреосвећеног г. Тихона. View full Странице
  14. У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру
  15. Какве смо дивне речи у црквеној песми сада чули: „Јер порани душа моја твоме светоме храму, носећи храм телесни сав оскврњен…“ У тим речима је истина о нашем паду, коју је спознала људска душа: од раног јутра, с првом мишљу после буђења, мој дух стреми ка Твоме светоме храму, ка светом дому Божијем, али тај мој дух пребива и чами у храму мога тела, оскрнављеног гресима... У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру View full Странице
  16. Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
  17. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Сада доносимо део одломка из књиге о нездравом зилотизму као поремећају, а први део теме објавили смо овде: Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура. View full Странице
  18. Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак.
  19. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Одломак из ове књиге: Да ли духовник сме да осуђује?, објавили смо овде: Сада преносимо одломак Мученички дух Цркве и нездрави зилотизам - I део: Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак. View full Странице
  20. Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви. Зашто? Пут ка прелести Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Критиковање других Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава.
  21. Архимандрит Свештен Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx У ове празничне дане, доносимо један кратак одломак књиге, над којим вреди да се замислимо. Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви. Зашто? Пут ка прелести Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Критиковање других Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. View full Странице
×
×
  • Create New...